CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - istorija

istorija.204 morkin, -> #193, smilja
> Zaista mi je žao što si dobio samo četvorku iz > istorije ali da sam ja bila na mestu te profanke > dobio bi spomenik... :))))))))))))))))))))) Ne vredi deco, sad i profesori imaju kompjutere i pristup BBS-ovima.
istorija.205 dbambi,
Od četvrtka na BK televiziji počinje u nastavcima da se emituje istorijski spektakl, film " Getisburg ". Posvećen je najznačajnijoj bici američkog građanskog rata, a sniman je na sličan način kao što je ovde sniman " Boj na Kosovu ", dakle ogroman budžet, hiljade statista predivni kostimi i scenografije. Dobra glumačka ekipa, sa malom zamerkom glavnom glumcu, Martinu Šinu, koji tumači lik generala Lija. Ne propustiti. Bambi
istorija.206 smilja, -> #197, dbambi
> Da li sam klinički slučaj ? :) Mislim da nisi.. Jer sve to što Ti sad pišeš o istoriji, poglavito Britanskoj...i WWII učila sam kao očenaš u njihovim školicama...I stoga mi mnogo znači da se podsetim...i mogo više od toga...jer je mnogo novih podataka... > Ovo je dilema pred koju često dolazim. Naime, u sebi ne nalazim skoro nikakvo interesovanje za nacionalnu istoriju, bilo ratnu, bilo opštu. To je ono za šta sam ja bila uskraćena čitavih petnaest godina, i prvi put sam čula za Kolubarsku bitku u 16.godini, ali zato dobro poznajem sve Britansko - Francuske ratove iz prošlih vekova.. Ali, moram priznati da volim..srednji vek..nacionalni...
istorija.207 adrok,
Udruženje za negovanje Vazduhoplovnih Tradicija Udruženje za negovanje vazduhoplovnih tradicija, koje će početkom 1998 god. proslaviti petogodišnjicu uspešnog rada i delovanja, organizator je ovog memorijalnog skupa. Osnovni zadatak Udruženja je borba za istinu o ljudima i događajima iz naše vazduhoplovne prošlosti i čuvanje tradicija. Na ovom zadatku Udruženje je do sada održalo više od 220 sednica Istorijske sekcije i dva Memorijalna Skupa o "Učešću vazduhoplovstva u Aprilskom ratu" sa preko 70 radova, i svečanu Akademiju o Aprilskom ratu 41. Već pet puta Udruženje je u crkvi Sv. Marka dalo pomen 135 vazduhoplovaca poginulih u svojim avionima od 6 -17 aprila 1941. godine. Redovno se obilaze grobovi vazduhoplovaca na dan 6. aprila i 2. avgusta, na dan vazduhoplovne slave Svetog Ilije Gromovnika. Promovisane su sve knjige koje su napisali i priredili naši članovi ili ih izdalo Udruženje. Udruženje je u kontaktu sa svojim podružnicama i pojedincima - članovima u zemlji i rasejanju širom sveta. Ove godine Udruženje je obeležilo vazduhoplovne jubileje a sada, posebno obeležava: Memorijalnim skupom 85 godišnjicu srpske vojne avijatike i 90 godina srpskog vojnog balonstva. Skup će se održati u sali Etnografskog muzeja Uzun Mirkova 2. 22.12.1997. u vremenu od 10 do 15 časova.â Posebnu zahvalnost dugujemo Etnografskom muzeju koji nam je, i ovom prilikom, dozvolio korišćenje svoje sale. Program rada memorijalnog skupa 85 godina srpske vojne avijatike iâ 90 godina srpskog vojnog vazduhoplovstvaâ 22. decenbar 1997.â Etnografski Muzej - Uzun Mirkova 2. 10:00 - Otvaranje Memorijalnog skupa; Organizacioni odbor: Dr. Mile Bjelajac, Petar Bosnić, Mr. Zlatomir Grujić, LJubiša Đorđević, Milivoje Jovanović, Stojan Korda i Dr. Predrag Pejčić. - Pozdravi i obaveštenja PRVI DEO: - Rukovodi Milivoje JOVANOVIĆ 10:30 - LJubiša ĐORĐEVIĆ: Hronologija srpske avijacije. 10:40 - Zlatomir GRUJIĆ: Formiranje srpskog vojnog vazdu- hoplovstva - činioci, značaj i uticaj na ratnu veštinu. 10:50 - Petar BOSNIĆ: Prva vazdušna borba na srpsko-austrijskom frontu. 11:00 - Šime OŠTRIĆ: Dan osnivanja Srpskog vazduhoplovstva. 11:10 - LJubomir POPOVIĆ: Samson ČERNOV ę jedan od prvih avio- snimatelja 1912. godine. 11:20 - Budimir PAVLOVIĆ: Sanitetski avion u Srpskom sanitetu. 11:30 Vlada MILOSAVLJEVIĆ: Nabavka aviona za Srbiju 1912-1914. 11:40 - Predrag PEJČIĆ: Vazduhoplovno pravni aspekti uredbe o sa- obraćajnim spravama koje se kreću kroz vazduh, iz 1913. 11:50 - Marko DANILOVIĆ: Uredba "O saobraćajnim spravama koja se kreću po vazduhu" od 21.02.1913. g. i njenom značaju kao prvom državnom propisu iz oblasti vazduhoplovstva u nas. 12.00 - Pauza, osveženje, konferencija za štampu. DRUGI DEO: Rukovodi Petar BOSNIĆ 12:30 - LJubiša ĐORĐEVIĆ: Posledice nekih obaveštajnih akcija srpske i neprijateljeve avijacije 1914 ę 1918. g. 12:40 - Bojan DIMITRIJEVIĆ: Osvrt na jedan zapostavljeni izvor istorijskih podataka: Jakov Ljotić; "služba u vojsci i učešće u ratovima." 12:50 - Nebojša ĐOKIĆ: Francuska eskadrila u Srbiji 1915. g. 13:00 _ Nebojša ĐOKIĆ: Protiv-vazdušna odbrana u Srbiji 1915.g 13:10 - Čedomir JANIĆ: Neki novi podaci o protivavionskoj odbrani na donjem Dunavu 1915. godine. 13:20 - Stevan KORDA: Začeci srpske PA artiljerije i njeno sa dejstvo sa avijacijom, prvo obaranje aviona na Balkanu 30.09.1915. godine. 13:30 - Šime OŠTRIĆ: Počeci vazduhoplovstva u Crnoj Gori. 13:40 - Šime OŠTRIĆ: Začeci Srpskog aerokluba. 13:50 - Predrag MILADINOVIĆ: Biografije prvih srpskih avijatičara. 14:00 - Zoran MILER: Spomen obeležja pilota i vazduhoplovaca Srpske avijacije. 14:10 - LJubiša ĐORĐEVIĆ: Branko Vukosavljević - Krajinski orao. Filmski prilog 14:20 - Film Stanoja STOJANOVIĆA: "Krajinski orao". 24 min. 14:50 - Zatvaranje memorijalnog skupa. Beograd 22.12.1997. organizacioni odbor * * *
istorija.208 junior, -> #205, dbambi
> Ne propustiti. Da, stvarno dobar serijal, ako se ima u vidu da je njihova najkrvavija bitka, ravna malo većoj kafanskoj tuči u Srbiji. ;) Za ostale, u poruci 3.92 (dbambi) kratki uput (samo 12k poruka ;) o Getisburškoj bici.
istorija.209 dbambi, -> #208, junior
=> => Za ostale, u poruci 3.92 (dbambi) kratki uput (samo 12k poruka ;) o => Getisburškoj bici. Ako, ako - mogu ja i kraće, samo me izazivaj :) Bambi
istorija.210 dzim,
Jel ima neshto o Hilandaru na Internetu?
istorija.211 supers, -> #107, smilja
>> da bi Bern posredovao u sporu izmedju feudalnog gospodara i veća. Bern >> je nastojao da preseče francuski uticaj skupa sa ostalim Kantonima u >> Švajcarskoj i uspeo je da u svoje ruke preuzme veće - parlament Kantona >> Nojšatel.. 1512.godine. Istorija Nojšatela koju je prenela Smilja me nešto podstakla... Da li neko zna gde bih mogao da nađem obimne i detaljne podatke o nastanku Švajcarske? Ne treba mi ono osnovno "bila tri kantona pa se konfederacija postepeno širila", treba mi neka ozbiljna istorija Švajcarske.
istorija.212 smilja, -> #211, supers
Uskoro imam nameru da napišem nešto ozbiljiije o "Istoriji KONFEDERACIJE ŠVAJCARSKE " BIBLIOGRAFIJA: Martin Hurlimann, SWITZERLAND, Atlantis Verlag AG Zurich und Freiburg ,1971.. Jean de Senarelens, GENEVA , Historical guide, 1995 Serge Kapuln, Editions du Tricorne 14. rue Lissignol Encyclopedia de Geneve. > Ne treba mi ono osnovno "bila tri kantona > pa se konfederacija postepeno širila", treba mi neka ozbiljna istorija > Švajcarske. Ono što si čitao je bio samo putopis iz Ženeve; a komentar o Nojšatelu je bio suvišan u konferenciji umetnost...; inače ja imam i svoje beleške iz osnovne škole iz Kantona Cirih...! I knjigu,Istorija za osnovnu školu, takodje ! Za početak potraži osnovne bibliografske podatke u Enciklopediji BRITANICA...A koliko sam videla ima nešto i u ENCARTI, nije nešto ali za pošetak je dovoljno.. Pozdrav Smilja:)
istorija.213 dbambi,
Malo da se razmrdamo.... 7. decembra 1941. godine snage japanske mornaričke avijacije napale su američku pacifičku flotu koja je bila usidrena u luci Perl Harbor. Ovaj događaj predstavljao je vrhunac dvadesetogodišnje napetosti između dve zemlje i istovremeno uvod u četvorogodišnji krvavi rat koji se okončao prvim atomskim suncem u istoriji. Japan je u prvi ozbiljniji kontakt sa zapadnim svetom došao relativno kasno - tek polovinom prošlog veka. Sve do tog trenutka to je bila izolovana samodovoljna zajednica, koja zapravo i nije želela da bude država u zapadnom smislu te reči. Stvari su se dramatično promenile kada su pojedine zapadne zemlje shvatile da Japan ne sme ostati nepoznanica u svetlu brzog rasta njihovih dalekoistočnih kolonijalnih imperija. Svima je bilo jasno da se od Japana ne može napraviti klasična kolonija, kako je to već bilo učinjeno za nizom zemalja jugoistočne i istočne azije, poput Kine, Tajlanda, Malaje i drugih, pre svega zato što je imao mnogo izgrađeniju unutrašnju državnu strukturu, a zbog tradicionalne zatvorenosti japanskog društva bilo je vrlo teško doći do pouzdanih informacija o mnogim stvarima neophodnim za pokoravanje neke zemlje. Ipak, prvi korak učinili su vojnici i to tako što su demonstracijom sile naterali japanske šogune da otvore luke za nesmetanu trgovinu. Prva je stigla američka mornarica. Eskadra pod komandom komodora Perija doplovila je 1854. godine do Japana i prisilila šogunat da potpiše trgovinski ugovor sa SAD. Time se Japan po prvi put široko otvorio zapadnim uticajima. Ipak, protesi konzervativnih krugova nisu jenjavali da bi početkom 60 - tih godina prošlog veka prerasli u otvorenu pobunu. Ona je međutim bila kratkog veka, jer su ponovo došli ratni brodovi nekoliko zapadnih zemalja i nakon kratkih i krvavih okršaja po japanskim lukama pobuna je skršena. Koliko je ovaj događaj bio značajan za odnose Japana sa svetom, toliko je uticao i na unutrašnje prilike u samoj zemlji. Naime, poraz konzervativnih šoguna (uglavnom pripadnika stare dinastije Tokugava) omogućio je njihovo potpuno uklanjanje sa političke i vojne scene Japana, a to je istovremeno značilo uspon nove dinastije - Mejdži, koja je i danas na vlasti. Nova dinastija omogućila je centralizaciju državne uprave i otklonila mnoge probleme koji su postojali usled podeljenosti zemlje na posede ranijih šoguna. Istovremeno sa rapidnim otvaranjem zemlje prema svetu, u samom Japanu sazrelo je saznanje da je nemoguć ozbiljniji otpor zapadnim silama bez brze i sveobuhvatne modernizacije zemlje. Odlučeno je da se taj proces odvija planski i upravo po uzoru na svoje tutore. Bukvalno je prekopiran zapadni obrazovni sistem, sa obaveznom osnovnom školom i sistemom srednih škola i univerziteta. Dovedeni su strani armijski i mornarički oficiri čiji je zadatak bio da obuče upravo formirane armiju i mornaricu. Strani inženjeri gradili su puteve, pruge i luke po celom Japanu. Japan je izigravao marljivog učenika više od 40 godina, a onda je za samo godinu dana zaprepastio svet spektakularnom pobedom u rusko-japanskom ratu 1904/05 godine. Rusija je je u to vreme bila smtrana za jednu od pet najvećih sila na svetu, a njena ogromna veličina i brojnost stanovništva ulivali su strahopoštovanje svakom potencijalnom napadaču. Tim više je uspeh sićušnog Japana pokazao da su se pravila u tzv. velikoj politici iz korena promenila. Rat je izbio zbog sukoba interesa u Koreji i Mandžuriji (danas kineska provincija), kao i prava na korišćenje pojedinih pruga i luka (najvažnija ja bila Port Artur). Sukobi su otpočeli u proleće 1904. i do kraja godine japanska armija je potpuno porazila rusku vojsku na kopnu. Ostalo je još da se dve zemlje obračunaju na moru. Rusi su poslali svoju kompletnu baltičku flotu koja je ploveći preko Severnog mora preplovila više od 10 000 kilometara, da bi u maju 1905. godine stigla na Daleki istok. U blizini korejskog poluostrva u moreuzu Cušima, presrele su je snage japanske mornarice i gotovo potpuno uništile uz minimalne sopstvene gubitke. Pobeda u ovom ratu učvrstila je Japan na poziciji nove svetske sile, omogućila mu da ostvari teritorijalne i trgovačke povlastice na Dalekom istoku i začela jedan teritorijalni spor koji do danas nije okončan. Naime, pre rusko-japanskog rata mala grupa Kurilskoh otoka i kompletan otok Sahalin bili su pod ruskim suverenitetom, uglavnom slabo naseljeni. Pobedom nad Rusijom Japan je došao u posed ovih otoka i držao ih pod svojom kontrolom sve do 1945. godine, kada su ponovo došla pod Rusku (odnosno Sovjetsku) kontrolu. Iste godine kompletno japansko stanovništvo otoka je deportovano, a sami otoci pretvoreni u isturene vojne baze. Do dana današnjeg Japan nije prestao da polaže pravo na ovu teritoriju. Još jedna zanimljivost vezana za rusko-japanski rat iz 1905. godine je objava rata Japanu koju je, u znak solidarnosti sa Rusijom poslala (tada) kraljevina Crna Gora. Formalno ratno stanje između dve zemlje nije okončano sve do danas. Kao što je već rečeno, iz ovog rata Japan je izašao na položaju nove svetske sile. Još važnija je činjenica da su japanska vojska i mornarica imale prva ozbiljnija ratna iskustva i da su već tom prilikom pokazale i dokazale svoju vrednost. U skladu sa svojim novim statusom, Japan je dobio ponude od obe buduće zaraćene strane da uzme učešća u prvom svetskom ratu. Pažljivo procenjujući odlučio se za stranu Antante i u skladu s tim objavio Nemačkoj rat. Nakon manjih borbi došao je u posed malih nemačkih kolonija na Dalekom istoku, pre svega trgovačkih zona u Kini. To su ujedno bilo i celokupno učešće Japana u ovo ratu. Prema posleratnim mirovnim ugovorima, Japanu su pripale i važne grupe otoka u Pacifiku, kao što su Gilbertova, Maršalska, Marijanska i Karolinska. Neke od njih je dobio kao direktno preuzimanje bivših nemačkih kolonija, a neke je dobio na upravu (protektorat) od strane Lige naroda po sličnoj formuli kao što su Britanci dobili Palestinu. Dobijanjem ovih otoka Japan je zaokružio svoje prekomorsko carstvo, ali postojali su izvesni izuzeci koji će diktirati neke poteze u budućnosti. Naime, najvažniji otok u Marijanskoj grupi, Guam, ostao je pod kontrolom SAD. Ova činjenica onemogućila je Japanu da tajno utvrdi otoke pod svojom kontrolom (što mu je bilo zabranjeno uslovima mirovnih ugovora), a što je takođe u tajnosti učinio sa Maršalskim otočjem. Ove činjenice imale su za posledicu da su Amerikanci teškom mukom 1944. godine osvojili utvrđene Maršale, ali su zato mnogo lakše uzeli daleko važnije Marijane. Nakon toga sa ovih otoka pokrenuta je vazdušna ofanziva protiv japanskih gradova, a sa njih je poleteo i avion koji je bacio prvu atomsku bombu i istoriji. Uprkos nemalim teritorijalnim dobicima, Japan je nezadovoljan izašao iz prvog svetskog rata. Gotovo odmah se javio jak revizionistički pokret koji je žudeo za " novom šansom " u kojoj bi Japan konačno zauzeo mesto koje mu pripada. Pravilno je uočeno da će glavni protivnik u tom budućem sukobu biti SAD, čiji su interesi u azijsko-pacifičkom regionu postajali sve uočljiviji. Iz tog razloga već početkom dvadesetih godina godina otpočelo se sa ubrzanom modernizacijom i flote i armije. Armija se spremala za okršaje na kontinentu protiv Kine, a mornarica za odlučujući okršaj na moru protiv pacifičke flote SAD. Već tada se uočila velika podvojenost između ova dva vida oružanih snaga, a među njima je postojao i veliki rivalitet koji će dovesti do mnogih tragičnih posledica u budućnosti. Za razliku od armije koja je bila vrlo konzervativna, u mornarici se pojavila grupa mlađih oficira koja se zalagala za dalekosežnu modernizaciju i široku primenu novih ratnih sredstava, pre svega nosača aviona. Kao i štošta drugo, nosač aviona bio je zapadni izum koji je široku primenu prvo doživeo u Japanu. Naime, nekoliko decenija unazad bojni brod bio je udarna snaga svake mornarice i prevlast i pobedu odnosila je ona koja je imala više bojnih brodova sa debljim oklopom i boljim naoružanjem. Bojni brod u današnjem smislu prvi put je konstruisan krajem prošlog veka u Engleskoj, a punu borbenu verifikaciju doživeo je u već pomenutom rusko-japanskom ratu. Nakon njega sve velike svetske sile utrkivale su se u tome ko će napraviti više ovih čudovišta i čiji će imati veću brzinu, oklop ili kalibar topova. Međutim, pojava aviona početkom ovog veka i njegovo ekspresno uključivanje u borbe doveli su neke oficire u Americi na ideju da bi avion mogao da poleti (a zatim i sleti) i sa mnogo manjih uzletnih staza, te da bi se zapravo na brodove mogle ugraditi takve staze koje bi omogućile da mornarica dobije i svoju vazdušnu podršku. Time bi udarna moć bila daleko povećana jer se avion mogao poslati na udaljenost mnogo veću nego što je bio domet i najvećih granata, a i preciznost je bila nemerljivo veća. Već 1916. godine izvedeni su prvi uspešni eksperimenti, a 1919. godine izvedena je prva uspešna proba napada aviona na ratni brod (u zalivu Česepik na američkoj istočnoj obali potopljen je zaplenjeni nemački bojni brod). Pošto su mirovnim i pomorskim ugovorima sklopljenim nakon prvog svetskog rata velike sile međusobno ograničile rast svojih mornarica, Amerikanci su se dosetili da svoje još nedovršene krstarice i bojne brodove preprave u prve nosače aviona, jer ovi, kao potpuno novi brodovi, uopšte nisu ni pominjani prilikom definisanja ograničenja. Prvi brodovi koji su na taj način ušli u službu bili su američki nosači aviona Leksington i Saratoga. Japanci su krenuli drugim putem i počeli sa gradnjom potpuno novih nosača aviona, a prvi je bio Hošo, porinut 1922. godine. Tokom 20-tih i 30-tih godina teklo je ubrzano naoružavanje Japana dok su se zapadne sile razoružavale sličnim tempom. Ovi procesi doveli su do toga da je američka armija sredinom 30-tih godina imala svega 170 hiljda ljudi, manje od npr. Rumunije. Ipak, i na američkoj strani se razmišljalo o budućem ratu i formulisana je odgovarajuća strategija. Ispravno se smatralo da će Japan silovito krenuti u prvi juriš (što se i dogodilo), a da će postepenim uključivanjem svojih daleko moćnijih ljudskih i materijalnih resursa SAD uspeti polako da ga potisnu sa lanaca pacifičkih ostrva. Ova strategija, donekle izmenjena i prilagođena stvarnim uslovima, pokazala je svoju punu vrednost i dovela armiju i mornaricu SAD do pobede nad Japanom u drugom svetskom ratu. Sa druge strane, Japanski pomorski stratezi razrađivali su koncept tzv. odlučujuće bitke. Polazeći od svog ratnog iskustva i sećanja na bitku kod Cušime, smatrali su da Japanska flota ima dovoljno snage da protivniku zada odlučujući udarac u jednoj jedinoj bici. Smatrali su da će po izbijanju neprijateljstava sa SAD američka flota isploviti sa Havaja i sukobiti se se sa japanskom negde u vodama oko Filipina. Početkom tridesetih godina Japan se ponovo angažovao na azijskom kopnu otpočevši dugogodišnji konflikt sa Kinom. Ovaj sukob uskoro je skoro potpuno apsorbovao snagu japanske armije, ali i doneo ogromne teritorijalne dobitke. Uporedo sa napredovanjem u Kini, hladili su se odnosi sa Amerikom, formalnim kineskim saveznikom. Izbijanjem rata u Evropi Japan je iznenada ugledao novu šansu za ekspanziju. Naime već 1940. godine iz rata su bile izbačene Francuska i Holandija, dve velike dalekoistočne kolonijalne sile i direktni suparnici Japana u podeli kolonijalnog kolača. Iako su obe zemlje bile poražene u metropolama, nastavile su da egzistiraju bilo u vidu marionetskih režima (Viši u Francuskoj), bilo u vidu izbegličkih vlada (Holandija) oslonjenih na kolonije. Ovakav razvoj događaja odgodio je direktan japanski juriš na nebranjene kolonije, a Japan je oklevao jer su stav i reakcija SAD još uvek bili nepoznanice. Ipak, iskorišćen je nepovoljan položaj Francuske i od nje su dobijene dozvole za podizanje japanskih baza u francuskoj Indokini. Ove baze kasnije su omogućile ekspresno zauzimanje Hongkonga, Singapura i Malaje. Istovremeno, odlučeno je da se ne preduzimaju pokreti na sever, prema bogatom Sibiru, jer je procenjeno da za ekspanziju u dva pravca nema dovoljno snaga, a respektovala se i vojna moć sovjetske države s kojom se Japan već suočio tokom 1937/38 prilikom kratke i neuspešne invazije na Mongoliju. U ovim borbama prvi put se istakao sovjetski tenkovski oficir G.K. Žukov, kasnije ključna figura u ratu između Nemačke i SSSR-a. U skladu sa takvom politikom 1941. godine sklopljen je ugovor o nenapadanju sa SSSR-om. Sklapanje ovog ugovora predstavljalo je nemalo iznenađenje jer je Japan bio potpisnik tzv. antikominterna pakta koji je svojim članicama zabranjivao sklapanje bilo kakvih ugovora sa Sovjetskim Savezom. Japan je smatrao da nije u obavezi poštovanja ove odredbe, jer je i Nemačka već sklopila sa SSSR-om ugovor o nenapadanju i podeli Poljske. Ugovor o nenapadanju između Japana i SSSR-a nije bio naročito značajan ni za jednu zemlju u trenutku potpisivanja, ali je splet istorijskih okolnosti učinio da ovaj papir dobije vanrednu važnost. Naime, zbog postojanja ovog ugovora i obaveštenja od svog vrhunskog špijuna u Tokiju, Riharda Zorgea, Staljin je povukao 30 sibirskih divizja sa Dalekog istoka i bacio ih u odbranu Moskve u kritičnim danima novembra i decembra 1941.godine. Smatra se da je time praktično slomljen nemački blickrig i zaustavljen njihov pohod na istok. Zbog istog papira i Japan se nadao da su mu " ruska leđa " sigurna kada je sam došao u kritičnu poziciju tokom 1944/45. Međutim Rusi su odlučili da ovaj put ne drže " časnu reč " i odbili su da produže važnost ugovora. Napali su umirući Japan u avgustu 1945. godine i time ga praktično dokrajčili. Pošto je tokom 1940/41. definisao svoju ekspanzionističku politiku Japan je čekao povoljan trenutak da je sprovede u delo. Počev od leta 1941. godine odnosi sa SAD ubrzano su se pogoršavali. Na nagovor Velike Bitanije, koja je bila zabrinuta za svoje kolonijalne posede u tom delu sveta, SAD su uvele totalni trgovinski i naftni embargo u maju 1941. godine. Budući da je 90% svojih potreba u nafti Japan namirivao iz SAD i Holandske Istočne Indije bilo je jasno da je zemlji namaknuta omča oko vrata. Od tog trenutka za Japan su postojala dva puta: Dalji pregovori sa SAD uz neminovne bolne ustupke ili rat sa Amerikom i njenim saveznicima. Tokom leta i jeseni 1941. godine Japan je jednaku pažnju posvetio obema varijantama. Intenzivirani su pregovori sa SAD, a istovremeno su se i mornarica i vojska ubrzano pripremale za rat. Nekako u to vreme, u najviše krugove japanske mornarice probio s oficir svežih ideja - admiral Isoroku Jamamoto. Bio je vatreni zagovornik primene nosača aviona nauštrb bojnih brodova koje je smatrao preglomaznim i preskupim za upotrebu u modernom ratu. Upravo on je predložio da se predefiniše japanska strategija " odlučujuće bitke " i da se američka flota napadne PRE nego što isplovi iz svojih baza. Ovo je značilo da će se napad izvršiti pre formalne objave rata, ali na to se malo ko obazirao. U oktobru je stigao američki zahtev da se japanske snage povuku iz Kine i Indokine. Osvajanje teritorija u Kini bio je projekat u koji Japan uložio 20 godina i 200 hiljada života. Njegovo napuštanje bio je nemoguć zahtev i Japan se definitvno odlučio za rat. Sada je na potezu bila japanska obaveštajna služba koja je trebala da javi kada će se glavnina američke flote naći na okupu. Uopšte se tokom rata japanska obaveštajna služba pokazala tromom i neefikasnom, ali je ovaj put sjajno obavila svoj zadatak. Donekle zahvaljujući brojnoj japanskoj emigrantskoj zajednici na Havajima, a svakako i sopstvenim izvorima japanski obaveštajci saznali su da će se gotovo kompletna američka pacifička flota naći na okupu u Perl Harboru početkom decembra. Otpočele su ubrzane pripreme, a pažljivo je proučen i napad koji su Britanci izveli na italijansku flotu u Tarantu godinu dana ranije. Tada su korišćeni torpeni avioni, a procenjno je da će u slučaju Perl Harbora to oružje doneti i veće efekte jer je luka bila znatno dublja. Piloti torpednih aviona ubrzano su obučavani, a ceo plan držan je u najstrožoj tajnosti. Sa druge strane, Amerikanci su već više od godinu dana raspolagali sa ključem za japanske vojne i diplomatske šifre, pa su na osnovu toga zaključili da će do rata svakako doći. Jedino je bilo nejasno gde će pasti prvi udarac. Krajem novembra pregovori između Japana i SAD koji su vođeni u Vašingtonu ponovo su zapali u ćorsokak. Činilo se da je rat neizbežan. Za napad su Japanci prikupili šest svojih najvećih nosača aviona sa odgovarajućom pratnjom u vidu bojnih brodova i krstarica. U akciju je krenuo i veliki broj podmornica sa zadatkom da izviđaju i da se pozicioniraju pred ulaz u luku kako bi potopile brodove koji eventualno uspeju da pobegnu. Za operativnog komandanta postavljen je admiral Nagumo, isti onaj koji će nekih šest meseci kasnije voditi japansku flotu u njen najveći poraz kod Midveja. Flota je isplovila krajem novembra izabravši severnu rutu za neopaženo prikradanje Havajima. Svaka radio-komunikacija bila je prekinuta (iz tog razloga i Amerikanci su bili nesvesni približavanja opasnosti uprkos probijanja japanska mornaričke šifre), a ispred flote plovio je trgovački brod Tejo Maru sa zadatkom da pažljivo osmotri put do Havaja i o tome obavesti glavninu. Flota je imala tzv. fleksibilna naređenja i njen komandant je konačno odlučivao da li će se napad izvesti, a to je zavisilo od napretka pregovora u Vašingtonu i obaveštenja da li su Amerikanci podigli uzbunu u svojim bazama. Sve do kritičnog dana nijedno takvo obaveštenje nije stiglo i Japanci su se odlučili na konačan rizik. U tom trenutku u Perl Harboru (verovatno najboljoj prirodnoj luci na svetu) nalazilo se 96 brodova pacifičke flote SAD. Tu je bilo i osam od devet bojnih brodova kojima je flota raspolagala (deveti, Kolorado bio je na doku u SAD), kao i veliki broj krstarica, razarača i drugih brodova. Na aerodromima oko baze nalazilo se oko 500 aviona armijskog vazduhoplovstva. Na veliku žalost Japanaca, u luci se nije nalazio nijedan od pet nosača aviona kojima su Amerikanci tad raspolagali. Bili su na manevrima ili popravkama. Ipak, plen koji se već nalazio u luci nije bio za potcenjivanje i Japanci su udarili. Sve do trenutka napada Amerikanci nisu imali pojma šta ih očekuje. Posle podne 6. decembra, japanska flota stigla je na svoje odredište oko 500 km severno od otoka Oahu. Nijedna američka vazdušna ili pomorska patrola nije ih otkrila. Do komandanta američke pacifičke flote, admirala Kimela, u danima koji su prethodili napadu stizale su brojne upozoravajuće vesti. Razne službene depeše zahtevale su da podigne nivo spremnosti svoje matične baze za eventulanu odbranu od napada. Međutim, iako je japanski napad na američke posede bio izvestan niko nije ni pomišljao da bi se Japanci drznuli da krenu tako daleko na istok. Procene su išle u smeru verovatnijeg napada na Filipine ili otok Vejk. Sve u svemu, Perl Harbor je potpuno zbunjen dočekao japanski napad. Iako je u noći 6/7. decembar iz Tokija poslata službena objava rata, zbog meteža u japanskoj ambasadi u Vašingtonu ona je prevedena i uručena američkom državnom sekretaru Kordelu Halu tek kada je već sve bilo gotovo. Nešto pre 6 časova ujutro, u nedelju 7.decembra, na japanskim brodovima vladala je velika živost. Piloti su obavljali poslednje pripreme, a mehaničari pregledali avione. U šest časova nosači su počeli da okreću pramce u vetar i prvi avioni su poleteli. Prvi val se satojao od 180 aviona raznih tipova, a predvodio ih je iskusni pilot Micuu Fušida. Sa svih brodova orio se borbeni poklič " banzai " a po pričama preživelih očevidaca atmosfera je bila veličanstvena. Za to vreme ispred ulaza u luku bile su pozicionirane japanske podmornice i upravo tu se krila poslednja nada u spas američke flote. Naime, nešto posle sedam časova na jednu od tih podmornica slučajno je nabasao jedan američki razarač. Iznenađenje je bilo obostrano, ali se posada razarača brzo pribrala, napala i najverovatnije potopila japansku podmornicu. U 07:20 obaveštenje o ovome stiglo je do admirala Kimela koji se odmah uputio ka svom štabu, ali je propustio da izda bilo kakvo naređenje o uzbuni. Ulazeći u svoj štab u 07:50 dobija novo obaveštenje o sumnjivim japanskim ribarskim brodovima u okolini Havaja. U 07:53 pala je prva bomba. Komandant Fušida imao je mogućnost da otkaže napad ukoliko tokom leta do Havaja primeti da ga Amerikanci očekuju. U 07:49 prvi put je prekinuo radio tišinu poslavši deo ugovorene lozinke " To...to...to . ...to ". Pošto nikakav znak uzbune nije primećen u 07:53 Fušida šalje punu šifru za otpočinjanje napada " Tora, tora, tora " i time označava početak najveće katastrofe koja je ikad zadesila američku mornaricu. Prve bombe padaju po skladištima i aerodromima, a prva torpeda eksplodiraju oko brodova. Prvi su pogođeni krstarica Helena, stari bojni brod Juta i nekoliko minopolagača. Već u minut posle osam bojni brod Oklahoma ležao je prevrnut na boku, a nešto kasnije eksplodirala je municiona komora na bojnom brodu Arizona. Vatrena lopta digla se 150 metara u vazduh odnoseći posade sa paluba susednih brodova. Više od hiljadu ljudi umrlo je za samo nekoliko sekundi. Svi ostali bojni brodovi koji su zadobili teška oštećenja, tonuli su ili se jedva održavali na vodi. Iz pogođenih brodova izlila se nafta koja se razlila i gorela na površini vode. Oni koji bi se spasli sa tonućih brodova upali bi u ovo plameno more. Drugi val japanskih aviona stigao je u 08:40 i bio je koncentrisan na preostale brodove i aviona na pistama. Međutim, on je prošao nešto skuplje od prvog vala, jer je američka artiljerija koliko-toliko pribrala i počela da uzvraća vatru. Bilans napad bio je porazan za Amerikance. Svi bojni brodovi bili su izbačeni iz stroja. Arizona i Oklahoma zauvek izgubljene, a ostali (Nevada, Virdžinija, Merilend, Kalifornija, Tenesi i Pensilvanija) uglavnom teško oštećeni. nekoliko krstarica i razarača takođe je potpuno uništeno. Na aerodromima je uništeno 188 aviona, a poginulo je više od 2000 ljudi, dok ih je preko 1000 lakše i teže ranjeno. Japanci su izgubili ukupno 29 aviona i neometano se vratili u Japan. Koliko je bila zbunjena mornarica, ništa manje nije bila šokirana ni američka javnost. Ipak, postojala je izvesna razlika u odnosu na izbijanje rata u Evropi. U Americi su svi bili svesni da do rata sa Japanom pre ili kasnije mora doći. Iznenađe se odnosilo samo na činjenicu da su armija i mornarica bile toliko nespremne. Ovo je bilo potpuno suprotno u odnosu na reakcije nekih ljudi u Evropi koji su bili šokirani samom činjenicom da je objavljen rat u septembru 1939. godine, iako je pozornica za njega postavljna desetak godina unazad. U Americi je došlo do kratkotrajne panike. Smatralo se da će Japanci odmah pokrenuti invaziju na Havaje ili čak na američku zapadnu obalu. Katastrofične vizije predviđale su povlačenje američke armije do Stenovitih planina ili čak do Misisipija. Zapanjujuće, ali znakova velikog uznemirenja bilo je čak i na istočnoj obali, gde je gradonačelnik Njujorka upozoravao sugrađane da " ...se svašta može dogoditi ". Ipak, panika je brzo prošla kad su sagledane sve činjenice i odmah se pristupilo ubrzanim merama odbrane. 8. decembra predsednik Ruzvelt se obratio Kongresu i Senatu zahtevajući objavu rata Japanu i potpuni poraz te zemlje. Rat je objavljen istog dana. Istog dana kada su napadnuti Havaji (zbog datumske granice smatra se da je to bilo 8. decembra) Japanci su napali i ostale američke i britanske posede na Pacifiku. Napadnuti su Guam, Vejk i Midvej, kao i Filipini, Hongkong i Malaja. Guam je pao skoro odmah, Vejk se držao do 23. decembra, a napad na Midvej je uspešno odbijen što će imati dalekosežne posledice za dalji tok rata. Napad na Perl Harbor dokazao je superiornost trenutnu superiornost japanske mornarice i mornaričke avijacije, kao i velike propuste u komandi američke mornarice i obaveštajne službe. Napad je gotovo potpuno ogolio Ameriku, ostavljajući je skoro bez pomorske moći na Pacifiku. Međutim, došlo je do zanimljivog rezultata. Dvadeset godina je u američkoj mornarici trajala rasprava treba li dati prednost nosačima aviona ili bojnim brodovima kao nosiocima vatrene moći flote. Ta rasprava je u Perl Harboru okončana za dvadeset minuta potpunim uništenjem bojnih brodova kojima je Amerika rapolagala. Iako se većina ovih brodova vratila u službu tokom 1942/43. godine i iako su i neki novi bojni brodovi uključeni u flotu ipak je nosač aviona preuzeo primat i zadržao ga do danas. Većina bojnih brodova potopljenih u Perl Harboru imala je prilike da stupi u borbu sa Japancima, a najzapaženija je uloga bojnog broda Kalifornija u velikoj pomorskoj bici kod filipinskog otoka Lejte 1944. godine. U potopljenim brodovima bilo je zarobljeno mnogo mornara koji su pomrli usled nedostatka hrane i kiseonika. Mnogi nisu nikada izvučeni jer Oklhoma i Arizona i danas leže na dnu Perl Harbora. Budući da je luka na tom mestu bila relativno plitka, nadgrađa brodova vire iz vode. Zato je na ostacima bojnog broda Arizona podignut muzej u znak sećanja na žrtve ovog tragičnog dana. ********************* U nekoliko narednih poruka nalaze se dodatne informacije sa odgovarajućim slikama i kartama. Bambi
istorija.214 dbambi,
Kao što znate (a neki i ne znaju :)), nabavio sam skener. Blagodareći toj činjenici imaćete priliku da opteretite svoje modeme skidanjem megabajAta raznih slika, tabela i karata. Uz ovu poruku ide prva. Na ovoj slici nalazi se karta koja prikazuje plan luke Perl Harbor sa tačnim položajem svih brodova u trenutku napada. Perl Harbor je veliki prirodni zaliv sa ostrvom (otok Ford) u sredini i brojnim uvalama. Jedna je od najboljih prirodnih luka na svetu i matična baza američke pacifičke flote. Na karti je ucrtan i položaj aerodroma oko baze, kao i pozicija velikih skladišta nafte. Treba primetiti da je raspored kapitalnih brodova bio naročito nepovoljan, jer su bili gusto zbijeni što je onemogućavalo efikasnu odbranu i manevrisanje. Propust da se unište pomenuta skladišta nafte i velika remontna postrojenja smatra se jednim od glavnih uzroka brzog zaustavljanja japanske ofanzive na Pacifiku, jer se samo u skladištima na otoku Oahu nalazilo više nafte nego u celom Japanu u tom trenutku. Takođe, iako je na slici naznačeno da su u luci bila usidrena dva nosača aviona (Tanger i Kurtis) to ustvari nisu bili pravi flotni nosači, već školski nosači hidroaviona. Svi flotni nosačni nalazili su se za vreme napada van luke. Fajl je relativno velik (oko 150 k), ali dalje smanjenje nije bilo moguće bez značajnog pada kvaliteta. Već i pri ovoj veličini primetno je zamagljenje, naročito oko teksta. Bambi raspored.jpg
istorija.215 dbambi,
Na ovoj slici data je plovna ruta japanske flote na njenom putu do Havaja, kao i ruta njenog povratka u Japan. Bambi ruta.jpg
istorija.219 dbambi,
Ovako je izgledala naslovna strana Njujork Tajmsa (The New Jork Times) na dan 8.decembra 1941. godine. Bambi nyt.jpg
istorija.218 dbambi,
Slika admirala Naguma koji je predvodio japansku flotu u napadu na Perl Harbor i kasnije u bici za Midvej. Bambi nagumo.jpg
istorija.217 dbambi,
Na ovoj karti dat je detaljan prikaz stanja na Pacifiku koje je nastalo nakon kratkotrajnog i burnog japanskog napredovanja. Naznačeno je koje su teritorije bile u japanskom posedu pre izbijanja neprijateljstava, koje su pripadale SAD ili evropskim silama kao i glavni japanski napadi. Data je i linija koja označava maksimum teritorijalne ekspanzije koju je Japan ostvario. Ucrtani su položaji otoka Midvej i Gvadalkanal kod kojih su vođene odlučujuće bitke kojima je slomljena napadna moć Japana. Koralno more (čiji naziv nije naznačen na ovoj karti) nalazi se između južnog dela otoka Nova Gvineja i severoistočne obale Australije. Bambi pacifik.jpg
istorija.216 dbambi,
Ovde se vide preletne rute japanskih aviona prvog i drugog udarnog talasa preko havajskog otoka Oahu. Japanski nosači bili su udaljeni oko 500 km. Bambi nalet.jpg
istorija.220 brka, -> #213, dbambi
> 7. decembra 1941. godine snage japanske mornaricke avijacije > napale su americku pacificku flotu koja je bila usidrena u luci > Perl Harbor. >> Kao sto znate (a neki i ne znaju :)), nabavio sam skener. >> Blagodareci toj cinjenici imacete priliku da opteretite svoje >> modeme skidanjem megabajAta raznih slika, tabela i karata. Uz >> ovu poruku ide prva. Svaka cast Bambi, ovo je kao neka vrsta poklona za Novu godinu! Samo nastavi. Pozdrav Aleksandar
istorija.221 vlafam, -> #213, dbambi
Hvala na interesantnim podsecanjima iz istorije. Samo napred imas nasu podrsku.
istorija.222 olio, -> #216, dbambi
> Ovde se vide preletne rute japanskih aviona prvog i drugog udarnog Svaka cast!!!! Jedino bih zamlio ako imas slike japanskih aviona. Ja ih imam u raznim knjigama,enciklopedijama, ali nemam ovako elektronski. U obzir dolaze i brodovi i ostalo naoruzanje. PS. Dobih mail od DAXIAIRLINES-a da oformljuje Email-listu gde ce biti sve o vazduhoplovstvu i to na srpskom. Ne znam da li znas za to? Poz.Oliver.
istorija.223 dbambi, -> #221, vlafam
=> Hvala na interesantnim podsecanjima iz istorije. Samo napred imas nasu => podrsku. Samo nemojte da šaljete telegrame poštom :) SDK čestitke ću rado primiti :) Bambi
istorija.224 dbambi, -> #222, olio
=>> Ovde se vide preletne rute japanskih aviona prvog i drugog udarnog => => Svaka cast!!!! => Jedino bih zamlio ako imas slike japanskih aviona. => Ja ih imam u raznim knjigama,enciklopedijama, => ali nemam ovako elektronski. => U obzir dolaze i brodovi i ostalo naoruzanje. Imam dosta slika po literaturi, a videću da pošaljem neku uskoro. Kupio sam Vojnu enciklopediju pre neki dan, i u njoj se može naći dosta toga, posebno tehničkih skica raznih oružja. Sad nešto listam i knjigu " Artillery, missiles & military transport " i vidim da ima dosta fotografija, posebno su dobre one koje prikazuju tenkove. Ima i dobrih crteža raznih oružja, a sve propraćeno detaljnim opisima. Međutim, nisam siguram da li to više spada ovde ili u conf extra.. => PS. Dobih mail od DAXIAIRLINES-a da oformljuje Email-listu => gde ce biti sve o vazduhoplovstvu i to na srpskom. => Ne znam da li znas za to? Ja nisam ništa čuo, ali znam da je tip koji drži taj BBS ovde bio član. Ne znam da li je još uvek, ali imao je neki sličan user nazivu svog BBS-a. Ako se neko seti, neka kaže, pa da vidimo šta je sa čovekom :) Bambi
istorija.225 vlafam, -> #223, dbambi
>VF> Samo nemojte da šaljete telegrame poštom :) >VF> >VF> SDK čestitke ću rado primiti :) Posto se svaki vredan rad placa nemam nista protiv da u tome ucestvujem. Posto sam ja alergican na SDK napisi adresu i cenu pa ces od mene dobiti ne telegram podrske (i na to sam alergican) vec telegrafski uplatu. P.S. Nisam mislio da te omalovazavam vec ozboljno imas moju podrsku ako treba i materijalnu. Uostalom zbog tebe i nekolicine tebi slicnih jos uvek sam na ovom sistemu.
istorija.226 dbambi, -> #225, vlafam
=> Posto se svaki vredan rad placa nemam nista protiv da u tome ucestvujem. => Posto sam ja alergican na SDK napisi adresu i cenu pa ces od mene dobiti => ne telegram podrske (i na to sam alergican) vec telegrafski uplatu. Bilo je zezanje, ne uzimaj me za ozbiljno :). Ja Sezam kapiram kao nešto što 99% funkcioniše na entuzijazmu. Uprava radi skoro džabe moderatori rade za pretplatu, pa zašto bi neko od nas trebao nešto da naplaćuje. Pored toga, ja svoje članke zaista pišem volonterski i najviše mi godi kad vidim da ih ljudi čitaju i da su zadovoljni. => P.S. Nisam mislio da te omalovazavam vec ozboljno imas moju podrsku ako => treba i materijalnu. Uostalom zbog tebe i nekolicine tebi slicnih jos uvek => sam na ovom sistemu. Hvala još jednom (a kad je bilo prvi put :)), ali o tome nema ni govora. Razmišljam doduše o pravljenju web prezentacije na srpskom (njega jedino poznajem :)) sa temom WWII, pa ću tada tražiti neke spoznzore (a mogu i sponzoruše), no to je sve neka maglovita budućnost :) Bambi koreja.jpg
istorija.227 olio, -> #224, dbambi
> Ja nisam nista cuo, ali znam da je tip koji drzi taj BBS ovde bio > clan. Ne znam da li je jos uvek, ali imao je neki slican user > nazivu svog BBS-a. Ako se neko seti, neka kaze, pa da vidimo sta > je sa covekom :) Mail mu je: daxy@net.yu BBS je na tel: 543795
istorija.228 superhik, -> #226, dbambi
:> nešto što 99% funkcioniše na entuzijazmu. Uprava radi skoro džabe :> moderatori rade za pretplatu, pa zašto bi neko od nas trebao nešto Ko zna zašto je to dobro :) Stvarno svaka čast za ova pisanija koja toliko dugo šalješ, u nekima sam baš uživao, a neka me generalno ne zanimaju. Samo nastavi...
istorija.229 dbambi, -> #228, superhik
=> Stvarno svaka čast za ova pisanija koja toliko dugo šalješ, => u nekima sam baš uživao, a neka me generalno ne zanimaju. Ponekad mi nedostju rečitiji kometari na moje priloge. Uglavnom ljudi kažu da je ok, ali ne zalaze dublje. Zato bi bilo lepo da malo elaboriraš šta je valjalo i još važnije, šta nije valjalo :). Ne mislim tematski (izbor teme je vrlo subjektivan, a čim je tako neka kritika i nema smisla) već sadržajno. Da li je nešto dobro objašnjeno ili nije da li stvar jezički doterana itd ? Bambi
istorija.230 dalex, -> #229, dbambi
> Ponekad mi nedostju rečitiji kometari na moje priloge. Pre nekoliko meseci, kada sam 'otkrio bbs' u 25-oj ;(, pored opčinjenosti ovim medijem imao sam još par drugačijih utisaka. Naime, primetio sam da ljudi mnogo manje hvale nečije tekstove, dok su kritike daleko češće i opširnije. Otprilike kao da je teže aplaudirati, nego baciti paradajz ;). Čak sam i samog sebe uhvatio da se ponašam slično - na par poruka čiji mi se sadržaj svideo jednostavno nisam odgovarao. Nešto kasnije, međutim, kada sam bolje upoznao medij, shvatio sam njegove specifičnosti i zaključio da je Sez, zapravo, spor, ali dostižan. A valjda sam i ja ;)... (Vizuelnom inspekcijom :) prethodnog pasusa zaključujem da zauzima dobru trećinu ekrana. A čak i nema veze sa tvojom porukom, još manje sa temom. E pa, sad nećeš moći da se žališ da komentar nije rečit ;>) > Uglavnom ljudi kažu da je ok, ali ne zalaze dublje. Zato bi bilo lepo > da malo elaboriraš šta je valjalo i još važnije, šta nije valjalo :). Opšti utisak o tvojim prilozima je da su krajnje profesionalno urađeni. Ja nisam kompetentan za istorijska pitanja, ali sve godine SFRJ škole, sa istorijom u kojoj je gotovo uvek bilo lako odvojiti 'hrabre partizane & poštenu radničku klasu' od 'iskvarene buržoazije & mrskog okupatora' govore da tvoje poruke predstavljaju ono što bi ozbiljan istorijski pristup trebalo da podrazumeva - maksimalno lišavanje subjektivnog, prezentaciju što kompletnijih činjenica koje omogućuju donošenje zaključaka, bez upuštanja u veliko teoretiziranje ili navođenja na samo jednu tačku gledišta. U tom smislu, meni kao laiku bilo bi bliže kada bi u nekim stvarima jasnije istakao svoje mišljenje, tj. opšti zaključak, ali u vidu nekog sižea (znaš, kao u serijama za 'glupe Amere' kratak sadržaj prethodnih epizoda ;) ). Pri tome nikako ne mislim da bi se ovi tekstovi koje sam imao prilike da čitam bilo kako menjali, oni su odlični i nakon pažljivog čitanja daju pravu sliku o celini. Ali za nas laike, lakše bi bilo kada bi postojao neki komentar svega toga, kao fusnota da se neki tvoj opšti zaključak jasnije istakne ili slično. > Ne mislim tematski E, da, šteta što te ne zanima nac. istorija, i istorija ovog grada, a ja bih baš voleo da pročitam štošta od toga... > (izbor teme je vrlo subjektivan, a čim je tako neka kritika > i nema smisla) Da. :( Šteta. ;) > već sadržajno. Da li je nešto dobro objašnjeno ili nije > da li stvar jezički doterana itd ? Jezički? Pa, meni bi možda bilo bliže ovako: 'Ovo je priča o tome kako su Japi naguzili Amere kod Perl Harbora. Kao što svi vrlo dobro znamo, iza toga su im ovi u maniru ljubavi slobode & miroljubive koegzistencije među narodima uzvratili na bombaka, pa, ako niste specijalno emotivno vezani za male žute skotove ili neodgojene kauboje, uživajte u ovom roksovanju...' :) Al ovo bi očigledno ugrozilo kvalitete o kojima sam pričao (dobar ukus i tome slično), pa treba ipak shvatiti kao šalu. ;) Jezički je koncizno, i fascinira janoća objašnjenja koja je postignuta bez ikakvog napora. Svojevremeno je jedna sr. školska profesorka prokomentarisala odgovor ortaka koji je bio u tom maniru 'Za ovakvo izlaganje potrebno je ili izuzetno poznavanje gradiva, ili veliki IQ'! Kod njega je bilo oboje, čini mi se i kod tebe. Globalno, za ove istorijske priloge ne bi odgovaralo da kažem da su sjajni. Oni su - perfektni! I eto ti rečit komentar. Ali to je samo rogobatan način da se izrazi ono što je sezamovski 'majstor jezika' iskazao jednom rečenicom kojom ja završavam - pozdrav admiralu Bambiju!
istorija.231 supers, -> #230, dalex
>> U tom smislu, meni kao laiku bilo bi bliže kada bi u nekim stvarima >> jasnije istakao svoje mišljenje, tj. opšti zaključak, ali u vidu >> nekog sižea (znaš, kao u serijama za 'glupe Amere' kratak sadržaj >> prethodnih epizoda ;) ). A meni se Bambijevi tekstovi sviđaju upravo zato što nema sižea za pačiće male, kao u svima nama voljenim SFRJ udžbenicima, u onih nekoliko redova masnim slovima ispod naslova lekcije ;)
istorija.232 kiklop, -> #205, dbambi
> > > > Od četvrtka na BK televiziji počinje u nastavcima da se emituje > istorijski spektakl, film " Getisburg ". Posvećen je najznačajnijoj > bici američkog građanskog rata, a sniman je na sličan način kao što > je ovde sniman " Boj na Kosovu ", dakle ogroman budžet, hiljade statista > predivni kostimi i scenografije. Dobra glumačka ekipa, sa malom zamerkom > glavnom glumcu, Martinu Šinu, koji tumači lik generala Lija. > > > Ne propustiti. > > > > Bambi Zar se ta dva ostvarenja mogu uporediti???? Sve što si naveo stoji i veliki budžet i hiljade statista i scenografija i dobra glumačka ekipa, ali krajnja izvedba... :( Boj na Kosovu predstavlja sramotu, za našu kinematografiju, al' što kaže naš narod: Što je brzo to je i kuso!
istorija.233 sav.gacic, -> #230, dalex
> 'Ovo je priča o tome kako su Japi naguzili Amere kod Perl Harbora. > Kao što svi vrlo dobro znamo, iza toga su im ovi u maniru ljubavi > slobode & miroljubive koegzistencije među narodima uzvratili na > bombaka, pa, ako niste specijalno emotivno vezani za male žute > skotove ili neodgojene kauboje, uživajte u ovom roksovanju...' :) > I eto ti rečit komentar. Ali to je samo rogobatan način da se izrazi ono Nedavno, na jednoj sedeljci zvezda večeri je bila "univerzitetska nastavnica" sa Istorije umetnosti (ne znam joj "čin", ali po godinama ne bi trebalo da je više od docenta) koja je plastično opisala kolokvijum iz nekog iz uvodnih predmeta. Pitanje je glasilo: "Egipatska kultura" Dizelašica gleda bledo i u nastupu inspiracije ispaljuje: Egipatska kultura? Mis'im, egipatska kultura, je ovaj, mis'im - STRAVA!!! Nastavka priče nema - ispitivačica je istrčala na hodnik i neko vreme se, držeći se zida, tresla od smeha :))
istorija.234 smilja, -> #233, sav.gacic
> Nedavno, na jednoj sedeljci zvezda večeri je bila "univerzitetska > nastavnica" sa Istorije umetnosti (ne znam joj "čin", ali po godinama ne bi > trebalo da je više od docenta) koja je plastično opisala kolokvijum iz > nekog iz uvodnih predmeta. Samo da znate, nisam bila ja, tj. dežurni filozof (: > Egipatska kultura? Mis'im, egipatska kultura, je ovaj, mis'im - STRAVA!!! Koliko sam shvatila docentica se smejala; ja bih dizelašicu polila sokom od paradajza ( dotični se teško skida kao fleka ) pa bi jednom za svagda shvatila da treba da ćuti! Kaže jedan moj pitomac, svojevremeno: "Tutan i Kamon", mislila sam da se čovek šali ali on to ozbiljno. Nefertiri i Nefertiti i to im je isto ! A jedan profesor socijologije me je pitao na Akropolju: "Zašto je ovaj teren neravan, da li su se oni klizali kad je padala kiša ?" Sledeći je proglasio Republiku u V veku stare ere u Polisu Atina; a kod čuvenog klanca u Grčkoj Termopili pitao je sledeću stvar: "Gde je ovde voda?!" Ovaj predaje istoriju i uči decu da je republika postala u Antičkoj Grčkoj a ne zna da pravoslavna crkva nema zvonik već drvenu klepetušu u srednjem veku ! Ova gospoda predaju u elitnoj gimnaziji V ! Pita mene jedan gospodin u Jerusalimu u muzeju: "Da li moze ovo Solomonovo zlato da se kupi ?" "Pošto Kumranski rukopisi?" Sličnih pitanja je bilo i za Agamemnonvo zlato (: A tek u Kini, umalo nisu maznuli jednog Minga..(: Posle mi pacijent kaže:"Pa šta, obična keramika !? :)" Smilja:)
istorija.235 smilja,
Dame i Gospodo! PERSU! - projekat Vam predstavlja radi istorijskog proučavanja srpskog čoveka (Homo Serbicus et unificatus) da bi ste saznali nešto više o njegovoj štampi. "Beograd ima svoju štamparsku istoriju, u kojoj su izvesna mesta veoma karakteristična. On je stavio svoje ime u red onih divnih gradova i manastira u kojima su davno proradile srpske štamparije. Takodje i Cetinje je na čelu i srpskih i, uopšte, jugoslovenskih štamparija. Ono je u izuzetnoj časti jer je dalo prvu štampanu knjigu na Balkanu. "OKTOIH" Vojvode Djurdja Cnojevića i monaha Makarija baca još 1493. godine prve zrake sunca, istinskog sunca koje nikad ne zalazi... Polovinom XVI veka, 1552. godine, iz štamparije Kneza Radiše Dmitrovića izašla je prva knjiga # beogradska štampana knjiga #. Tu su pored kneza Radiše (koji je umro pre nego što se knjiga pojavila) još dva poslenika:Trojan Gundulić (Dubrovčanin) i monah Mardarije iz Mrkšine Crkve. Knjiga je Jevandjelje. Toliki je sav rad prve beogradske štamparije. Posle ovog velikog datuma u Beogradu nema štamparije još za tri stoleća. Za vreme ustanka I - Dositej Obradović, misli još početkom 1805. na njeno osnivanje. I vladajući knez Srbije Miloš. želeo je i pokušavao da otvori štampariju i to mu je pošlo za rukom tek 1830. kad su u Petrograd stigli kneževi deputati i tamo kupili štampariju. U isto vreme hatišerif priznaje kupljenu štampariju u ovoj svojoj odredbi:# Srbi imaće vlast postavljati u zemlji svojoj pečatanje knjiga #. " Izvodi iz "Grafičke revije!!" Pristigli u MAIL ZINE br.5. O ovome načinu dopisivanja bilo je već reči u konf. Umetnost.. Svima nam je dobro poznata Resavska škola a posle propasti Manasije preseljena je u Fruški goru u manastir Hopovo koji razvija i neguje prepisivačku umetnost. Dositej se tu beše zamonašio ali je vrlo brzo odbegao.. Bila sam slobodna da napišem nešto i iz ovog E-MAILa :) Smilja :)
istorija.236 dbambi, -> #232, kiklop
=> Zar se ta dva ostvarenja mogu uporediti???? Nakon odgledanog serijala, nema druge nego da veliku prednost dam Getisburgu. Urađeno je znatno profesionalnije, bez nepotrebne patetike (Amerima tako svojstvene) i bez preteranog navijanja za ovu ili onu stranu. Mislim da je načinjen dobar potez time što se priča uglavnom vrti oko " malih ljudi " i ličnosti koje formalno nisu imale veliku ulogu u bici, a opet nije zanemaren opšti tok događaja. => Boj na Kosovu predstavlja sramotu, za našu kinematografiju, al' što Ne bih baš išao dotle da ga nazovem sramotom, ali da je uglavnom rađen za potrebe (tadašnje) dnevne politike, to stoji. Malo veća doza realnosti, bez patetike i čvršće oslanjanje na istorijske činjnice mogli su od tog ostvarenja načiniti mnogo bolji film. Meni lično se nije dopao ni izbor glumaca (posebno Žutić u ulozi Lazara), ali to ne mora da bude više od izdvojenog mišljenja. Bambi
istorija.237 zoran.r, -> #234, smilja
=> Nefertiri i Nefertiti i to im je isto ! Samo kao napomena: Čuvena bista Kraljice Nefertiti čuva se u Berlinu u Egipatskom muzeju i nastala je oko 1340 godine pne. Postoje mnogobrojne kopije ove biste širom sveta koje čak stoje u muzejima ali je jedina prava ona u Berlinu koju su naravno Nacisti doneli iz Egipta. Imao sam zadovoljstvo da je vidim uživo. Tek kad obiđete Berlinske muzeje možete shvatiti koliko su svetskog blaga Nacisti dovukli u Nemačku. Šta da vam pričam kad se u Pergamon Muzeju koji je jedan od svetski poznatih muzeja nalazi čitava Ishtar Kapija Babilona iz 580 god. pne - pod kapijom se ovde podrazumeva 30 metara dugačka i 10 metara visoka konstrukcija od kamenih blokova koja zaista deluje impresivno. Kako li su to samo dovukli do Nemačke?
istorija.238 supers, -> #237, zoran.r
>> Ishtar Kapija Babilona iz 580 god. pne - pod kapijom se ovde >> podrazumeva 30 metara dugačka i 10 metara visoka konstrukcija od kamenih >> blokova koja zaista deluje impresivno. Kako li su to samo dovukli do >> Nemačke? Rekao bih da nisu to dovukli nacisti, nego nemački arheolozi mnogo ranije, dok nisu postojale nezavisne države Egipat i Irak i dok su arheološka nalazišta bila lovišta za one koji mogu da plate iskopavanje.
istorija.239 dule.n, -> #237, zoran.r
│ vidim uživo. Tek kad obiđete Berlinske muzeje možete shvatiti koliko su │ svetskog blaga Nacisti dovukli u Nemačku. Šta da vam pričam kad se u └─────────────────── Čudi me da nije uređeno nekim međunarodnim pravom da se sve te stvari vrate tamo odakle su i donete.
istorija.240 dule.n, -> #238, supers
│ Rekao bih da nisu to dovukli nacisti, nego nemački arheolozi mnogo │ ranije, dok nisu postojale nezavisne države Egipat i Irak i dok su │ arheološka nalazišta bila lovišta za one koji mogu da plate iskopavanje. └─────────────────── To već malo realnije zvuči.
istorija.241 dr.grba, -> #239, dule.n
>> │ vidim uživo. Tek kad obiđete Berlinske muzeje možete shvatiti koliko su >> │ svetskog blaga Nacisti dovukli u Nemačku. Šta da vam pričam kad se u >> └─────────────────── >> >> Čudi me da nije uređeno nekim međunarodnim pravom da se sve te stvari >> vrate tamo odakle su i donete. Već dugo godina postoji zategnut odnos između Grčke i Velike Britanije zbog pročelja Partenona, koje leži u Londonu.
istorija.242 ljiljam,
Da li neko zna nesto vise o Maksimilijanu Robespjeru?
istorija.243 dbambi,
Moram da se izjadam :( Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj mornarici tokom WWII i iste večeri kada je bio kompletiran doživeo sam najveću havariju na disku do sada :(. Među gomilom uništenih nepotrebnih fajlova našao se i ovaj za mene dragocen. Hteo sam tekst upotpunjen slikama da pošaljem za neki dan, ali sad se sve odlaže za neodređeno vreme. Bambi
istorija.244 junior, -> #243, dbambi
> Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj mornarici > tokom WWII i iste večeri kada je bio kompletiran doživeo sam > najveću havariju na disku do sada :(. Ma pusti, meni riknula baza u SOR-u. Odoše svi tvoji tekstovi. Sad ću morati sve ponovo da ih skidam :> > fajlova našao se i ovaj za mene dragocen. Hteo sam tekst > upotpunjen slikama da pošaljem za neki dan, ali sad se sve > odlaže za neodređeno vreme. Baci bar slike, ako su preživele.
istorija.245 dbambi, -> #244, junior
=>> Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj mornarici =>> tokom WWII i iste večeri kada je bio kompletiran doživeo sam =>> najveću havariju na disku do sada :(. => => Ma pusti, meni riknula baza u SOR-u. Odoše svi tvoji tekstovi. Sad ću => morati sve ponovo da ih skidam :> Čemu ovaj zlobli na kraju :) => Baci bar slike, ako su preživele. Za slike nije problem, pošto ih imam po raznim knjigama, a nisu još bile ni skenirane. U onom trotomnom delu koje nam je obijici drago :) postoji ona sa Musolinijem u različitim govorničkim pozama. Između ostalog nameravao sam to da pošaljem, ali sad mi je malo glupo da idu slike bez teksta. Bambi
istorija.246 zoran.r, -> #243, dbambi
=> Moram da se izjadam :( => => Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj mornarici => tokom WWII i iste večeri kada je bio kompletiran doživeo sam => najveću havariju na disku do sada :(. Među gomilom uništenih => nepotrebnih fajlova našao se i ovaj za mene dragocen. Hteo sam => tekst upotpunjen slikama da pošaljem za neki dan, ali sad se => sve odlaže za neodređeno vreme. => Bambi Tvoji tekstovi o WWII su zaista vredni čekanja. Samo napred!
istorija.247 sav.gacic, -> #243, dbambi
> Moram da se izjadam :( > Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj mornarici tokom > WWII i iste večeri kada je bio kompletiran doživeo sam najveću > havariju na disku do sada :(. Među gomilom uništenih nepotrebnih Brzojav sućuti. Bojim se da svako ima svoju tužnu priču o spektakularnim padovima i gubicima. Što reče jedan od mojih ranijih "vaspitača": "Pravi kopije da drugi ne bi prepričavali tvoj slučaj" :) Tuga je što ćeš morati sve ispočetka da ukucavaš... Ali druga verzija može čak i da prevaziđe prvu. Mi ćemo ovde već sačekati i bez milosti poskidati sve što pošalješ...
istorija.248 supers, -> #247, sav.gacic
>> Mi ćemo ovde već sačekati i bez milosti poskidati sve što pošalješ... Ovo baš i nije stimulativno... Zvuči kao obećanje korisnicima FORUM:devojke ;)
istorija.249 adrok,
 ű ******************************** * UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE * * VAZDUHOPLOVNIH TRADICIJA * * B E O G R A D * * Uzun Mirkova 4/1 * * (Dom Aerokluba) * ******************************** posle zimskog odmora udruženje nastavlja sa radom svakog ponedeljka u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 PROGRAM RADA ISTORIJSKE SEKCIJE i UDRUŽENJA 16.02 - 30.03. 1998. 228. - sednica 16.02.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Čedomir KRUNIĆ: Začeci civilnog vazduhoplovstva u Jugoslaviji. 229. - sednica 23.02.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Branislav JOVANOVIĆ: Sećanje na boravak i rad u Alžiru 2.deo. 230. - sednica 2.03.1998. u 12.15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Bojan DIMITRIJEVIĆ: Razvoj Ratnog Vazduhoplovstva Jugos- slavije 1945 - 1948. 231. - sednica 9.03.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Bojan Dimitrijević: Razvoj Ratnog Vazduhoplovstva Jugosla- vije 1948 - 1951. 232. - sednica 16.03.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Stojan JOVIĆ: Novi podaci o spasavanju savezničkih pilota 1944 - 1945. 233. - sednica 23.03.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Petar BOSNIĆ: Lovački avion IKA-3. Ideja, realizacija legenda. (prvi deo) * * * 234.- sednica 30.03.1998. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Godišnja skupština Udruženja * * * Dobro došli.
istorija.250 sav.gacic, -> #248, supers
>>> Mi ćemo ovde već sačekati i bez milosti poskidati sve što pošalješ... > Ovo baš i nije stimulativno... > Zvuči kao obećanje korisnicima FORUM:devojke ;) Znači, ti si onaj što u hladnom znoju, pod hladnim svetlucanjem fosfora, drhtavim prstima po tastaturi... ;) U Forumu je najavljeno i ostvareno, i ovde će, i ovde će, ako bude srećeeee... :)
istorija.251 supers, -> #250, sav.gacic
>> > Ovo baš i nije stimulativno... >> > Zvuči kao obećanje korisnicima FORUM:devojke ;) >> Znači, ti si onaj što u hladnom znoju, pod hladnim svetlucanjem >> fosfora, drhtavim prstima po tastaturi... ;) Pre će naš vrli moderator Foruma morati da se bavi ovakvom rabotom ;) Kako će da štiti javni moral ako detaljno ne pregleda šta ga narušava ;)
istorija.252 savaerc, -> #244, junior
>> Spremio sam jedan jako lep tekst od italijanskoj >> mornarici tokom WWII i iste večeri kada je bio >> kompletiran doživeo sam najveću havariju na disku do sada > :(. > > Ma pusti, meni riknula baza u SOR-u. Odoše svi tvoji > tekstovi. Sad ću morati sve ponovo da ih skidam :> > A meni ode disk sa kompletnom bazom sa oba sezama. Istrebljen šum iz konferencija za poslednje 6 godine. Aiiiii, maltene se nisam ubio. :((((
istorija.253 mcar,
U Zemunu, izmedju ulice Tosin Bunar i doma penzionera na Bezanijskoj Kosi, nalazi se neobican i vrlo dubok rov. Sirina rova varira ali je takodje velika. U rovu ima kuca, cigansko naselje, a izgleda da je nekad tu isla zel. pruga. Nad rovom ima i most raspona tridesetak metara, upravo kod doma penzionera. Da li neko zna nesto o ovom objektu i njegovom istorijatu. Preporucujem posetu onima koji ga do sada nisu videli, veoma neobicno, MC
istorija.254 supers,
Videh da se nedavno mcar raspitivao za usek na Kalvariji kod Doma Penzionera, na čijem se dnu nalazi cigansko naselje. Exec mi je bio urnisan, ali priča ide ponovo :) Elem, tuda je zaista išla železnička pruga do bivše železničke stanice Zemun, iza današnjeg hotela Jugoslavija. Pruga je dalje išla preko podvožnjaka u današnjem bloku 12 (YBC), pa kroz močvaru na stari savski most :) Podvožnjak je uništen nedavno, kada je Enjub gradio naselje, a svoje mesto u istoriji je zauzeo 1968. godine kada su tadašnje generacije studenata saznavale da niko ne sme da ih bije osim združenog odreda milicije. Danas pruga ide kraćim putem, nasipom do Tošinog bunara pa kroz tunel ispod Bežanije. Jedini tragovi stare pruge su usek kod Doma penzionera sa ciganskim naseljem, i usamljeni kolosek sa stubovima u blizini hotela Jugoslavija, koji je postavljen da podseća na staru stanicu.
istorija.255 milosh.zorica,
Pre nekog vremena ovde se postavilo pitanje o rovu kod staračkog doma u zzemunu.ja lično živim u neposrednoj blizini istog. to je nekad bila jeddna odcžel.stanica uzemunu druga je bila kod juge,pre oko 20 god tu je prestala da prolazi pruga i uklonjene su šine,neki su imali u planu izgradnju sportsko poslovnog centra ali to je do danas ostalo mrtvo slovo na papiru u među vremenu su naselili ganci to mesto i do danas ne mrdaju već se šire.inače u tom rovu je poginuo jedan naš poznat glumac,igro je u izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo ljaksona koji ide na letovanje i sreće onu damu.u toj rupi živi oko 10000 cigana u veoma primitivnim kućama,ali boli njih ceuv za sve,taj most je ulaz u zemun sa autoputa bg-zg,nasjlakši,o tom mostu znam mnogo stvari o kojima ću pričati ako nekoga zanima,mesto je meni sasvim obično,zato što tu prolazim skoro svaki dan.u toj rupi inače žive i belci.tu je baš kewl se naći oko đurđeva,inače moje slave a i mnogih ganaca.muzika trešti oni bosi trče.ta rupa je poznata u kraju pod nazivom ciganske rupe,sasvim logično,tu je najveća koncentracija cigana u beogradu i zemunu,više nego skinaca u srbiji,5puta.u toj rupi se inače prodaje i najbolje kozije mleko u gradu.u toj rupi pored građevinskih budževina ima i jedan broj normalnih i kewl kuća.oni baš znaju da žive,ne plaćaju račune,ne održavaju kuće,bole nih...
istorija.256 dbambi,
Evo teksta koji je stradao u nedavnoj havariji :) Kratak pregled istorije italijanske mornarice tokom drugog svetskog rata, sa osvrtima na opštu ratnu situaciju. Zbog dužine teksta i ograničenja dužine konferencijske poruke, tekst je podeljen na dva dela. Uz ostalih nekoliko poruka idu prateće fotografije. ITALIJANSKA MORNARICA Italijanska mornarica nastala je nedugo nakon ujedinjenja zemlje 1861. godine stapanjem malih mornarica različitih zemalja koje su ušle u sastav novostvorene kraljevine. Mlada mornarica oslanjala se na drevne tradicije, ali je integracija bila duga i teška. Poraz kod Lise (Lissa), 1866. godine, od strane Austrijanaca predstavljao je ozbiljan udarac za Italijane. Ipak, italijansko -turski rat iz 1911. godine uverio je mornaricu da je konačno stekla operativno iskustvo. Ovaj stav je dodatno učvršćen tokom prvog svetskog rata. Ipak, uprkos ovim uspesima italijanske pomorske operacije bile su ograničene na upotrebu lakih snaga i podmornica u zatvorenom moru - Sredozemlju. Ovo je onemogućavlo italijansku mornaricu da stekne pravo borbeno iskustvo na otvorenom moru protiv snažnog i dobro opremljenog protivnika. 1940. godine italijanska mornarica (Regia Marina) iako opremljena modernim brodovima patila je od velikih nedostataka u tehnologiji, organizaciji, logistci, doktrini i ponajviše u pravom borbenom iskustvu. Kada je Italija objavila rat Saveznicima (Velika Britanija i Francuska) 10. juna 1940. godine, italijanska mornarica imala je svega dva za borbu spremna bojna broda, " Conte di Cavour " i " Giuilio Cesare ". Ova dva broda sačinjavala su 5-tu diviziju prvog mornaričkog eskadrona. Oba su bila iz prvog svetskog rata povučeni iz službe krajem 20-tih, a reaktivirani i modernizovani sredinom 30-tih. Uprkos modernizaciji oba su imale velike slabosti u oklopu i naoružanju. Moderniji bojni brodovi " Littorio " i " Vittorio Veneto " sačinjavali su 9-tu diviziju, ali su se još nalazili u završnim fazama izrade ili u procesu treninga posade i biće potrebno još 3 meseca da uđu u operativnu upotrebu. " Ciao Duilio " i " Andrea Doria " su još bili u brodogradilištu, s tim da " Duilio " neće biti gotov do kraja leta, a " Doria " do kraja godine. Ostali brodovi klase " Littorio ", " Roma " i " Impero " su takođe bili u brodogradilištu, ali se njihovo vreme završetka nije moglo proceniti. Budući da su bojni brodovi italijanske mornarice (glavna italijanska brobena snaga) bili tako nespremni za rat, može se zaključiti da je objava rata bila diktirana političkim razlozima. Još jedna negativna posledica iznenadne objave rata bila je ta da se u tom trenutku veliki broj italijanskih trgovačkih brodova nalazio na otvorenom moru ili u stranim (često neprijateljskim) lukama gde su trenutno bivali zaplenjeni ili internirani. Ovo je značilo dalju redukciju ionako oskudne italijanske trgovačke mornarice. Musolini je verovao da će Francuska brzo biti poražena od strane nadirućih nemačkih trupa, a da će kapitulacija Velike Britanije posle toga biti samo pitanje vremena. Iako je Francuska zaista kapitulirala (22. juna) Britanija je odbila da pregovara o primirju. Kao rezultat, Italija se našla uvučena u dug i težak konflikt sa svojim oružanim snagama, industrijom i ekonomskom bazom potpuno nepripremljenim. Saveznička strategija kontrole Mediterana u najvećoj meri oslanjala se na veliku francusku flotu. Izbacivanjem Francuske iz rata celokupna ova strategija je morala biti potpuno predefinisana, jer je sada britanskoj mornarici ostavljeno da sama obavi taj zadatak. Ovo je takođe značilo da su se u početnoj fazi rata britanske i italijanske pomorske snage na Mediteranu našle u poziciji svojevrsne ravnoteže. Italijanska mornarica imala je dve bojna broda (sa još četiri potencijalno operativna) sedam teških i dvanaest lakih krstarica, oko 120 razarača i torpednih čamaca i preko stotinu podmornica. Ove snage su brojem bile superiorne nad britanskom mediteranskom flotom, baziranoj u Aleksandriji i " H-odredom " (na brzinu formiranom grupom koja je trebala da predstavlja zamenu za francusku mornaricu) baziranim u Gibraltaru. Zajedno, ove dve britanske eskadre predstavljale su respektabilnu silu, ali su retko operisale zajedno zbog specifičnih zadataka svake od njih. Italijani su bili hendikepirani zbog nedostatka nosača aviona što će imati velike negativne efekte u velikom broju okršaja koji će uslediti tokom rata. Nasuprot tome britanska strategija bila je bazirana upravo na širokoj upotrebi raspoloživih nosača aviona za izviđačke i napadačke zadatke. Italijanska mornarička avijacija bila je pod kontrolom lovačke komande (Regia Aeronautica) koja se opirala svim pokušajima da se mornarička avijacija učini više nezavisnom od zemljske i da se izgrade nosači aviona. Najjači zastupnik ovog mišljena bio je sam Musolini koji je smatrao da italijasko poluostrvo samo po sebi predstavlja veliki nosač aviona. Zbog toga je smatrao da je potpuno nepotrebno da se izgrade nosači i oforme specijalni odredi mornaričke avijacije sa jedinim zadatkom da zaštite flotu na moru. Potreba za nosačima konačno je shvaćena 1941. godine, ali prvi italijanski nosač " Aquila ", iako spreman u trenutku italijanske kapitulacije, nikada nije ušao u službu. Kratak period varljivog mira koji je usledio prvih nedelja nakon italijanskog ulaska u rat obe mornarice provele su procenjujući situaciju. Ipak, potreba Italijana da snabdevaju svoje snage u Libiji, a Britanaca na Malti i u Egiptu vodila je ka prvim sukobima. Uopšte, potreba za snabdevanjem biće uzrok većine pomorskih bitaka koje će se voditi na Meditranu tokom drugog svetskog rata. Prvi sudar dve mornarice odigrao se 9. jula 1940. godine u vodama oko rta Point Stilo (istočna strana " prsta " na " italijanskoj čizmi ") na obali Kalabrije. Italijanski eskadron koji se sastojao se od bojnih brodova " Cesare " i " Cavour ", 14 krstarica i većeg broja razarača došao je u borbeni kontak sa britanskom mediteranskom flotom. Britanci su u svom sastavu imali bojne brodove " Warspite ", " Malaya " " Royal Sovereign ", nosač aviona " Eagle ", pet lakih krstarica i 14 razarača. Obe eskadre vršile su eskortne zadatke, Italijani su pratili svoj konvoj za Bengazi, a Britanci su pratili dva konvoja, jedan za Maltu, a drugi koji je sa Malte evakuisao civile. Nijedna strana nije ušla u sukob preterano srčano. Borbeni kontakt ostvaren je u situaciji povoljnoj za Italijane, u blizini njihove obale, i unutar borbenog radijusa aviona stacioniranih na zemlji. U početku došlo je do razmene vatre između krstarica. U 15:53 " Cesare " i " Cavour ", svaki naouržan sa 10 topova kalibra 320 mm, otvorili su vatru na udaljenosti od 26000 metara na britanski bojni brod " Warspite ", koji je predvodio britansku eskadru." Warspite " i ostali britanski brodovi uzvratili su vatru. Na iznenađenje Italijana, u 15:59 " Cesare " je pogođen granatom od 380 mm ispaljenom sa " Warspite-a " na ekstremnoj udaljenosti. Granata je probila oklopljenu palubu i eksplodirala u unutrašnjosti broda, trenutno uzrokujući požar. Četiri od osam kotlova su prestali sa radom i komandant italijanske eskadre admiral Čampioni (Campioni) je odlučio da prekine borbeni kontakt. Italijani su se povukli pod zaštitom dimne zavese. " Cesare " je otplovio u Mesinu, gde će ostati sledeća 3 meseca na popravkama dok je ostatak flote otplovio u Taranto. Bitka kod Point Stilo-a (u britanskoj literaturi poznata kao Kalabrijska akcija) nije imala taktičkog pobednika i nijedna strana nije pretrpela značajnije gubitke. Ipak, ova bitka pokazala je inferiornost prepravljenih italijanskih bojnih brodova u odnosu na bolje oklopljene i teže naoružane britanske. Što je još važnije pokazala se veoma slaba koordinacija između italijanske mornarice i avijacije. Iako se bitka odigrala uz samu italijansku obalu, zahtevana vazdušna podrška je zakasnila, propustivši da nanese Britancima bilo kakvu štetu i čak greškom napadajući sopstvene brodove. Ovo je bilo u oštroj suprotnosti sa britanskom upotrebu aviona sa nosača " Eagle ", koji su bili prisutni tokom celog sukoba, neprekidno uznemiravajući Italijane. Pokazali su se efikasnim iako ovom prilikom nisu naneli štetu Italijanima. Psihloški efekat ove akcije bio je velik, jer je značajno podigao britanski moral koji nije posrnuo ni u najtežim danima za Britance sredinom 1942. godine. Međutim, ovaj sukob mogao je imati i sasvim drukačiji ishod. Deveta divizija, koju su sačinjavali " Veneto " i " Littorio " nalazila se u završnim fazama treninga posade i bila skoro operativna. Admiral Bergamini (Bergamini), komandant 9. divizije zatražio je dozvolu da isplovi i pridruži se italijanskim snagama u okršaju u kome bi, kako je on smatrao, svojim topovim od 380 mm preokrenuo tok bitke. Njegov zahtev je odbijen. Najspektakularnija akcija u ratu na Sredozemlju (možda u celom drugom svetskom ratu uopšte) bio je britanski napad na italijansku ratnu luku Taranto u noći 11/12. novembra 1940. godine. Zahvaljujući aktivnosti britanske obaveštajne službe britanski komandanti su znali da se svih šest italijanskih bojnih brodova u tom trenutku nalazi u luci. Taranto se nalazi u jugoistočnoj Italiji na zapadnoj strani "pete" na italijanskoj "čizmi" i predstavlja stratešku tačku u Tarantskom zalivu Jonskog mora. Britanska zamisao se sastajala u tome da se nosač aviona " Illustrious " što više približi luci, lansira svoje torpedne avione, a zatim se povuče. Dok bi trajala pometnja u italijanskoj bazi zbog napada aviona, britanski bojni brodovi i krstarice takođe bi prišli luci na domet svojih topova i otvorili vatru. U 23:15, 11. novembra " Smrt je počela kositi po Mare Grande (Veliko more) ". 24 britanska torpedna aviona obrušila su se na svoj plen. Piloti su imali precizne fotografije luke sa jasno označenim položajima svih brodova. Prvi je torpedom pogođen bojni brod " Conte di Cavour ", a odmah zatim pogotke su primili " Ciao Duilio " i " Littorio " koji je pogođen sa tri torpeda. Pogođen je i veći broj krstarica i razarača. Italijanska protiv-vazdušna odbrana je bila potpuno iznenađena i tokom celog napada nije se skoro ni primećivala, tako da su ukupni britanski gubici iznosili svega dva aviona, čije su posade spašene. " Littorio " i " Duilio " bili su potopljeni u plitkoj vodi pa je odlučeno da se izvrši namerno nasukavanje kako bi se sprečilo njihovo potonuće. " Cavour " je bio najteže oštećen, a bio je potopljen i dubljoj vodi, tako da je odluka o nasukavanju donesena prilično kasno. Potonuo je, a iz vode su viril samo najviši delovi broda. Sledećeg dana neoštećeni brodovi " Guilio Cesare ", " Vittorio Veneto " i " Andrea Doria " (koja još nije bila operativna) su otplovili za Napulj, a odbrana luke Taranto je značajno unapređena. Popravke na oštećenim brodovima počele su odmah. " Littorio " i " Duilio " su bili relativno lako oštećeni tako da su oštećenja sanirana za otprilike mesec dana. " Littorio " je bio potpuno operativan kroz četiri meseca, a " Duilio " kroz šest meseci. Najteže oštećeni bojni brod, " Cavour " zahtevao je znatno više vremena. Ustvari, " Cavour " se nikada više nije vratio u službu i u trenutnku italijanske kapitulacije nalazio se na doku u Trstu. Britanska akcija u Tarantu dala je ideju Japancima za sličnu operaciju koju su izveli godinu dana kasnije u Perl Harboru. Uprkos gubicima u Tarantu italijanska mornarica je još imala volje i materijalnih sredstava za borbu, što je i demonstrirano 27. novembra 1940. godine kada su Italijani presreli Britance kod rta Teulada (južni vrh otoka Sardinijia. U britanskoj literaturi ovaj okršaj je poznat kao bitka kod Spartivento-a). Zaključujući da će gubici pretrpljeni u Tarantu sprečiti Italijane da intervenišu, Britanci su planirali da upute konvoj trgovačkih brodova preko Mediterana. 17. novembra britanski izviđački avion ugledao je italijanske brodove na otvorenom moru i odmah upozorio komandu na njihovu aktivnost. Britanci su odlučili da svom konvoju dodele težu oružanu pratnju, tako da se " H-odred ", uključujući bojni krstaš " Renown " i nosač aviona " Ark Royal ", priključio konvoju jugozapadno od Sardinije. Jedinice mediteranske flote, uključujući bojni brod " Ramilles " trebale su da preuzmu zaštitu konvoja kod rta Bon (na severno afričkoj obali) odakle bi se " H-odred " povukao. 26. novembra italijasnki brodovi zaplovili su im u susret. Italijansku eskadru sačinjavali su bojni brodovi " Veneto " i " Cesare " kao i šest teških krstarica i 14 razarača. Britanske snage, ako se izuzme prisustvo nosača aviona, bile su približno jednakog obima. Italijani su se uputili ka jugozapadu Sardnije ujutro 27. novembra. Komandantu italijanskih snaga, admiralu Čampioniju (Campioni) bila je značajno umanjena sloboda delovanja usled naređenja koje je primio od svoje komande (Supermarina - komanda italijanske mornarice), a koje je glasilo da ne ulazi u okršaj sa britanskim bojnim brodovima osim u slučaju naročito povoljnih okolnosti. I bez ovog naređenja admiral Čampioni postupao je veoma oprezno. Zahvaljujući lošem izviđačkom radu italijanski komandant je zaključio da je nadjačan i pokušavao je da izbegne kontakt sa Britancima koji su se nalazili u neposrednoj blizini. Ipak, italijanske i britanske krstarice ugledale su se međusobno na velikoj udaljenosti i otvorile vatru. Italijani su bili precizniji pa je britanska krstarica " Berwick " pogođena odmah. Uzvraćajući na ovo Britanci su oštetli italijanski razarač " Lanciere ". Britanske krstarice nastojale su da produže bitku, a nosač aviona " Ark Royal " lansirao je svoje avione. Međutim Britanci nisu imali novih uspeha, jer su Italijani odlučili da se ubrzano povuku pod zaštitom dimne zavese. Ova akcija bila je još jedna u dugom nizu tzv. " jalovih " bitaka, u kojoj nijedna strana nije pretrpela značajnije gubitke niti je bilo formalnog pobednika. Ipak, Britanci su polagali pravo na pobedu, jer je njihov konvoj neometano preplovio Mediteran. Ova akcija ponovo je stavila naglasak na lošu koordinaciju italijanske mornarice i vazduhoplovstva, jer je bitka ponovo vođena u neposrednoj blizini italijanske obale (Sardnija), a zahtevani avioni su kasnili baš kao i u bici kod Point Stilo-a. Tokom zime 1940/41 aktivnost britanskih bojnih brodova bila je redukovana. " Littorio " i " Duilio " su bili na popravkama usled oštećenje pretrpljenih u Tarantu. " Littorio " je i dalje bio u Tarantu, dok je " Duilio " prebačen u Đenovu. Popravke na bojnom brodu " Cavour ", su takođe nastavljene, ali je procenjeno da one neće biti gotove sve do leta. " Doria " je završila trening posade i ušla u operativnu upotrebu zajedno sa bojnim brodom " Veneto ". " Cesare " je oštećen u januaru tokom britanskog vazdušnog napada na Napulj i prebačen je u Đenovu. 9. februara 1941. godine " H-odred " iz Gibraltara pod komandom admirala Samervila (Sommerville) izveo je akciju u stilu najboljih tradicija britanske mornarice. Eskadra koju su sačinjavali bojni brod " Malaya ", bojni krstaš " Renown ", nosač aviona " Ark Royal ", jedna krstarica i 10 razarača ušla je duboko u italijanske teritorijalne vode, približila se Đenovi na svega nekoliko kilometara i teško je bombardovala. Britanske mete bile su brodogradilišta, fabrike i bojni brod " Dulio " koji se nalazio u luci. Iako je italijanska obaveštajna služba upozorila svoju komandu na mogućnost ovakvog napada, Italijani su odlučili da (ponovo!) izbegnu sukob. Brodovi koji su se nalazili u luci (" Veneto ", " Doria " i " Cesare ", tri teške krstarice i 10 razarača) isplovili su iz luke malo pre početka napada. Iako u povoljnoj poziciji da presretnu Britance izbegli su okršaj tako da su Britanici završili svoju akciju bez gubitaka. Ovaj napad prouzrokovao je velika oštećenja u luci Đenove, potapanje nekoliko trgovačkih brodova, ali je možda najvažniji efekat bio veliki pad italijanskog morala. Dok su kontraverze oko napada na Đenovu još trajale italijanska mornarica je doživela verovatno najteži poraz u svojoj istoriji. U konfuznoj noćnoj bici kod rta Matapan, potopljeno je pet italijanskih brodova. Rat je dospeo u onu fazu kada je vodeća sila osovinskog saveza, Nemačka sve više preuzimala glavnu reč. Uviđajući slabost i neefikasnost svog južnog saveznika nemački rukovodioci su sve više počeli da vrše pritisak na Musolinija usmeravajući njegove akcije u određenom smeru. Kada je došla na red planirana invazija na Balkan i Grčku, od italijanske mornarice je zahtevano da u Istočni Mediteran uputi jake snage kako bi prekinula britanski konvojski saobraćaj između Egipta i Grčke. Nemci su Italijane snabdeli (netačnim) obaveštajnim podacima da britanski bojni brodovi nisu sposobni da spreče ovu akciju, a Italijani, koji su u potpunosti zavisili od snabdevanja nemačkom naftom, nisu smeli da upute nikakav prigovor. Za prestojeću akciju pripremljena je eksadra koju su sačinjavali bojni brod " Veneto ", 8 krstarica i 13 razarača. Ujutro 28. marta 1941. godine. ova eskadra nalazila se kod malog ostrva Gavdo (južno od Krita), u visini rta Matapan, gde je došla u borbeni kontakt sa 4 britanske lake krstarice i 8 razarača. Ovo su bile britanske lake snage koje su obavljale izviđačke zadatke za glavninu svoje flote, koja se sastojala od bojnih brodova " Warspite ", " Valiant ", " Barham ", nosača aviona " Formidable " i 9 razarača pod komandom admirala Kaningema. Kaningem je imao obaveštenja da su italijanske snage na otvorenom moru i težio je da ih uvuče u bitku sa osnovnim ciljem uništenja bojnog broda " Veneto ". Četiri britanske krstarice, koje su bile primećene od strane Italijana krenule su da se povlače ka jugozapadu, pažljivo ostajući izvan dometa italijanskih topova, nadajući se da će ih Italijani slediti i tako upasti u klopku koju im je spremila britanska glavnina. Italijani u početku nisu naseli i počeli su da se povlače ka svojoj glavnini (" Veneto ") nadajući se da će ih Britanci slediti. Britanci su učinili baš to i nedugo nakon toga našli su se pod teškom vatrom topova sa " Veneto-a ". Shvatajući svoju grešku britanske krstarice su se u žurbi povukle, a u međuvremenu je sa nosača aviona " Formidable " uzletela grupa aviona i napala Italijane. Admiral Jačino (Iachino) je shvatio da je izgubio element iznenađenja i odlučio je da se vrati u matičnu luku. Pošto su italijanski brodovi bili brži od britanskih, Britanci su se nadali da će vazdušnim udarima uspeti da barem oštete " Veneto " i time omoguće svojoj glavnini da stigne Italijane. Ovo im je i uspelo, jer je jedan torpedo pogodio " Veneto " u zoni propelera, što je uspelo skoro da zaustavi brod. Međutim, kako se ispostavilo, oštećenje nije bilo veliko i " Veneto " je nakon manje od sata povećao brzinu na 19 čvorova i žurno se udaljavao ka Italiji. Pored oštećenja " Veneto-a " britanski avioni, uspeli su da teško oštete modernu italijansku krstaricu " Pola " (iz klase Zara). Oštećenje je bilo takvo da je krstarica bespomoćno plutala u blizini rta Matapan. Iako svestan da Britanci imaju potpunu vazdušnu kontrolu (pozivi za vazdušnom podrškom od italijanskog ili nemačkog vazduhoplovstva nisu urodili plodom), admiral Jačino je naredio da se u pomoć oštećnoj krstarici " Pola " upute krstarice " Zara ", " Fiume " i 4 razarača. Admiral Kaningem je za razliku od Jačina imao dobar pregled situacije, samo je verovao da je zaustavljeni brod u stvari " Veneto ", a ne krstarica. Zbog toga je ka njoj uputio kompletnu svoju glavninu. Uveče 28. marta italijanski odred se približavao oštećenoj " Poli ", a zbog mraka i neposedovanja radara bio potpuno nesvestan britanskog prisustva. Tačno u 22:25 na britanskim brodovima upaljeni su reflektori koji su potpuno zaslepeli Italijane, a u istom trenutku Britanci su otvorili uragansku vatru. Za svega nekoliko minuta " Zara ", " Fiume " i dva razarača, ne stigavši da opale i jednu granatu otišli su na dno. Dva razarača su uspela da pobegnu, a oštećenu " Polu " potopila je sama posada. Nijedan britanski brod nije oštećen, niti je bilo gubitaka među njihovim ljudstvom. Ovo je bila bitka koja teško da ima primera u istoriji, prema količini ispoljene nesposobnosti i neefikasnosti jedne od strana. Italijani su izgubili pet velikih brodova i 2.400 ljudi (među kojima i jedan admiral) dok britanci uopšte nisu imali gubitaka. Ishod po Italijane je mogao biti još strašniji, da Britanci nisu napravili nekoliko grešaka koje su omogućile da se spase bojni brod " Veneto ". Uzroci italijanskog debakla mogu se tražiti u slaboj razrađenosti noćne borbe u njihovoj mornarici, nedostatku radara, slabom radu obaveštajne službe i izostanku efikasne vazdušne podrške. Iako je ovo bio bolan poraz za Italijane, ravnoteža na Mediteranu nije bitnije promenjena. Italijanski bojni brodovi su i dalje bili praktično nedirnuti, a imali su još uvek četiri krstarice dok su britanci imali samo jednu (to je bila krstarica " York " koja će biti izbačena iz stroja u maju 1941. godine briljantnim napadom od strane italijanskih diverzanata, koji su koristili torpedo sa ljudskom posadom. U trenutku napada brod se nalazio u zalivu Suda na Kritu. Brod je oštećen tako teško da popravka nije bila moguća.) Bambi
istorija.257 dbambi,
Drugi deo.... " Littorio " koji je bio potpuno opravljen preuzeo je od oštećenog " Veneto-a " (koji će biti na popravkama sledeća tri meseca) dužnost komandnog broda, a operativni su bili i " Doria", " Duilio " i " Cesare ". Proleće 1941. godine je bio period velikih uspeha za sile osovine, jer su munjevitim zauzimanjem Balkana i Grčke u potpunosti izmenili strategijsku situaciju na Mediteranu. U ovom periodu britanska mornarica je pretrpela teške gubitke pokušavajući da zaštiti svoj konvojski saobraćaj ka Grčkoj i štiteći kasniju evakuaciju svojih snaga iz Grčke i sa Krita. Italijanska mornarica nije učestvovala u ovim akcijama (uglavnom zbog nedostatka goriva) pa su Britanci glavne gubitke pretrpeli od nemačkog vazduhoplovstva. Sile Osovine su sada kontrolisale Istočni Mediteran, što je značajno unapredilo sigurnost njihovog konvojskog saobraćaja sa Severnom Afrikom. U narednom periodu Britanci će se ograničiti na uporne pokušaje snabdevanja Malte i zaštite svojih konvoja ka Egiptu. Italijani će činiti isto sa svojim konvojima ka Libiji, dok će se njihova situacija sa gorivom pogoršavati iz dana u dan. U junu 1941. godine ratna situacija se potpuno promenila nemačkim napadom na SSSR. Većina nemačkih aviona do tada korišćenih na Sredozemlju prebačena je na istočni front čime je smanjen pritisak na britansku mornaricu i njihovo uporište na Malti. Ovo je značilo da će više snabdevačkih konvoja biti prebačeno na to ostrvo i da će porasti aktivnost britanskih podmornica i aviona koji su operisali iz ove baze. Upravo to se i dogodilo i do novembra 1941. godine gubici trgovačkih brodova koji su prevozili snabdevanje za Romelov afrički korpus porasli su na 63% !. Nije potrebno obrazlagati kakvog je uticaja ovo imalo na Romelove operacije u tom periodu. Ovakva situacija prisilila je italijansku mornaricu da snabdevanje i trupe u Severnu Afriku prevozi na ratnim brodovima i tako još više iscrpljuje svoje male rezerve nafte. Situacija sa naftom bila je kritična, kako za italijansku mornaricu tako i za Romela. Nekoliko puta se desilo da se nafta prevozi u buradima utovarenim na razarače. Ovo ih je učinilo maksimalno ranjivim na bilo koju vrstu napada i nekoliko brodova je uništeno na ovaj način. Ipak, težina situacije prislila je Nemce da ponovo prebace značajne vaduhoplovne snage na Sredozemlje, a italijansku mornaricu da koristi svoje teške jedinice (bojne brodove) za zaštitu severnoafričkih konvoja. Bojni brodovi su rapidno trošli tanke naftne rezerve, čineći da još više poraste italijanska zavisnost od nemačkih isporuka rumunske nafte, ali su se pokazali kao efikasni na poslovima zaštite konvoja a to je omogućilo značajniji priliv zaliha Romelovim snagama. Zbog toga je on sredinom decembra 1941. godine krenuo u ofanzivu prema Egiptu zaobilazeći Tobruk koji nije mogao osvojiti i koji će ostati pod opsadom sledećih nekolkio meseci. Početni uspeh ofanzive nagnao je njegove pretpostavljene da organizuju dodatni konvoj sa zalihama koje bi pojačale snagu ofanzivnog zamaha. Konvoj se sastojao od četiri velika teretna broda sa neposrednom zaštitom od osam razarača. Blisku podršku pružali su bojni brod " Duilio " tri krstarice i četiri razarača. U pripravnosti su bili i bojni brodovi " Littorio ", " Doria ", " Cesare ", dve teške krstarice i deset razarača. Veličina angažovanih snaga ukaziva je na svu ozbiljnost situacije u Severnoj Africi. Ponove je omanulo italijsnko izviđanje. Kada su saznali za prisustvo britanskih snaga, pomislili su da te snage nameravaju da presretnu njihov konvoj, dok su Britanci, ustvari, štitili svoj konvoj upućen na Maltu. Suparničke strane susrele su se 17. decembra 1941. godine. Britancima je bilo naređeno da izbegavaju borbu dok konvoj ne doplovi do Malte, a tada je protiv Italijana lansiran vadušni napad. Italijanske snage za blisku podršku dobile su naređenje da presretnu britanske brodove, ali je oko 17:00 tog dana admiral Jačino odlučio da povuče svoje snage zbog toga što je konvoj koji je trebalo da štiti bio otkriven i tražio je njegovu podršku, a i uzdržavao se od noćnog sukoba sa britanskim brodovima koji su imali (za razliku od njega) radarsku opremu. U toku ovih događaja slučajno je naišlo nekoliko italijanskih aviona i napalo britanske brodove bez rezultata. Videći da se britanci nalaze pod vazdušnim napadom, Jačino se okrenuo i otvorio vatru na njih. Britanci su postavili dimnu zavesu i povukli se iz bitke a Jačino ih nije sledio. Ova akcija poznata je kao prva bitka kod Sirte. Sledeće noći, 18/19 decembra 1941. godine, odigrala se verovatno najspektakularnija diverzantska akcija tokom rata na Sredozemlju. Italijanska podmornica prikrala se neopažemo britanskoj luci Aleksandrija u Egiptu i lansirala dva torpeda (ustvari male podmornice) sa ljudskom posadom. Ova plovila su prodrla u luku, a njihove posade su pričvrstile eksploziv na bojne brodove " Valiant " (veteran bitke kod Matapana) i " Queen Elizabeth ", kao i jedan tanker. Tanker je potopljen a oba bojna broda izbačena iz stroja za dug period vremena. Svi italijanski diverzanti su zarobljeni. Pošto je u novembru već bio izgubljen bojni brod " Barham " (takođe veteran bitke kod Matapana) usled napada nemačke podmornice, a izgubljeni su i bojni brodovi " Prince of Wales " i " Repulse " usled japanskog vazdušnog napada u blizini Singapura ravnoteža snaga na Sredozemlju značajno se pomerila u italijansku korist. Svi ovi događaji doprineli su tome da Romelovi snabdevački konvoji ponovo počnu pristizati u značajnijem broju. Pošto je situacija na Malti postajala sve teža, Britanci su odlučili da ka njoj upute konvoj iz Aleksandrije. 20. marta 1942. godine četiri teretna broda, sa pratnjom u vidu teške krstarice i šest razarača krenula su na put. Za blisku podršku određene su tri lake krstarice i četiri razarača, a predviđeno je da zaštitu pruže i snage bazirane na Malti. Konvoj je opazila italijanska podmornica, a mornarica je brzo reagovala šaljući dve teške i jednu laku krstaricu kao i četiri razarača iz luke u Mesini, dok je iz luke u Tarantu krenuo bojni brod " Littorio " sa četiri razarača. Britanska podmornicaa je opazila italijanske snage i konvoju je naređeno da skrene prema jugu kako bi se izbegao kontakt sa Italijanima. Vreme je bilo loše i 23. marta u 14:24 italijanska krstarica je pronašla Britance koji su pokušali da pobegnu pod dimnom zavesom. Italijani su učinili isto nadajući se da navuku Britance na bojni brod " Littorio ". Nesvesni njegovog prisustva, Britanci su upali u klopku. U 16:18 " Littorio " se pridružio krstaricama. Do tog trenutka vreme se pogoršalo i duvao je vetar od 30 čvorova. Britanci su i dalje puštali dimne zavese a admiral Jačino je držao svoje snage između njih i Malte. Došlo je i do kratke razmene vatre između protivničkih brodova, ali bez rezultata. Zbog pogoršanja vremena, te noći Italijani su izgubili dva razarača i odlučili su da se vrate kući, a zbog njihovog povlačenja britanski konvoj je ujutro ponovo pokušao da se domogne Malte. Zbog zadržavanja koje je izazvala italijanska akcija, konvoj je od ranog jutra bio izložen napadima nemačke avijacije i samo je manji broj brodova stigao na odredište. Ova akcija može se smatrati uspešnom po Italijane, ali ipak su vremenske prilike odigrale odlučujuću ulogu za britasnki neuspeh. Ponovo se pokazalo da su njihove operativne sposobnosti značajno redukovane nedostatkom nosača aviona. Ova bitka se u literaturi još naziva i drugom bitkom kod Sirte U međuvremenu, Romel je u severnoj Africi obnavljao svoje zalihe i otpočeo je novu ofanzivu u maju 1942. godine. Ofanziva je bila toliko uspešna da su njegove snage krajem juna našle na svega 100 kilometara od Aleksandrije i Sueckog kanala. Ovi uspesi bili su direktno povezani sa povećanim pritiskom snaga Osovine na Maltu. U aprilu i maju Britancu su preduzeli velike napore kako bi obnovili snabdevanje ostrva i ojačali njegovu odbranu, posebno vazduhoplovne snage. Veliki broj aviona poslat je na Maltu tako što bi uzleteli sa nosača (najznačajniji je bio američki " Wasp ") kada se ovi dovoljno približe. Ipak, vadušni napadi nemačkih aviona na ostrvo nisu jenjavali. Tokom juna 1942. godine situacija u Mediteranu bila je izrazito povoljna za sile Osovine. Romel se nalazio ispred El Alamejna, Malta je usled neprekidnih napada bila skoro neutralisana kao ofanizivna baza, a italijanska mornarica je prilično uspešno štitila svoje konvoje. Ipak, sa ulaskom SAD u rat svima je bilo jasno da se balans snaga ubrzano menja i da je Osovini preostalo malo vremena da situaciju u regionu razreši u svoju korist. Shvatajući da se Malta ne može neutralizovati ničim osim direktnim napadom i okupacijom, Italijani i Nemci su počeli da planiraju amfibijsku operaciju sa ciljem zauzimanja ostrva. Iako je bila u završnoj fazi priprema, ova operacija (pod šifrovanim nazivom Hercules) bila je odložena na Romelov zahtev, jer je smatrao da njegova predstojeća operacija kod El Alamejna treba da dobije prednost u snabdevanju. Do tog trenutka situacija sa zalihama na samoj Malti je bila kritična. Britanci su planirali da istovremeno pošalju dva konvoja, jedan iz Aleksandrije, a drugi iz Gibraltara. Nadali su se da snage osovine neće biti u stanju da zaustave oba konvoja. Konvoj iz Aleksandrije sastojao se od 9 teretnih brodova, jednog tankera, 8 krstarica i 22 razarača. Konvoj je primećen 13. juna, nedugo nakon isplovljavanja i postao je meta nekoliko vazdušnih napada. 14. juna " Littorio ", " Veneto " i 6 razarača, koji su činili jednu grupu i 4 krstarice i 4 razarača u drugoj grupi, isplovili su da bi presreli konvoj. Italijani su opaženi pa je konvoj promenio kurs i izbegavao Italijane. U međuvremenu su Britanci lansirali nekoliko vazdušnih napada, ali bez uspeha. Ujutro 15. juna teška krstarica " Trento " pogođena je torpedom. Ovo je navelo Britance da pomisle kako su Italijani zaustavljeni i konvoj je ponovo zaplovio ka Malti. Vazdušni napadi protiv Italijana su nastavljeni i istog jutra " Littorio " je pogođen avionskom bombom sa američkog B-24, ali je pretrpeo minimalnu štetu. Britanski konvoj je neprekidno napadan podmornicama i torpednim čamcima, a kada je primljeno obaveštenje da italijanska flota i dalje aktivna, konvoj se vratio u Aleksandriju. U međuvremenu je, " Trento " je potonuo nakon drugog pogodka torpedom, a " Littorio " je ponovo dobio pogodak koji nije pričino veću štetu. Konvoj iz Gibraltara zaplovio je 12. juna i sastojao se od 6 trgovačkih brodova sa jakom neposrednom pratnjom i nekoliko brodova koji su pružali podršku sa odstojanja (bojni brod, dva mala nosača i 8 razarača). Italijani su odlučili da presretnu konvoj manjim snagama stacioniranim na Siciliji, koje bi bile podržane eskadrilama sa kopna i sa nekoliko krstarica. Krstarice su napale 15. juna u blizini ostrva Pantelarija (jedno u grupi malih ostrva koje se nalaze u prolazu između Sicilije i obale Severne Afrike). Ovaj napad je bio toliko uspešan da su svega dva trgovačka broda, iako teško oštećena, uspela da stignu na Maltu. Ove dve konvojske bitke su postale poznate pod nazivom " junske bitke " i njima je sprečeno značajnije snabdevanje Malte. Bitke su predstavljale čistu pobedu snaga Osovine, a izvojevala ih je italijanska mornarica uglavnom samostalno. Tokom ovih dešavanja, 14. juna 1942. godine poslednji bojni brod iz klase " Littorio ", " Roma " predat je mornarici i odmah je otpočeo trening posade na Jadranu. U brodogradilištu se nalazio još jedan brod klase " Littorio ", " Impero " ali je on prebačen u Trst pre završetka, da bi izbegao svakodnevne savezničke vazdušne napade. Ovaj brod nikada neće biti dovršen. Uprkos kritičnoj situaciji sa snabdevanjem, Malta se održala, a u međuvremenu se neprekidno pogoršavala situacija italijanske mornarice sa snabdevanjem gorivom. U to vreme gorivo se tankovalo jedino u najveće brodove, koji su štitili trgovačke konvoje ka Severnoj Africi. U augustu 1942. godine, Britanci su pokrenuli do tada najveću operaciju koja je imala za cilj snabdevanje Malte i nosila je šifrovani naziv " Pedestal ". Bitka koja će se razviti oko ovog konvoja predstavljaće ključni okršaj celog rata. Italijanski teški brodovi bili su nesposobni da reaguju zbog nedostatka goriva. " Doria ", " Duilio " i " Cesare " su bili povučeni u rezervu. Na raspolaganju su bili avioni, podmornice i torpedni čamci koji, uprkos žestokim napadima, nisu uspeli da zaustave britanski konvoj i nekoliko brodova se probilo do ostrva. Iako su Britanci izgubili nosač aviona i dve krstarice, ovaj okršaj se može smatrati njihovom pobedom, jer je Malta sada bila popunjena sa zalihama i odmah je počela sa ofanzivnim akcijama protiv snaga Osovine. Propust da se zauzme Malta sada se sa velikom kamatom vraćao Nemcima i Italijanima. 23. oktobra 1942. godine britanska 8. armija pokrenula je veliku ofanzivu u Severnoj Africi (kod El Alamejna), a savezničke snage su se 8. novembra iskrcale u Alžiru i Maroku. Krećući se sa istoka i zapada, ove snage su brzo saterale snage Osovine na područje Tunisa, gde su se predale u maju 1943. godine. 10. juna 1943. godine Saveznici su se iskrcali na Siciliji. U tom trenutku " Veneto " se nalazio na popravkama štete koje je pretrpeo 5. juna od američkog vazdušnog napada. " Roma " i " Littorio " su bili operativni, a " Doria " i " Duilio " ponovo aktivirani. " Cesare " je priključen mornaričkoj školi u Puli. Devet lakih krstarica i nekoliko razarača su takođe preostali u službi. Odlučeno je da se sačuva što je moguće više brodova, kako bi bili predmet trgovine prilikom eventualnih pregovora o primirju, što je većina Italijana želela. Ukoliko ovo ne bi bilo moguće odlučeno je da se cela flota žrtvuje u velikoj konačnoj bici. 25. jula 1943. godine pala je Musolinijeva vlada, a sam Musolini je uhapšen. Maršal Pjetro Badoljo (Pietro Badoglio) formirao je novu vladu i odmah otpočeo tajne mirovne pregovore sa Saveznicima. Kapitulacija Italija objavljena je 8. septembra 1943. godine, a nemačka reakcija bila je brza i energična. Sve italijanske jedinice su razoružane, Nemci su praktično okupirali Italiju i odlučili da se žestoko suprotstave Saveznicima na Jugu. Okupacioni komandant Italije postao je admiral Keserling i njegova zadržavajuća strategija (kojoj su pogodovale geografske karakte- ristike italijanskog ratišta) pokazala je uspeh koji niko nije očekivao. Pre svog iskrcavanja u Italiji, Saveznici su planirali da zauzmu Torino pre kraja godine. Uspešnim otporom na Gustav liniji (južno od Rima) i Gotskoj liniji (severno od Rima) Nemci su zaustavljali Saveznike skoro dve godine, pa su oni stigli u severnu Italiju tek prilikom opšte nemačke kapitulacije u aprilu 1945. godine. U vreme pregovora o primirju glavne snage italijanske mornarice bile su stacionirane u lukama na severu, La Speciji i Đenovi. Umesto da se upute u borbu protiv Saveznika, ovim brodovima je bilo naređeno da otplove ka najbližoj luci pod savezničkom kontrolom i da se tamo predaju. Detaljima mirovnog sporazuma bilo je precizirano da će brodovi biti razoružani, ali da će ostati pod italijanskom zastavom i sa delimično smanjenom posadom. Naređenje o isplovaljavanju odnosilo se na sve brodove izuzev na one koji su bili na popravkama ili pod nemačkim nadzorom. Posadi nekolicine ovih brodova bilo je naređeno da uništi svoja plovila. Glavnu borbenu snagu flote u tom trenutku činio je bojni brod " Roma " pod komandom admirala Karla Bergaminija (Carlo Bergamini) zatim " Veneto " i " Italia " (ovo je bio " Littorio " koji je dobio novo ime nakon pada Musolinijeve vlade). Ova tri broda činila su 9. diviziju koja je napustila La Speciju u noći 8/9 septembra, a sa njima je zaplovilio i 6 lakih krstarica, 10 razarača, kao i svi ostali brodovi sposobni za plovidbu. Zbog tajnosti misije nije zatražena vazdušna podrška ni od matičnog vazduhoplovstva niti od Saveznika. Još u toku noći nemački izviđački avion opazio je Italijane u blizini Sardinije. Čim je svanulo nemački bombarderi, Dornier Do-217 stacionirani u Marseju počeli su napad. Ovi avioni su bili opremljeni specijalnim tipom radio-kontrolisane bombe, koja je imala bojevu glavu od 350 kg. Svaki avion nosio je po dve ovakve bombe. Bez vazdušne zaštite, Italijani su predstavljali lak plen. U 15:42 9. septembra, bojni brod " Roma " pogođen je u palubu, a druga bomba je stigla nekoliko minuta kasnije, pogađajući magacin sa municijom. Na brodu je izbila strahovita eksplozija koja je bukvalno prepolovila brod na dva dela. U 16:11 " Roma " je potonula, odnoseći sa sobom 1167 mornara i 86 oficira, među kojima je bio i admiral Bergamini. Spasilo se 622 člana posade. Od ostalih brodova pogođena je " Italia ", ali nije pretrpela veću štetu. Nakon pogibije admirala Bergaminija komandu nad flotom preuzeo je admiral Oliva, koji je bezbedno doveo flotu u Maltu, 11. septembra. Na Malti su se već nalazili " Doria " i " Duilio " koji su stigli prethodnog dana iz Taranta. Nekoliko dana stigao je i " Cesare " iz Pule. Komandu nad svim italijanskim brodovima na Malti preuzeo je admiral Da Zara, koji je odlučio da deo brodova pošalje u Aleksandriju kako bi se rasteretila luka na Malti. Ka Aleksandriji su zaplovili " Italia " i " Veneto ", zajedno sa nekoliko manjih brodova. Preostali italijanski bojni brodovi, " Impero " i " Cavour " nalazili su se na doku u Trstu, pod nemačkom kontrolom. Nemci su skinuli većinu opreme sa ovih brodova, a ono što je preostalo potopila je saveznička avijacija u februaru 1945. godine. 23. septembra 1943. godine Saveznici i nova italijanska vlada sklopili su sporazum u kome se detaljnije definiše sudbina italijanske flote. Ovim sporazumom je precizirano da se svi brodovi izuzev bojnih uključe u rat protiv Nemačke (Italija je Nemačkoj objavila rat 13. oktobra 1943. godine), a da bojni brodovi budu internirani do kraja rata. U skladu sa tim " Italia " i " Veneto " internirani su u Velikom gorkom jezeru (Great Bitter Lake) u Sueckom kanalu sa ograničenom posadom. Ovi brodovi su se tamo nalazili od oktobra 1943. godine do februara 1947. godine. " Cesare ", " Doria " i " Duilio " su ostali na Malti sa smanjenim posadama do juna 1944. godine, kada su se vratili u Italiju. " Cesare " je povučen iz službe u Tarantu, a preostala dva broda su korišćena za trening i obuku posade u vodama južne Italije. Italijanska vlada nastojala je da se i " Italia " i " Veneto " vrate u Italiju i stupe u službu. U cilju popravljanja svog međunarodnog imidža, Italijani su predložili da se ovi brodovi upute na Pacifik i tamo stave u savezničku službu, ali su ovi odbili taj predlog. Umesto toga brodovi su u Egiptu usred pustinje nalik na taoce, na žalostan način simbolizujući poraženu naciju. Konačno su zaplovili ka domovini u februaru 1947. godine gde ih je čekala još žalosnija sudbina. 1944. godine Sovjetski Savez zahtevao je da odmah dobije deo italijanskih bojnih brodova, na šta je imao pravo kao jedna od zemalja pobednica nad Italijom. Zapadni Saveznicu su smatrali da ovo nije praktično dok rat traje, pa su Sovjetima predložili da im predaju neke britanske i američke brodove dok se rat ne završi. Sovjeti su pristali, pa su im uskoro bili predati britanski bojni brod " Royal Sovering " i američka krstarica " Milwaukee ". Po završetku rata Sovjeti su ponovili svoj zahtev. 10. februara 1947. godine Italija je potpisala mirovni ugovor sa silama pobednicama. Ovim ugovorom je bilo određeno da se bojni brod " Cesare " i nekoliko manjih jedinica predaju SSSR-u, " Veneto " Britaniji, a " Italia " SAD-u. " Doria " i " Duilio " su ostali u italijanskom posedu. " Cesare " je razoružan i izbrisan iz vojnog registra. Dobio je službeno ime Z-11 i pod zastavom italijanske trgovačke mornarice 6. februara 1949. godine zaplovio ka albanskoj luci Valona, gde je trebao biti predat Sovjetskom Savezu. Sovjeti su mu dali novo ime " Novorosik " i koristili ga u trenažne svrhe. Iako službeni podaci nisu dostupni, veruje se da je brod potonuo u oktobru 1955. godine usled naletanja na minu. " Italia " i " Veneto " provodili su vreme po različitim lukama sve dok nisu poslati u rezalište 1955. godine. Brodovi koji su ostali u Italiji, " Doria " i " Duilio ", su bili od male upotrebne vrednosti zbog svoje starosti i zastarele konstrukcije. Korišćeni su kao trenažni i izviđački brodovi. " Duilio " je bio aktivan do 1953. godine, kada je konačno ukotvljen u La Speciji, a " Doria " sa nalazila u Tarantu, gde je korišćena za potrebe lokalne mornaričke škole. " Duilio " je poslat u rezalište 1957. godine, a " Doria " 1961. godine. Njihovim nestankom italijanski bojni brodovi postali su deo istorije. Bambi
istorija.258 dbambi,
Na ovoj karti prikazana je strategijska situacija u Sredozmenom moru na početku neprijateljstava. Označene su sve važnije luke u Italiji kao i britanske baze. Bambi karta.jpg
istorija.259 dbambi,
Na ovom kolažu fotografija vidi se Italijanski predsednik vlade Benito Musolini, snimljen dok govori u različitim pozama. Ovaj govor Musolini je održao sa balkona palate Venecija u Rimu, 10. juna 1940. godine kada je objavio ulazak Italije u rat na strani Nemačke. Bambi benito.jpg
istorija.260 dbambi,
Na ovoj fotografiji vide se italijanski Duče, Benito Musolini i nemački Firer, Adolf Hitler snimljeni prilikom jednog od svojih mnogobrojnih susreta. Nakon italijanske kapitulacije (8. septembra 1943. godine), saveznička propaganda prepravila je fotografiju i i u milionima primeraka bacala je po Nemačkoj u vidu letaka. Bambi adio.jpg
istorija.261 dbambi, -> #260, dbambi
=> => => => Na ovoj fotografiji vide se italijanski Duče, Benito Musolini i => nemački Firer, Adolf Hitler snimljeni prilikom jednog od svojih => mnogobrojnih susreta. Nakon italijanske kapitulacije (8. septembra => 1943. godine), saveznička propaganda prepravila je fotografiju i => i u milionima primeraka bacala je po Nemačkoj u vidu letaka. Pošto nemam nikakav rečnik nemačkog kod sebe, bilo bi lepo da neko prevede tekst sa slike. Bambi
istorija.262 smilja, -> #261, dbambi
Pa moje znanje nemačkog je na staklenim nogama ali ajde' da pokušamo ! (; Ovo je bila prvorazredna lakrdija/ STREICH je ovde imenica jer je pisana velikim slovom...samo jedan odlomak iz rečenice; Da je napisano malim slovom streich bi značilo : namazati... Ali s obzirom da su Englezi pisali tekst mislim da je suštinsko značenje : PRVORAZREDNA LAKRDIJA :) Smilja
istorija.264 chill, -> #123, chill
"Early morning, April four, Shot rings out in the Memphis sky. Free at last, they took your life, They could not take your pride..." U2 "Pride" Na današnji dan... 1968. godine u Memfisu, ubijen je Dr. Martin Luther King jr... dr_king.jpg
istorija.265 adrok,
***************************** * UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE * * VAZDUHOPLOVNIH TRADICIJA * * BEOGRAD UZUN MIRKOVA 4/1 * ****************************** PROGRAM RADA sekcije za istoriju April - juni 1998. 236.- sednica 13.04.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Mile ĆURGUS: Piloti Sava Poljanec i Arsenije Boljević Na dan 20.04.98. g. Nema sednice - USKRS Svim našim članovima i prijateljima čestitamo USKRS sa HRISTOS VASKRESE ! 237.- sednica 27.04.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Petar BOSNIĆ: Lovac IK-3, 2 serija (drugi deo) 238.- sednica 4.05.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Brana JOVANOVIĆ: Nastanak i razvoj jugoslovenske vazduhoplovne industrije. 239.- sednica 11.05.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Čedomir KRUNIĆ: Počeci saobraćajne avijacije. ( drugi deo) 240.- sednica 18.05.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Bojan DIMITRIJEVIĆ: Istorija Ratnog Vazduhoplovstva 1951 - 1958. Vojna pomoć Zapada. 241.- sednica 25.05.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Bojan DIMITRIJEVIĆ: Istorija Ratnog Vazduhoplovstva Tršćanska kriza 1953. 242.- sednica 1.06.98. g. u 12:15 č. Dopm AK Uzun Mirkova 4/1 Petar BOSNIĆ: Lovac IK3 (Treći deo), odlazak u Odlazak u legendu. 243. sednica 8.06.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Dragutin POPOVIĆ: Naše Vazduhoplovstvo i Astronautika u filmskim Novostima. 244.- sednica 15.06.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 Mladen IGNJATIJEVIĆ: Iskustva iz geoloških ispitivanja avionima i helikopterima 1966/68. 245.- sednica 22.06.98. g. u 12:15 č. Dom AK└49. Milan MICEVSKI: Lovački avion S-49 246.- sednica 29.06.98. g. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1 LJ. ĐORĐEVIĆ: Izveštaj o rezultatima rada i budući zadaci Udruženja. * * *
istorija.266 dbambi,
Posle duže pauze evo jedne lepe priče u ovoj temi. Na zahtev mnogobrojnih obožavalaca (junior mi prvi pada na pamet :)) sledi pregled ratnih i političkih operacija koje su se odigrale tokom korejskog rata. Uvodni deo je hronologija događaja koji su doveli do jednog od najvećih vojnih sukoba posle drugog svetskog rata. Mada se čovečanstvo ovog rata seća tek po činjenici da i danas postoje dve korejske države, ne treba zaboraviti da je ovo bio prvi u nizu sukoba koji su svet doveli na ivicu globalne nuklearne kataklizme. Već spomenuti uvodni deo napisao sam ja, a glavnina je preuzeta iz vojne enciklopedije. Originalni članak je (karakteristično za domaću istoriografsku literaturu posebno iz posleratnog perioda) bio opterećen raznim ideološkim i navijačko-žmurimo-na-jedno-oko detaljima, što i nije toliko neobično, ako se ima u vidu kakva je ideologija vladala ovde, a kakve su ideologije bile u sukobu tamo. U svim takvim slučajevima sebi sam dao slobodu intervencije, pa ćete stoga videti donekle " prečišćen " (neka se ne shvati kao cenzura) tekst. Tekst je zbog dužine i sezamovih ograničenja podeljen na dva dela. Uz prvu poruku je i geografska karta celog korejskog poluostrva na kojoj se vide gotovo sva mesta spomenuta u tekstu, kao i današnja granica između dve Koreje, koja se ne poklapa u potpunosti sa famoznom 38. paralelom. Vide se i granice Koreje sa susednim zemljama, kao i okolna mora. Iskreno se nadam da će vam se dopasti ono što pročitate. KOREJSKI RAT Na konferenciji velikih sila (SAD, SSSR i V. Britanija) koja je održana novembra 1943. godine u Teheranu prvi put je spomenuta mogućnost ulaska SSSR-a u rat protiv Japana na Dalekom istoku dva do tri meseca posle poraza Nemačke. Zapadni lideri su smatrali da će ovo biti neophodno da bi se porazio Japan, jer su već ranije Ruzvelt i Čerčil doneli važnu stratešku odluku o načinu vođenja rata koja je postala poznata po krilatici " prvo Nemačka ". Ovo je značilo da se naglasak, a shodno tome i većina resursa, upućuje na evropska ratišta, dok se Japan privremeno ostavlja po strani. Odluka je doneta još 1941. godine kada niko nije bio svestan neverovatnih mogućnosti američke privrede, koja je tokom ratnih godina dokazala da je u stanju da podmiri ne samo potrebe oba (evropsko i pacifičko) glavna ratišta, već da snabdeva veliki broj saveznika (u prvom redu SSSR) i gerilskih grupa širom sveta. Bilo kako bilo, činilo se da će rat protiv Japana potrajati suviše dugo i političari sa zapada su nastojali da što više umanje njegovu cenu, pre svega u životima svojih mladića. Tako se rodila ideja o sovjetskom ratu protiv Japana. Sa druge strane, Staljin nije imao ništa protiv, a i sovjetska javnost je poduprla ideju o " vraćanju starih dugova " (ovako je to formulisala sovjetska propaganda, a odnoslio se na bolni poraz Rusije u rusko-japanskom ratu iz 1905. godine). Uspešna proba prve atomske bombe (16. juli 1945. godine) iznenada je umanjila želju zapada za sovjetskim angažovanjem, jer su uvideli da se sada rat protiv Japana može dobiti vrlo brzo i uz minimalnu cenu barem kada je reč o broju poginulih. Sovjeti su postali prvo nepotrebni, a zatim i nepoželjni. Međutim, sovjetske armije su se valjale prema Dalekom istoku i ništa ih više nije moglo zaustaviti. 8. avgusta 1945. godine (dva dana nakon Hirošime) SSSR je objavio rat Japanu i njegove snage su iz Mongolije i teritorije sovjetskog Dalekog istoka prodrle u severoistočnu Kinu, Mandžuriju i Koreju. Japanska armija je brzo potučena, a Japan je položio oružje 15. avgusta. Rat je time bio okončan, ali je sled događaja iniciran još u Teheranu nezaustavljivo vodio ka stvaranju velikog kriznog žarišta koje preti i dan-danas. Koreja je poluostrvo u istočnoj Aziji koje se pruža pravcem sever-jug. Na severu se graniči sa Kinom i Rusijom, a na jugu je Cušimskim prolazom (u kome je 1905. godine japanska mornarica do nogu potukla rusku flotu) odvojeno od Japana. Na istoku se nalazi Korejski zaliv koji je deo Žutog mora, a na zapadu Japansko more odnosno Tihi okean. Koreja ima vrlo staru civilizaciju i kulturu i vekovima je imala sopstvene vladajuće dinastije koje su bile pod jakim kineskim uticajem. U drugoj polovini 19. veka, kada je moć Kine počela da opada, Koreja sve više ulazi u period nestabilnsti i unutrašnjih previranja. Istovremno je počela da se javlja i opasnost od rastuće japanske moći. Japan je u ratovima iz 1895. i 1905. godine porazio Kinu i Rusiju, te time dobio pravo na dominirajući status u Koreji koju je praktično odmah okupirao a 1910. godine i formalno anektirao. Bezuslovnom kapitulacijom koja je potpisana na američkom bojnom brodu " Misuri " u Tokijskom zalivu, 2. septembra 1945. godine, Japan se odrekao svih teritorijalnih poseda na azijskom kopnu, pa je time aneksija Koreje i formalno prestala. Istovremeno su se SAD i SSSR sporazumeli da tamo formiraju dve okupacione zone (SSSR na severu a SAD na jugu) koje bi razdvajala granica povučena po 38. paraleli. (kruži priča da su ovu granicu konkretno povukli jedan ruski major i jedan američki kapetan). Dogovoreno je i da se odmah formira komisija koja bi radila na ponovnom ujedinjenju Koreje pod zaštitom UN. Stvari su međutim pošle drugim tokom. SSSR je na severu doveo na vlast marionetski režim pod vođstvom Kim Il Sunga, pa je Severna Koreja postala još jedna u nizu sovjestkih satelita. Na jugu su Amerikanci instalirali " svoj " režim, koji je poveo zemlju ka čvršćem povezivanju sa zapadom. Seme razdora je bilo posejano i suprotnosti između dva dela iste zemlje rasle su iz dana u dan. Ništa se nije promenilo ni kada su (do 1949. godine) obe Koreje napustile sve sovjetske i američke trupe. Rat je visio u vazduhu. POČETAK RATA I AKCIJA UN Korejski rat je vođen od 25. juna 1950. godine do 25. jula 1953. godine na teritoriji Koreje. U njemu su pored Severne i Južne Koreje, učestvovale, na strani Severne Koreje, jedinice NR Kine, a na strani Južne Koreje, u sastavu Ujedinjene komande, jedinice SAD i kontingenti V. Britanije, Novog Zelanda, Turske, Kanade, Australije, Filipina, Tajlanda, Holandije, Francuske, Grčke, Belgije, Etiopije, Kolumbije, Luksemburga, Švedske, Norveške, Italije, Danske, Južnoafricke Unije i Indije. U zoru 25. juna 1950. godine severnokorejske pešadijske i oklopne jedinice (kako se kasnije ispostavilo, bez znanja i saglasnosti Kine i SSSR-a) prešle su 38. paralelu, granicu izmedu Severne i Južne Koreje kod Hedžua (Haeju), Kesonga (Kaesong) i Čunčona (Ch'unch'on). Izvedeni su i pomorski desanti sa oko 10000 ljudi kod Kangninga (Kangnung) i Šamčoka (Samch'ok). Prve akcije na frontu praćene su uzajamnim optuživanjem vlada Severne i Južne Koreje za agresiju. Na dan izbijanja sukoba održana je vanredna sednica Saveta bezbednosti, kojoj nije prisustvovao sovjetski predstavnik. Na predlog američkog delegata, Savet je usvojio Rezoluciju kojom se Severna Koreja proglašava agresorom, i poziva da odmah povuče svoje trupe na 38. paralelu. Vlada Severne Koreje oglasila je Rezoluciju nezakonitom, obrazlažuci da nije bila konsultovana, i da sednici Saveta bezbednosti nisu prisustvovali predstavnici SSSR i NR Kine. Pošto je vlada Severne Koreje odbila da povuče trupe na 38. paralelu, Savet bezbednosti se ponovno sastao 27. juna 1950. godine i na predlog američkog predstavnika usvojio Rezoluciju, kojom se svim članicama Ujedinjenih nacija (UN) preporučuje da pruže pomoć Južnoj Koreji. Pošto se oko 40 zemalja izjasnilo za pružanje pomoci Južnoj Koreji, Savet bezbednosti je 7. jula 1950. godine usvojio novu Rezoluciju, kojom se preporučuje da se na čelo Ujedinjene komande (UK), svih snaga koje se bore na strani Južne Koreje, postavi lice koje odredi vlada SAD. Istom Rezolucijom precizirano je da će se te snage boriti pod zastavom UN. Ovo je bio prvi slučaj u istoriji da snage jedne međunarodne organizacije pružaju vojnu pomoć ugroženoj članici. OFANZIVA SEVERNOKOREJSKE ARMIJE U trenutku izbijanja sukoba, zaraćene strane su raspolagale, približno jednakim snagama (100 000 - 120 000 vojnika), s tim što su na severnoj strani bila preimućstva u obučenosti jedinica i naoružanju, naročito teškom (tenkovima i artiljeriji). Snage Južne Koreje bile su organizovane u 8 divizija, a Severne u 7 divizija i 5-6 brigada (3-5 oklopnih), koje su obrazovale prvi strategijski ešelon severnokorejske armije. U kasnijim fazama rata (pre kineske intervencije), Severnokorejci su uveli još 9 divizija, dok su na suprotnoj strani pojačanja stizala, uglavnom, spolja (Ujedinjena komanda). U početnim dejstvima severnokorejska armija je imala oko 150, a južnokorejska 16 aviona. Iznenađenje i bolja pripremljenost omogućili su Severnoko- rejcima da brzo slome otpor protivnika u graničnoj oblasti. Uda- rima na više pravaca razbili su većinu južnokorejskih jedinica, i gonjenjem onemogućili njihovo sređivanje i pregrupisavanje. Četvrtog dana rata (28. juna 1950. godine) zauzet je Seul, sedište južnokorejske vlade. Južnu Koreju je zahvatila panika, a njene oružane snage rasulo. Mase vojnika i civilnog stanovništva bežale su na jug. Ozbiljnijeg i organizovanijeg otpora nije bilo. U takvoj situaciji na korejsko bojište stupaju oružane snage SAD. Predsednik SAD Hari Truman izdao je 27. juna 1950. godine naređenje oružanim snagama SAD na Dalekom istoku, da pruže zaštitu i podršku trupama južnokorejske vlade. Američko ratno vazduhoplovstvo, sa oko 500 borbenih aviona iz baza u Japanu, odmah je stupilo u akciju. Napadnuti su severnokorejski aerodromi i uništen najveći broj aviona na njima. Time je zadobijena potpuna prevlast u vazduhu. Bombardovana je prestonica Pjongjang i rafinerije nafte. Istovremeno jedinice ratne mornarice SAD pre- duzele su blokadu korejske obale. No, sve to nije bilo dovoljno da se spreči slom južnokorejske armije. Zato je predsednik Truman ovlastio generala Daglasa Mekartura, koji je 8. jula 1950. godine naimenovan za komandanta snaga Ujedinjene komande, da u Koreji angažuje i izvesne snage američke kopnene vojske. Iz američke 24. pešadijske divizije, stacionirane u Japanu, izdvojena je borbena grupa jačine pola bataljona (Task Force Smith), i 1. i 2. jula 1950. godine avionima prebačena u Pusan, odakle je hitno upućena na front, gde je u blizini Osana, imala 5. jula 1950. godine prvi borbeni dodir sa severnokorejskim snagama. Narednih dana pristizali su na bojište i ostali delovi američke 24. divizije, koji su iz Japana prebačeni morem. Posle zauzimanja Seula, Severnokorejci su se brzo pregrupisali, uveli u borbu jednu svežu diviziju, i usmerili glavne snage duž komunikacije Seul-Tedžon (Taejtin). Na tom pravcu napadale su severnokorejske 1., 2., 3. i 4. pešadijska divizija i 3-4 oklopne brigade. Na pomoćnom pravcu, u centralnoj Koreji, nastupale su dve severnokorejske divizije. Nanoseci južnokorejskim jedinicama velike gubitke, Severnokorejci su 15. jula 1950. godine izbili na reku Kim (Kum-gang). Front nije bio neprekidan. Severnokorejci su napadali u kolonama na raznim pravcima, nastojeći da okruže i unište što veći broj protivnikovih jedinica. Američka 24. pešadijska divizija vodila je tih dana zadržavajucu odbranu, da bi usporila nastupanje Severnokorejaca i time obezbedila potrebno vreme do pristizanja drugih američkih jedinica. Njena situacija bila je otežana i akcijama severnokorejskih infiltriranih delova i partizana, koji su u pozadini protivnika rušili mostove komunikacije, napadali pojedince i manje jedinice. Uz to, i američki tenkovi tipa " Šerman " (Sherman), kojima je tada raspolagala 24. divizija nisu bili u stanju da se ravnopravno nose sa tenkovima T-34 kojima su bile naoružane severnokorejske jedinice. Vanrednu teškocu predstavljalo je i veliko blato stvoreno monsunskim kišama, koje su lakše podnosili severnokorejski vojnici, navikli na takve uslove i manje opterećeni tehnikom i opremom. Posle trodnevnih ogorčenih borbi, Severnokorejci su 20. jula 1950. godine zauzeli Tedžon. Pošto se američka 24. divizija povukla prema Pusanu, Severnokorejci su, nailazeći na slab otpor južnokorejskih jedinica, brzo zauzeli celu oblast do Mokpoa (Mokp'o), Sunčona (Sunch'Iin) i Gindlua (Chinju). Krajem jula Severnokorejci su držali dve trećine Južne Koreje, a polovina južnokorejskih oružanih snaga bila je uništena. No, i pored takvih uspeha, Severnokorejci nisu postigli ono sto je bilo presudno: nisu dobili bitku za vreme, odnosno završili rat pre iskrcavanja američkih snaga sposobnih da onemoguće konačnu pobedu Severne Koreje. Vec 18. jula 1950. godine iskrcale su se američka 1. konjička (ustvari oklopna) divizija kod Pohang-donga i 25. pešadijska divizija u Pusanu, a krajem jula američka 29. samostalna borbena grupa sa ostrva Okinava 5. pukovska borbena grupa sa Havaja i 1. brigada mornaričke pešadije iz SAD. BORBA ZA PUSANSKI MOSTOBRAN ( 1. avgust - 14. septembar 1950. godine). Krajem jula na korejskom kopnu se u rukama UK nalazio samo pusanski mostobran, čija se granica protezala od grada Jongdoka (Yongdok) na istočnoj obali, preko Andonga, Vegvana (Waegwan) zapadnije od reke Naktong (Naktong-gang) ka južnoj obali. Borbe za njegovu likvidaciju Severnokorejci su počeli 1. avgusta 1950. godine udarima na pravcima Jongdok-Pohang-dong, Vegvan-Tegu (Taeegu) i Tindžu-Masan. Prema 4 američke i 5 južnokorejskih divizija (oko 120 000 ljudi), angazovali su 13 pešadijskih i jednu oklopnu diviziju (oko 140 000 ljudi). Borbe su dobile nov karakter. Umesto izrazito manevarskih dejstava, kakva su do tada bila, uporne borbe vode se za svaki važniji objekt. Tri severnokorejske divizije napadale su Tegu najvažniji oslonac u odbrani pusanskog mostobrana. U rejonu Pohang-donga severnokorejska 12. divizija, uz podršku partizana i infiltriranih elemenata, dovela je u kritičnu situaciju južnokorejsku 3. diviziju, koja se 16. avgusta 1950. godine morala evakuisati morem. Severnokorejci su ušli u zapaljen Tegu, ali su ga nakon nekoliko dana morali napustiti. Borbe su bile vrlo žestoke, i obe strane trpele su velike gubitke. Pregrupisavanjem postojećih i uvođenjem novih snaga, UK je odolela severnokorejskim napadima, koji su postepeno gubili početnu udarnu snagu. Poslednji pokušaj da ovladaju mostobranom, Severnokorejci su preduzeli 6. septembra 1950. godine. Zauzeli su Pohang-dong, Kigje (Kigye) i Songdžu (Songju), ali ne i ključne tačke Tegu i Masan. Odbrana je izdržala i konačno slomila ofanzivu Severnokorejaca. Na njihov neuspeh odlučujuce je uticalo nekoliko faktora. Premoć u naoružanju, koju su severnokorejske snage imale u prvim danima rata, postepeno se gubila pristizanjem američkih snaga, da bi u vreme borbi za pusanski mostobran bila na strani snaga UK. Naročito težak problem za severnokorejsku armiju predstavljalo je snabdevanje na dugim komunikacijskim pravcima. Ionako slabe komunikacije bile su neprekidno izložene snažnim udarima protivnikove nadmoćne avijacije. Vazduhoplovstvo UK u julu i avgustu uništilo je oko 220 mostova i propusta, a početkom septembra otpočelo sa sistematskim i neprekidnim napadima na ciljeve i komunikacije u Severnoj Koreji radi usporavanja pokreta trupa i slanja borbenih potreba u Južnu Koreju. Neuporedivo jače pomorske snage UK sprovele su efikasnu blokadu obala a nosači aviona pružili su vazdušnu podršku trupama na mostobranu, naročito pomorsko-desantnim jedinicama. U takvim uslovima, karakterističnim i za kasniji tok rata, gotovo jedino transportno sredstvo za snabdevanje severnokorejskih (kasnije i kineskih) jedinica bili su ljudi i stoka. PROTIVOFANZIVA SNAGA UK (14. septembar - 24. novembar 1950. godine). Odbranom pusanskog mostobrana, UK je obezbedila neophodan preduslov za prelaz u protivofanzivu. Ona je i preduzeta sredinom septembra, čim se, zbog promenjenog odnosa snaga i drugih okolnosti, ugasila ofanzivna moć Severnokorejaca. Pri tome su dejstva 8. armije iz pusanskog mostobrana (američki 1. i 9. i južnokorejski 1. i 2. korpus, pod komandom američkog generala Voltona Vokera (Walton Walker)) sinhronizovana sa dejstvima američkog 10. korpusa (1. mornarička i 7. pešadijska divizija), koji se 15. septembra 1950. godine iz baza u Japanu iskrcao kod Inčona 30 km zapadno od Seula i time potpuno iznenadio protivnika jer se iskrcao u dubokoj pozadini Severnokorejaca. Amerikanci su brzo zauzeli Seul, presekli glavne komunikacije, i time ugrozili protivnikove snage na pusanskom mostobranu. Severnokorejci su mogli američkom 10. korpusu da suprotstave dva puka i lokalnu posadu, 5000 do 10000 ljudi. Ubrzano prebacivanje nekih severnokorejskih jedinica sa pusanskog mostobrana nije bitnije uticalo na situaciju. Snage američkog 10. korpusa zauzele su do 17. septembra 1950. godine Inčon i obližnji aerodrom. Seul je pao 26. septembra posle žestokih uličnih borbi. Na taj način otvoren je drugi front, 240 km iza linija glavnog fronta na pusanskom mostobranu, gde je glavnina severnokorejske armije dovedena u tešku situaciju. Usklađujuci svoju ofanzivu sa akcijom američkog 10. korpusa, 8. armija je prešla u napad 16. septembra 1950. godine. Posle trodnevnih ogorčenih borbi, Severnokorejci su bili prinuđeni na odstupanje koje se pretvorilo u grčevito nastojanje da se izbegne opkoljavanje. Prednji odredi 8. armije i američkog 10. korpusa sastali su se već 26. septembra 1950. godine južno od Suvona (Suwon). Uz velike gubitke, severnokorejske jedinice povlačile su se na sever u težnji da se što pre prebace preko 38. paralele. Nekim severnokorejskim jedinicama nije uspelo da to ostvare, pa su zajedno sa gerilcima nastavile borbu u pozadini fronta. Protiv tih snaga, UK je bila prinuđena da angažuje čitav američki 9. korpus. Do kraja septembra sva Južna Koreja je bila pod kontrolom snaga UK. Tada se postavilo pitanje prelaska 38. paralele. General Mekartur i ostali američki viši komandanti bili su rešeni da neodložno nastave ofanzivu na sever. Ali, vlada SAD, iako je imala iste namere želela je da za akciju preko 38. paralele dobije prethodnu saglasnost UN. U međuvremenu, iz Pekinga je 30. septembra 1950. upućena opomena kineskog premijera Ču En Laja da " ...kineski narod nece čekati skrštenih ruku dok imperijalisti obesno osvajaju teritoriju njegovih suseda...". Ta opomena nedvosmisleno je ukazivala na opasnost proširenja rata ako snage UK pređu 38. paralelu. Ipak, pod uticajem SAD, Generalna skupstina UN je 7. oktobra 1950. godine sa 47:5 i 7 uzdržanih glasova, (jedan od njih bio je i jugoslavenski), izglasala rezoluciju kojom je Mekarturu i formalno otvoren put u Severnu Koreju, u koju su snage južnokorejske 3. i Capitol divizija bile prodrle oko 70 km još pre odluke UN. Nadirući na sever, snage UK zauzele su 19. oktobra 1950. godine severnokorejsku prestonicu Pjongjang. U težnji da okruži i uništi što veći broj severnokorejskih jedinica, UK je preduzela vazdušne i pomorske desante u protivnikovoj pozadini, ali severnokorejske jedinice brzo su se povukle u planinske predele na krajnjem severu Koreje. Jedinice južnokorejske 6. divizije izbile su 26. oktobra 1950. godine na reku Jalu kod Čosana (Ch'osan), na kineskoj granici, ka kojoj su nadirale i ostale snage UK. U takvoj situaciji Mekartur je izjavio da ce se rat završiti pre kraja godine. Ali, situacija se naglo izmenila intervencijom kineskih snaga. Bambi koreja.jpg
istorija.267 dbambi,
Drugi deo teksta o korejskom ratu.... INTERVENCIJA SNAGA NR KINE Prisustvo kineskih snaga u Koreji, koje su, prema Mekarturovom izveŠtaju Savetu bezbednosti, identifikovane 16. oktobra 1950. godine, ponovno je stavilo korejski problem pred UN. Komisija UN za ujedinjenje i obnovu Koreje obrazovana na osnovu rezolucije od 7. oktobra 1950. godine, podnela je 8. novembra 1950. godine izveštaj. Po njemu, Kinezi koji se bore na strani Severne Koreje, nisu dobrovoljci, kako se to u Kini tvrdi, već pripadnici regularnih vojnih jedinica. Po oceni te komisije u Koreji se tada nalazilo 213 000 kineskih vojnika. Posto je SSSR 30. novembra 1950. godine stavio veto na rezoluciju Saveta bezbednosti o povlačenju kineskih snaga iz Koreje, Generalna skupstina UN je 14. decembra 1950. godine usvojila rezoluciju 13 azijsko-afričkih zemalja o pripremama za određivanje osnova za prekid vatre u Koreji. Dok se u svetskoj organizaciji odvijala veoma napeta diplomatska aktivnost, u kojoj su vanblokovske zemlje nastojale da se izbegne nastavljanje i proširenje ratnog sukoba, na bojištu je došlo do kratkih, ali žestokih kineskih i severnokorejskih napada. Snage UK su odbačene, neke i uz osetne gubitke. Jedinice 8. armije povukle su se na reku Čongkon (Ch'ongch'on-gang), a prednji delovi američkog 10. korpusa su odsečeni. Prvi put u Koreji uvedeni su u borbu mlazni avioni sovjetske konstrukcije Mug-15. Početkom novembra Kinezi i Severnokorejci obustavljaju napad i svode svoje akcije na patroliranje i dejstva manjim jedinicama. Na to su snage UK obnovile napad, potiskujuci kineske i severnokorejske snage ka reci Jalu. OFANZIVA KONESKIH I SEVERNOKOREJSKIH SNAGA Insistirajući na vojničkom resenju korejskog problema, makar i po cenu proširenja rata, Mekartur je 24. novembra 1950. naredio preduzimanje završne ofanzive. Ali, veoma se brzo ispostavilo da je plan o nanošenju poraza protivniku južno od reke Jalu nerealan. Već 25. novembra 1950. kineske i severnokorejske snage preduzele su žestoku ofanzivu udarom na izloženi levi bok snaga UK. U oblasti Tokčona (Tokch'on) potpuno je razbijen južnokorejski 2. korpus. Teški udarci zadati su i americkom 10. korpusu u rejonu rezervoara Čangdžin (Changjin). Kineske jedinice napadale su u uzastopnim talasima, pri čemu je dolazilo do čestih borbi prsa u prsa, koje snage UN nisu izdržale. Pošto je prodor kineskih jedinica kod Tokčona ugrozio desni bok 8. armije, a opasnost od okruženja zapretila i američkom 10. korpusu, povlačenje je bilo jedina alternativa. Ono se izvodilo pod veoma teškim uslovima neprekidnih kineskih napada, velike hladnoće i zaleđenih puteva, akcija gerilaca i severnokorejskih jedinica, koje su, odsečene u prethodnoj ofanzivi snaga UK, dejstvovale u pozadini. Za nedelju dana 8. armija povukla se 80 km na jug. Zahvaljujuci prednosti u tehnici i premoći u vazduhu i na moru, većina jedinica izbegla je okruženje i uništenje. Tome su u znatnoj meri doprinele i ograničene mogućnosti Kineza da bez predaha eksploatišu svoje taktičke uspehe. Pošto se dotur sredstava jedinicama na frontu obavljao najvećim delom ljudskom i stočnom snagom, morali su sami usporavati napredovanje da ne bi došlo do prekida u snabdevanju. Uz to, njihove jedinice uglavnom su se kretale pešice, preko snežnih planina i zaleđenih reka, dok su se jedinice UK služile transportnim sredstvima. Jedinice americkog 10. korpusa koje su bile prodrle duboko u severoistočnu Koreju, i izbile na reku Jalu kod Jesandina (Hyesa-njin) povlačile su se oko 100 km preko planinskog terena, stalno napadane, presecane i okružavane. Posle trinaest dana teških borbi, efikasno pomognute iz vazduha i sa mora, uspele su da se probiju do obale, odakle su morem prebačene u Južnu Koreju. Zahvaljujuci prevlasti na moru i u vazduhu, evakuacija je potpuno uspela: iz Činampoa (Chinnam'po) evakuisano je 5. decembra 1950. godine oko 8000 ljudi, do 5. januara 1951. godine. iz Inčona 69 000 ljudi, 1400 vozila i 62 000 tona opreme. Od 2. do 24. decembra 1950. godine iz luka Hingnam (Hungnam), Songdžin (Sbngjin) i Vonsan (Wonsan) evakuisano je 105 000 boraca i ratnih zarobljenika, 98 000 civila, 350 000 t opreme (17 500 vozila itd). Samo kod Hingnama za evakuaciju je upotrebljeno 80 transportnih, 40 desantnih i više pomoćnih brodova. Pomorsku evakuaciju u celosti obezbeđivali su jedan bojni brod, 7 nosaca aviona, 5 krstarica, 66 razarača, 9 minolovaca pozadinski odred (20 brodova sa radionicama i sanitetskim uređajima). Posle prebacivanja u Južnu Koreju, američki 10. korpus ušao je u sastav 8. armije. Krajem decembra 1950. godine nage UK povukle su se južno od 38. paralele i obrazovale odbrambeni front dug 220 km, od Žutog do Japanskog mora. Nastalo je kratkotrajno zatišje, kojim se severna strana koristila za privlačenje snaga radi produženja ofanzive, a južna za učvršćenje odbrane. Pošto je 23. decembra 1950. godine general Voker poginuo u automobilskom udesu, za komandanta 8. armije postavljen je general Ridžvej. Pored američkih i južnokorejskih jedinica, u sastavu snaga UK nalazile su se do tog perioda i jedinice nekih drugih zemalja: V. Britanije - 2 brigade 2 artiljerijska puka, 1 tenkovski puk; Novog Zelanda - 1 artiljerijski puk Turske - 1 brigada; Kanade - 1 brigada i 1 artiljerijski pukk; Australije Filipina, Tajlanda, Holandije, Francuske, Grčke, Belgije - od bataljona do pukovske borbene grupe. U 1951. godini stigle su manje jedinice iz Etiopije, Kolumbije i Luksemburga. Švedska, Norveška i Italija uputile su bolničke jedinice, Danska bolnički brod, a Indija poljsku ambulantu. U celini je kopnena vojska UK u pocetku 1951. godine imala 365 000 ljudi organizovanih u 6 korpusa (američki 1., 9. i 10. i južnokorejski 1., 2. i 3). Glavnu pomorsku snagu UK činila je americka 7. flota (9. nosača aviona, 2 bojna broda, 3 krstarice, 39 razaraca, 30 desantnih brodova, 80 transportnih brodova, 14 fregata i 15 minolovaca). Što se tiče vazduhoplovnih snaga, SAD su u početku angažovale 1000, a do kraja rata 2000 borbenih aviona, Australija jednu lovačku i jednu transportnu eskadrilu Južnoafrička Unija i Kanada po jednu lovačku a Turska i Grčka 1-2 transportne eskadrile. Nasuprot tim snagama, duž 38. paralele bilo je, prema podacima UK, 486 000 kineskih i severnokorejskih vojnika (21 kineska i 12 reorganizo- vanih severnokorejskih divizija). Znatne rezerve bile su stacionirane iza reke Jalu. Pomorske snage Kineza i Severnokorejaca bile su slabe; imale su samo pomoćnu ulogu, i nisu bile u stanju da probiju pomorsku blokadu obala, koju su sprovele snage UK. Prema podacima iz zapadnih izvora, Kinezi i Severnokorejci imali su oko 600 mlaznih lovaca Mug-15 i isto toliko drugih borbenih aviona. Medutim, te vazduhoplovne snage upotrebljavane su gotovo isključivo za zaštitu komunikacija i gradova, a ne i za podršku trupa na bojištu. Nasuprot tome, težišni zadatak američke avijacije bila je neposredna podrška jedinica na kopnu, i dejstava po protivnikovim snagama u nastupanju. PRODOR KINESKIH I SEVERNOKOREJSKIH JEDINICA PREKO 38. PARALELE Posle jake artiljerijske pripreme, kineske i severnokorejske trupe prešle su u zoru 1. januara 1951. godine u napad duž celog fronta, nanoseći glavni udar na zapadnom i centralnom sektoru, gde su se nalazili americki 1. i 9. korpus. Sedam kineskih armija i 2 severnokorejska korpusa prodrli su duboko prema Seulu i Vondžu (Wonju). U teznji da sačuva svoje jedinice od velikih gubitaka, a računajuci sa teškoćama u snabdevanju koje ce protivnik imati, general M. Ridžvej doneo je odluku o povlačenju, bez upustanja u odsudne odbrambene borbe. Prvih dana kineske i severnokorejske jedinice primenjuju taktiku gonjenja, u nameri da protivniku onemoguće organizovano povlačenje. Na aerodromu Kimpo (Kimp'o), u blizini Inčona, na primer, snage UK nisu imale vremena da evakuišu materijal, koji se tamo nalazio, pored hangara, baraka i drugih vojnih objekata, pa su spalile znatne količine goriva i napalma, koji je prvi put počeo da se primenjuje u Koreji. Četvrtog januara napušten je Seul, a odmah potom i luka Inčon. Snage UK povukle su se na liniju Pjongtek (P'yongt'aek) - Samčok. Mase izbeglica zakrčile su puteve i pruge prema Pusanu. Iznenada, Kinezi i Severnokorejci prekidaju napade južno od Seula i deo snaga sa tog sektora prebacuju na centralni i istočni deo fronta. Tu se ubrzo razvijaju oštre borbe. Živu aktivnost ispoljavaju i gerilci i severnokorejske jedinice koje su se infiltrirale u pozadinu snaga UK. Ali, i na tom delu fronta Kinezi i Severnokorejci odjednom prekidaju napade. Front se stabilizuje izvode se samo akcije sa ograničenim zadacima (nasilno izviđanje i zaposedanje povoljnijih položaja). Na iznenadno prekidanje napada kinesko-severnokorejska komanda se odlučila zbog teškoca oko snabdevanja i popune jedinica. No, verovatno su na to uticali i politički faktori s obzirom na živu aktivnost za okončanje rata, koja se upravo u to vreme odvijala. Uviđajuci nerealnost pokušaja rešavanja korejskog problema oružanih putem, većina u UN teži mirnom resenju. S tim u vezi Generalna skupština je 13. januara 1951. godine usvojila nov plan za uspostavljanje mira u Koreji. Izmedu ostalog planom se predviđalo da se odmah prekine vatra, da se iz Koreje povuku sve strane trupe i da, dok traje primirje, UN imaju nadzor nad upravom u celoj Koreji. Da bi se Kina privolela na prihvatanje tog plana, njime se predviđalo i stvaranje specijalne agencije UN za rešenje glavnih problema Dalekog istoka, uključujuci pitanje ostrva Tajvana i članstva Kine u UN. Sovjetski Savez je odbacio taj plan s obrazloženjem da u njegovom donošenju nisu učestvovali Kina i Severna Koreja. Kineski premijer Ču En Laj zatražio je sazivanje konferencije sedam zemalja (Kine, SSSR, V. Britanije, SAD, Francuske, Indije i Egipta) koja bi raspravljala o Korejskom ratu, povlačenju SAD sa ostrva Tajvana i o drugim dalekoistočnim problemimaa. SAD su taj zahtev odbile, a potom izdejstvovale osudu Kine: Generalna skupština je 1. februara 1951. godine sa 44:7 i 9 uzdržanih glasova (među kojima se opet nalazila i Jugoslavija) usvojila rezoluciju o agresiji Kine u Koreji. OPERACIJE OGRANIČENIH CILJEVA Krajem januara 1951. godine jedinice UK preduzimaju oprezne napadne akcije, vodeći računa da ne oslabe stabilnost svojih glavnih položaja. Bez većeg otpora stigle su do Seula, ali su tada nocu 11/12. febrara 1951. godine delovi kineske 40.i 66. armije i severnokorejskog 5. korpusa izvršili jak napad severno od Engsonga (Hoengsong) na južnokorejsku 3., 5. i 8. diviziju, razbili ih i prinudili na povlačenje. Do žestokih borbi došlo je i u oblasti Inčona. U centru nadiru jake severnokorejske snage ka Pjongčangu (P'yongch'ang) i ugrožavaju desno krilo američkog 10. korpusa. Ali, već 18. febrara pritisak kineskih i severnokorejskih snaga popušta. Na to je general Ridžvej, sa američkim 9. i 10. korpusom preduzeo 21. februara. operaciju pod nazivom " Killer ", radi nanošenja što većih gubitaka protivniku i pomeranja fronta bliže 38. paraleli. Do 1. marta 1951. godine linija fronta pomeren je na sever na pola puta između 37. i 38. paralele. Ujedinjena komanda je preduzela 7. marta novu napadnu operaciju pod nazivom " Ripper ". Noću 14/15. marta jedinice UK ulaze u Seul. Izbijanjem snaga UK na 38. paralelu operacija Ripper je završena. Odluku o prelasku paralele predsednik SAD prepustio je odgovornom komandantu, s motivacijom da ona zavisi od taktčko-operativnih faktora. Mekartur i Ridžvej rešili su da nastave napredovanje. Kao nastavak operacije Killer i Ripper, preduzeta je 5. aprila operacija " Rugged ", u kojoj su trupe UK na centralnom i istočnom delu fronta pomakle liniju fronta nešto severnijenije od 38. paralele. U međuvremenu su sve više su dolazila do izražaja neslaganja između predsednika Trumana i generala Mekartura u pitanju daljeg vođenja rata. Mekartur je bio nezadovoljan ograničenim ratom u Koreji. Ne prezajuci od opasnosti proširenja rata i njegovog pretvaranja u konflikt svetskih razmera, insistirao je na bombardovanju postrojenja i baza na kineskoj teritoriji. Tome su se suprotstavljali mnogi saveznici SAD kao i svetska javnost. Predsednik SAD H. Truman smenio je 12. aprila 1951. godine generala Mekartura i time okončao višedecenijsku karijeru ovog kočopernog čoveka koji je imao nadasve bogat i zanimljiv životni put. Njegove funkcije preuzeo je general Ridžvej, koji je komandu nad 8. armijom predao generalu Van Flitu (James Van Fleet). KINESKO - SEVERNOKOREJSKA PROLEĆNA OFANZIVA (22. april - 19. maj 1951. godine) U jutarnjim časovima 22. aprila 1951. godine počela je ofanziva kineskih i severnokorejskih snaga duž celog fronta. Pošto je osnovni cilj operacije bio izolacija Seula i okruženje trupa UK na zapanom delu fronta, glavni udar bio je usmeren na američki 1. i 9. korpus. I u tim borbama Kinezi su primenjivali svoju uobičajenu taktiku juriša ljudskih talasa. Napadali su, uglavnom, noću, a danju su se ukopavali i maskirali, u čemu su ispoljavali veliku veštinu. Kinezi su, pošto je izrazito nadmoćna protivnikova avijacija gotovo potpuno proterala sa bojišta njihove tenkove i artiljeriju, osnovne borbene zadatke rešavali pešadijom koja je platila punu cenu u krvi za sprovođenje ovakvog načina ratovanja. Kinezi i Severnokorejci uspešno su izvodili partizanska dejstva u protivnikovoj pozadini. Izvodeći zadržavajucu odbranu, snage UK povukle su se do kraja aprila 1951. godine ispred Seula, i tu, uz jaku artiljerijsku i avio-podršku (7420 avio-poletanja za 8 dana), održale odbrambenu liniju. Noću 15/16. maja Kinezi i Severnokorejci ponovno su prešli u napad. Vođene su žestoke borbe u kojima su Kinezi Severnokorejci, uz znatne gubitke u ljudstvu, postigli samo manje taktičke uspehe. Do 20. maja kinesko-severnokorejska prolećna ofanziva se ugasila. Pokušaj snaga UK da ponovno preuzmu inicijativu, sveo se na ograničene operacije oko 38. paralele, koje nisu donele nikakve znatnije promene. Više nije moglo biti nikakve sumnje da je uspostavljena takva ravnoteža snaga koja ni jednoj ni drugoj strani nije stavljala u izgled znatnije mogućnosti za rešenje korejskog problema oružjem. U toj situaciji diplomatija je ponovno stupila na scenu. ZAKLJUČENJE PRIMIRJA SAD su diplomatskim kanalima stavile do znanja SSSR da su voljne da pregovaraju, našta je sovjetska delegacija u UN predložila (23. juna 1951. godine), da se povedu pregovori o primirju. Pošto je u međuvremenu i NR Kina izrazila sklonost ka takvom kursu, pregovori su počeli 10. jula 1951. godine u Kesongu (S. Koreja). Sa severne strane glavni delegat bio je severnokorejski general Nam Il, a sa južne komandant pomorskih snaga SAD na Dalekom istoku viceadmiral Tarner (Joy Turner). Iako su, prema obostranoj saglasnosti, neprijateljstva trajala sve do potpisivanja primirja, nijedna strana nije pokazivala spremnost za preduzimanje većih akcija na frontu. Nešto jače borbe vođene su u avgustu 1951. godine, u vreme kada su pregovori bili prekinuti. Ali, i one su trupama UK donele samo ograničene taktičke uspehe. Međutim, dejstva avijacije i artiljerije bila su vrlo intenzivna. U tom periodu kineska artiljerija postala je aktivnija (dnevna potrošnja artiljerijske i minobacačke municije prelazila je nekada 24 000 zrna). Amerikanci su u periodu avgust-oktobar 1951. godine izveli vazdušnu operaciju " Strangle ". U njoj su izgubili 146 aviona, a uništili ili onesposobili 155 protivnikovih. U 1952. godini bombarderima Boeing B-29 Super Fortress, kasnije mlaznim lovcima bombarderima F-84C Thunderjet, intenzivno su napadali hidroenergetska postrojenja na reci Jalu. U međuvremenu su pregovori otezani i prekidani. Najviše je bilo neslaganja oko repatrijacije ratnih zarobljenika, jer su pregovarači sa severa zahtevali da se zarobljenici vrate po principu " svi za sve " a oni sa juga su imali stanovište da svi zarobljenici budu oslobođeni a zatim prema sopstvenoj volji odluče, da li žele da se vrate u svoju zemlju ili ostanu u onom delu Koreje gde su se zatekli. Najzad su pregovori okončani 27. jula 1953. godine potpisivanjem sporazuma, koji je kao najvažnije odredio demarkacionu liniju (to je zapravo i današnja granica između dve Koreje i nalazi se nešto severnije od 38. paralele) i demilitarizovanu zonu, mere za obustavljanje vatre i uspostavljanje primirja repatrijaciju ratnih zarobljenika i sazivanje političke konferencije za definitivno rešenje korejskog pitanja. Naredne godine, 26. aprila - 15. juna 1954. godine Ženevska konferencija razmatrala je korejsko pitanje, ali bez rezultata. Koreja je i dalje ostala podeljena. GUBICI 415 000 poginulih i 428 568 ranjenih Južnokorejaca (od čega oko 1/5 otpada na vojne gubitke), 29 550 poginulih, 103 429 ranjena i 3486 nestalih Amerikanaca. Ostale zemlje čije su se jedinice borile u sastavu snaga UK imale su 2843 poginulih, 11 833 ranjena i 525 nestalih. Severnokorejci i Kinezi nisu objavili svoje gubitke. Po proceni UN u Južnoj Koreji je do februara 1952. godine razoreno 600 000 domova, raseljeno 500 000 lica, dok je 100 000 dece ostalo bez roditelja. U Severnoj Koreji je, prema istom izvoru, poginuo svaki deveti stanovnik. U obe Koreje su svi veći gradovi teško oštećeni. Bambi
istorija.268 dbambi, -> #266, dbambi
=> odvojeno od Japana. Na istoku se nalazi Korejski zaliv koji je deo => Žutog mora, a na zapadu Japansko more odnosno Tihi okean. Koreja ima Ovo treba obrnuto. Dakle, na zapadu je Korejski zaliv, a na istoku Japansko more. Bambi
istorija.269 dr.grba, -> #266, dbambi
>> ...Mada se >> čovečanstvo ovog rata seća tek po činjenici da i danas postoje dve >> korejske države... I po seriji M.A.S.H. (: Sjajne poruke.
istorija.270 dbambi,
Tek sad sam primetio da uz poruku 3.266 nije zakačen fajl. Nemam objašnjenja, pošto sam sve obavio " po propisu ", ali da ne bih gnjavio suviše zakačio sam ga ponovo. Dakle, uz poruku 3.266 sada se definitivno nalazi karta korejskog poluostrva. Bambi
istorija.271 supers, -> #266, dbambi
>> UK pređu 38. paralelu. Ipak, pod uticajem SAD, Generalna >> skupstina UN je 7. oktobra 1950. godine sa 47:5 i 7 uzdržanih >> glasova, (jedan od njih bio je i jugoslavenski), izglasala >> rezoluciju kojom je Mekarturu i formalno otvoren put u Severnu Koreju Ovo mi je najčudniji deo priče u političkoj istoriji Korejskog rata. Kako je odluka o prelasku 38. paralele mogla biti doneta mimo Saveta bezbednosti? U ovom slučaju bi Sovjeti na toj sednici sigurno bili prisutni, za razliku od početka Korejskog rata kada su se pravili ludi. I stavili bi, naravno, veto na rezoluciju.
istorija.272 morkin, -> #267, dbambi
> bogat i zanimljiv životni put. Njegove funkcije preuzeo je general > Ridžvej, koji je komandu nad 8. armijom predao generalu Van Flitu Ima neka priča o strogosti generala Ridžveja. Čitao sam negde da su po njemu kontrolori karata dobili svoje popularno ime - ridže.
istorija.273 dbambi, -> #272, morkin
=>> bogat i zanimljiv životni put. Njegove funkcije preuzeo je general =>> Ridžvej, koji je komandu nad 8. armijom predao generalu Van Flitu => => Ima neka priča o strogosti generala Ridžveja. Čitao sam negde da su po => njemu kontrolori karata dobili svoje popularno ime - ridže. Priča je tačna :), a tu reputaciju je širokoj javnosti Ridžvej pokazao upravo u Koreji. Naša javnost je o tom ratu bila prilično dobro i redovno obaveštavana. Inače, Metju Ridžvej (Matthew Bunker Rigway) je po specijalnosti bio padobranski oficir. Smatra se jednim od osnivača ovog roda vojske u armiji SAD, a dugo godina je bio na čelu jedne od najponzatijih padobranskih jedinica na svetu - američke 82. vazdušno- desantne divizije. Uz rivalsku 101. vazušno-desantnu, ova jedinica utemeljila je obrazac upotrebe " letećih pešaka " na mnogim frontovima drugog svetskog rata. Obe divizije, a i sam general Ridžvej učestvovale su u najvećem vazdušnom desantu ikad izvedenm - operaciji " Market - Garden " koja je za cilj imala zauzimanje neoštećenih mostova na velikim rekama u Holandiji i Belgiji u jesen 1944. godine. Amerikanci su uspešno završili svoj deo posla, ali su omanuli Britanci koji nisu uspeli da zauzmu i zadrže holandski grad Arnhem. Nakon te operacije Ridžvej je upućen na novu dužnost, a američki padobranci su ponovo dospeli na naslovne strane herojskom odbranom Bastonja i St. Vit-a tokom ardenske ofanzive. Odbrana Bastonja (koju je uglavnom činila 101. divizija) ušla je u istoriju kako zbog činjenice da je upornost njegovih branilaca verovatno spasla saveznički front od raspada i sprečila Nemce da osvoje Antverpen, tako i zbog čuvene poruke koju je američki general Mekolif (McAuliffe), komandant snaga opkoljenih u Bastonju, uputio nemačkom komandantu kada je ovaj zatražio predaju njegovog garnizona. Nemački general Von Litvic (Von Lüttwitz) zatražio je predaju Amerikanaca tvrdeći da je njihova situacija beznadežna. Mekolif nije tako mislio i njegov odgovor je to nedvosmisleno pokazao. Sastojao se od tri reda: " Nemačkom komandantu: GLUPOSTI ! Američki komandant ". Inače, Ridžvej je posle završetka korejskog rata zauzimao mnoge važne funkcije, a dogurao je i od komandanta kopnene vojske oružanih snaga SAD. Međutim, na tom položaju je ostao kratko, jer je penzionisan već 1955. godine, verovatno zbog izbora Dvajta Ajzenhauera na mesto predsednika SAD. Ajzenhauer je bio Ridžvejev nadređeni tokom rata u zapadnoj Evropi i poznato je da se nisu baš dobro slagali. Brzo penzionisanje verovatno je bilo izravnavanje starih računa. Bambi
istorija.274 dbambi, -> #271, supers
=> =>>> UK pređu 38. paralelu. Ipak, pod uticajem SAD, Generalna =>>> skupstina UN je 7. oktobra 1950. godine sa 47:5 i 7 uzdržanih =>>> glasova, (jedan od njih bio je i jugoslavenski), izglasala =>>> rezoluciju kojom je Mekarturu i formalno otvoren put u Severnu Koreju => => Ovo mi je najčudniji deo priče u političkoj istoriji Korejskog rata. => Kako je odluka o prelasku 38. paralele mogla biti doneta mimo Saveta => bezbednosti? U ovom slučaju bi Sovjeti na toj sednici sigurno bili => prisutni, za razliku od početka Korejskog rata kada su se pravili ludi. => I stavili bi, naravno, veto na rezoluciju. Ne kapiram baš najbolje unutrašnju organizaciju UN, a čini mi se da se ona često i menjala, zavisno od međunarodnih prilika. Npr. sve do 70-tih godina stolicu Kine u Savetu bezbednosti držao je Tajvan jer se smatralo (barem na zapadu) da je to legalna Kina. Tito je jednom prilikom izjavio da je cilj pokreta nesvrstanih da u svoje redove privuku što više članova, kako bi prostim brojem stekli većinu i premoć u Generalnoj skupštini UN čime bi, kako je on smatrao, treći svet dobio političku ulogu koja mu pripada na svteskoj sceni (time je opravdao okupljanje svetske sirotinje :)). Verovatno je u vreme kada je on to rekao politička težina Generalne skupštine bila veća od težine Saveta bezbednosti, ali vidimo da su se stvari danas promenile. Bambi
istorija.275 dbambi, -> #269, dr.grba
=>>> ...Mada se =>>> čovečanstvo ovog rata seća tek po činjenici da i danas postoje dve =>>> korejske države... => => I po seriji M.A.S.H. (: Predivna serija i jedan od razloga što se intimno divim Amerikancima kao naciji. Kako ja vidim stvari, retko gde se može videti tolika sposobnost nacije da se naprosto smeje na račun sopstvene istorije i da je istovremeno toliko neguje. Pored smejanja, pokazali su se sposobnim da na filmovima i knjigama prikažu najveće mrlje svoje istorije (odnos prema Crncima i Indijancima) jasno upirući prstom na krivca. Radi mentalne vežbe, pokušajte da zamislite ovde snimanje filma finansiranog srpskim parama i masovno gledanog u srpskim bioskopima koji npr. pravi za*ebanciju od prvog ili drugog svetskog rata (u bilo kom aspektu) ili prikazuje nas kao KRIVCE za nešto ružno u bližoj ili daljoj prošlosti. Bambi
istorija.276 dr.grba, -> #273, dbambi
>> su u najvećem vazdušnom desantu ikad izvedenm - operaciji " Market - >> Garden " koja je za cilj imala zauzimanje neoštećenih mostova na velikim >> rekama u Holandiji i Belgiji u jesen 1944. godine. Amerikanci su uspešno >> završili svoj deo posla, ali su omanuli Britanci koji nisu uspeli da >> zauzmu i zadrže holandski grad Arnhem. O ovom događaju je snimljen sjajan film. A što se tiče daljih detalja o ovom desantu, mislim da imamo čoveka koji će to sa zadovoljstvom da iščačka na, takođe, zadovoljstvo ovde prisutnih (: Je l' tako, Darko?
istorija.277 morkin, -> #273, dbambi
> su u najvećem vazdušnom desantu ikad izvedenm - operaciji " Market > - Garden " koja je za cilj imala zauzimanje neoštećenih mostova na > velikim rekama u Holandiji i Belgiji u jesen 1944. godine. > Amerikanci su uspešno završili svoj deo posla, ali su omanuli > Britanci koji nisu uspeli da zauzmu i zadrže holandski grad Arnhem. U ranu jesen 1944. Saveznici su zbog razvučenih linija snabdevanja imali dve mogućnosti - da napadnu preko Zapadnog Zida (Amerikanci, Paton) ili da napadnu kroz Belgiju i Holandiju (Englezi, Montgomeri). Odlučeno je da se izvrši desant padobrancima na pet mostova i osigura se prodor u srce Rajha. U Market-Gardenu bilo je planirano da se osvoji 5 mostova, a Britanci su bili zaduženi da napadnu poslednji i da ga drže 48 sati, koliko je (kako je Montgomeri cenio) bilo potrebno Savezničkim tenkovima da prodru do Arnhema i osiguraju sve mostove. Igrom sudbine, u miran kraj kod Arnhema dva dana pred početak operacije doveden je na odmor deo X oklopne SS divizija (možda nije bila SS, možda nije bila ni deseta, pišem po sećanju). Kako se Zapadni front nalazio u rasulu usled kolapsa Hitlerove strategije o održavanju trenutnih položaja hitno su obrazovane nove jedinice u samom Rajhu. To nisu bili trećepozivci, već veterani nemačkih padobranaca. Naime, nakon masakra prilikom zauzimanja Krita oni nisu bili upotrebljavani, uglavnom zbog premoći savezničke avijacije. Tako su Britanci spušteni oko 2 km dalje od planiranog cilja, probijali se kroz grad uličnom borbom. Izgubili su protivtenkovsku opremu, a onda su naišli Tigrovi. Britanci su pružili očajnički otpor, ali su Nemci jednostavno rušili kuće u kojima su se padobranci nalazili. Nakon četiri (ili pet) dana žestokih borbi dobar deo Britanaca se evakuisao. Napad kopnom je takođe kasnio tako da su Nemci imali priliku da sruše i četvrti most. Ispod njega je bio podmetnut eksploziv koji nije bio demontiran od strane Saveznika ili holandskog pokreta otpora. Kada su saveznički tenkovi počeli da prelaze most, nemački komandant je izdao naređenje da se most sruši. Do danas nije ostalo razjašnjeno zašto most nije odleteo u vazduh.
istorija.278 junior, -> #266, dbambi
> Posle duže pauze evo jedne lepe priče u ovoj temi. Na zahtev > mnogobrojnih obožavalaca (junior mi prvi pada na pamet :)) Majstore, legendo, care :) Samo da te pohvalim, a sad se bacam na čitanje texta pa te posle kritikujem ;)
istorija.279 junior, -> #276, dr.grba
> O ovom događaju je snimljen sjajan film. Jel' to film koji se onako surovo završava, kad jedan britanski oficir preklinje nekog generala da isforsiraju prodor ka Arnhemu da bi spasili ljude, a ovaj mu odgovara - uvek sam smatrao da je Arnhem bio "a bridge too far"? Strašan film.
istorija.280 spantic, -> #271, supers
> Ovo mi je najčudniji deo priče u političkoj istoriji Korejskog rata. > Kako je odluka o prelasku 38. paralele mogla biti doneta mimo Saveta > bezbednosti? U ovom slučaju bi Sovjeti na toj sednici sigurno bili > prisutni, za razliku od početka Korejskog rata kada su se pravili ludi. > I stavili bi, naravno, veto na rezoluciju. To je zapravo i najčudnije u celoj priči oko Korejskog rata. Sovjeti su mogli vetom da spreče celu priču, ali su se uzdržali. A u to vreme stolicu NR Kine je držao Tajvan, mada mi zaista nije najjasnije da li su raspolagali pravom veta.
istorija.281 spantic, -> #274, dbambi
> u Generalnoj skupštini UN čime bi, kako je on smatrao, treći svet dobio > političku ulogu koja mu pripada na svteskoj sceni (time je opravdao > okupljanje svetske sirotinje :)). Verovatno je u vreme kada je on to > rekao politička težina Generalne skupštine bila veća od težine Saveta > bezbednosti, ali vidimo da su se stvari danas promenile. Zapravo nije u tome stvar. Sovjeti su se prosto uzdržali, što je blago rečeno još danas veoma čudno.
istorija.282 poulos, -> #279, junior
* da bi spasili ljude, a ovaj mu odgovara - uvek sam smatrao da je * Arnhem bio "a bridge too far"? Ako se dobro sećam, baš tebi je, naročito daleko ti bio kad sam te odrao u svojoj debitantskoj partiji "Panzer"-a. ;)
istorija.283 morkin, -> #277, morkin
> U Market-Gardenu bilo je planirano da se osvoji 5 mostova, a Onima koje interesuje više o temi preporučujem knjigu Predaleki most (A Bridge too Far), autor Cornelius Ryan (nisam siguran za tačno spelovanje).
istorija.284 morkin, -> #279, junior
> Jel' to film koji se onako surovo završava, kad jedan britanski > oficir preklinje nekog generala da isforsiraju prodor ka Arnhemu > da bi spasili ljude, a ovaj mu odgovara - uvek sam smatrao da je > Arnhem bio "a bridge too far"? Ta izreka je istinita, a izgovorio ju je jedan član Montgomerijevog štaba. Na brifingu desetak dana pre desanta, nakon saslušanog riskantnog plana, oficir je prišao karti i zapitao Montija "aren't we going a bridge too far?" što se najtačnije prevodi kao "ne idemo li jedan most više nego što treba". Kod nas se ta fraza iskrivila u "predaleki most".
istorija.285 dalex, -> #275, dbambi
> Predivna serija i jedan od razloga što se intimno divim Amerikancima > kao naciji. Kako ja vidim stvari, retko gde se može videti tolika > sposobnost nacije da se naprosto smeje na račun sopstvene istorije i > da je istovremeno toliko neguje. Pored smejanja, pokazali su se > sposobnim da na filmovima i knjigama prikažu najveće mrlje svoje > istorije (odnos prema Crncima i Indijancima) jasno upirući prstom > na krivca. Btw Masha, jer se replika odnosila na njega, skoro sam čitao knjigu (ona džepna izdanja, fest - roman?), to je tek izvrsno. Samo recimo replika kad Hok dovodi Kopljaša Olivera Džonsa, inače hirurga, ali i ragbi profija, ne bi li razbili generalovu ekipu. Džons, crnac, priča kako se spajtao s njim dok su delili sobu: Džons: Je li, Hok, kako to da si ti sa mnom sasvim Ok, i javljaš se po nekom od moje braće koji dolaze kod mene, ali neke ne zarezuješ ama ni malo? Hok: Pa jel se tebi sviđaju svi oni beli momci okolo? Mash je, međutim, pre svega kritika američke armije, mada je nadmašuje najbolja od svih (za mene) "Kvaka 22". Glede američkog duha koga si se dotakao, taj deo je i mene oduvek na momente uspevao da fascinira. Zanimljivo je da imaju parodije na sve i svašta, kritike svega, od Bele kuće i rasne netrpeljivosti do Šoubiza i malograđanštine, a da imaju i sve to samo po sebi, on the run. A opet, u finalu, to sve dovede do toga, da, recimo, ljudski život ima veliku cenu, da se ne igra vojnim akcijama, da pritisak javnosti po nešto znači... Ne znam, Amerika je puna protivrečnosti, mogu da nađem i 20 primera za loše stvari, a i tema je 100% promašena, al opet, setim se recimo slogana koji je tamo na snazi poodavno: Ovo je slobodna zemlja. Slogan je slogan, ne pokazuje ništa, a opet kad vidim manifestacije toga, tipa da neko izjavi 'Ja imam prava, plaćam porez!', da se brlja po Klintonovom donjem vešu i prave vicevi na tu temu, što, ma kakav bio ishod, dovodi do toga da nauči ljude da te politička funkcija ne postavlja iznad zakona ili morala, eto, zadivim se... Nego, btw tvojih poruka, jedan ortak kazao: kao da gledaš film...
istorija.286 dbambi, -> #279, junior
=>> O ovom događaju je snimljen sjajan film. => => Jel' to film koji se onako surovo završava, kad jedan britanski => oficir preklinje nekog generala da isforsiraju prodor ka Arnhemu => da bi spasili ljude, a ovaj mu odgovara - uvek sam smatrao da je => Arnhem bio "a bridge too far"? U planovima je to sve lepo izgledalo, i ako bi se trebalo suditi na osnovu podataka sa kojima su saveznički štabovi ušli u ovu operaciju onda ne bi bilo osnova za ocenu "a bridge too far". Pretpostavljalo se da u oblasti desantiranja neće biti nemačkih jedinica veće borbene vrednosti (u tom trenutku zaista je tako i bilo. Svega nekoliko dana pre desanta, u oblast Arnhema su stigle 9. i 10. SS oklopna divizija. Obe divizije su bile desetkovane borbama u Normandiji tokom jula i avgusta i imale su vrlo mali broj ljudstva i tenkova. Međutim, a to će se pokazati kao ključno, imale su veoma iskusan i hladnokrvan komandni kadar koji se nije dao iznenaditi vazdušnim desantom niti omesti savezničkom vazdušnom premoći koja je bila apsolutna tokom celog prvog dana operacije, 19. septembra). Planirano je zatim, da se prvog dana desanta iz aviona izbaci samo trećina ljudstva i neznatan deo opreme. Ostatak bi sledio u narednim izbacivanjima, sutradan i dan nakon toga. 20. septembra nad celom severozapadnom Evropom spustila se teška magla, koja je značila da će se britanski padobranci boriti sa trećinom borbenog sastava, sa malim zalihama hrane i municije i gotovo bez PT artiljerije koja bi, da su je imali, verovatno preokrenula tok bitke. Nemačku oklopnu superiornost samo je uvećalo prisustvo na bojištu prvih primeraka nemačkog tenka " Tigar " koji je u to vreme bio verovatno najbolji tenk na svetu. Dakle, ja se ne bih složio sa tvrdnjom da su planovi u startu bili nerealni ili predimenzionirani. Naprosto je nesrećan splet okolnosti sastavljen od neažurnih obaveštajnih podataka i loših vremenskih prilika doveo do takvog ishoda. Bambi
istorija.287 dbambi, -> #280, spantic
=>> Ovo mi je najčudniji deo priče u političkoj istoriji Korejskog rata. =>> Kako je odluka o prelasku 38. paralele mogla biti doneta mimo Saveta =>> bezbednosti? U ovom slučaju bi Sovjeti na toj sednici sigurno bili =>> prisutni, za razliku od početka Korejskog rata kada su se pravili ludi. =>> I stavili bi, naravno, veto na rezoluciju. => => To je zapravo i najčudnije u celoj priči oko Korejskog rata. => Sovjeti su mogli vetom da spreče celu priču, ali su se uzdržali. => A u to vreme stolicu NR Kine je držao Tajvan, mada mi zaista nije => najjasnije da li su raspolagali pravom veta. Ne bih rekao da su Rusi mogli prostim vetom da spreče ceo sled događaja, ali je i njihovo uzdržavanje zaista stvar za diskusiju. Izostanak rukog veta je samo značio da će cela vojna kampanja u Koreji formalno biti pod pokroviteljstvom UN, ali bi, da je veto i bio uložen zapad sasvim sigurno intervenisao, jer su (u prvom redu) SAD bile odlučne u nameri da se širenje komunizma mora zaustaviti. Pokazalo se da dosta puta nakon toga da famozni veto ipak nije svemoćan i da će se istorija i dalje krojiti interesima pre svega. Isti ti Amerikanci u svega deceniju i po kasnije imali u Vijetnamu više vojnika nego u Koreji i ti vojnici su tamo ostali znatno duže i sa znatno razornijim posledicama (i taj rat se doduše okončao drugačijim ishodom), a da sve vreme američka akcija nije imala nikakvo pokriće UN. Rusi su mogli da mašu vetom koliko hoće, isto kao i Ameri u slučaju Avganistan. Bambi
istorija.288 morkin, -> #286, dbambi
> Dakle, ja se ne bih složio sa tvrdnjom da su planovi u startu bili > nerealni ili predimenzionirani. Naprosto je nesrećan splet > okolnosti sastavljen od neažurnih obaveštajnih podataka i loših > vremenskih prilika doveo do takvog ishoda. Možda sam ja pod utiskom autora knjige, ali mislim da je plan ipak bio pretenciozan. Bolje bi bilo da je snabdevanjem potpomognut Paton i da je on ušao u Nemačku.
istorija.289 shoom, -> #266, dbambi
Svaka čast za tekst. Mogu samo da dodam prigodnu pesmu 'Pismene Mode' : @SONG: EVERYTHING COUNTS -- Construction Time Again and People Are People The handshake Seals a contract From the contract There's no turning back The turning point Of a career In Korea being insincere The holiday Was fun packed The contract: Still intact The grabbing hands Grab all they can All for themselves After all It's a competitive world Everything counts in large amounts The graph On the wall Tells the story Of it all Picture it now See just how The lies and deceit gained a little more power Confidence taken in By a sun tan And a grin The grabbing hands Grab all they can All for themselves After all It's a competitive world Everything counts in large amounts The grabbing hands Grab all they can Everything counts in large amounts
istorija.291 dbambi, -> #288, morkin
=>> Dakle, ja se ne bih složio sa tvrdnjom da su planovi u startu bili =>> nerealni ili predimenzionirani. Naprosto je nesrećan splet =>> okolnosti sastavljen od neažurnih obaveštajnih podataka i loših =>> vremenskih prilika doveo do takvog ishoda. => => Možda sam ja pod utiskom autora knjige, ali mislim da je plan ipak bio => pretenciozan. => => Bolje bi bilo da je snabdevanjem potpomognut Paton i da je on ušao u => Nemačku. Paton i jeste ušao u Nemačku :), čak i pre Montgomerija kome je bila dodeljena uloga onoga koji će prvi preći Rajnu (kod Vazela). Tvoja tvrdnja o postojanju dve koncepcije koje su različito gledale na problem " kojim putem u Nemačku " je tačna, a ja ću pokušati detaljnije da obraložim obe i dam svoj sud. Britanci su se, naravno, zalagali da se u Nemčku uđe severnim krilom savezničkih snaga (upravo onim koje su oni držali). Ovo je bilo pitanje prestiža, ali je cela stvar poduprta i sa nekoliko jakih argumanta. Prvo, put u Nemačku od Normandije i Pariza je znatno kraći ako se ide severnom rutom, preko Belgije i Holandije. Dalje, " na dohvatu ruke " su odlične luke (Roterdam Antverpen, pa možda i Hamburg) kao i putna mreža koji su se u dotadašnjem toku rata na zapadu pokazali kao ključni faktori. Zemljište je ravničarsko i pogodno za nastupanje velikih oklopnih formacija, a jedinu smetnju u tom pogledu predstavljao je veliki broj reka i kanala od kojih su neki bili vrlo široki. Dalje, ako bi se u Nemačku ušlo severnom trasom izbegao bi se famozni Zapadni bedem (nemački ekvivalent Mažino linije) a i trenutno bi se iz igre izbacilo najveće nemačko industrijsko područje Rurska oblast. Zbog Rura su zavezni godinama slali hiljade aviona da bacaju svoje bombe i sada su želeli da ga vide konačno van stroja, a nadali su se da bi i za nemačku vojsku gubitak Rura bio fatalan. Na kraju, pošto u tom trenutku niko nije mogao da zna koliko će rat još trajati (pesimisti su predviđali nekoliko godina) izvesnu težinu je imao i britanski argument da bi se osvajanjem " Niskih zemalja " (Low Countries) eliminisali svi lanseri raketnog oružja ( V-1 i V-2 ) kojima su bila ugrožena britanska ostrva, a eventualnim osvajanjem Hamburga i Danske nemačke podmornice bi praktično bile eliminisane iz rata. Amerikanci koji su držali južno (desno) krilo savezničkog fronta želeli su da oni uđu prvi i mada nisu mogli poreći britanske argumente trudili su se da naglase neke problematične detalje. Prvo su se osvrnuli na pitanje reka i kanala. Reke poput Šelde, Meze i Rajne su u Holandiji klasične široke i spore ravničarske reke velike širine. Problem ih je preći bez mosta čak i u miru, a kamoli kada drugu obalu drži neprijatelj. (ovaj aragument su u priličnoj meri pobili Rusi, koji su nekako u isto vreme pregazili Poljsku i baltičke zemlje sa sličnom hidrografijom). Dalje Amerikanci (Paton pre svega) su tvrdili da će najjači nemački otpor biti koncentrisan upravo tamo gde su najosetljiviji - na severu. Sa druge strane, tvrdili su, na jugu ima znatno manje nemačkih snaga, Rajna je osetno uža, a i Saveznici su tu imali više snaga. Ono što nisu želeli da vide bio je Zapadni bedem koji se isprečio pred njima. Mada se kasnije pokazalo da je Zapadni bedem običan mit, jer niti je u originalu bio makar približno ravan Mažino liniji, niti je u tom trenutku imao svoju punu snagu, jer su mnoge instalacije i naoružanje bili preneti za izgradnju famoznog (i beskorisnog) Atlanskog bedema. Logistika je na jugu, na gornjoj Rajni, bila znatno teži problem, jer su najbliže luke (Šerbur i Brest) bile udaljene stotinama kilometara, a i same su bile relativno malog kapaciteta. Sve u svemu, ja bih prednost ipak dao Britancima na severu, a takva odluka je i donesena. Sa druge strane, Ajzenhauer, kao vrhovni komandant se nadao da će kočoperni Paton učiniti nešto na svoju ruku (kako je i bilo) i tako deo slave za prelazak Rajne otkinuti i za Amerikance. Čistom ratnom srećom i skoro neplanirano Patonove snage zauzele su dva skoro neoštećena mosta kod Remagena i Openhajma (oba osvojena pre Montgomerijevog prelaska reke kod Vazela). Sa ovih mostobarana američke snage su se raspršile po južnoj Nemačkoj i Bavarskoj, spojile se sa Rusima na Elbi, pocepali Rajh na dva dela i odvojili italijansko ratište. Iako je njihovo napredovanje bilo spektakularno (prvenstveno zahvaljujući Patonovoj neverovatnoj energiji) ipak je strateški značaj ostao na donjoj Rajni, kod Britanaca. Bambi
istorija.292 spantic, -> #287, dbambi
> Ne bih rekao da su Rusi mogli prostim vetom da spreče ceo sled > događaja, ali je i njihovo uzdržavanje zaista stvar za diskusiju. Nismo se razumeli. Potpuno se slažem da moćni silom nameću svoja gledišta, ali ono što nije jasno zašto su Rusi omogućili formalno pokriće u suštini jednostrane intervencije Zapada.
istorija.293 askripka, -> #292, spantic
­=- Potpuno se slažem da moćni silom nameću ­=- svoja gledišta, ali ono što nije jasno zašto su Rusi omogućili ­=- formalno pokriće u suštini jednostrane intervencije Zapada. Kao i uvek u sličnim situacijama, u pitanju je bila klasična trgovina. Šta je ko tu dobio, teško je proceniti, naročito običnim smrtnicima. Pa pogledaj šta se dešavalo u bliskoj prošlosti i šta se dešava danas (mislim na politiku Rusije na ovim prostorima): Rusi se malo deru, malo prete, malo se uvlače, i - dobiju kredit. Verovatno i još nešto, možemo samo da nagađamo. A onda se naprasno smire i 'uzdrže' na svim bitnim glasanjima. Da se razumemo: ovo nije osuda Rusije. Mislim da tako i treba postupati (naravno, ko je u poziciji da to sebi može da priušti).
istorija.294 dbambi, -> #293, askripka
=> Kao i uvek u sličnim situacijama, u pitanju je bila klasična trgovina. => Šta je ko tu dobio, teško je proceniti, naročito običnim smrtnicima. => Pa pogledaj šta se dešavalo u bliskoj prošlosti i šta se dešava danas => (mislim na politiku Rusije na ovim prostorima): Rusi se malo deru, malo => prete, malo se uvlače, i - dobiju kredit. Verovatno i još nešto, možemo => samo da nagađamo. A onda se naprasno smire i 'uzdrže' na svim bitnim Možda je je bilo i ovako kako ti kažeš, ali je malo verovatno zbog toga što je situacija tada na relaciji Rusi-Zapad bila potpuno drugačija nego sada. SSSR je početkom pedestih bio na vrhuncu svoje moći u svakom pogledu, a pošto su 1949. godine Rusi npravili svoju atomsku bombu zapad nije imao ništa čime bi mogao otvoreno da zapreti ili da bezbolno ponudi nešto što bi Staljinu eventualno zatrebalo. Baš činjenica da je tada još na vlasti bio Koba, čini tvrdnju o nekoj trgovini (u kojoj bi on _nešto_ ustupio!) krajnje diskutabilnom. Ja sam mišljenja da da su Rusi hteli pre svega da izmire neke rečune sa Kinezima koji su bili braća samo po fasadi, a zapravo je pritajeni sukob tinjao od dana pobede Mao-a i društva u Kini. Diplomatska igra bila je vrlo tanana ali neki potezi ove dve zemlje tokom rata ukazuju na činjenicu da su u tom trenutku njihovi međusobni odnosi bili na temeljnom preispitivanju. Bambi
istorija.295 chill,
Beše to davne 1955. godine, u gradu Montgomeriju u Alabami... Jedna žena je pokazala da ima mnogo veća muda od svih pripadnika crne rase tog vremena... Naime, ona je bila prva osoba koja je odbila da sedi u zadnjem delu autobusa predvidjenom samo za crnce (što je za to vreme bio više nego hrabar podvig). Iz dana u dan je prkosila rasističkoj Americi vozeći se na prednjim (belim) sedištima, sve dok je nisu uhapsili i osudili zbog nepoštovanja tzv. Segregacionih Zakona... E, TADA JE SVE POČELO!... Ovaj dogadjaj je napokon pokrenuo crnce! Počeli su svakodnevni protesti, predvodjeni tada nepoznatim liderom Martinom Lutherom Kingom... Sve je to kasnije preraslo u višedecenijsku borbu crnaca protiv segregacije i rasizma... rosa_p.jpg
istorija.296 chill,
Svašta se dešavalo kasnije... Ubijeni su i Dr. King i Malcolm X... Nešto kasnije, u Sijetlu osnovana je THE BLACK PANTHERS PARTY, predvodjena Hjui Njutnom... Baje su imale trip da Malcolmove radikalne ideje sprovode u okvirima tadašnjih zakona... Za to doba je bilo prilično zastrašujuće videti gomilu uniformisanih crnaca sa oružjem u rukama kako štite svoja ionako mala prava, i to sve legalno i po propisima... Elem, uhapsi policija malopre pomenutog Hjui Njutna i osudi ga na robiju... I BAM!!!... pokupi se nekih 400.000 ljudi (i crnih i belih) i ode pred Vrhovni Sud da traži oslobodjenje lidera Crnih Pantera. Demonstracije trajaše desetak dana... Naravno, Hjui je pušten... (Na slici je prikazano nekoliko pripadnika Crnih Pantera kako na stepeništu zgrade Vrhovnog Suda obezbedjuju demonstracije) panthers.jpg
istorija.297 chill,
Na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiko Sitiju, dvojica crnih atletičara stojeći na pobedničkom postolju izrazili su svoj protest protiv rasističkih zakona Amerike držeći podignutu ruku stegnute pesnice (što je bio znak koji su upotrebljavali pomenuti Crni Panteri, tzv. BLACK POWER pozdrav) tokom inotniranja himne SAD-a... Ubrzo zatim, izbačeni su iz Američkog Olimpijskog Tima, i vraćeni kući... tommie_s.jpg
istorija.298 kameni,
Povod za članak o arapsko-izraelskom ratu iz 1973. je rasprava u FORUMU o tome da li je Izrael izgubio ovaj rat. Tekst je iz Britanike. Valjda neće smetati što je na engleskom. Inače, za one koje interesuje istorija, Britanika je bolji izbor od Enkarte i ostalih enciklopedija. Možda nije toliko ažurna kao Encarta, zbivanja od par zadnjih godina su slabije obrađena, ali su tekstovi interesantniji (naravno sve je ipak na kraju stvar ukusa). A sad... čaršav: Yom Kippur War The most populous frontline (i.e., bordering Israel) Arab state, but one without oil revenues, was Egypt. Since 1955 Egypt had undergone a demographic explosion. Population was growing at a rate of 1,000,000 per year, and 35,000,000 people were crowded into the Nile valley and delta. The numbers and youth of the Egyptians (over half were under 25 in 1980) and the country's economic weakness meant that frustrated and unemployed youth posed the constant threat of political instability. Certainly Egypt could no longer afford an endless crusade against Israel. These considerations dominated the thinking of Nasser's successor as president, Anwar el- Sadat. He could not, however, abandon Nasser's legacy, especially with the Sinai under Israeli occupation, without losing his legitimacy at home. Accordingly, Sadat laid a risky and courageous plan to extricate his country from its foreign and domestic stalemates. Husbanding the arms provided by the U.S.S.R. after 1967, he abruptly expelled 20,000 Soviet advisers in July 1972 and opened a secret channel to Washington, hinting that Egypt and the United States together could eliminate Soviet involvement in the Middle East. Only the Americans, he reasoned, might influence the Israelis to return the occupied regions. Then, on Oct. 6, 1973, during the Jewish holiday of Yom Kippur, he launched the fourth Arab-Israeli war. The Egyptian army moved across the Suez Canal in force and engaged the Bar-Lev line. For the first time it made substantial progress and inflicted a level of casualties especially damaging for the outnumbered Israelis. Syrian forces also stormed the Golan Heights. The United States and the Soviet Union reacted with subtle attempts to fine-tune the outcome by alternately withholding or providing arms to the belligerents and by urging or discouraging a UN cease-fire. Nixon denied Israel an airlift of arms until October 13, preventing Israel from launching a prompt counterattack and thereby signaling Sadat of American sympathy. Once assured of U.S. aid, however, the Israelis struck on both fronts, regained the Golan Heights, and crossed the Suez Canal. Kissinger, alarmed that the Israeli victory might be so complete as to hinder a lasting settlement, quickly agreed to call, with the Soviet Union, for a UN cease-fire. The cease-fire broke down at once, and Israeli forces encircled a 20,000-man Egyptian army corps. Brezhnev curtly warned Nixon of possible Soviet military intervention, which the United States moved to deter, perhaps recklessly, with a worldwide alert of its military forces. Finally, Kissinger threatened a cutoff of arms deliveries unless Israel halted its offensive, and peace was restored. The 1973 war saved Egyptian honour and solidified Sadat's prestige to the point where he could afford to be conciliatory. The United States emerged as the "honest broker" between Egypt and Israel. As Kissinger put it, "The Arabs can get guns from the Russians, but they can get their territory back only from us." Kissinger's "shuttle diplomacy" between Tel Aviv and Cairo secured an Israeli withdrawal beyond the Suez in January 1974, the reopening of the canal, the insertion of a UN force between the antagonists, and, in September 1975, an Israeli retreat from the crucial Mitla and Gidi passes in the Sinai. The United States flooded both countries with economic and military aid, and Sadat repudiated Nasser's Socialism in favour of policies stimulating domestic private enterprise. The limited rapprochement that emerged from the 1973 war was purchased at great economic cost, for the Arab OPEC nations, led by Saudi Arabia, seized the opportunity to enact a five-month embargo of oil exports to all nations aiding Israel. More telling still was the price revolution that preceded and followed. OPEC had already engineered a doubling of the posted price of oil to $3.07 per barrel by the eve of the war. In January 1974 it nearly quadrupled the price again, to $11.56 per barrel. The importance of this sudden rise cannot be exaggerated. The resulting shortages and exorbitant costs accelerated the growing inflation in the Western world, exposed the energy-dependency of the industrial nations, created a vast balance-of-payments deficit in many industrial states, wiped out the hard-won economic progress of many developing nations, and placed massive sums of petrodollars in the hands of a few underpopulated Middle Eastern states. The political upshot was that the United States and Europe would have to pay close attention to the desires of those Arab states in foreign policy as long as OPEC unity survived. In November 1977, Sadat shocked the Arab world by announcing his willingness to go to Jerusalem personally to seek peace. When his talks with the new Israeli prime minister, Menachem Begin, broke down, President Carter invited them both to Camp David in September 1978. During 11 days of intensive discussion, Carter succeeded in bringing the rivals together. The Camp David Accords provided for complete Israeli evacuation of the Sinai, gradual progress toward self-rule for West Bank Palestinians over a five-year period, and a peace treaty signed by Begin and Sadat at the White House in March 1979. This historic settlement dismayed other Arab states and split the PLO asunder, the so-called rejectionists refusing to recognize the settlement. Qaddafi purchased huge amounts of Soviet arms and expanded Libya's training and supply of terrorists. In December 1979, 300 Muslim fundamentalists seized the holiest of all Islamic shrines in Mecca. Sadat himself was assassinated by Arab extremists in 1981.
istorija.299 dalex, -> #1004, kant
> > Btw, Dis je stradao u brodolomu, ali nisam siguran da li je u > > pitanju bio čuveni 'Titanik'. Zna neko? > Nije. Ne znam ime broda, ali se DIS udavio 1917. Ai, memory out of range in 077D h :) Koje je godine bio brodolom Titanika?
istorija.300 mure, -> #299, dalex
Titanik je potonuo 1912. (valjda u martu)
istorija.301 balinda, -> #300, mure
>> Titanik je potonuo 1912. (valjda u martu) Zapravo, 15. aprila 1912. (Negde oko 2h posle ponoći, po lokalnom vremenu.) P.S. Vladislav Petković Dis se utopio kod Krfa, u Jonskom moru, u brodu koji je torpedovala nemačka podmornica, 16. maja 1917.
istorija.302 m.s.pesic, -> #301, balinda
b> >> Titanik je potonuo 1912. (valjda u martu) b> b> Zapravo, 15. aprila 1912. (Negde oko 2h posle ponoći, po lokalnom b> vremenu.) Datum je u redu. Tačno vreme je 02.20. b> P.S. Vladislav Petković Dis se utopio kod Krfa, u Jonskom moru, b> u brodu koji je torpedovala nemačka podmornica, 16. maja 1917. Pošto je krenuo kući da vidi zašto njegova supruga ne dobija pare koje joj je slao preko nekog prijatelja.