CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - istorija

istorija.1 corto,
Neko je nekada rekao: "Ko ne poznaje istoriju, osuđn je da je ponavlja". Koliko poznajete istoriju? O kojim istorijskim događajima ili ličnostima biste želeli više da znate? Možda možete drugima da preporučite neku dobru knjigu o događajima "koji su uzdrmali svet"? Možda vam učešće u ovoj temi pomogne da bolje shvatite svet u kome živite... Dobrodošli.
istorija.2 ranx,
Pre nekoliko sedmica sam u razgovoru sa jednim starijim gospodinom iz Glamoća došao do zanimljive informacije da legendarnog dr. Mladena (igra ga Ljuba Tadić u istoimenom filmu) nisu ubili četnici, nego partizani. Ima li neko više informacija o tome?
istorija.3 sav.gacic, -> #2, ranx
> Pre nekoliko sedmica sam u razgovoru sa jednim starijim gospodinom iz > Glamoća došao do zanimljive informacije da legendarnog dr. Mladena (igra ga > Ljuba Tadić u istoimenom filmu) nisu ubili četnici, nego partizani. Ima li > neko više informacija o tome? Pa, biće da sa tim stoji malo GORE nego sa Brozom u doba početaka antibirokratske revolucije kada Sloboleon objavio da je Tito stvarno umro i da đuska na groblju može da počne. Te bio je ruski Jevrejin, te Nemac, Španac, te bilo je dva Broza, pa tri Broza, pa pravi Tito nije umro, nego su u sanduk strpali nekog nedužnog dedu sa štulom, te je bio vanzemaljac i na kraju - ovo sam čuo od grlatog kolportera na žel. stanici i od smeha sam zaboravio da kupim TE novine - TITO JE BIO ŽENA!!! Poruku pisca ;) si sigurno uhvatio: kad nisu uspeli da se usaglase oko bivšeg nam sveca, kako li će tek oko Dr. Mladena? Nikakve dodatne naknadne verzije me neće iznenaditi, samo ako bude interesa da ih izmišljaju. Populistička istoriografija i to ti je...
istorija.4 corto,
Kelti su poreklom iz centralne Evrope, iz oblasti koja se nalazi izmedju Rajne i Dunava. Mozda su se vec pocetkom gvozdenog doba pojavili u severnoj Italiji (Halshtat, veliko arheolosko nalaziste, o njemu kasnije). Pocetkom 6. vrka pre n.e. nastanjuju se u Galiji, gde se njihova kultura, zvana kultura Latena (po imenu arheoloskog nalazista nedaleko od jezera Nojshatel), menja u dodiru s lokalnim stanovnistvom (postepeno napustaju spaljivanje [posmrtne urne] i uvode sahranjivanje ispod tumulusa). Vesto obradjujuci metale i drvo svojih suma, oni pronalaze najverovatnije plug s tockom (carruca) i bacvarstvo, cime se objasnjava razvoj poljoprivrede u zemljama u kojima zive. Te tehnicke osobine ispoljavaju se i u izradi njihovih opasnih maceva, cuvenih ogrlica, tzv. torques, nakita ponekad emajliranog, kao i vaza od topljenog metala. Prema tome, oni raspolazu sjajnom materijalnom kulturom koja, uz to, ima i originalnosti. Ali na politickom planu odlikuju se ratobornoscu i nesposobnoscu da osnuju veliku drzavu. Cesto vlada nered medju njihovim raznim plemenima, koja su ponekad okupljena u saveze kojima vladaju kraljevi, ali su uvek potcinjena vojnoj aristokratiji i pod uticajem svestenicke klase, druida, koji, istovremeno svestenici, sudije i bozanstva, izgleda uzivaju veci ugled od vojnih staresina. Svojim ratnickim odlikama nadoknadjuju rascepkanost i veoma brzo uspevaju da prosire podrucje svog rasprostiranja masovnim pokretom koji ih tera prema bogatim mediteranskim poluostrvima. Dok se prekorajnski Kelti, izgleda, naseljavaju na severu Galije pod nazivom "Belgi", neki od njih se nastanjuju na Iberijskom poluostrvu (6. vek pre n.e.), gde se oko 300. pre n.e. pojavljuju pod imenom Keltibera; drugi, posavsi iz Bohemije, prodiru prema Grckoj ili odlaze u malu Aziju, gde se pojavljuju pod imenom Galata.
istorija.5 corto,
Po drugim izvorima Kelti (lat. Celtea; Galli) su indoevropski narod, naseljen u prvoj polovini 1. milenijuma pre n.e. na podrucju severno od Marne. Sireci se odavde po citavoj Galiji, keltska plemena krecu u 6. veku pre n.ere prema Pirinejskom poluostrvu, zatim prema Britaniji, Germaniji i Italiji, a u 4. veku pre n. e. u Podunavlje i na Balkansko poluostrvo, da se u 3. veku pre n. e. prebace preko Helesponta u Malu Aziju. Na podrucjima gde su se trajno naselili, elementi njihove kulture postaju sastavni deo kulture starosedelaca (npr. na Pirinejskom poluostrvu keltiberska kultura; na nekim podrucjima Jugoslavije japodska kultura). Ta stara keltska kultura, koja u drugoj polovini 1. milenijuma pre n.e. dominira na prostranim podrucjima Evrope, nazvana je po nalazistu La Ten. U Britaniji je kasnolatenski stil keltske umetnosti ziveo sve do pred kraj 2. veka. Odrzavajuci se latentno i dalje vekovima, on se ponovo afirmise u 7. veku u hriscanskoj umetnosti Skotske i Irske.
istorija.6 dr.grba, -> #4, corto
>> ...drugi, posavsi iz >> Bohemije, prodiru prema Grckoj ili odlaze u malu Aziju, gde se >> pojavljuju pod imenom Galata. I polako zakačismo jednu temu koju smo dotakli prilikom poslednjeg susreta, a koja bi mogla biti zanimljiva širem auditorijumu: Bohemija. Bohemijanci. Događaji u Engleskoj koji nalikuju događajima u Francuskoj prilikom krvavih sukoba protestanata i katolika (poznata "Bartolomejska noć"). Znam da postoji neka priča o ovome, ali je ne znam. Ova tema me dugo intrigira, najmanje zato da bismo prestali da govorimo "Boemska rapsodija" i počeli da govorimo "Bohemijanska rapsodija" kada mislimo na veliki hit grupe "Queen"; fakat je da grešimo. Dakle, voleo bih da saznam nešto o Bohemijancima.
istorija.7 corto, -> #6, dr.grba
> koji nalikuju dogadajima u Francuskoj prilikom krvavih sukoba > protestanata i katolika (poznata "Bartolomejska noc"). Znam > da postoji neka prica o ovome, ali je ne znam. E pa KoleZa, stvarno nemas milosti :( Gde sad Cesi (jer to jesu Cesi ;) usred Kelta. A evo ti price: Vezano je za pocetak tridesetogodisnjeg (verskog) rata u Nemackoj. U pocetku, u tom sukobu rimsko-nemacki car suprotstavlja se Cesima. Rudolf II (onaj koji je napravio Zlatni Prag i jako se interesovao za alhemiju) dao je slobodu veroispovesti carskim pismom, cije ispunjavanje nadgleda deset "branitelja vere" (protestanata). Katolicka crkva upinje se iz sve snage da ponovo osvoji svoje pozicije; istovremeno, car Matija, sa regentskim savetom Ceske, nastoji da centralizuje administraciju. Maja 1618. "branitelji vere" sazivaju protestante u Prag zbog nekog manjeg sukoba uprkos carevoj zabrani. Skup protestanata pretvara se u pobunu protiv regentskog saveta, a dva plemica katolika, clanovi saveta, izbaceni su kroz prozor prvog sprata palate Hracana (23.maja). Izvukli su se bez povreda zahvaljujuci smecu u jarku ;) Sledece godine, posle smrti cara Mateje, protestantski stalezi Ceske ne zele da priznaju njegovog sinovca i naslednika Ferdinanda, vec biraju za kralja jednog nemackog kneza, protestanta, kalvinistu, palatinskog izbornika Fridriha V, koji je krunisan u Pragu. O Fridrihu nema veze, sem da je nesrecnik bio kralj samo jednu zimu, i da su posle njegovog isterivanja iz Praga isterani i protestanti i ad je Ceska postala ponovo katolicka zemlja. A da ova poruka ne bi bila beskrajna, u sledecoj prica o Rudolfu II, koji je sve zapoceo.
istorija.8 corto, -> #6, dr.grba
> Dakle, voleo bih da saznam nesto o Bohemijancima. Evo dalje price, tj. ovo je u stvari pocetak :) Rudolf II (1576-1611) je bio prilicno cudan vladar. Vaspitan je u Spaniji, u najstrozoj katolickoj nepomirljivosti, ali cudljiv je i neuravnotezen, pravi habsburgovac. Za svoje sediste odredio je Prag, prepustajuci celu Austriju i juzne pokrajine svojim rodjacima. Dao je vidan sjaj starom ceskom gardu pozivajuci tamo briselske umetnike, podrzavajuci osnivanje slikarske skole, stvarajuci divne zbirke majstora Direra, Ticijana, Koredja; svedski general Kenigsmark za vreme tridesetogodisnjeg rata za racun kraljice Kristine zaplenjuje 71 bronzanu statuu, 427 slika na platnu, mnogo nakita, medalja, knjiga, itd. Rudolf privlaci na svoj dvor i mnoge cuvene naucnike: Tiha Brahea i Keplera, od kojih manje trazi astronomiju, a vise astrologiju. Upustao se u misterije Kabale sa rabinom Benom Bezabelom. U vreme kada je sklopio savez sa protestantima (da bi se odrzao na vlasti), oni su u Ceskoj predstavljali 2/3 naroda. Njihova crkva je nosila ime ceske brace, i imali su svoja sveta mesta (kao sto je Mlada Boleslav), svoje duhovne ispovednike (kao sto je Vaclav Budovac, koji je propovedao savez svih hriscana protiv Turaka), svoju odbrambenu organizaciju. Rudolf im je 1609. dao carsko pismo, koje im je izmedju ostalog dalo kontrolu nad univeszitetom. Kada su od Rudolfovog naslednika Mateje trazili da ispostuje to pismo, doslo je do tridesetogodisnjeg rata.
istorija.9 miobrado,
Subject: Seljaci Banjanskog plemena - tzv. Banjani U časopisu "Sovetskoe foto" - martovsko izdanje 1989. god. (br. 893) - a, u tekstu naslovljenom sa "Rana fotografija u Rusiji" (nadnaslov- ljenim sa: fotokamera putuje) izmedju ostalih objavljena je i foto- grafija koju je izvesni P. Pjatnickij snimio 1860. godine. Evo šta potpisnik predmetnog teksta, A. Ivanov, veli za autora i fotografiju mu: "Poćetkom šezdesetih u Rusiji sa velikim interesovanjem dočekana je "Zbirka starine i tipova slovena evropske Turske" (Hercegovine i Bosne) - osamdeset krupnoformatnih listova sa fotografijama P. Pjat- nickog, sačinjenim ya vreme putovanja po teritoriji današnje Jugo- slavije." Fajl prikačen uy ovu poruku je skenirana reprofotografija, nastala na osnovu one iy časopisa. Ono što me interesuje je da li je nekome poznato rad i delo autora, P. Pjatnickog? mi1.jpg
istorija.10 teorist,
Da li neko zna ponesto iz Rimskog dela zivota Pontija Pilata, kao i njegov datum rodjenja i smrti ?
istorija.11 miobrado,
I Z J A V A N E D E LJ E "On me nije voleo. To sam osetio kroz njegovo stalno izrugivanje turskih begova i aga." Alija Izetbegović o svom nastavniku istorije u osnovnoj školi, Srbinu, objašnjavajući zašto je imao jedinicu iz istorije. ("NIN", br. 2388, od 4.10.1996. god., str. 7.)
istorija.12 supers,
Prenosim iz Foruma diskusiju o nastanku Prve Jugoslavije... Da li su presudne bile vladarske ambicije Aleksandra Karađorđevića ili želja saveznika? >> Oni su čak bili protiv Jugoslavije. Setimo se samo da je >> Jugoslavija dosta vremena bila nepriznata država. Dugo? Do Versajskog ugovora septembra 1919. Ne bih rekao da je Antanta dovodila u pitanje postojanje Jugoslavije, samo su njene granice formalizovane u paketu sa ostalim državama nastalim na ruševinama Austrougarske. A da se podsetimo kako je izvršen čin ujedinjenja. Narodno vijeće SHS (telo "zapadnih" Jugoslovena sa teritorija Austrougarske) je uslovljavalo ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom federativnim uređenjem. Ali, na kraju su ipak priznali dinastiju Karađorđevića i unitarnu državu. Zašto? Zato što ih sile Antante nisu priznale za pravni subjekt. Da su one bile protiv Jugoslavije, drugačije bi se ponašale. Evo još malo o planovima Antante u vezi nas. Istina je da oni praktično celog rata nisu bili načisto šta će sa Austrougarskom, da li da je rasturaju ili da je izoluju od Nemačke, sklope sa njom separatni mir i očuvaju je. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji mnogi krugovi su još histeričnije počeli da se zalažu za očuvanje tog "bedema katoličanstva" (posebno Vatikan). S druge strane, bilo je i vatrenih pristalica prodora Antante na istok (francuska masonerija, recimo) koji su zastupali stvaranje Antanti odanih državica na ruševinama Austrougarske. Kada je veliki brat SAD ušao u rat na strani Antante, doktrina američkog predsednika Vilsona o "pravima malih naroda" je nagoveštavala delovanje u istom smeru. Sa američkim pojačanjima centralne sile su polako počele da pucaju na svim frontovima, Austrougarska je propustila svoju šansu za separatni mir i time nam je stvaranje Jugoslavije postalo suđeno, sviđalo se to nekome ili ne.
istorija.13 junior, -> #12, supers
> svim frontovima, Austrougarska je propustila svoju šansu za > separatni mir i time nam je stvaranje Jugoslavije postalo > suđeno, sviđalo se to nekome ili ne. Da, ali poenta je bila, da je Aleksandar, isto tako mogao da stvori i "Veliku" Srbiju, sa značajnim teritorijama zapadno od Drine, a da se ostatak pripoji Italiji, Mađarskoj, ili eventualno oformi zasebna država Hrvata. Loša procena, šta ćeš ...
istorija.14 supers, -> #13, junior
>> Da, ali poenta je bila, da je Aleksandar, isto tako mogao da stvori >> i "Veliku" Srbiju, sa značajnim teritorijama zapadno od Drine, a da >> se ostatak pripoji Italiji, Mađarskoj, ili eventualno oformi >> zasebna država Hrvata. Sad bih sve da vas pitam šta mislite, da li bi ijedan kralj odbacio mogućnost mu kraljevina bude što veća? Njemu su saveznici iz Antante obezbedili unitarnu državu Jugoslaviju i to je njemu savršeno odgovaralo. Ona je počela da puca kada je ponovo osnažila Nemačka u kojoj su hrvatske vođe videle šansu... Da je kojim slučajem duže potrajao svetski poredak koji je Antanta nametnula posle I svetskog rata, duže bi se održala i Kraljevina Jugoslavija. Ako Aleksandra ocenimo kao kratkovidog zato što nije predvideo da će Nemačka ponovo osnažiti, onda su jednaki slepci i svi državnici Antante iz vremena WWI... Lako je nama da neke poteze ocenjujemo kao istorijske greške ako su u prošlosti svi drukčije predviđali budućnost...
istorija.15 junior, -> #14, supers
> hrvatske vođe videle šansu... Da je kojim slučajem duže > potrajao svetski poredak koji je Antanta nametnula posle I > svetskog rata, duže bi se održala i Kraljevina Jugoslavija. Sumnjam. Ona je počela da se raspada u trenutku kad je Hrvatska postala zasebna Banovina, tj. kad je jedan deo teritorije izdvojen (bolje rečeno ograđen) na osnovu nacionalnog principa, dok je ostatak ostao podeljen isključivo po geografsko-reljefnom principu. Do te podele, nisu se poštovale čak ni ekonomske norme kod ostalih Banovina (tipa da treba ova fabrika da ide u neku drugu Banovinu, jer bi ovde bile 2, a tamo nijedna), već isključivo graničenje tipa "reka je granica". Hrvatski problem je nagrizao 1. Jugoslaviju i sigurno ubrzao njen raspad (koji je faktički počeo od smrti Aleksandra). Isti problem je nagrizao i 2. Jugoslaviju, takođe katalizirajući njen raspad. Ne mislim Hrvate da krivim za sve što se izdešavalo, krivi su i srpski političari koji nisu znali da reše "hrvatski problem", ali činjenica stoji da nije bilo uzročnika, možda ne bi bilo ni svega ovoga. Što se samog Aleksandra tiče, nije pogrešio formiranjem Jugoslavije. Ideja je odlična - velika država na Balkanu, na raskršću svih puteva iz Evrope i Azije, država koji bi ekonomskom snagom mogla da parira i "velikim" silama .. sjajna ideja. Sa teritorijom 248500 kmř i nepunih 12 mil. stanovnika predstavljala je preokret u dosadašnjem životu ljudi (prvi put su se Južni Sloveni našli u zajedničkoj državi :), ali razlike i heterogeni sastav naroda bio je suviše velik (5,5 mil. pravoslavaca, 4,5 mil rimokatolika i 1,5 mil. muslimana). Možda jedino dobro, što se tada desilo jeste unificiranje SPC-a, izabiranje patrijarha 1920. god. i sređivanje jedinstvenog crkvenog zakonodavstva. Greška je, po meni, bila kad je doneo dekret o zabrani delovanja svih nacionalnih partija, zatim o preimenovanju, ili prekrštavanju, ili šta već, svih građana u Jugoslovene, a potom i što na istom nije ustrajao (poznato je da su Srbi mirno prihvatili izjašnjavanje kao Jugosloveni, dok su ga Hrvati naravno u potpunosti odbacili), jer je time samo podgrevao hrvatsku nacionalnu svest. Četvrta, možda i najveća greška, jeste, što komuniste, koje je smatrao za svoje najveće protivnike, i najveće protivnike za opstanak Jugoslavije nije u potpunosti izbacio sa ovih prostora, već je njihovom zabranom oterao ih u ilegalu, a potom nedovoljno progonio u ilegali, koja je veoma aktivno delovala [u tome vreme, česta su bila mnogobrojna streljanja komunista zbog terorističke delatnosti - sumnja se i da su ubili tadašnjeg ministra un. poslova Milorada Draškovića (tvorca Obznana i zakona o zaštiti države)] još od 1921. godine (nakon 6. kongresa Komiterne). Osnovali su tad čak i organizaciju - Crvena Pravda, čiji su poznatiji članovi bili Alija Alijagić (odgovoran za ubistvo min. Draškovića), Spasoje Stejić (neki molerski pomoćnik :), koji je pokušao atentat na kralja Aleksandra, i naravno njen čelnik - Rodoljub Čolak. U vreme kad je Aleksandar zaveo diktaturu (6.januara 1929), pokušao je sa likvidacijom komunista, koji su tad režim nazivali "monarho-fašističkom vlašću" (poznato zvuči, zar ne? :) i pred sud je izveo preko 400 komunista, od kojih je većina dobila smrtne presude ili su bili naknadno likvidirani. Tada su nastradali Đuro Đaković i 7 sekretara SKOJ-a :) Ispostavilo se da ni to nije bilo dovoljno, jer su komunisti imali veliko uporište u narodu [na izborima 1920. za Ustavotvornu Skupštinu, dobili su 59 mandata, što je bila 3. po redu snaga u parlamentu, iza Demokratske Stranke (98) i Narodne Radikalne Stranke (97 mandata)]. Unutrašnje krize su i uzrokovale pad/ubistvo Aleksandra, jer osim Hrvata i komunista, koji su čekali njegovu grešku, parlamentarni život bio je ravan nuli - od '21-29, bilo je 39 različitih Vlada, od čega su, samo radikali formirali njih 30. Ministarske krize ne treba ni spominjati, ali zanimljivo je da je većina njih bila uzrokovana, ne voljom naroda, već upravo ih je uzrokovao kralj i dvorska kamarila :) .. verovatno da bi imao opravdanje za kasnije uvođenje diktature. I pored svega toga, u tim godinama, on je, bar formalno, ostvario najveće uspehe (od srp. kraljeva) u novovekovnoj istoriji. Sa 24 godine, učestvovao je u Kumanovskoj bici. Sa 26 je postao vrhovni komandant pobedničke srpske vojske. Sa 30 godine je uspeo da ostvari veliku ideju o stvaranju Jugoslavije i stekne ogroman međunarodni ugled. Svoje ponašanje "čvrste ruke" pravdao je početnim potrebama jedne heterogene zemlje. Privatno, on se oženio 1922. godine, rumunskom princezom Marijom Hoencolern (krunisan je savez sa Rumunijom i stvaranje Male Antante). 1923. godine rođen je prestolonaslednik, Petar II. '28. godine je dobio sina Tomislava, a '29. i sina Andreju. Interesantno je da su im imena data, kao predstavnicima sva 3 naroda. Bio je verovatno, prvi i poslednji pravi Jugosloven :)
istorija.16 sav.gacic, -> #14, supers
> hrvatske vođe videle šansu... Da je kojim slučajem duže potrajao svetski > poredak koji je Antanta nametnula posle I svetskog rata, duže bi se > održala i Kraljevina Jugoslavija. > Ako Aleksandra ocenimo kao kratkovidog zato što nije predvideo da će > Nemačka ponovo osnažiti, onda su jednaki slepci i svi državnici Antante > iz vremena WWI... Lako je nama da neke poteze ocenjujemo kao istorijske > greške ako su u prošlosti svi drukčije predviđali budućnost... Svaka čast, majstore! Upadljiva sličnost sa jačanjem i ujedinjenjem Nemačke, padom zida i sl. što smo mi (unutar ovoga što se zzove SRJ) veoma lakomisleno odbili da vidimo. Francuska, Britanija, Rusija i ostali naši istorijski saveznici se skoro kao i mi busaju u svoja istorijska imperijalna prsa dok se u Nemačkoj radi posao i njena reč sluša. Ostali mogu da optrče koji počasni krug radi svoje javnosti i da u potrebnom trenutku legnu na rudu i saglase se sa onim što kaže najjači Evropljanin. A nama (i ne samo nama) to može da se ne dopada do mile volje...
istorija.17 supers, -> #15, junior
Svaka čast za tekst, stavio sam Ctrl-R. Slede neke sitne zamjedbe ;) >> Sumnjam. Ona je počela da se raspada u trenutku kad je Hrvatska >> postala zasebna Banovina, tj. kad je jedan deo teritorije izdvojen >> (bolje rečeno ograđen) na osnovu nacionalnog principa, To je bilo 1939. godine kada je Kraljevina Jugoslavija već uveliko bila prinuđena da koketira sa Nemačkom. Pod nemačkim uticajem je i došlo do sporazuma Cvetković-Maček. A da je kojim slučajem istorija išla drugačije, da je Antanta išla đonom na Nemačku čim se ova pridigla posle WWI, možda bi i Beograd dobio odobrenje da opiči Hrvate preko... Hrvatskosrpski odnosi zavise pre svega od odnosa snaga na svetskoj sceni, a ne od toga koliko je eskalirao nacionalizam jednih ili drugih. Jer eskalacija nacinalizma je posledica tih odnosa. >> svest. Četvrta, možda i najveća greška, jeste, što komuniste, koje >> je smatrao za svoje najveće protivnike, i najveće protivnike za >> opstanak Jugoslavije nije u potpunosti izbacio sa ovih prostora, Pa kako da ih eliminiše sa ovih prostora ako su imali žešću podršku (sam kažeš, 59 mandata). Hteli su i da isele sve Albance sa Kosova u Anadoliju pa je to imalo samo simbolične rezultate. Kako tek praviti čistke u sopstvenom narodu i ko bi primio komuniste (SSSR je naravno smatrao da je revolucionirima mesto u svojim zemljama ;> ). Da ne govorimo o tome koliko je omladine, studenata bilo levo orijentisano...
istorija.18 junior, -> #17, supers
> Da ne govorimo o tome koliko je omladine, studenata bilo levo > orijentisano... Da. Ali odvratna je bila dvoličnost sa kojom su komunisti nastupali. :( Od totalno anti-jugoslovenskog stava i zastupanja teze da je Jugoslavija bedem protiv širenja komunizma (što i jeste bila :), te da se ista mora podeliti na mnogo manje delove, oni su zaokrenuli početkom WWII svoju politiku u potpunosti i pretvarali se da su branioci Jugoslavije. Čak su i jedan ustaški pokušaj dizanja ustanka ('32. godine u selu Brušani, u Velebitskom kraju) pozdravili kao početak ustanka protiv Jugoslavije. Aleksandar je imao veoma čvrsto zacrtanu spoljnu politiku, koja se u principu svodila na dosledno čuvanje versajskog poretka u Evropi, oslanjanje na Francusku, kao i na Malu Antantu (kao zaštita od Mađarske, Austrije i Bugarske koje su težile reviziji ugovora o miru) i naravno odbrana o komunista. Čak je u jednom dekretu ili pismu, rekao da je vojska dužna da: 1) štiti novi poredak od crvene opasnosti 2) štiti granice duže od 3000 km 3) unutar države se obračunava sa snagama protivnim ujedinjenju (crnogorski separatisti :) Upravo to slepo verovanje u Versajski ugovor ga je i koštalo života, jer je on, kao jedan od najpopularnijih čuvara tog poretka u Evropi, morao biti eliminisan. Atentat je naredio sam Hitler, tj. nacisti, a ustaše su oberučke prihvatile taj posao radi afirmacije svog pokreta. I opet ustaše nisu mogle da nađu čoveka koji bi bio spreman da podnese posledice, pa su morali da unajme prof. ubicu, Veličko Dimitrova, koji je imao pozamašno iskustvo i bio član VMRO-a. Glavni organizatori bili su Eugen Kvaternik i Ante Pavelić .. verovatno su tim atentatom i dobili pravo da traže nešto od Nemačke zauzvrat. Inače, interesantno je da se, kad je Aleksandar "podario" narodu Ustav, javio još veći revolt u narodu, nego prilikom uvođenja diktature iako je njime prekinuta lična vlast kralja. Sve političke stranke su osudile novi ustav, i tražile su povratak na staro (Vidovdanski ustav), s tim da su već tad (1932), članovi HSP, HSS i hrvatskih komunista u zagrebačkim punktacijama predložili da se država uredi po federalnom principu, gde će Hrvatska biti zasebna celina, a i da treba ozbiljno povesti reč, da li da ona bude monarhija ili republika. Slično je usledilo i sa vojvođanskim i sa Spahinim punktacijama, koji su tražili autonomije za Vovodinu i Bosnu, no Aleksandar ih nije prihvatio. Možda je i bilo šanse za Aleksandra, jer je u leto 1934. u razgovoru sa liderom HSS-a, Mačekom, izrazio je izvesnu spremnost na kompromis, obećavajući da će razgovor nastaviti po povratku iz Francuske. Do razgovora nije došlo .. :(
istorija.19 dizel, -> #14, supers
** šansu... Da je kojim slučajem duže potrajao svetski poredak ** koji je Antanta nametnula posle I svetskog rata, duže bi se ** održala i Kraljevina Jugoslavija. Slažem se, ali mislim da bi se Jugoslavija, sa velikom dominacijom Srbije, održala i pored rasta moći Nemačke, da Aleksandar nije ubijen. Međutim, čim je zemlja ostala bez pravog vladara, počeo je raspad. Na neki način, ovo me podseća na smrt cara Dušana, jer se i njegova smrt dogodila upravo u trenutku kad je našoj zemlji po logici stvari, sledila lepa budućnost. ** Ako Aleksandra ocenimo kao kratkovidog zato što nije predvideo ** da će Nemačka ponovo osnažiti, onda su jednaki slepci i svi Smatram da on nije pogrešio. On je stvorio veliku zemlju, u kojoj bi on, da je poživeo, uspostavio stabilnu situaciju, a samim tim bi Jugoslavija imala velike šanse za super-brzi razvoj.
istorija.20 fortuna,
odgovorio bi nesto supersu ovo je za njega kazesh da su drzavnici bili kratkovidi jer nisupredvideli jacanje drzave pa supers niko nece moci da predvidi da ce srbija imati moc najace naoruzane imperije na svetu p.s mislim na jacanje nemacke drzave iz posle 1 sv rata
istorija.21 supers, -> #18, junior
>> Da. Ali odvratna je bila dvoličnost sa kojom su komunisti >> nastupali. :( Od totalno anti-jugoslovenskog stava i zastupanja >> teze da je Jugoslavija bedem protiv širenja komunizma (što i jeste >> bila :), te da se ista mora podeliti na mnogo manje delove, oni su >> zaokrenuli početkom WWII svoju politiku u potpunosti i pretvarali >> se da su branioci Jugoslavije. A koji su to komunisti tada mogli da rade suprotno od onoga što naloži centrala u SSSR-u? Dok je Jugoslavija bila simbol svetskog poretka Antante, one koja je godinama ratovala na strani kontrarevolucije u Rusiji, dotle su i naši komunisti "po difoltu" morali biti protiv nje. Kad je Hitler ojačao, Staljin je u njemu video pozdanog partnera, snevao je o novom svetskom poretku sa novom ulogom Jugoslavije... I šta se desilo? Sekretar KP Jugoslavije (kako beše ime?) otišao je u Moskvu "na konsultacije" sa kojih se nije vratio, na njegovo mesto dolazi Tito i počinje akcija za "ujedinjavanje i suzbijanje frakcija KPJ"... >> Inače, interesantno je da se, kad je Aleksandar "podario" narodu >> Ustav, javio još veći revolt u narodu, nego prilikom uvođenja >> diktature iako je njime prekinuta lična vlast kralja. Nije to bio prvi put u ovoj zemlji. Njegov imenjak Aleksandar Obrenović je stradao u Majskom prevratu 1903. nakon što je "podario narodu ustav". Političke partije su strpljive za vreme lične diktature jer znaju da mogu da na**bu a i da takvo stanje ne može večito trajati. Kada vladar hoće da ozakoni svoju autokratiju, onda stranke postaju nervozne jer ustav predstavlja trajno rešenje nepovoljno po njih...
istorija.22 supers, -> #19, dizel
>> Slažem se, ali mislim da bi se Jugoslavija, sa velikom >> dominacijom Srbije, održala i pored rasta moći Nemačke, >> da Aleksandar nije ubijen. A šta misliš, koja zemlja je potpomagala ustaše, VMRO i ostale umešane u ubivstvo Aleksandra?
istorija.23 supers, -> #20, fortuna
>> pa supers niko nece moci da predvidi da ce srbija imati moc najace >> naoruzane imperije na svetu "Srbija je tokom XIII i XIV veka bila kulturno i privredno najrazvijenija zemlja Evrope." Dr Dragan P. Rodić, Geografija za III razred srednje škole
istorija.24 schef, -> #23, supers
][ " Srbija je tokom XIII i XIV veka bila kulturno i privredno ][ najrazvijenija zemlja Evrope." Bilo nekad. :)
istorija.25 vitez.koja, -> #23, supers
#=> " Srbija je tokom XIII i XIV veka bila kulturno i privredno #=> najrazvijenija zemlja Evrope." Wow, koji smo se onda oslobađali Turaka kad nam je tako dobro išlo? sk
istorija.26 nenad, -> #25, vitez.koja
> #=> " Srbija je tokom XIII i XIV veka bila kulturno i privredno > #=> najrazvijenija zemlja Evrope." > Wow, koji smo se onda oslobađali Turaka kad nam je tako dobro išlo? Just for the record: Turci su došli krajem XIV veka. :)
istorija.27 fortuna,
srbija ce u buducnosti biti najveca nacisticka imperija a oruzije po uzoru iz filma star wars imperija i samo mi reci supers molim te kada je pre turaka srbija bila kulturno i privredno razvijena zemlja kada smo od turaka pa na ovamo poceli da izumiremo i kao rasa i kao nacija imali smo olos i izrode na vlasti
istorija.28 lexus, -> #27, fortuna
=> srbija ce u buducnosti biti najveca nacisticka imperija a oruzije => po uzoru iz filma star wars imperija i samo mi reci supers molim => te kada je pre turaka A Hrvati će biti Rebel Alliance? ;)
istorija.29 supers, -> #27, fortuna
>> kada smo od turaka pa na ovamo poceli da izumiremo i kao rasa i kao nacija "Jugosloveni su brojan, radan i slobodoljubiv narod. Pored naših naroda kod nas ravnopravno žive i brojne nacionalne manjine." Dr Dragan P. Rodić, Geografija za III razred srednje škole Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
istorija.30 vstan, -> #27, fortuna
> srbija ce u buducnosti biti najveca nacisticka imperija Zato ti toliko tražiš ONE hitove :))
istorija.31 l.tanja, -> #30, vstan
.> > srbija ce u buducnosti biti najveca nacisticka imperija .> .> Zato ti toliko trazis ONE hitove :)) :)))))))
istorija.32 vitez.koja, -> #26, nenad
#=>> # => " Srbija je tokom XIII i XIV veka bila kulturno i privredno #=>> # => najrazvijenija zemlja Evrope." #=> #=>> Wow, koji smo se onda oslobađali Turaka kad nam je tako dobro #=> išlo? #=> #=> Just for the record: Turci su došli krajem XIV veka. :) Ux, učinilo mi se da piše XVIII i XIX vek, izvinte :) sk
istorija.33 ranx, -> #25, vitez.koja
> Wow, koji smo se onda oslobađali Turaka kad nam je tako dobro išlo? Kojo, Kojo, pa Turci su došli posle...
istorija.34 ztasic,
reply Forum.17\srbija.645 │ ....k oja je meni izgleda kao prilično nerazumna. Ako ratuješ na n │ frontova (S. Afrika, Rusija, vazdušni rat sa Englezima, pokreti │ otpora širom Evrope itd..) svakako bi trebao preduzeti sve što možeš │ da broj tih frontova ne povećavaš. └─────────────────────────────────────── Vazdušni rat sa Englezima je bio 1940-e, a na Ruse su kidisali, ako se ne varam , juna 1941. │ Odnosno, ako su već ratovali u Rusiji i taj front (pravilno) ocenili │ kao onaj gde se odlučuje sudbina rata, onda je rasipanje snaga na └─────────────────────────────────────── Sve što je bilo vezano za front u Rusiji, bilo je pogrešno ocenjeno. Imao je ugovor o nenapadanju sa Staljinom, Romel je tukao Engleze po Africi, i trebali su prvo to da završe. Na svu sreću, verovatno mu je slava udarila u glavu, pa je krenuo na baćuške. Izgledi su mu bili sjajni, i moral u vojsci i narodu na vrhuncu: Cela Evropa na kolenima, invazija na Englesku pitanje vremena, Ameri su još uvek neutralni, njegove podmornice vladaju Atlantikom, Japanci ušli u Kinu i isterali Engleze iz Singapura... │ su sistematski sprovodili mere kojima su podsticali nezadovoljstvo │ stanovništva u zemljama koje su držali pod okupacijom. Činjenica je da │ je svako okupirano stanovnišvo nezadovoljno (dežurni zlobnici će reći └─────────────────────────────────────── Da nisu radili to što su radili, ne bi se zvali okupatori. :) Šalu na stranu, svaki okupator je svestan toga da je pokret otpora neminovan, pitanje je samo u kojoj meri (a masovnost i ne mora da zavisi od politike okupatora, već od niza okolnosti - nacionalna svest, rasna i religijska pripadnost, istorija...) I šta onda preostaje kad ili ako otpor uzme maha - osim terora. │ nezadovoljstva može (razumnom okupacionom politikom) održati na └─────────────────────────────────────── Razumna okupaciona politika? Zar to postoji? ;)
istorija.35 junior,
// reply forum:8.154 // > Postavlja se pitanje šta bi se sve dogodilo da on nije ubijen. Interesantno je bilo da je godinu dana pre nego što je ubijen, došlo je do stvaranja Austro-Ugarske i do sklapanja pakta bivše Habzburške Monarhije sa nem. carstvom. Za min. spoljnih poslova izabran je Đula Andraši (on je bio 1. ličnost u državi, posle samog vladara), koji je lako našao zajednički jezik sa Bizmarkom, te je utemeljena zajednička politika AU i Nem. a to je prodor na istok "ka Carigradu, i dalje". Logično, prva na udaru bila je BiH. Međutim, i knez Mihajlo je imao pretenzija ka njoj. Nije se zadovoljio proterivanjem Turaka iz Srbije (Srbija je ostala vazal samo na papiru), već je hteo i deo kolača u Bosni. Zato je iste 1867.g. došlo do sastanka sa Andrašijem na njegovom imanju Ivanka :). Nakon razgovora, koji je trajao celo poslepodne, a kome ni Ilija Garašanin nije mogao da prisustvuje, pretpostavlja se da je došlo do dogovora da se BiH podeli, ali da se Mihajlo okani svih drugih osvajačkih ratova. Knez Mihajlo je pristao na to, jer je zaista posle tog sastanka prestao da priča o bilo kakvim akcijama, a uskoro (u jesen '67) je otpustio i Iliju Garašanina. Da ga braća Radovanovići nisu ubili, verovatno bi došlo do ujedinjavanja "srpskih krajeva" pod knezom (tada, možda već kraljem) Mihajlom, ali sukob sa Austro-Ugarskom i Nemačkom, bio bi neminovan. Možda bi on došao u povoljnijem trenutku za Srbiju, možda ne, ali sve to što se onda dešavalo, ponavlja se i sad - širenje Nemačke na istok, podela Bosne, slabljenje Srbije ... još nam samo fali atentat na Košutnjaku :> pa da počnemo da se spremamo za idući rat sa Nemcima ;)
istorija.36 jvujnic, -> #35, junior
> samog vladara), koji je lako našao zajednički jezik sa Bizmarkom, > te je utemeljena zajednička politika AU i Nem. a to je prodor na > istok "ka Carigradu, i dalje". Ako bi neko mogao malo više da mi kaže o Bizmarku i situaciji pre ujedinjenja Nemačke, pošto mi nije jasno koje su sve države postojale na tom prostoru i kakvu su ulogu imale. > istok, podela Bosne, slabljenje Srbije ... još nam samo fali > atentat na Košutnjaku :> pa da počnemo da se spremamo za idući > rat sa Nemcima ;) Još samo to. :>
istorija.37 junior, -> #36, jvujnic
> Ako bi neko mogao malo više da mi kaže o Bizmarku i situaciji > pre ujedinjenja Nemačke, pošto mi nije jasno koje su sve države > postojale na tom prostoru i kakvu su ulogu imale. Ako te stvarno zanima, čitaj dalje .. ako ne, džaba sam krečio :) * Ujedinjenje Nemačke je trajalo od 1815 do 1870/71 godine. Za razliku od ujedinjenja Italije, već 1834. godine dolazi do stvaranja carinskog saveza koji Prusija nameće velikom broju severnih nemačkih država. Ona, kao privredno jača od njih ima potrebu da trgovinu postavi na bolje mesto, pa su još 1818.g. njeni ekonomičari sastavili plan kojim će države u carinskom savezu biti ekonomski potčinjene Prusiji. Posle Bečkog kongresa (1815) i osnivanja "Svete Alijanse" čije su okosnice Habzburška Monarhija, Rusija i Prusija gde su monarsi apsolutno na vlasti, Austrijska Monarhija izašla je ojačana posedima u Veneciji i na Balkanu i ona postaje najveća nemačka država. Ostale nemačke države bile su veoma razjedinjene (takve su se još od starih plemena očuvale), te su 1815. godine postojale 34 nem. države i 4 slobodna kraljevska grada (Hamburg, Bremen, Libek, Frankfurt na Majni). Na Bečkom kongresu, radi očuvanja nemačkog sveta došlo je do stvaranja jednog saveza Nemaca u Nemački savez, koji je obuhvatao sve te 34 nem. države, 4 slobodna grada i nemačke delove Austrije. Prvenstvo u nem. svetu dato je Austriji iako je Prusija izašla na Rajnu i bila možda i jača od Austrije. Prusija je težila da ostale nemačke države potčini svojoj kontroli, što Austriji naravno nije odgovaralo, te dolazi do sve većeg suparništva Prusije i Austrije, koja ne želi da svoje prvenstvo ustupi Prusiji. Suština pitanja je bila, gde će biti prestonica nemačkog carstva - u Beču ili Berlinu. Stvaraju se 2 političke koncepcije o ujedinjenju, koje puni značaj dobijaju tek posle '48. 1848. godine, došlo je do pokušaja iz Berlina da se ujedini Nemačka, ali on je propao. U Berlinu su istaknuti zahtevi o ujedinjenju, i dogovoreno je da se sazove skupština u Frankfurtu koja će se sastojati od svih nem. država ("Frankfurtski Parlament"). Skupština je održana pred više od 600 delegata, u crkvi Sv. Petra i Pavla u Frankfurtu, gde su tokom zasedanja delegati mislili da je najveći problem ustvari pisanje Ustava. Međutim, taj njihov posao bio je uzaludan, jer napisani Ustav nije imao nikakvo značenje, a skupština je raspuštena tako što ih je vojska rasterala. 2 političke koncepcije: 1) Austrijski min. Bruk, zamislio je da se nemački svet mora ujediniti u "carstvo od 70 miliona", a da se sastoji iz svih nemačkih država i celog Austrijskog Carstva (tj. od Nemačkog saveza i ostalih delova Austrije). To Carstvo bi, po njemu, preseklo Evropu na 2 dela i postalo najjače na kontinentu. Dalje težnje bile su širenje na istok (istočno pitanje - to je pitanje za još jedan ovakav tekst, ali ukratko podrazumeva nasleđe turskih poseda na Balkanu koje se pokreće 20-tih godina 19-tog veka), ali sve to nije odgovaralo Prusima koji su zastupali 2. koncepciju, 2) po kojima bi Hoencolern dinastija bila vladajuća. Berlinu se ne dopada da bude provincijski grad (jer bi po Bruku, Beč bio prestonica), jer oni smatraju da pruska privreda nadjačava austrijsku i da su ekonomske osnove koje nudi Prusija kvalitetnije od austrijskih (carinski savez) i da samim tim, treba pitati Prusiju oko ujedinjenja. Prusima je bilo jasno da Austrija nikad neće popustiti pred Prusijom, jer je Austrija ipak bila Carstvo, a Prusija samo kraljevstvo, i uvidevši da od dogovora sa Austrijom nema ništa, počeli su da zastupaju tezu o ujedinjenu nemačkih država bez Austrije - program "Male Nemačke". 1850. godine, došlo je do diplomatskog sastanka u Ololucu u Češkoj. Spor je izbio oko sitnog (Hesenskog) vojvodstva, ali i Prusija i Austrija su želele da arbitriraju u toj pokrajini, te je skoro izbio ratni sukob između njih. Na sreću, tu se umešala Rusija, i Car Nikola I, koji je stao na stranu Austrije, te je izbegnut ratni sukob, ali to je bila teška kapitulacija pruske diplomatije. Ovaj sastanak omogućio je obnavljanje Nemačkog saveza iz 1815. godine, što je i izvršeno 1853. godine. 1864. godine, javlja se međunarodno pitanje oko pokrajina Šlezvig i Holštajn. Te 2 države su pripadale Danskoj, ali su bile članice Nemačkog saveza. Posle smrti kralja, stanovništvo te države (Nemci), nisu priznavali novog naslednika koji je došao po ženskoj liniji, te su proglasili odvajanje od Danske. Prusija i Austrija su iskoristile ovaj spor i napale su Dansku, otevši ove 2 pokrajine, koje su međusobno podelili. Ali, Prusiji se nije dopala ova deoba, već je htela obe države. 1862. godine, na čelo pruske politike došao je kancelar Oto fon Bizmark. On je prvi počeo da propoveda u Prusiji, da do ujedinjenja Nemaca neće doći razgovorom, već obračunom i krvlju, tj. da samo obračun sa Austrijom može omogućiti Prusiji da potčini nemačke države bez Austrije. On je iskoristio ovaj spor (Šlezvig i Holštajn) da isprovocira Austriju na rat, a potom je pripremio diplomatski teren u Evropi da taj rat opravda. 1866. godine, došlo je do Prusko-Austrijskog rata, u kojem su na iznenađenje cele Evrope, pruske trupe brzo savladale Austriju i uspele da joj zadaju odlučujući udarac u bici kod Sadove (3.7.1866.). Uskoro (20.8.'66), potpisan je mir u Pragu, u kojem je Bizmark poštedeo Austriju i nije tražio njeno rasparčavanje i uništenje (ustvari, pripremao ju je za svoje buduće namere), već je tražio od nje da da pristanak da Prusija obrazuje savez država severno od Majne. Iste godine, stvoren je Severni Nemački Savez, od 21 države, a 1867.godine, donešen je i ustav SNS-a. Van saveza, ostale su 4 južne države (Bavarska, Baden, Virtemberg i Hesen-Darlištat). Da i ove 4 države stupe u savez, usprotivila se Francuska, jer joj nije odgovaralo da ima ujedinjenu Nemačku, kao moćnog suseda na severu. Bizmark je shvatio (verovao je jedino u načelo vojne sile), da se i Francuska mora vojno pobediti, te je počeo da priprema teren za obračun. I Francuska je počela sa vojnim pripremama, ali je smatrala da je njena vojna snaga jača od Prusije, a pogotovo su bili sigurni zbog nedavnog patentiranja mitraljeza. 1868. godine, javio se povod za rat u vezi sa španskim nasleđem. Zbačena je španska kraljica Izabela, a Španci su presto ponudili rođaku Viljema I (pruskog kralja), koji se složio sa tom kandidaturom. Međutim, Francuska se pobunila, smatrajući da je ona trebala prva da ponudi svoje kandidate. Napoleon III, je naredio svom ambasadoru u Berlinu, da Viljemu kaže da odbije tu ponudu, na šta je ovaj, za "čast svoje porodice i Prusije" to prihvatio. Francuzi su mislili da su ostvarili najveću diplomatsku pobedu u istoriji, ali su Prusi uspeli da zataškaju spor. Tada, ambasador u Berlinu, dobija nalog da ode do Viljema I, i da zatraži pismenu garanciju da se to ubuduće neće dešavati. Viljem I se nalazio na lečenju u banji Emsu, u vreme kad ga je našao francuski ambasador i saopštio mu zahteve. Viljem I je rekao da je tu garanciju već dao i da se podrazumeva da i ubuduće Prusija neće izazivati Francusku, te da će objasniti pismeno Caru da je ponuda faktički i trajno odbijena. Međutim, tu depešu ("Emska depeša") je nosio Bizmark, koji je istu falsifikovao i u njoj je izvređao francuskog cara. U Parizu je Emska depeša izazvala burne reakcije, čija je posledica bila francuska objava rata Prusiji. Vojne operacije počele su već 19.8.1870. Na čelu francuske vojske, nalazio se Napoleon III, a na čelu pruske, kralj Viljem I i načelnik štaba, vojskovođa Moltke. U bici kod Sedana (3.9.1870), pruska vojska je opkolila francusku glavnu armiju i zarobila oko 150 000 vojnika i oficira, kao i samog Napoleona III. Na vest o tome, 4.9.'70, u Parizu je proglašena III Francuska Republika i zbačen je car. Vođe Republike odbile su uslove mira koje je nudio Bizmark (Alzas i Loren - Nemačkoj, kao i odšteta u novcu), pa je rat nastavljen, ali opet po štetu Francuza. Došlo je do okupacije Pariza, te je 18.1.1871. godine, dogovoren mir, koji je 10. maja, iste godine u Frankfurtu, i zaključen. Francuska je ipak predala Alzas i Loren, i obavezala se da će u roku 3 godine platiti ratnu odštetu, u iznosu 6 milijardi zlatnih franaka. 18.januara 1871. godine, u sali ogledala Versajskog dvorca, Severnonemački savez je pretvoren u Nemačko Carstvo, a Viljem I je bio krunisan za nemačkog cara. Tako je završeno nemačko ujedinjenje, i stvaranje jedinstvene i moćne nemačke države, koja je imala veliki značaj i dalekosežne posledice u svetskoj istoriji (a i još uvek ima :).
istorija.38 junior, -> #37, junior
Kao posledica pruskog upada u Francusku i dešavanja u Parizu, 18.3.1871. godine, osnovana je prva radnička država - Pariska komuna. Ali republikanci (buržoazija) nisu hteli da prepuste radnicima vlast, pa su iz Versaja organizovali vojne jedinice koje su 20-21. maja počeli napade na Pariz. Nakon 7 dana uspeli su da zauzmu Pariz i postreljaju na hiljade radnika i njihovih vođa. Represalije su bile krvave, i Pariska komuna je ugušena u krvi, ali ona je teoretičarima radničkog pokreta pružila velika praktična iskustva u daljoj borbi. Nakon nje, osnovana je III Francuska Republika, koja i danas postoji.
istorija.39 dbambi, -> #38, junior
=> daljoj borbi. Nakon nje, osnovana je III Francuska Republika, koja i danas Zar se nije Francuska koja se obnovila posle WWII nazivala IV republika ? A opet (iz meni nepoznatih razloga) posle alžirskog rata, počeli su da je zovu V republika (to je naziv koji je i danas u upotrebi) ? Bambi
istorija.40 dbambi,
Pošto me mrzi da smišljam novu poruku, prenosim ovde jednu od poruka koje sam ostavio na PRO-u. Izvinjavam se ljudima koji imaju naloge na oba sistema, pa moraju sve da gledaju dva puta :) Pre nekokoliko meseci pričalo se o izdanju " Drugi svetski rat " na CD-u. Nabavio sam ga i evo mog mišljenja: Teško se dolazi do njega. Verovatno nije dovoljno atraktivno pa je krug potencijalnih kupaca relativno uzak. Ovo je i razlog zašto većina " distributera " nije ni čula za taj naslov, a samo dve firme ga imaju za prodaju. Dolazi na dva CD-a i nešto je najbolje što sam od multimedije do sada video. Cela materija je obrađena kroz nekih 100-120 priloga koji se mogu posmatrati bilo pojedinačno bilo kombinovanjem preko raznih opcija koje su ponuđene. Konkretno, možete uzeti da posmatrate sve događaje i tada imate dokumentarni film u trajanju od nekih 6 sati. Priča počinje sa posledicama koje je za sobom ostavio prvi svetski rat, a završava sa epilogom drugog. Druga mogućnost je kombinovanje ponuđenih priloga kroz vremenski period (npr. svi događaji u toku 1942.) ili kroz geografske odrednice (npr. svi događaji na pacifičkom ratištu ). Sami prilozi sadrže veoma malo tekstualnih podataka, jer je osnovni način prenosa informacije glas naratora, ratni zvuk, ratna fotografija arhivski filmovi i drugi zvučno-vizuleni elementi. Glas naratora je upravo onakav kakav se i očekuje za ovu vrstu prezentacija (jasan čvrst, pravilnog izgovora i sa dovoljnom količinom emocija da slušanje ne bude monotono). Takođe, glas naratora neprekidno je pokriven dokumetarnom muzikom koja mi se izuzetno dopala. Svaki prilog praćen je obiljem originalnih ratnih fotografija i prikaza naslovnih strana tadašnjih vodećih svetskih listova. Posebna zanimljivost je veliki broj ratnih karikatura. Paralelno sa trajanjem samog priloga u donjem delu ekrana pojavljuju se ikonice koje vode do zanimljivih tekstova (to su zapravo i jedina mesta gde možete videti neki duži tekst) i prikaza koji dopunjuju osnovnu temu. Tu se sreću prikazi različitih oružja (tenkovi, avioni, brodovi itd..) kratke biografije poznatih ličnosti, objašnjenja taktike i strategije članci vezani za pojedine ratne aktivnosti kao što su propaganda sanitet, obaveštajne službe pozadinski rad. Ako je neka od takvih tema obimnija (npr. holokaust) ona se obrađuje kroz nekoliko priloga praćenih fotografijama, i prikazima originalnih dokumanata). Pomenute ikonice omogućuju da se čuju i zapisi originalnih govora ili radio obraćanja važnih ličnosti. Zanimljiv je npr. Čerčilov govor preko BBC-a, emitovan 22. juna 1941. povodom Hitlerovog napada na SSSR. Nije moguće primeniti standardne copy&paste opcije za tekst ili slike, ali postoji mogućnost štampanja celokupnog prikaza sa ekrana, kao i kopiranja ekrana korišćenjem tastera print screen. Međutim zbog obilja boja i slika, štampanje ima nekog smisla tek ako posedujete zver od (color) štampača. Na običnom matriksu (na kojem sam i probao da štampam) rezultati su jadni. Takođe, iako je sve namenjeno za rad pod Windows-ima (sve se radi mišem, na tastaturu ne reaguje) ne omogućava rad u prozoru, a multitasking je veoma otežan. Pored ovog, ceo program je prilično spor, čak i više nego što bi se dalo objasniti brzinom CD čitača (4X). Gašenje traje čitavu večnost. Uprkos ovih mana, svim ljudima koji vole ratnu istoriju toplo preporučujem da nabave ovaj CD. Neće se pokajati. Uz ovu i nekoliko narednih poruka šaljem neke prikaze sa ovog CD-a u *.bmp formatu. Za početak, caseblue.bmp, novinski naslovi povodom smene generala, koju je Hitler izveo potkraj 1941. Bambi caseblue.zip
istorija.41 dbambi,
guam.bmp - Američki marinci nakon zauzimanja pacifičkog ostrva Guam. Bambi guam.zip
istorija.42 dbambi,
sgrad.bmp - Novinski naslovi povodom opkoljavanja nemačke 6. armije u Staljingradu. Bambi sgrad.zip
istorija.43 dbambi,
stalin.bmp - Karikatura sa Stljinom u glavnoj ulozi. Bambi stalin.zip
istorija.44 dbambi,
hitler.bmp - Karikatura sa Hitlerom u glavnoj ulozi. Bambi hitler.zip
istorija.45 adrok,
UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE VAZDUHOPLOVNIH TRADICIJA ASSOCIATION FOR CHERISHING AERONAUTICAL TRADITION Beograd Uzun Mirkova 4/1 . * ********************** * * A E R O B I L T E N * * ********************** * 16. decembar 1996. Br. 36. strana 6. SEKCIJA ZA ISTORIJU UDRUZENJA NASTAVLJA RAD U FEBRUARU POSLE ZIMSKOG ODMORA I OBJAVLJUJE SVOJ PROGRAM RADA. Sekcija ima svoje sednice svakog ponedeljka počev od 3. februara Ulaz za clanove i neclanove slobodan. Sednice se odrzavaju u 12.15 cas. u sali Doma Aerokluba Uzun Mirkova 4/1. Dobro dosli ***************************************************************** * PROGAM RADA * * ISTORIJSKE SEKCIJE * * 1. februar - 31. mart * * 1997. * ***************************************************************** * Istorijska sekcija u januaru 1997. godine neće raditi jer će * * se koristiti zimski odmor. * * ------------------------------------------------------------- * 190.- sednica 3.02.1997. u 12.15 č - dom Aero kluba (AK). Milorad Šljivar: Život i rad Mihajla Velimirovića (*1920 +1964). 191.- sednica 10.02.1997. u 12.15 č - dom AK. Dobrivoj Dumitrov: 61. vazduhoplovna Grupa u Aprilskom ratu. Novi podaci. 192.- sednica 17.02.1997. u 12.15 č - dom AK. Vladimir Milošević: Vazduhoplovni Opitni Centar - zadaci i rad. 193.- sednica - 24.02.1997. u 12.15 č - dom AK. Petar Bosnic: Nabavka, proizvodnja i modifikacije bombardera Bristol Blenhajm MK-1. 194.- sednica 3.03.1997. u 12.15 č - dom AK. Milivoje Jovanović: Prof. Dušan Stankov dipl.inž. Život i rad. 195.- sednica - 10.03.1997. u 12.15 č - dom AK. Stojan Korda: Pismo majke Mihajla Petrovića (marta 1927), prve žrtve našeg Vojnog Vazduhoplovstva. 196.- sednica - 17.03.1997. u 12.15 č - dom AK. Milutin Obradovic: Sećanje na početak padobranstva u VSJ 197.- sednica - 24.03.1997. u 12.15 č - dom AK. Petar Bosnić: inž. Franjo Bratina - pronalazač mlaznog motora 198.- sednica - 31.03.1997. u 12.15 č - dom AK. Jovica Mrkonjić: vazduhoplovni udesi, prouzrokovani tehničkim greškama. # # #
istorija.46 ranx, -> #40, dbambi
Super je ovo o ratu, ali što ne napisa gde si ga nabavio... Mail me!
istorija.47 olio, -> #46, ranx
> Super je ovo o ratu, ali sto ne napisa gde si ga nabavio... > Mail me! Pa i nas ovo interesuje pa jel moze i malo za siri auditorijum. Poz.Oli.
istorija.48 dbambi,
Ponovo prenosim svoju (delomično izmenjenu) poruku sa PRO-a i to sa danom zakašnjenja. Ponovo izvinjotka duplim čitačima :) 31/01/1943. Feldmaršal Fridrih Fon Paulus, komandant nemačke 6. armije, potpisao je dokument o predaji svojih snaga opkoljenih u Staljingradu. Sa sovjetske strane dokument je potpisao general Vasilij Čujkov. Uprkos ovoj formalnoj kapitulaciji, otpor pojedinih nemačkih jedinica na terenu prestao je tek 3 dana kasnije, 2. februara. Kapitulacija 6. armije bila je završni čin velike Staljingradske bitke koja je otpočela prvih dana septembra 1942. godine. Tada su naime, prve nemačke jedinice stigle do staljingradskih predgrađa i otpočele višemesečne krvave ulične borbe sa sovjetskim snagama (62. i 64. armija pod komandom generala Čujkova) ) koje su branile grad. Prema prvobitnom nemačkom planu za letnju ofanzivu 1942. godine (koja je otpočela 28. juna), bilo je predviđeno da se Staljingrad samo okruži, bez upuštanja u borbe za sam grad. Ovo bi oslobodilo većinu snaga za što brže osvajanje naftonosnih polja na Kavkazu. Plan se odvijao predviđenim tempom, sve dok 23. avgusta Hitler nije odlučio da se grad ipak zauzme i poslao 6. armiju (elitnu nemačku vojnu formaciju) da to učini. U operaciji su učestvovali i delovi 4. oklopne armije, a južno i severno krilo obezbeđivale su trupe nemačkih satelita (Mađarska, Rumunija i Italija). Tokom dugotrajnih borbi za grad topila se snaga nemačkih divizija, ali je Hitler uporno slao pojačanja kako bi konačno slomio otpor sovjetskih snaga. Tokom bezmalo tri meseca uličnih borbi sovjetski borci su razvili svoju taktiku do savršenstva i uprkos bročanoj inferiornosti uspeli su da za sebe vežu nemačke snage i tako omoguće neometanu koncentraciju trupa u zaleđu Staljingrada. Ovaj uspeh plaćen je velikom cenom, pa su u predvečerje sovjetske protivofanzive 62. i 64. armija bile svedene na šačicu boraca koja je s mukom održavala mali mostobran na zapadnoj obali Volge. Zanimljivo je da je nemačka komada smatrala sovjetsku kontraofanzivu nemogućom i bila potpuno nesvesna prikupljanja velikih sovjetskih snaga (oko milion vojnika) južno i severno od grada. Sovjetski plan kontraofanzive polazio je od činjenice da su borbeno najsposobnije nemačke snage bile zauzete osvajanjem Staljingrada, a da su bokove ovih snaga čuvale jedinice malog borbenog kvaliteta. Preostale nemačke snage koje su sačinjavale "grupu armija Jug", bile su zauzete na Kavkazu (gde su osvojili naftonosna polja u mestu Baku koja su sovjeti blagovremeno uništili) i na Krimu. Zato je odlučeno da se, u međuvremenu prikupljene rezereve, podele u dve grupe. Severna grupa (tzv. jugozapadni front) bila je pod komadom generala Nikolaja Vatutina i imala je zadatak da probije severno nemačko krilo i napreduje do grada Kalača (oko 100 km zapadno od Staljingrada). Južna grupa (tzv. staljingradski front) bila je pod komadom generala Andreja Jeromenka i trebala je da uništi rumunske jedinice na južnom nemačkom krilu, a zatim se spoji sa severnom grupom u Kalaču. Operacija (pod šifrofanim nazivom " Uran " i opštom komandom generala Georgija Žukova) je otpočela 19. novembra 1942. i nakon 4 dana u potpunosti ostvarila cilj. Snage jugozapadnog i staljingradskog fronta spojile su se u Kalaču i time potpuno opkolili nemačke snage u Staljingradu. U tom trenutku, u obruču se nalazila nemačka 6. armija, delovi 4. oklopne armije i veliki broj rumunskih jedinica. Sve zajedno, oko 330 000 vojnika. Logičan izlaz za Nemce bi bio što hitniji pokušaj proboja i izvlačenja snaga, ali je Hitler to izričito zabranio. Imao je opsesiju da se " Nemački vojnik ne sme povući sa zemlje na koju je stupila njegova noga ". 6. armija je morala da čeka da bude oslobođena spolja, a za to vrme bi bila snabdevana iz vazduha. Komandanat nemačkog vazduhoplovstva, Gering lično je garantovao da će biti prebačene dovoljne količine hrane i municije (a to je značilo 700 t tereta dnevno). U stvarnosti, bilo je nemoguće ispuniti taj zadatak, kako zbog nedovoljnog broja aviona, tako i zbog dejstva sovjetskih protivavionskih baterija i gubitka sve većeg broja pogodnih aerodroma. Neuspeh ovog vazdušnog mosta doprineo je da Hitler potpuno izgubi poverenje u Geringa (jednog od svojih nabližih saradnika). Geringov položaj u nemačkoj hijerarhiji već je bio narušen zbog teških udara koje su Britanci nanosili Nemačkoj iz vazduha, a Staljingrad je doprineo da Gering do kraja rata više ne bude u užem nemačkom rukovodstvu. Kod Staljingrada, izvršen je (spoljni) pokušaj proboja obruča koji je otpočeo 12. decembra snagama koje su pod komadom fon Manštajna pristigle sa juga. Operacija je nosila naziv " Winterstorm ". Manštajn je uspeo da se uklini nekih 50 kilometra u sovjetski obruč ali ne i da ga probije. Uskoro je morao da se povuče i prepusti okoljene trupe njihovoj sudbini. Stanje u gradu postajalo je gore svakim danom, zbog nedostatka hrane, lekova i zimske odeće. 5. janura 1943. Paulusu je, od strane sovjeta ponuđena " časna predja ". Predlog je odbijen, a 23. januara počeo je konačni sovjetski napad na opkoljene nemačke snage. Uprkos stalnim Paulusovim apelima Hitleru da dozvoli predaju " jer dalja borba nema nikakvog smisla ", ovaj je to uporno odbijao i naređivao borbu " do konačne pobede ". 28. januara, Paulus je javio: " konačna predaja ne može se odlagati više od 24 časa ". Umesto odgovora, Hitler ga je unapredio u feldmaršala tvrdeći " da nijedan feldmaršal u Nemačkoj istoriji nije dozvolio da bude zarobljen ". Ipak, radije nego da počini samoubistvo, Paulus je 31. januara 1943. godine potpisao predaju svojih snaga. Sovjeti su sahranili oko 150 000 tela nemačkih i rumunskih vojnika a više od 100 000 (uključujući veliki broj generala i drugih visokih oficira) je odvedeno u zarobljeništvo. Svega 6000 njih će se posle mnogo godina vratiti u Nemačku. Sovjeti nisu ostvarili svoj sekundarni cilj, a to je presecanje odstupnice nemačkim snagama na Kavkazu, ponajviše zahvaljući umeću feldmaršala Majnštajna i njegovoj strategiji brzih i iznenadnih protivnapada ograničenog dejstva. Sovjeti se u prvi mah nisu probili do Crnog i Azovskog mora, pa su se Nemci uredno povukli sa Kavkaza. Tokom februara i marta Nemci su odbačeni do linije sa koje su i krenuli u letnju ofanzivu 1942. godine. Svi gubici i žrtve (uništeno je oko 50 nemačkih i satelitskih divizija) bili su uzaludni. Jedan od rezultata Staljingradske bitke bio je potpuni prelazak strategijske inicijative na stranu Crvene Armije i stoga je ova bitka bila prekretnica rata na istoku. Sovjetski gubici tokom ove operacije nisu nikada precizno utvrđeni. Staljingrad je proglašan za " grad heroj ", a od ostataka 62. i 64. armije formirana je 8. gardijska armija. Bila je to elitna formacija kojoj je pripala čast da izvrši poslednji juriš na Rajhstag u Berlinu, a njeni pripadnici su na krovu Rajhstaga, u zoru 2. maja 1945. poboli crvenu zastavu pobede i time označili kraj rata u Evropi. Fon Paulus je nakon zarobljavanja za Sovjete načinio niz propagandnih radio emisija kojim je pozivao svoje sunarodnike na predaju, a nakon rata je dobio visoki položaj u vojsci DR Nemačke. Bambi
istorija.49 morkin, -> #48, dbambi
> Feldmaršal Fridrih Fon Paulus, komandant nemačke 6. armije, potpisao > je dokument o predaji svojih snaga opkoljenih u Staljingradu. Sa Još!
istorija.50 dbambi, -> #49, morkin
=>> Feldmaršal Fridrih Fon Paulus, komandant nemačke 6. armije, potpisao =>> je dokument o predaji svojih snaga opkoljenih u Staljingradu. Sa => => Još! Biće sredinom februara, a do tada.. mora da se položi i neki ispit :) Bambi
istorija.51 ranx, -> #49, morkin
>> Feldmaršal Fridrih Fon Paulus, komandant nemačke 6. armije, potpisao Bravo!
istorija.52 m.toljan,
Pošto sam se nešto naglo provrednio ;> reših da i ja ubacim nešto na temu Staljingradske bitke. Ovo je pregled dejstva avijacija obe strane u Staljingradeskoj bitci. _________________________________________________________________________ ----------------------------------------------------------------------------- Sudbina Šeste Armije Uništenje Šeste nemačke armije kod Staljingrada u januaru 1943. koje je donelo gubitak od preko 750.000 ljudi, nakon 5 meseci groznih pokolja, označilo je tačku preokreta na sovjetsko-nemačkom frontu, koji je otvoren 20 meseci ranije operacijom "Barbarosa". Sa britanskom pobedom kod El Alamejna u Africi, ova pobeda je predstavljala preokret u II SR. Unazad sve do jula 1942. nemačka grupa armija pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista (Wilhelm List) je žestoko nadirala iz istočne Ukrajine i sa Šestom armijom Fridriha fon Paulusa (Friedrich von Paulus) krenula direktno na Staljingrad, grad od pola miliona stanovnika ne zapadnoj obali reke Volge. Na fon Paulusovom levom krilu bila je 4. oklopna armija, a na desnom 1. armija Paula fon Klajsta (von Kleist). Međutim Hitler je po svaku cenu nameravao da se dočepa naftonosnih polja na Kavkazu pa je septembra skrenuo 4. oklopnu armiju na jug prema Kavkazu, ostavljajući nemačko levo krilo " u vazduhu ". Tokom leta 1942. čitavo južno područje sovjetskog fronta branile su jedino 4. i 8. vazdušna armija, sa ukupno 600 aviona, dok su nemačke snage imale podršku IV i VIII vazduhoplovnog korpusa sa skoro dva puta više aviona. Naročito je 8. armija imala teške gubitke u bitkama za most preko Dona kod Kalača, kada se Nemcima suprotstavljalo i po 160 bombardera u isti mah. Ali kakvih bombardera - većinom već odavno zastareli SB i čak dvokrilnih R-5, koje su lovci 3. lovačkog puka " Udet " bez teškoća obarali! I kada su u bitke na Donu ubačena još dva puka lovaca i 150. puk bombardera Pe-2, koje je potpukovnik Polbin po prvi put vodio u obrušavanje, sovjetski piloti nisu uspeli da zadrže nemačko napredovanje. Čak ni izviđači nisu više bili dorasli situaciji i nisu umeli da utvrde gde se nalaze Nemci u prodoru. Tako lovci često nisu ni znali kamo da usmere svoje napade. Upravo je karakterističan primer vođe jedne eskadrile 88. lovačkog puka koji je na zemlji primetio kolonu sovjetskih vojnika i spustio se kraj nje ne bi li dobio potrebne podatke. Pokazalo se da je to kolona sovjetskih zarobljenika koju su Nemci vodili u pozadinu i pilot je sa svojim lovcem I-16 u poslednji čas izmakao nemačkoj pratnji. Petog Avgusta staljingradsko ratno poprište bilo je dugačko oko 700 km i branile su ga 8. vazdušna armija s njegove južne strane, 16. i kasnije 17. severozapadno, no sve tri su bile toliko oslabljene da nisu mogle naročito da ometaju nemačke oklopne klinove i fon Rihthofenove (von Richthofen) He-111 i Ju-88 da se ne okomljuju na uporni grad - tokom jedne jedine noći bombe su ubile više od 40000 civila. Suviše duge linije za snabdevanje Septembra meseca je Šesta armija stigla do predgrađa Staljingrada, naišavši na snažan otpor i odlučnost Crvene Armije i stanovnika da odbrane grad po svaku cenu. Najednom se bitka, iz odlučnog nemačkog nadiranja, izrodila u očajničku borbu za svaku kuću pa čak i sobu. Nasuprot stalnom priticanju sovjetskog snabdevanja i opskrbe ljudstvom koje je stizalo preko Volge, Nemci su sada osetili posledice predugačkih snabdevačkih linija, stvorenih njihovim munjevitim letnjim prodiranjem. Uništeni tenkovi i oružje nisu mogli da se zamene novim, uskoro su ostali bez hrane i municije, a ruska zime je nemačke kopnene snage zatekla sasvim neodgovarajuće odevene i obuvene. Uprkos tome, Nemci su branioce potisnuli bliže zapadnoj obali Volge i sredinom oktobra činilo se da će uspeti da sovjetske jedinice okruže bez izgleda da mogu da odstupe preko nadošle velike reke. Tokom ovih odbrambrenih borbi, među sovjetskim pilotima, svojom hrabrošću istaklo se podosta novih imena. Među najuspešnije ubraja se V.D. Lavrinenkov koji je iznad Volge tokom samo mesec dana postigao 16 pobeda. Raširila se i slava Rogalskog koji je uporno napadao kolonu nemačkih tenkova sve dok ga nije pogodila protivavionska artiljerija. Umesto da pokuša sletanje svojim Il-2 u plamenu, počeo je da traži nove ciljeve i onda se namerno srušio na grupu neprijateljskih tenkova. Za vreme svih tih borbi, sovjetski avioni su obavili više od 45000 avio- poletanja i na Nemce bacili 23000 tona bombi. Krajem toga meseca, iako su Sovjeti nastavili da drže uzani pojas sa porušenim zgradama na desnoj obali Volge i dobili tek jedan gardijski puk kao pojačanje, fon Paulus je uvideo da mu preti opasnost da se nađe u okruženju. Sovjetski komandanti, Žukov i Vasiljevski, su ojačali svoje snage na ratištu 4. oklopne armije na jugu, a isto tako i na severnom krilu. _____________________________________________________________________________ ----------------------------------------------------------------------------- PS - Zaboravih da napišem ovo je prvi od tri dela
istorija.53 m.toljan,
2/3 ________________________________________________________________________ ------------------------------------------------------------------------ Teškoće na ratištu došli su da rešavaju vrhovni komandant avijacije general Novikov i njegov komandant daljnje bombarderske avijacije (ADD) general Golovanov, koji su se pre svega posvetili saradnji između pojedinih vazdušnih armija, što je dotle bila slaba tačka komandovanja. Novikov je pored toga zabranio da se avioni i dalje bezglavo šalju u borbe nad gradom, jer tu nisu mogli nešto posebno da pomognu, tražeći da se stvore što veće rezerve za nastupajuću ofanzivu. Uskoro se u jedinicama kod Staljingrada nalazilo 575 Šturmovika i 426 noćnih bombardera, u koje su učvršćeni i svi zastareli SB-2, R-5 i U-2 (LNB). Jedino je 8. vazdušna armija od septembra do novembra dobila 984 novih aviona, a ujedno su ubrzano izgrađivani novi, jer ih dotle nije bilo dovoljno. Za to vreme izgrađeno je 25 pravih i 10 lažnih aerodroma, - koji su se uvek pravili ne bi li zbunili nemačke izviđače. Šturmovici su se brižljivo čuvali za nastupajuću ofanzivu, ali zato su se masovno koristili noćni bombarderi kako bi što više uznemiravali Nemce na samom i u pozadini. Oni su obavili skoro polovinu svih sovjetskih borbenih letova i tu su se naročito iskazali stari U-2 koji bi poletali i po šest puta tokom jedne noći. Nemci su ih zbog karakterističnog zvuka slabog motora zvali " šivaće mašine ". Napad Crvene armije počeo je 19. novembra 1942. i do 22. novembra je skoro potpuno presekao nemački koridor za snabdevanje zapadno od Staljingrada. Uprkos molbi fon Paulusa Hitleru, da mu odobri da izvuče svoju armiju, Šestoj nemačkoj armiji je bilo naređeno da nastavi da se bori i da zauzme grad. Sledećeg dana klopka se do kraja zatvorila u Kalaču na Donu, a četvrt miliona Nemaca i Rumuna uhvaćeno je u okruženje na teritoriji dugoj 48 km a širokoj u proseku 19 km. Istočno od ove teritorije ležali su krš i ruševine upornog Staljingrada, na zapadu su se nalazila dva sasvim dobra aerodroma i šest malih uzletišta za poletanje i sletanje aviona. Da bi stanje fon Paulusove armije bilo još gore, 4. oklopna armija nije uspela da se probije da bi mu pomogla sa juga. Bilo je tako očigledno da je Šesta nemačka armija osuđena na propast. Avijacija Crvene armije u početku ofanzive skoro i nije učestvovala, jer se tokom više dana nad ratištem ležala gusta magla. Tek kada su se oba kraka klopke stegla kod Kalača, vreme se toliko popravilo da su avioni mogli masovno da nastupe. Novikov je sada veći deo 8. vazdušne armije poslao nad opkoljenu 6. armiju a njen manji deo i 16. vazdušnu armiju na spoljašnju stranu okruženja protiv nemačkih transportera koji su odmah nakon okruženja počeli da, sa 240 km udaljenog aerodroma Fazinskaja, fon Paulusovoj armiji doturaju snabdevanje. Pošto je fon Majnštajnova (Erich von Manstein) novoformirana grupa armija nazvana Don, uzaludno pokušavala da ponovo otvori koridor za snabdevanje opkoljene armije se zapada, 24. novembra je rajhsmaršal Gering (Göring) počeo da ostvaruje plan o snabdevanju okružene armije vazdušnim putem. Po tom njegovom planu trebalo je prevesti 500 tona zaliha dnevno, iako je bilo izračunato da bi i 300 tona dnevno bilo dovoljan minimum za opstanak. Nemačka samosvest bila je zasnovana na iskustvima vazdušnog mosta kod Demjanska, prethodnog proleća, kada je ukupno 24.300 tona materijala prevezeno opkoljenim nemačkim divizijama. Međutim, sada su okolnosti bile potpuno drugačije. Pre svega, operacija kod Demjanska stajala je Luftvafe 262 aviona i više od 200 iskusnih posada - gubici koji još nisu bili nadoknađeni. Drugo u proleće uslovi su u Demjansku bili potpuno drugačiji od staljingradske zime, a i sovjetske vazdušne snage sada su bile znatno jače, posebno u lovačkim avionima. U Kotlu U početku dejstva vazdušnog mosta kod Staljingrada Luftvafe je letela tek sa "borbenih grupa za specijalne zadatke" pa i to jedino na južnom sektoru ratišta. Ove grupe su raspolagale sa 90 transportnih aviona Junkers Ju-52/3m od kojih je moglo da se koristi tek 60. Odmah je postalo jasno da su ovi avioni nedovoljni da prevezu traženu tonažu, tako da su u prva dva dana oni uspeli da prebace samo 65 tona na staljingradski aerodrom kod Pitomnika. Za nedelju dana pridružilo im se još šest grupa prilagođenih bombardera Hajnkela H-111 sa 176 aviona, tako da je 30. novembra opkoljenim Nemcima stiglo 100 tona materijala. Nadalje su velike količine materijala prevožene pomoću Ju-52 i He-111 u samo središte obruča, u "kotao", kako su tada Nemci nazvali 6. armiju. Naknadno je stiglo i nekih 60 starijih Junkersa, Ju-86 iz 21. i 22. borbene grupe ali tokom sledeća dva meseca vise od 40 ovih aviona je podleglo ruskoj zimi i dejstvu sovjetskih lovaca. Sledeći Geringov poduhvat bio je zahtev da general fon Rihthofen postavi pukovnika dr Ernesta Kila (KÜhla) za vođu objedinjenih transportnih jedinica koje su letela avionima H-111. Među njima su bile i I i II grupa KG55 kod Morozovska, kao i sve grupe iz KG/27 pod komandom potpukovnika Hans-Heninga fon Bojsta (von Beusta) i 5. i 20. puk za posebne zadatke. Vazdušne operacije nastavljene su sa sve većim intenzitetom tokom prve polovine decembra 1942. a dnevna doprema u tonaži postepeno je povećavana. U isto vreme, transporteri koji su se vraćali, nosili su stotine vojnika iz okruženja kod Staljingrada. Međutim, sovjetski pritisak na opkoljenu armiju je neumoljivo rastao, uz obnavljanje baražne vatre iz topova i raketa zvanih kaćuše. Prve veće uspehe sovjetski lovci su postigli 11. decembra kada je 8 La-5 i 9 Jak-1 235. lovačke divizije oborilo 9 Junkersa. U to vreme fon Manštajn je napustio svoje pokušaje da oslobodi 6. Nemačku armiju, i okrenuo je svoju pažnju na to da drži otvoren put za izvlačenje snaga, koje su sada bile ugrožene na Kavkazu. Na dan 23. decembra gusta magla je skrivala sovjetske oklopne jedinice koje su se probijale prema aerodromu kod Morozovska, učinile ga neupotrebljivim prisiljavajući Kila da prebaci svoje avione u Novočerkask. Međutim, nebo se u poslednjem trenutku rasčistilo i omogućilo štukama iz 1. i 2. puka da napadnu i odbiju protivničke oklopne jedinice.
istorija.54 m.toljan,
3/3 _________________________________________________________________________ ------------------------------------------------------------------------- Zima dolazi Predah je bio samo kratkotrajan i loše vremenske prilike su se povratile omogućivši napade sovjetskih tenkova KV-1 i T-34. Oni su se pokazali kao nadmoćniji i u vatrenoj snazi i oklopu na preostale nemačke tenkove PzKw III i IV, a iz vazduha nisu im mogli naškoditi avioni sa topovima kalibra 30mm. Na Badnje Veče, ledena magla je maskirala sovjetski napad na aerodrom Tacinskaja, koji su držali Nemci, i tek kada su granata počele da sevaju preko poljane, 108 aviona Ju-52/3m i Ju-86 poletelo na znak uzbune kroz užasno slabu vidljivost, probijajući se ka Novočerkasku i Rostovu. Kako je bilo posadama u bekstvu može najbolje da se vidi iz podatka da je jedan avion preleteo od Tacinskaje do Novočerkaska sa izvesnim kapetanom Lorencom za komandama koji nikad ranije nije leteo. Sledećeg dana napadnut je i aerodrom u Novočerkasku pa su nemački transportni avioni prebačeni u Salsk. Nova godina je donela nova pravila u funkcionisanju vazdušnog mosta. Nije više bilo mogućno pojedinačno preletanje transportnih aviona danju, zbog opasnosti od sve češćih napada sovjetskih lovaca, pa su Nemci uveli velike formacije transportera sa jakom neposrednom lovačkom zaštitom pod komandom Hanesa Traulofta (Hannes Trautloft). Pokušani su i noćni letovi - no to su bili skoro samoubilački poduhvati zbog čestih snežnih mećava preko zavejanih Poletno-Sletnih staza. Onda su se sveže jedinice uključile u vazdušni most kao 7. ekadrila 4. transportnog puka. Stiglo je 12 transportnih jedrilica tipa Gota Go-244 velikih kapaciteta. Devetog januara 1943. 1. i 3. eskadrila iz 40. borbene grupe došle su sa 18 aviona tipa Foke vulf Fw-200 kondor sa aerodroma Stalino na južni sektor staljingradskog fronta, gde su formirali borbenu 200. grupu pod komandom majora Hansa-Jirgen Vilijersa (JÜrgen Wiliers). Ovi veliki transportri su preletali na aerodrom Pitomnik koji je jedini raspolagao sa odgovarajućom Poletno-Sletnom stazom u "kotlu", ali već posle nedelju dana ovaj aerodrom zauzeli su Sovjeti. Od tog trenutka snabdevanje armije u okruženju moglo je da se vrši jedino iz vazduha, bez sletanja, pomoću padobrana. Oko 30 aviona tipa Hajnkel He-177 A-3 iz 50. borbene grupe, koji su sa posadama obavljali obuku u zimskim uslovima u Zaporožju, prebačeno je u oblast Staljingrada, gde je ova jedinica privremeno preimenovana u grupu za daljna dejstva br.2. Međutim, nevolje sa tim avionima su bile tolike da su ih posle samo dvanaest misija snabdevanja - tokom kojih je sedam bilo uništeno zbog izbijanja požara na motorima - povukli iz akcije. Prvog januara 1943. više od 30 aviona H-111 iz III borbene grupe uključeno je u transportne jedinice, a sledećih dana stigla je nova transportna vazduhoplovna jedinica, 290. eskadrila koja je formirana u Berlinu od raznih aviona - Junkersa Ju-90 V-4, šest Ju-90 B-1, prototipa Ju-290 V-1, Ju-29 A-1, Ju-252 V-5 i jedan Fw-200B. Dejstvujući neposredno pod komandom i kontrolom vrhovne komande Luftvafe, ovi veliki transportni avioni su obavili brojne misije snabdevanja opkoljene armije kod Staljingrada, izgubivši pritom Ju-290 V-1 koji je uništen pri udesu na poletanju. Užasni gubici Kada je aerodrom Pitomnik oslobođen 16. januara 1943. avioni Hajnkel He-111 morali su da se evakuišu na aerodrom Gumrak. Istog dana i junkersi Ju-52/3m su bili prisiljeni da se prebaziraju iz Salska u Zverevo gde su ih već sledećeg dana iznenadili na zemlji sovjetski bombarderi i 52 uništili Do 21. januara 1943. obruč kod Staljingrada se na teritoriju dužine 10 i širine 6 km. Te noći aerodrom Gumrak koji su držali Nemci napadnut je artiljerijskom vatrom i uništen, a izvestan broj H-111 je uspeo da poleti u poslednji čas. Hitler je međutim bio uporan u svom odbijanju da se fon Paulus preda. Nemački transportni avioni su uspeli da evakuišu iz obruča više od 40.000 ranjenika, nastavljajući da bacaju snabdevanje ostacima 6. armije. Do 28. januara nemačke zalihe morfijuma su bile iscrpene, a toga dana je počelo ubitačno gađanje sovjetskih minobacača baražnom vatrom, što je dovelo do preko 10.000 novih nemačkih gubitaka u ljudstvu. Dva dana kasnije na desetogodišnjicu Trećeg Rajha, Hitler je unapredio fon Paulusa u Feldmaršala, u nadi da će ga time ubediti da ne padne živ u ruke Sovjeta. Međutim, uprkos svim njegovim nadama i naporima Luftvafe, nemački komandant armije kod Staljingrada predao se jednom sovjetskom tenkovskom oficiru, 31. januara, i tako i zvanično potpisao predaju 110.000 preživelih vojnika svoje armije Generalu Šumilovu. Sporadični otpor izolovanih nemačkih grupacija se nastavio još dva dana, a onda je 3. februara 1943. poručnik Kunc (Kuntz) pilot aviona H-111 izvršio poslednji let iznad bojišta, njegove zalihe padale se među smrznuta tela. Epilog Staljingradski vazdušni most je doturio više od 20.000 tona hrane i municije opkoljenim nemačkim vojnicima tokom deset nedelja po cenu od 470 izgubljenih aviona, uključujući i najmanje 165 bombardera H-111, koji su bili od životne važnosti za Nemačku. Osim toga, drastični gubici nemačkih transportnih aviona kod Staljingrada su avijaciju tako oslabili da pet meseci kasnije, kada se sledeća nemačka armija suočila sa uništenjem ili predajom, u toplijoj klimi Tunisa, nije više bila u stanju da im na sličan način pomogne. _________________________________________________________________________ ------------------------------------------------------------------------- To je to. PS - Nadam se da zaslužujem bar CTRL-R. ;>
istorija.55 ranx, -> #54, m.toljan
> PS - Nadam se da zaslužujem bar CTRL-R. ;> I više od toga - BRAVO majstore!!! (još jednom)
istorija.56 dr.grba, -> #54, m.toljan
>> PS - Nadam se da zaslužujem bar CTRL-R. ;> I više od toga (:
istorija.57 mango, -> #56, dr.grba
>>> PS - Nadam se da zasluzujem bar CTRL-R. ;> > > I vise od toga (: Da, zasluzuje dupli CTRL -R;))) NHF, malasala.
istorija.58 dbambi,
Kao što sam obećao, polovinom februara... 15/02/1942 Japanskim snagama predao se britanski garnizon u Singapuru. Singapur je ostrvo površine 650 kvkm, koje se nalazi na samom vrhu malajskog poluostrva od kojeg je odvojeno uskim moreuzom Džohor. Preko tog moreuza napravljen je veštački zemljani prelaz. Singapur je bio britanska kolonija od 1820.g, a u toku perioda kolonijalne uprave zahvaljući svom izvanrednom geografskom položaju, prerastao je u najveću luku i trgovački centar dalekog istoka. Njegov položaj, na prelazu iz Indijskog okeana u Južno Kinesko more, doneo mu je veliku strategijsku važnost. Nakon pada u japanske ruke, svega dva meseca nakon izbijanja rata na Pacifiku, za Singapur se često upotrebaljavao naziv " Mažino linija dalekog istoka ". Ovaj pomalo podrugljivi naziv je svakako imao svoje opravdanje. Naime, pravilno shvatajući ekonomsku i stratgijsku važnost ove kolonije, između dva svetska rata Britanci su potrošili milione da od Singapura načine neosvojivu tvrđavu. Milioni tona čelika i betona potrošeni su da bi se načinili sistemi bunkera, utvrđenja i podzemnih skloništa. Tu se nalazio i najveći suvi dok u tom delu sveta koji je mogao da primi na popravak i najveće brodove tog doba, kao i važna postrojenja za snabdevanje i opravku podmornica. Baterije dalekometnih topova mogle su efikasno da onemuguće prilaz bilo kom neprijateljskom brodu, a zalihe hrane i municije bile su dovoljne i za izdržavanje višemesečne pomorske blokade. Ali, kao i slučaju francuske Mažino-linije učinjen je jedan bitan previd. U Francuskoj se smatralo, da je za zaštitu njenih istočnih granica sasvim dovoljna pomenuta linija odbrane dok su Ardenske planine (koje se nalaze na njenom severnom kraju) smatrane neprohodnim za moderne oklopne formacije. Smatralo se da eventualna invazija ne može doći iz tog pravca. U stvarnosti, desilo se upravo to. Planeri " Neosvojive tvrđave Singapur ", smatrali su isto tako, da napad može doći isključivo morskim putem, jer se kopneno zaleđe ostrva sastojalo od dugog i uskog malajskog poluostrva koje je, usled bujne tropske vegetacije smatrano apsolutno neprohodnim za bilo kakvu organizovanu vojnu formaciju. Ukoliko bi neko to i pokušao, mislilo se trebale bi mu stotine hiljada vojnika i meseci, ako ne i godine, da ostvari taj cilj. Čerčil, britanski premijer, jednom je čak izjavio da su Japanci ludi ako nameravaju da preduzmu opsadu Singapura. U isto vreme kada je, spektakularnim uništenjem američke pacifičke flote u Perl Harboru, otpočela opšta japanska ofanziva na Pacifiku preduzeta je i velika akcija koja je za cilj imala stavljanje svih britanskih, francuskih i holansdkih kolonijalnih poseda na dalekom istoku pod japansku kontrolu. U sklopu nje, u Indokini su se iskrcale velike japanske snage, sa zadatkom da osvoje: Hong Kong, Vijetnam Tajland, Malaju, Singapur i Burmu. Japanske snage činila je 21. armija pod komandom generala Jamašite, a imala je oko 40 000 ljudi, 500 aviona i 200 tenkova. Ovim snagama suprotstavljale su se britanske i kolonijalne trupe, sa ukupno oko 110 000 ljudi, ali bez tenkova i sa svega 150 aviona. Prvi se na udaru našao Hong Kong. Uz podršku snaga sa Tajvana, već 18. decembra 1941., grad se našao pod opsadom, a njegov garnizon se predao 25. decembra. Ipak, ovo nije predstavljalo veće iznenađenje za Britance, jer duža odbrana grada nikada nije ozbiljno ni razmatrana. Nakon, Hong Konga, Japanci su nastavili svoj prodor na jug, sve više potiskujući Britance niz malajsko poluostrvo. Ono što se do tada činilo nemogućim, sada se, na užas Britanaca, odvijalo pred njihovim očima. Dobro obučena i snabdevena japanska armija vešto i brzo se probijala kroz džunglu. Pešadija se uglavnom kretala biciklima, avijacija je pružala efikasnu vazdušnu podršku, a laki tenkovi su brzo prilagođeni kretanju po neprohodnom terenu. Nasuprot tome, Britanci su odavali utisak ošamućenog protivnika. Povlačili su se u haosu, džungla im se činila većim neprijateljem od Japanaca, a tropske bolesti i apatija uzeli su maha. Iako su bili brojno superiorni u odnosu na Japance i to skoro u odnosu 2:1, nikako nisu uspevali da stabilizuju liniju fronta. Korak po korak, povlačili su se prema jugu, da bi 21. januara 1942. i poslednji britanski vojnik napustio kopno Malaje. Sada su sve borbeno sposobne britanske jedinice u tom području bile sabijene na malo ostrvsko utvrđenje Singapur. Tokom prebacivanja Britanaca preko moreuza Džohor usled greške ili sabotaže, nije uništen kopneni prelaz na ostrvo što će Japancima znatno olakšati zauzimanje grada. U tim kritičnim momentima, singapurski garnizon je odavao žalostan utisak. 110 000 boraca, oko 20 000 ostalog vojnog personala i oko 1 000 000 civila, sa zebnjom su iščekivali svoju sudbinu. Moral je bio nizak, a nedostatak osnovnih potrepština, pre svega vode, počeo je da se oseća vrlo brzo. Nestašica vode, bila je direktna posledica previda pri planiranju grada. Glavni izvori vode bili su na kopnu, a ono je sada bilo u rukama Japanaca. U isto vreme, japanska mornarica blokirala je grad sa mora. Britanci nisu imali snaga koje bi probile ovu blokadu, jer su još 10. decembra 1941. japanski avioni uništili njihove glavne pomorske adute u tom delu sveta, bojni brod " Princ od Velsa " (jedan od učesnika potere za nemačkim " Bizmarkom ") i bojni krstaš " Ripals ". Tokom nekoliko nedelja opsade grad je bio pod neprekidnom artiljerijskom vatrom, a panika i glasine među stanovništvom rasli su iz dana u dan. Konačno, kada su prestale sve mogućnosti daljeg pružanja otpora, Britanci su se predali 15. februara. Oružje je položilo 138 000 britanskih vojnika pred japanskim snagama od 56 000 ljudi. Britanski vojnici odvedeni su u zarobljeništvo i mnogi nisu preživeli rat. Pad Singapura imao je ogroman odjek u svetu. Bio je to strahovit strategijski gubitak za Britance, ali je psihološki značaj ovog poraza daleko prevazilazio njegov vojni deo. Duboko potresen, Čerčil je izjavio da je Singapur: " ...najgora katastrofa i najveća kapitulacija u britanskoj istoriji ". Prvi put u istoriji je velika i moćna britanska imperija doživela vojni poraz takvih razmera, i, da stvar po njih bude gora, taj poraz belom čoveku nanela je jedna država žutih ljudi. Poruka je bila jasna: Britanci nisu neranjivi i ovu poruku će dobro zapamtiti svi kolonijalni podanici britanske krune. Taj račun Britancima će tek biti naplaćen nakon rata, kada počne rapidno osipanje njihovog kolonijalnog carstva, koje je otpočelo sa Palestinom i Indijom. Japanci su ostali u Singapuru do kraja rata, ali se stiče utisak da nisu iskoristili u potpunosti sve prednosti koje je pružala jedna ovakva strateška tačka. Do kraja rata, njihov singapurski garnizon je bio pasivan i položio je oružje prilikom opšte japanske kapitulacije u avgustu 1945. Bambi
istorija.59 obren, -> #58, dbambi
> 15/02/1942 > Japanskim snagama predao se britanski garnizon u Singapuru. > ... Jako interesantno! Ako imaš još ovakvih priloga svakako šalji... :)
istorija.61 supers, -> #515, schef
>> Severnjacima je više smetao robovlasnički sistem kao sistem koji se >> razlikuje od njihovog sistema, a ne kao sistem koji iskorišćava >> ljude. To da je građanski rat počeo zbog oslobađanja crnaca je >> najobičnija farsa jer istoriju piše pobednik. :( Ili još jednostavnije rečeno: Američki građanski rat je bio borba oko toga hoće li crnci raditi na plantažama juga ili u fabrikama severa.
istorija.62 junior, -> #61, supers
> Američki građanski rat je bio borba oko toga hoće li crnci > raditi na plantažama juga ili u fabrikama severa. Ma daj, malo veću kafansku tuču, oni proglašavaju ratom ... ;) Kod nas bi takav sukob regulisala milicija.
istorija.63 dbambi, -> #61, supers
=> Ili još jednostavnije rečeno: => Američki građanski rat je bio borba oko toga hoće li crnci raditi => na plantažama juga ili u fabrikama severa. Iako je u određenoj meri tačno to što si rekao, ipak predstavlja banalizaciju jedog istorijskog procesa. Ropstvo je bilo samo jedan (ne i najvažniji) od uzroka rata. Osnovnim uzrokom se smatra sukob interesa oko kontrole novoosvojenih teritorija na zapadu, a nije nevažna ni želja severa da SAD postane prva svetska industrijska sila čemu su stalne unutrašnje tenzije bile samo smetnja. Ako se složimo da su istorijski i društveni procesi relativno spori (tada su bili daleko sporiji nego danas) onda moramo zaključiti da je građanski rat bio ogromna stepenica na putu emancipacije crnaca u SAD. Iako ni danas (130 godina kasnije) njihov položaj nije zadovoljavajući, ipak je napredak u odnosu na to vreme fantastičan. Sama činjenica pobede Severa i formalnog ukidanja ropstva bila je veliki korak napred i nikako se ne može protumačiti kao (samo) prosti prelazak sa plantaža u fabrike. U prilog tome ide i činjenica da se nakon rata samo mali deo crnačkog stanovništva preselio na sever, a da je ogromna većina ostala gde je i bila (dakle na plantažama). Značajne migracije usledile su tek nakon WWII, kada je došlo i do opštih pomeranja stanovništva (nekih 40 miliona ljudi je promenilo mesto življanja u toku i neposredno nakon WWII). Bambi
istorija.64 dbambi, -> #62, junior
=>> Američki građanski rat je bio borba oko toga hoće li crnci =>> raditi na plantažama juga ili u fabrikama severa. => => Ma daj, malo veću kafansku tuču, oni proglašavaju ratom ... ;) ??? 330 000 mrtvih i 650 000 ranjenih kafanska tuča ? Tih brojeva se ne bi " postideli " ni ratovi iz XX veka :) Bambi
istorija.65 schef, -> #63, dbambi
][ Ako se složimo da su istorijski i društveni procesi relativno ][ spori (tada su bili daleko sporiji nego danas) onda moramo ][ zaključiti da je građanski rat bio ogromna stepenica na putu ][ emancipacije crnaca u SAD. Iako ni danas (130 godina kasnije) ][ njihov položaj nije To je sve u redu, ali ne može se reći da su na početku rata severnjaci imali jasnu viziju o tome kako sve robove treba osloboditi. To se iskristalisalo tek tokom rata. Naravno da ne kažem da abolicionisti nisu postojali i pre rata, ali su stvarno bili u manjini. :) Potez, koji je Linkoln napravio tek na pola rata je stvarno veliki potez (to što je oslobodio crnce od ropstva) ali ne verujem da mu je to bio primaran motiv. On je to potpisao jer je znao da će to njemu doneti ogromnu korist, i zašto da ne, odlučujuću prednost u ratu.
istorija.66 supers, -> #63, dbambi
>> većina ostala gde je i bila (dakle na plantažama). Značajne >> migracije usledile su tek nakon WWII, kada je došlo i do opštih >> pomeranja stanovništva (nekih 40 miliona ljudi je promenilo mesto >> življanja u toku i neposredno nakon WWII). Već nakon WWI su neki veliki američki magnati, na primer Ford, izazivali bes zbog masovnog zapošljavanja crnaca na pokretnim trakama.
istorija.67 dbambi, -> #66, supers
=>>> većina ostala gde je i bila (dakle na plantažama). Značajne =>>> migracije usledile su tek nakon WWII, kada je došlo i do opštih =>>> pomeranja stanovništva (nekih 40 miliona ljudi je promenilo mesto =>>> življanja u toku i neposredno nakon WWII). => => Već nakon WWI su neki veliki američki magnati, na primer Ford, => izazivali bes zbog masovnog zapošljavanja crnaca na pokretnim trakama. Sve je to ok, ali namera moje poruke je bila da pobije tvrdnju kako se rat vodio (samo) sa ciljem da crnci sa plantaža pređu u fabrike, jer ako je to i bio cilj, on se nije ostvario. Ogromna većina crnaca je ostala gde je i bila, najčešće na istim plantažama na kojim su radili i kao robovi. Fabrike se na jugu nisu pojavile (u značajnijem broju) ni mnogo godina posle rata (što je bio vid ekonomskog kažnjavanja). Sa druge strane, ne vidim zašto pobednik u ratu (Sever) ne bi mogao da u delo sprovede svoj ratni cilj (ako mu je to zaista bio cilj),da na neki način " prebaci " crnce sa juga na sever, tim pre što je za nešto takvu imao sve mogućnosti (praktično je držao Jug pod okupacijom). Kasnija značajnija migraciona kretanja crnačkog stanovništva i njihov polagani ulazak u ostale sfere društvenog života su posledica niza drugih društvenih kretanja i događaja koji sa građanskim ratom nemaju skoro nikakve veze. Bambi
istorija.68 supers, -> #67, dbambi
>> Sve je to ok, ali namera moje poruke je bila da pobije tvrdnju kako >> se rat vodio (samo) sa ciljem da crnci sa plantaža pređu u fabrike, >> jer ako je to i bio cilj, on se nije ostvario. Naravno. Mislim da si moju lakonsku poruku o interesima vezanim za američke crnce shvatio preozbiljno.
istorija.69 dbambi, -> #68, supers
=>>> Sve je to ok, ali namera moje poruke je bila da pobije tvrdnju kako =>>> se rat vodio (samo) sa ciljem da crnci sa plantaža pređu u fabrike, =>>> jer ako je to i bio cilj, on se nije ostvario. => => Naravno. Mislim da si moju lakonsku poruku o interesima vezanim za => američke crnce shvatio preozbiljno. Nema ljutiš :). I sam vidim da je ton moje poruke za nijansu pretvrd. Bambi
istorija.70 adrok,
UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE VAZDUHOPLOVNIH TRADICIJA PROGRAM i PLAN RADA ISTORIJSKE SEKCIJE i UDRUŽENJA 1. april - 2. juna 1997. - 1.04.1997. - u 12 čas. Muzej Vazduhoplovstva aerodrom Bgd. IZLOŽBA "70 godina VAZDUŠNOG SAOBRAĆAJA" Prevoz autobusima JATa od Terminala - Hotel Slavija v.v. - 5.04.1997. - u 10 čas. - Novo Groblje Begrad. - Venac palim braniocima Beograda Aprila 1941. na grob kap. prve kl. Miloša Žunjića (24. parcela). - Venac palim braniocima kraljevine Jugoslavije aprila 1941. na grob kap. prve kl. Dragiše Milijevića 23. parc. - 5.04.1997. - u 12.30 čas. Crkva Sv. Marka - Beograd. Parastos - 135 vazduhoplovaca poginulih u avionima od 6 - 17. aprila 1941. - 6.04.1997.- u 12 čas. Otkrivanje spomenika pilotima palim u odbrani Beograda u Aprilskom ratu 1941. 199. sednica - 7.04.97. u 11:30 č. Dom AK Uzun Mirka 4/2. Restoran Aero Kluba. 199-1. - Promocija - spomenice palih pilota aprila 1941. 199-2. - Dr. Budimir PAVLOVIĆ: Rad beogradskog Saniteta u bombardovanom Beogradu 6 i 7. aprila 1941. 200. sednica - 14.04.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Mario HRELJA: Kraljevski, Endehazijski, Partizanski i pilot R.A.Fa Franjo Kluz. 201. sednica - 21.04.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Milivoje JOVANOVIĆ: Prof. Dušan STANKOV dipl. inž. Život i rad. 202. sednica - 28.04.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Pero ZDJELAR: Letenje pri složenim meteorološkim uslovima, nekad i sad. 203. sednica - 5.05.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Dr. Budimir PAVLOVIĆ: Avion - sredstvo transporta u srpskom vojnom Sanitetu. 204. sednica - 12.05.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Petar BOSNIĆ: Nabavka lovaca Me109E3, raspodela po jedinicama eksploatacija i održavanje. 205. sednica - 19.05.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Stojan JOVIĆ: Početak padobranstva u Jugoslaviji 1926 - 1941. godine. 206. sednica - 26.05.97. u 12:15 č. Dom AK Uzun Mirkova 4/1. Radivoje M. STIKIĆ (*1914 +1994): Aprilski rat 1941. u 107. eskadrili 4. vazduhoplovnog Puka. (nečitani rad iz programa 1. memorijalnog skupa 94). 207. sednica - 2.06.97. u 12:15 č. Dom AK. Uzun Mirkova 4/1. Miloš MARINOVIĆ: Jugoslovenski detašman u 15. * * * Udruženje za negovanje vazduhoplovnih tradicija održava svoje sednice svakog ponedeljka u 12:15 čas. u Domu AeroKluba Uzun Mirkova 4/1. Ulaz je slobodan i ko voli i zanima se za istoriju vazduhoplovstva dobro došao. Ovo je plan i program rada i aktivnosti Udruženja.
istorija.71 junior, -> #70, adrok
> Uzun Mirkova 4/1. Ulaz je slobodan i ko voli i zanima se za > istoriju vazduhoplovstva dobro došao. Ovo je plan i program > rada i aktivnosti Udruženja. Predavanja su kakvog tipa? Diskusija ili monolog? Takođe me zanima, i kakve su stručnosti tekstovi .. da li su namenjeni užoj klasi zainteresovanih, ili ih mogu čuti i oni koje 'zanima, ali se baš ne razumeju previše'? :)
istorija.72 dbambi,
Dogodilo se... U periodu 4. - 8. maja 1942.g odigrala se bitka u Koralnom moru, između japanske carske mornarice i združene savezničke flote sastavljne od američkih, australijskih i novozelandskih brodova. Ova bitka će ostati upamćena kao prva° bitka u istoriji rata na moru u toku koje protivnički brodovi nisu došli u borbeni kontakt niti su uopšte videli jedni druge. U kritičnim fazama bitke međusobno su bili udaljeni i po nekoliko stotina kilometara. ° Bitka u Koralnom moru bila je prva " bitka na daljinu " ako se izuzme japanski napad na američku flotu u Perl Harboru, koji opet i ne može da se smatra klasičnom bitkom na moru. Do bitke u Koralnom moru došlo je u sklopu šireg pregrupisavanja obeju zaraćenih strana u zoni jugozapadnog Pacifika. U toku je bio 6. mesec rata između Japana i Saveznika i bilans je za ove druge bio više nego porazan. Japanci su uspeli da se probiju do samih australijskih obala i više puta direktno zaprete ovom kontinentu, inače prvoj zemlji belog čoveka na koju su naišli tokom šestomesečnog pobedničkog pohoda po Pacifiku. Pod njihovom vlašću već su bili ogromni delovi Kine, Koreja, Indokina sve do granica Indije, Filipini, Java Borneo, Sumatra, polovina Nove gvineje, kao i sve važnije strateške tačke na pacifičkim ostrvima sa izuzetkom Midveja. Njihova vojska i mornarica bile su gotovo netaknute i uopšte, osećali su veliko samopouzdanje i verovali u buduće uspehe. Najisturenija tačka na jugozapadnom Pacifiku pod kontrolom Japanaca bila je utvrđena baza Rabaul, na ostrvu Nova Britanija. Ona je trebala da posluži kao odskočna daska za planiranu operaciju pod šifrovanim nazivom " MO ". U sklopu te operacije, Japanci su planirali zauzimanje velike australijske pomorsko-vazdušne baze Port Morezbi, koja se nalazila na istočnom kraju ostrva Nova Gvineja i bila udaljena manje od 100 milja od severne obale australijskog kontinenta. Iz ove baze Japanci su s lakoćom mogli da kontrolišu i ometaju savezničke ratne napore u celom području. Drugi cilj operacije " MO " bio je zauzimanje malog ostrva Tulagi koje se nalazi u Solomonskom otočju. Za operaciju " MO " Japanci su pripremili relativno velike snage. Imali su 150 aviona stacioniranih na zemlji, a pomorske snage bile su podeljene u dve grupe. Za podršku napadu na Port Morezbi dodeljeno je šest razarača, dve teške krstarice, dva teška nosača aviona (Šokaku i Zuikaku), kao i više pratećih brodova (tankeri, radionice, itd...) Napad na Tulagi podržavalo je takođe šest razarača, nekoliko minolovaca 11 transportnih brodova za trupe, dva laka nosača aviona i prateće brodovlje. Tokom japanskih priprema, američka obaveštajna služba je uspela da provali sistem japanskih šifara, pa su Amerikanci bili potpuno svesni japanskih namera, pa su čak znali i datume predviđenih iskrcavanja. Za suprotstavljanje velikim japanskim snagama Amerikanci su na raspolaganju imali dva teška nosača aviona (Leksington i Jorktaun) nekoliko krstarica, razarača i podmornica. Za komandanta američkih snaga postavljen je admiral Flečer, čovek koji nije u ponoj meri shvatao vrednost nosača aviona kao (što će vreme pokazati) najubojitijeg ratnog broda. Bio je svestan da će do bitke sigurno doći, ali je šablonski razmišljajući, pretpostavljao da će to biti klasičan obračun " brod na brod " i brinuo je zbog svoje daleko manje vatrene moći izražene preko manje teških ratnih brodova i manjih kalibara njihovih topova u odnosu na japanske. Japanci su se iskrcali na Tulagi 3. maja, a australijski garnizon se povukao dan ranije, tako da japanci nisu naišli na otpor. Odmah su otpočeli sa gradnjom aerodroma. Već 4. maja ujutro, Flečer je poslao veću grupu bombardera i torpednih aviona da ometeju ove japanske napore. Postigli su solidan uspeh: Uništeno je nekoliko japanskih PA baterija (jer u im posade bile relativno neiskusne), velike zalihe goriva i ratnog materijala, a većina japanske prateće flote je naterana u povlačenje ka severu. Za Amerikance je bitka počela dobro. Sve do 6. maja, dve flote su lutale naokolo tražeći jedna drugu. Tog dana, pre podne, Flečer je napunio svoje brodove gorivom, i poslao tanker i jedan razarač kao pratnju nazad u luku. Upravo ovi brodovi su bili prvi koje su japanski izviđački avioni pronašli i od tad počinje serija lažnih uzbuna i pogrešnih procena koja se dešavala na obe strane. Naime, umesto jednog tankera i jednog starog razarača, japanski izviđači su javili da su videli dva nosača sa kompletnom pratnjom. U skladu sa ovom informacijom, sa nosača Šokaku i Zuikaku krenule su velike avionske formacije da bi napale, navodno, glavninu američke flote. Tanker i razarač su potopljeni. 7. maja ujutro, američki izviđaki avioni su opazili ono za šta su mislili da je glavnina japanske flote, a to je ustvari bila druga japanska grupa koja se vraćala sa Tulagija. Sa nosača Leksington i Jorktaun poletelo je ukupno 93 aviona različitih tipova. Žestoko su napali japansku flotu i uspeli da potope laki nosač aviona Šoho kao i nekoliko manjih brodova, mada su u svojim izveštajima (a to je kasnije prenela i američka štampa) žesoko naduvali ove cifre. Izgubili su svega dva aviona (posade su spasene), dok su japanci izgubili oko 20 aviona. 8. maja ujutro, skoro istovremeno, glavnine protivničkih flota su saznale za tačan položaj one druge. Japanci su poleteli skoro trenutno i u precizno koordiniranom napadu (na nosačima Šokaku i Zuikaku, nalazili su se vrhunski japanski piloti tog vremena, a sami nosači su bili učesnici pohoda i na Perl Harbor i imali veliko ratno iskustvo) kišom bombi i torpeda zasuli su Jorktaun i Leksington. Sa druge strane američki avioni napali su japanske nosače Šokaku i Zuikaku. Tog dana Japanci su imali više sreće. Jorktaun je teško oštećen, a ista sudbina zadesila je i Leksington. Zahvaljujući požrtvovanju posade, oštećenja na Jorktaunu su sanirana i brod nije potonuo, ali nije mogao da nastavi borbu. Leksington je dobio pogodak u tankove sa gorivom i oštećenja su se progresivno širila. U 16:00 tog dana, brod je napušten, a u 18:00 nekoliko američkih razarača torpedima su dokrajčili jednog od pacifičkih veterana i jednog od prvih nosača aviona koji su ikada zaplovili morem. Oba japanska nosača su teško ošetećena, ali ne i potopljena. U vazdušnim borbama koje su se vodile iznad obe flote, Japanci su izgubili više aviona, prvenstveno zbog toga što je prilikom projektovanja njihovog glavnog mornaričkog lovca (" Zero ") mala pažnja posvećena sigurnosti pilota i njegovoj mogućnosti preživljavanja u slučaju pogotka. To je praktično značilo, da je i relativno malo oštećenje aviona dovodilo do gubitka i aviona i pilota. Nakon ovih frontalnih sudara (praktično prva bitka " nosač na nosač " u istoriji pomorskog ratovanja), obe strane su donele krupne odluke Amerikanci su, pod teškim utiskom gubitka Leksingtona, odlučili da se povuku, dok su Japanci, nesvesni koliko je slab njihov protivnik odlučili da odustanu od zauzimanja Port Morezbija, jer su smatrali da sa oštećenim nosačima ne bi mogli da pruže adekvatan vazdušni kišobran svojim invazionim snagama. Ova japanska odluka može se smatrati glavnim američkim uspehom izvojevanim u Koralnom moru. Posmatrajući izolovano ovu bitku, moglo bi se reći da je to bila japanska pobeda. Izgubili su laki nosač aviona i nekoliko manjih brodova, ostvarili onej deo plana koji se odnosi na zauzimanje Tulagija (mada će Tulagi biti jedno od prvih ostrva, na koje će uspešno biti primenjan nova američka taktika " preskakanja ostrva " i to svaga godinu dana kasnije) i, što je najvažnije, potopili za Amerikance tada dragoceni teški nosač aviona. Međutim, nisu uspeli da ostvare objektivno važniji cilj, odnosno da zauzmu Port Morezbi. To je značilo da je Australija bila sigurna od vazdušnih napada iz te baze i da su se saveznički ratni napori mogli nastaviti neometano. Na kraju apsolutno najveći američki uspeh u ovom okršaju bilo je oštećenje i višemesečno izbacivanje iz stroja velikih japanskih nosača Šokaku i Zuikaku. Naime, ova dva broda bila su planirana za učešće u japanskom pohodu na Midvej koji je bio planiran za početak juna te godine. Pored četiri nosača koja su zaista uzela učešća u toj akciji, Japanci bi imali ukupno šest takvih brodova u prvoj liniji borbe. Da su stvari uzele takav tok, bitka kod Midveja mogla se završiti drugačije (bila je to velika američka pobeda i prekretnica rata na Pacifiku), pa je i ceo pacifički rat mogao krenuti drigim tokom. Bambi
istorija.73 junior, -> #72, dbambi
> Dogodilo se... Odakle prekucavaš tekstove?
istorija.74 dbambi, -> #73, junior
=>> Dogodilo se... => => Odakle prekucavaš tekstove? Da se malo hvalim :), svi tekstovi koje sam dosada poslao u ovu temu (pomisliće neko da ih ima bog zna koliko :) su plod lične spisateljske sposobnosti. Uobičajeni izvori su mi standardne enciklopedije (ponajviše vojna), Encarta, CD - WWII (pisao sam nešto o njemu i ovde), poneki tekst sa Interneta i ostala literatura. U ovo " ostala.." prvenstveno bih ubrojao odličan serijal (ekranizovan pa je zato postao i poznat..) " Vetrovi rata " i " Rat i sećanja " koji obiluje gomilom podataka o bitkama i kampanjama, a sve to u lako svarljivom obliku, tj. prilagođenom prosečnom čitaocu i uz određenu dozu dramatizacije koja celoj stvari i daje draž. Za ovu poslednju poruku dosta sam koristio text (engleski) koji je zakačen uz ovu, a to je zapravo *.html dokument snimljen u *.txt formatu. Moj je utisak da je pisan prilično nemušto i bez osećaja sa stil, ali ipak ima dosta konkretnih podataka i u tome je njegova vrednost. Unapred se izvinjavam ako se poneki podatak iz tog teksta i moje poruke ne bude doslovce poklapao (npr. mislim da sam malo uprskao oko onih vremena napuštanja i potapanja Leksingtona..), ali u suštini, moja poruka je kompilacija svih pobrojanih izvora bez preteranog smaranja sa ciframa koje bi malo ko razumeo. Bambi koral.txt
istorija.75 mika, -> #73, junior
**> Odakle prekucavas tekstove? odakle god da prekucava.... dobro je ! ;) samo, bambi, kako te ne mrzi dakucas toliko ?
istorija.76 junior, -> #74, dbambi
> ali u suštini, moja poruka je kompilacija svih pobrojanih > izvora bez preteranog smaranja sa ciframa koje bi malo ko > razumeo. Veoma zanimljivo. ;) A ukoliko ispunjavaš muzičke želje :), može li nešto više o Korejskom ratu? Onako, u globalu ...
istorija.77 nenad, -> #76, junior
> Veoma zanimljivo. ;) A ukoliko ispunjavaš muzičke želje :), > može li nešto više o Korejskom ratu? Onako, u globalu ... Da li je ona čuvena priča o američkim metodama "psihološkog rata" poreklom iz tog rata? Navodno su Ameri u sklopu neke kobajagi pomoći lokalnom stanovništvu pored hrane i lekova u svaki paket (bacali su ih iz aviona) ubacivali i po nekoliko kutija kondoma. Fora je bila u tome što su kondomi bili specijalno pravljeni - duplo veći nego standardni. ;) To je navodno prilično moralno porazilo lokalne vojnike... :).
istorija.78 dbambi, -> #76, junior
=>> ali u suštini, moja poruka je kompilacija svih pobrojanih =>> izvora bez preteranog smaranja sa ciframa koje bi malo ko =>> razumeo. => => Veoma zanimljivo. ;) A ukoliko ispunjavaš muzičke želje :), => može li nešto više o Korejskom ratu? Onako, u globalu ... Evo opet da se malo hvalim :), putujem večeras na more. To znači da me nema jedno nedelju dana, a posle toga ispunjavam muzičke :). O KW nemam nešto mnogo literature, ali bože moj, tu su biblioteke i Mreža.... Pošto je moj zadnji odlazak na more bio tako davno, da se to već može smatrati istorijom, molim moderatora da bude milostiv prema ovoj poruci :) Bambi
istorija.79 junior, -> #77, nenad
> Fora je bila u tome što su kondomi bili specijalno pravljeni - > duplo veći nego standardni. ;) To je navodno prilično moralno > porazilo lokalne vojnike... :). Zanimljiva pričica ;), ali prilično nerealna. Zamisli samo američkog vojnika, koji uzima taj "bačeni" kondom, uviđa njegovu veličinu, i zapita se .. šta mi stavljaju u hranu? :)
istorija.80 chill,
- Sve o ubistvu Martina Lutera Kinga, - Tekst njegovog govora "I have a dream..." - Slika mlk.arj
istorija.81 chill,
A sad malo crni političari... :)
istorija.84 chill,
Jesse Jackson ~~~~~~~~~~~~~ - Biografija jesse.arj
istorija.85 chill,
Civil Rights Movement (Istorija) crm.arj
istorija.83 chill,
Malcolm X ~~~~~~~~~ - Biografija - Intervju - Dve slike - Govori (2×WAV) malcolm.arj
istorija.82 chill, -> #80, chill
Dr. Martin Luther King, jr ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ - Biografija - Tri slike - Govori (3×WAV) dr_king.arj
istorija.86 dbambi,
Evo nas..ko voli dugačke poruke (30 kb) ovde će naći nešto za sebe. Ko ne voli...soba do ove molim :) Dogodilo se.... 4. juna 1942. godine odigrala se bitka kod Midveja, jedna od najznačajnijih pomorskih bitaka u istoriji. Velikih i odlučujućih bitaka bilo je i ranije, ali nigde se, kao u ovom slučaju, nije dogodio tako neverovatan splet dobrog planiranja i loših procena, lične hrabrosti i ljudske sujete, sticaja fantastičnih okolnosti i obične sreće. Do polovine februara 1942. godine, Japan je (mnogo brže i lakše nego što se bilo ko nadao) ostvario gotovo sve ratne ciljeve koje je sebi postavio. Uništenjem svih bojnih brodova i velikog broja drugih ratnih plovila američke pacifičke flote u Perl Harboru, ona je bila desetkovana pomorska sila i samo je sporadično mogla da se suprotstavlja japanskoj dominaciji na Pacifiku. Padom Singapura (15. februar) okončano je osvajanje Malaje, a zatim su japanske snage pregazile Burmu i stigle do kapija Indije. Front u Kini bio je stabilan, a skoro je okončano zauzimanje Filipina, Holandske Istočne Indije, Bornea, Jave i Nove Gvineje. Svi važniji lanci pacifičkih ostrva već su se nalazili u njihovim rukama i zona uticaja Carstva Izlazećeg Sunca dosezala je čak do Australije. Japanski rukovodioci su veoma dobro znali da je jedina stvar koju je Japan očajnički trebao bilo vreme. Početne pobede su lako ostvarene ali se nije obistinilo njihovo predviđanje da će se demoralisana Amerika brzo povući iz rata. Kada se to već nije dogodilo, bilo je za očekivati da će uskoro (godinu do dve) uslediti američki protivudar. Uz poznate ljudske i materijalne resurse jedne i druge zemlje, bilo je jasno zašto se Japan toga pribojavao. Zbog toga je bilo neophodno učvrstiti spoljne granice Carstva (tzv. perimetar) i osigurati se od američkog prodora. Za ovo je bilo potrebno vreme koje se jedino moglo kupiti na taj način što će se neprijatelju zadati što teži udarac. Na ovoj tački došlo je do neslaganja u japanskom generalšatabu. Naime, postavljalo se pitanje: Gde zadati taj udarac ? Kopnena vojska predlagala je dalji prodor u Kinu ili Indiju, dok je mornarica smatrala da su bolje alternative osvajanje Solomonskih otoka i eventualni napad na Australiju. Više (dragocenih) meseci je potrošeno na rasprave sve dok jedan događaj nije stavio tačku na to i ubrzao donošenje odluke. 18. aprila 1942.godine američka avijacija izvršila je senzacionalni prepad na Tokio, koristeći armijske bombardere koji su uzleteli sa nosača aviona Hornet. Američkoj eskadri pošlo je za rukom da se neopažena približi na svega 700 milja od japanske obale i lansira avione. Materijalna šteta od napada bila je relativno mala, ali je psihološki efekat, kako na Amerikance tako i na Japance, bio ogroman. Amerika je slavila, a Japanci su bili šokirani činjenicom da se sam Car našao u opasnosti od " bombi prljavih Jenkija ". Odlučeno je da se onemogući bilo šta slično u budućnosti. Pošto je američki napad došao sa istoka, bilo je potrebno ojačati perimetar upravo tu, odnosno zauzeti isturenu američku pomorsko-vazdušnu bazu na atolu Midvej, kao i malu grupu Aleutskih otoka na severu. Midvej je maleno parče zemlje izgubljeno u beskraju centralnog Pacifika. Sastoji se od dva atola ukupne površine 5 kvadratnih kilometara udaljenih oko 2000 km na severozapad od Havaja i nadaleko je jedino kopno u tome delu okeana. Postao je američka teritorija polovinom prošlog veka, a između dva svetska rata porasla je njegova važnost kao pomorske (posebno za podmornice) i avio baze. Odbrana Midveja za Amerikance je bila od životne važnosti, jer se smatralo da će u slučaju pada ovog ostrva, sledeći biti Havaji, a o takvom razvoju događaja niko u Vašingtonu nije hteo ni da razmišlja. Takođe, ako bi Midvej pao u neprijateljske ruke, američke podmornice izgubile bi isturenu snabdevačku bazu i time bi njihov uticaj na tok rata (potopile su oko 50% sveg trgovačkog brodovlja sa kojim je Japan ušao u rat ili izgradio tokom njega) bio znatno umanjen. Sve ovo je bilo jasno i Japancima i upravo je jedan od ciljeva pohoda na Midvej bilo izmamljivanje ostataka pacifičke flote (prvenstveno preostalih nosača aviona) na odlučujući okršaj. Znalo se da će Amerikanci pokušati sve ne bi li odbranili atol, pa su Japanci prikupili ogromne snage za taj poduhvat: 11 bojnih brodova 8 nosača aviona, 22 krstarice, 65 razarača i 21 podmornica. Bilo je još i oko 600 aviona raspoređenih na nosačima. Japanske snage bile su podeljene na pet flotnih odreda. Komandant japanske mornarice, admiral Jamamoto imao je ličnu komandu nad 7 bojnih brodova, jednim lakim nosačem aviona i pratećim brodovljem. On se trebao nalaziti zapadno od Midveja izvan radijusa dejstva tamo stacioniranih aviona. Po zauzeću atola, trebao mu je prići i u upustiti se u pomorsku bitku koja bi (prema japanskim očekivanjima) usledila. Udarnu pesnicu trebao je činiti odred pod komandom admirala Čuiči Naguma, koji se sastojao od četiri najbolja japanska nosača aviona (Akagi, Kaga, Soriju i Hiriju) i njihovih pratećih brodova. Njegov zadatak je bio da se prvi približi Midveju, uništi dva aerodroma na otoku i onesposobi sve instalacije. Takođe, trebao je uništiti eventualne američke pomorske snage. Admiral Kondo zapovedao je snagama koje su trebale izvršiti invaziju na otok, a koje su se sastojale od brodova za transport trupa, tankera, kao i odgovarajućeg broja ratnih brodova koji su im pružali zaštitu. Bilo je pripremljeno ukupno 5000 vojnika za neposrednu invaziju. Admiral Hosogaja trebao je voditi snage sa zadatkom da zauzmu Aleute, a poslednji odred činile su japanske podmornice pod komandom admirala Komacua. Japanski pogled na predstojeću bitku sastojao se u sledećem: Smatrali su da Amerikanci ne znaju za njihove namere i da u blizini Midveja neće biti ozbiljnijih protivničkih pomorskih snaga. Smatrali su (što se kasnije pokazalo kao strašna zabluda) da se svi američki nosači aviona nalaze u Perl Harboru i da će isploviti tek nakon vesti o zauzeću otoka. Tu bi ih sačekala ogromna prikupljena japanska sila i poslala na dno okeana. Na putu između Havaja i Midveja trebale su se pozicionirati japanske podmornice i osmatrati eventualni dolazak američke flote. Već u ovoj fazi bitke (planiranje) Japanci su počinili ozbiljne propuste. Većina istoričara to pripisuje njihovoj opijenosti početnim lakim pobedama i preteranim samopouzdanjem. Uglavnom, element iznenađenja uopšte nije postojao jer su Amerikanci bili u potpunosti upoznati sa japanskim namerama. To je bilo moguće jer su još 1941. godine provalili sistem japanskih vojnih šifara. Čudnom igrom sudbine, šifre su trebale biti promenjene 1. aprila 1942. godine, ali je iz raznih razloga to odlagano sve do 1. juna, kada je već sve bilo jasno. Uglavnom Amerikanci su znali za neprijateljske planove (mada ne do svih detalja) i mogli su na vreme da se pripreme. Iako su imali ovu važnu ratnu prednost, bilo je prilično teško iskoristi je. Naime, kada su 26. maja iz Hirošime isplovile snage admirala Naguma komandant američke pacifičke flote, admiral Nimic, imao je svega dva za borbu spremna nosača aviona (Hornet i Enterprajs), kao i nevelik broj drugih brodova. Jedan nosač (Saratoga) nalazio se na doku u Kaliforniji i na njega se nije moglo računati, a četvrti nosač (Jorktaun) bio je teško oštećen u bici u Koralnom moru početkom maja. Kada je (igrom slučaja takođe 26. maja) stigao u Perl Harbor, stručnjaci za popravke su tvrdili da će iste trajati 90 dana. Nimic je naredio da nosač bude spreman za borbu kroz tri dana. Fantastičnim naporom 1400 radnika 29. maja Jorktaun je bio spreman za plovidbu i odmah je krenuo ka Midveju da se pridruži Hornetu i Enterprajsu. Njih dvojica činili su " Task force 16 " i nalazili su se pod komandom kontraadmirala Rejmonda Spruensa. Komandant " Task force 17 " (Jorktaun i pratnja) bio je viceadmiral Frenk Flečer. Budući da je bilo neizvesno da li će Jorktaun uopšte učestvovati u bici, nije se znalo ko je komandant svih američkih snaga. Naime, Flečer je bio stariji po činu, ali se kasnije priključio snagama kod Midveja, a Spruens je tada već bio postavljen za formalnog komandanta. Ova zbrka u komandnoj liniji poprilično će namučiti Amerikance tokom bitke. Spruens je za komandanta postavljen sasvim slučajno. Naime, on je bio zamenik admirala Vilijema Holzija, čoveka koji je prvobitno trebao da vodi odbranu Midveja. Međutim, on se neposredno pre bitke razboleo i tada je Spruens iznenada došao da obavi posao koji nikada ranije nije radio. Naime, nikada nije zapovedao nosačem aviona. Desila se neobična situacija. Trebale su se sukobiti dve flote, od kojih je jedna (japanska) bila vođena od strane eksperta za borbenu upotrebu nosača aviona (admiral Nagumo) koji je opet imao štab koji je poput baleta reagovao na njegove komande, dok je druga (američka) imala sasvim nejasnu komadnu i novajliju na poziciji formalnog komandanta. Činjenica da se Spruensov štab uglavnom nije slagao sa svojim novim komandantom, samo je pogoršavala američke pozicije. Napad na Perl Harbor (7. decembar 1941. godine) a zatim i bitka u Korlanom moru ukazali su na činjenicu da vreme bojnih brodova kao nosilaca vatrene moći na moru prolazi i da je nosač aviona postao zvezda pomorskog ratovanja. Obe zaraćene nacije su već skoro dve decenije koristile ovakve brodove i taktike njihove borbene upotrebe bile su dobro razrađene. Suština udarne moći nosača aviona sastojala se u tzv. koordiniranom napadu. Naime, svaki nosač u to vreme nosio je tri tipa aviona: Torpedni avion, avion za obrušavanje i lovački avion. Amerikanci su za svaku namenu imali poseban tip aviona, dok su Japanci za obrušavanje i tropediranje koristili jedan te isti avion (tip 97) koji bi se samo različito naoružavao (torpeda ili probojne bombe) za pojedine nemene. Pored ovog, ovaj avion je mogao da vrši i bombardovanja ciljeva na zemlji i tada je bivao naoružan klasičnim razarajućim bombama. Japanski glavni mornarički lovac bio je čuveni " Zero ". Koordinirani napad su (barem teorijski) združeno izvodile eskadrile svih tipova. Dok bi avioni za obrušavanje privlačili neprijateljske lovce i pokušavali da pogode neprijatljeski brod, te iste lovce bi uništavala eskadrila sopstvenih lovaca. U isto vreme neometano bi se privukli torpedni avioni (bili su najsporiji i torpedo se morao ispaliti u niskom i mirnom letu) i zadali smrtonosni udarac. To je bila teorija koja se retko ostvarivala u praksi. Ipak, Japanci su u njenoj primeni pokazivali više uvežbanosti. Odlučujuća bitka imala se odigrati ujutro 4. juna. U zoru, raspored snaga oko otoka bio je sledeći: Američki nosači (3) i njihova pratnja nalazili su se oko 320 milja severoistočno od otoka, a Japanske snage (četiri nosača i pratnja) na otprilike istoj udaljenosti, ali severozapadno od Midveja. Tako su dve flote i otok činili trougao čije su se strane brzo smanjivale. Prvi su napali Japanci. U 4:30 Nagumo je uputio 108 aviona u vazdušni napad na Midvej. Amerikanci su videli njihovo približavanje na radaru i odmah podigli sve raspoložive avione na otoku. Odbrana Midveja grozničavo je pojačavana u danima koji su prethodili tako da su na otoku postojale značajne vazdušne snage, međutim, posade aviona su bile tek pristigle sa obuke. Napadi aviona sa Midveja nisu doneli nikakav rezultat tokom bitke, mada su imali izvestan uticaj neprekidno ometajući Japance. Japanski avioni izvršili su svoj zadatak. Midvej je napadnut oko 6.30 i aerodromi i instalacije su teško oštećeni, ali na iznenađenje napadača, američki avioni nisu zatečeni na zemlji. Zato je oficir koji je vodio napad zatražio (zahtev primljen u 7:06) da se pošalje i drugi val aviona kako bi završili uništavanje. U tom trenutku na palubama japanskih nosača nalazilo se 93 aviona (tip 97) naoružanih torpedima i bombama za obrušavanje koji su trebali biti upotrebljeni u slučaju da neki od izviđačkih aviona otkrije američke brodove. Pošto do tog trenutka nijedan takav izveštaj nije stigao, Nagumo je naredio da svi avioni na palubama svoja torpeda zamene razarajućim bombama kako bi bili upućeni u drugi udarni val protiv Midveja. Dok je posao zamene torpeda bombama bio u punom jeku (7:28), jedan od izviđačkih aviona (dvokrilac sa krstarice Tone. Bio je to let koji je odigrao kobnu ulogu za Japance) pronašao je američku flotu. Iako se u floti nalazilo čak tri nosača aviona (daleko najveći brodovi) i iako je dan bio potpuno vedar, šturi izveštaj pilota je glasio samo da je ugledao " deset nesumnjivo neprijateljskih brodova ". Primivši ovaj izveštaj Nagumo je naredio da se prekine zamena torpeda bombama, a pilotu izviđačkog aviona da utvrdi vrstu neprijateljskih brodova. Izveštaj je ubrzo (8:09) stigao i (potpuno pogrešno) glasio da se američka flota sastoji od pet krstarica i pet razarača i da plovi ka severoistoku uz vetar, udaljavajući se od otoka. Nagumo je bio umiren, jer je smatrao da flota bez nosača, koja je udaljena oko 300 milja ne može da ugrozi ni njega, ni planiranu invaziju. Zamena torpeda bombama je nastavljena. Međutim, jedan od oficira u njegovom štabu zapazio je da u izveštaju izviđača stoje reči " uz vetar " i " udaljava se ". Ovo je bilo nelogično. Zašto bi se neprijatelj udaljavao od borbe i zašto plovi uz vetar ? Možda flota ipak ima nosače (nosači su uvek plovili uz vetar kada bi lansirali avione) koje izviđački avion nije pomenuo ? Zamena torpeda i bombi je ponovo zaustavljena, a u međuvremenu je stigla i potvrda sumnji. U 8:20, izviđački avion sa krstarice Tone javio je " ..da neprijateljska flota izgleda ima i nosač aviona ". Nagumo je bio u škripcu. Ako napadne odmah, biće to udarac sa pola snage (samo deo raspoloživih aviona imao je u tom trenutku torpeda ili protiv-brodske bombe), a ako bude čekao da svi oni dobiju predviđeno naoružanje izgubiće vreme. Činjenica da se uskoro trbao vratiti i prvi val aviona iz napada na Midvej i da su za njih palube trebale biti čiste, samo mu je otežavala posao. Do tog trenutka, japanska flota je preživla već nekoliko vazdušnih napada koje su izveli avioni sa Midveja. Bilo je tu raznih eskadrila, od običnih lovačkih do eskadrila aviona-tvrđava B-17 koji su bacali bombe sa velike visine. Činjenica da nijedan od ovih napada nije bio uspešan i da je protiv-vazdušna zaštita japanske flote lako izašla sa njima na kraj (obarajući veliki broj američkih aviona) uverila je Naguma da može da sačeka da se kompletira naoružanje i da ne mora toliko da strepi od američkih nosača. Još dok se premišljao između mogućih alternativa, stigla mu je poruka od potčinjenog admirala Jamagučija, koji je imao komandu nad nosačima Soriju i Hiriju u kojoj mu savetuje da odmah uputi avione u napad. Ovo je bio krajnje neobičan potez u japanskoj mornarici (neki bi ga nazvali i neviđena drskost), ali je verovatno bio uzrokovan krajnjom Jamagučijevom zabrinutošću zbog ukupnog toka bitke. Nažalost, uvređen ovom porukom Nagumo je odlučio da uradi upravo suprotno. Naredio je da se svi avioni sa paluba spuste u hangare, prihvate avioni koji se vraćaju sa Midveja, svi zajedno naoružaju i onda punom snagom udare po američkoj floti. Ovo je značilo da je američka flota bezbedna još najmanje sat do sat i po. Oko 8:40 počelo je prihvatanje aviona koji su se vraćali sa Midveja. Za to vreme, napad koji je trebao krenuti sa američkih nosača izrodio se u farsu. Pošto su avioni sa Midveja već uveliko napadali Japance admiral Spruens je (za razliku od Naguma) znao položaj neprijatelja. Pošto je znao da je inferioran, odlučio se na iznenađenje. Sačekao je izveštaj o prvim napadima na Midvej (6:30) da svoje avione pošalje u napad tako da oni iznenade Japance dok ovi budu zauzeti prihvatanjem aviona koji se vraćaju sa Midveja. Lepo zamišljeno, ali tragično loše provedeno. Sa Horneta i Enterprajsa prve su uzletele (7:05) eskadrile aviona za obrušavanje i počele kruženje čekajući da uzlete torpedni i lovački avioni. Jedan od aviona na palubi Horneta se prevrnuo a prednji lift na Enterprajsu se zaglavio, tako da je poletanje kasnilo. Spruens je pod pritiskom vremena koje je isticalo naredio da avioni za obrušavanje krenu u napad sami. Zbog zbrke u komandi, avioni za obrušavanje sa Jorktauna su uzleteli više od sat kasnije (8.38). Eskadrile torpednih aviona i lovaca sa sva tri nosača uskoro su uzletele ali su se ubrzo (zbog loših radio-veza) razdvojile i počele da traže Japance nezavisno jedna od druge. Lovci su se vratili na nosače prvi zbog malog radijusa dejstva i zbog toga što su uzalud tražili neprijatelja. Neobavljna posla vratila se i eskadrila aviona za obrušavanje sa Horneta. U igri su još bile sve tri torpedne eskadrile i eskadrile obrušivača sa Enterprajsa i Jorktauna. Oko 9:40 završeno je naoružavanje i punjenje gorivom aviona na japanskim nosačima. Nosači su počeli da okreću pramce u vetar kako bi avioni počeli sa poletanjem i snagom od 150 aparata uništili američke nosače. U tome nisu uspeli, jer je u 9:45 tog dana 4.juna 1942. godine, počelo da se odigrava ono što je kasnije postalo poznato kao " Čudo kod Midveja ". U tom trenutku iznad japanske flote pojavila se eskadrila torpednih aviona sa Horneta. Našli su Japance sasvim slučajno, jer su im navigacioni uređaji bili stari i nepouzdani, a i leteli su u strogoj radio-tišini. Eskadrila je bila potpuno nezaštićena (nije bilo lovaca u pratnji) ali je ipak pokušala da izvrši svoj zadatak i napala je japanske brodove. Njen komandant, poručnik Džon Voldron, hrabro je poveo svoje ljude u napad sledeći borbena pravila. Leteli su nisko nad vodom pokušavajući da ispale svoja torpeda. U toj situaciji bili su lak plen japanskih Zero-a koji su činili vazdušni kišobran iznad nosača. Voldron je poginuo među prvima, a svi avioni su oboreni. Nijedan toprpedo nije pogodio cilj, a od celokupne eskadrile preživeo je samo jedan čovek. Dok je napad trajao, japanska flota je potpuno rasturila svoju formaciju pokušavajući da izbegne torpeda. Ovo je značilo da avioni ne mogu da polete dok se situacija ne raščisti. Čim je i poslednji torpedni avion pao u more, a Zero-i krenuli da se vrate na uobičajenu visinu patroliranja, stigla je druga američka torpedna eskadrila (9:58). Bili su to avioni sa Enterprajsa i vodio ih je poručnik Gejn Lindzi. I oni su sasvim slučajno i nezavisno od prve skadrile pronašli Japance i bez razmišljanja krenuli u samoubilački napad, jer su takođe bili bez ikakve zaštite. Deset aviona je oboreno, a četiri su uspela da se spasu. Nijedan torpedo nije naškodio neprijatelju. Ovo je Japancima uzelo još 12 minuta vremena, jer se odmah nakon završetka ovog okršaja (10:10) potpuno slučajno, pojavila i treća torpedna eskadrila koja je poletela sa Jorktauna. Zapovedao je poručnik Lens Mejsi i krenuli su da ispale svoja torpeda. Pokolj su preživela samo dva aviona. Rezultata ponovo nije bilo. Poslednji avion je pao u more u 10:18, svi Zero-i iz protiv-avionske zaštite japanskih nosača nalazili su se na nivou mora a nosači su se našli u čudnom rasporedu. Akagi (na kome se nalazio admiral Nagumo i njegov štab), Kaga i Soriju plovili su gotovo u pravoj liniji jedan iza drugoga, a Hiriju je bio dosta daleko od njih. Ostali brodovi bili su raštrkani naokolo. Prvi japanski avion poleteo je sa palube Akagija. Bilo je 10:20. U tom trenutku, stigla je katastrofa sa neba. Pojavila se eskadrila aviona za obrušavanje sa Enterprajsa, koju je predvodio poručnik Klarens Meklaski. Eskadrila je imala 37 aviona tipa " Dauntless ", koji su nosili po jednu bombu od 750 kg ili po dve bombe od 500 kg. Meklaski je podelio eskadrilu na dve grupe i odlučio da svaka od njih napadne po jedan nosač (Akagi i Kagu). Krenuli su u obrušavanje neometani od japanskih lovaca koji su u tom trenutku bili daleko ispod njih na nivou mora. Da bi stavili " tačku na i " čudu kod Midveja, ponovo sasvim slučajno, baš u tom trenutku pojavili su se i avioni za obrušavanje sa Jorktauna i krenuli u napad na treći nosač - Soriju. ---------------- Atmosferu koja je u tim trenutcima vladala u štabu admirala Naguma lepo opisuje jedan odlomak iz knjige " Rat i sećanja ", Hermana Vouka. ...tako su zbrisane sve tri američke torpedne eskadrile, a Nagumove snage su ostale nedirnute. Bilo je deset sati i dvadeset minuta. " Neka avioni uzlete u napad " - upućena je zapoved svim nosačima. Prvi eskortni lovac uzleteo je sa palube Akagija. U tom trenutku gotovo neartikulisano, jedan štapski oficir je vrisnuo i taj će vrisak odzvanjati u Nagumovim ušima, sve dok ne pogine, dve godine kasnije u borbi sa jednom drugom udarnom eskadrom Rejmonda Spruensa. " Avioni za obrušavanje ".... ---------------- Taj napad došao je u najnezgodnijem trenutku za Japance. Njihovi nosači bili su idealne mete, paluba zakrčenih avionima među kojima su se nalazile bombe i creva za gorivo. U 10:26 Akagi je dobio tri puna pogotka i nakon svega 20 minuta izdata je komanda za napuštanje broda. Kaga je dobio četiri pogotka i potonuo za nekoliko sati. Soriju je takođe dobio tri pogotka, ali se održavao na površini sve do sledeće noći. Bilo je 10:30 kada se i poslednji američki avion izvukao iz obrušavanja. Tri četvrtine japanskih udarnih snaga bilo je uništeno za svega nekoliko minuta. -------------- Ponovo odlomak iz pomenute knjige... Bio je to savršeno koordiniran napad, tempiran gotovo u sekundu. Pukim slučajem. Meklaski je ugledao usamljeni japanski razarač kako plovi prema severoistoku. Verovatno se vraća sa nekog zadatka, pomislio je. Ako je tako, njegov trag na moru predstavlja strelicu koja pokazuje gde je Nagumo. Doneo je mudru i sasvim jednostavnu odluku: skrenuti i pratiti strelicu. U međuvremenu, do gotovo istovremenog napada Voldronove, Mesijeve i Lindzijeve eskadrile došlo je savim slučajno. Isto tako, savim slučajno, trenutak kasnije Meklaski je ugledao japansku eskadru. Istovremeno, opet sasvim slučajno, nad eskadrom su se pojavili i bombarderi za obrušavanje sa Jorktauna koji su uzleteli skoro ceo sat kasnije. U planiranom koordiniranom napadu zadatak bombardera za obrušavanje bio je da privuku neprijateljske lovce kako bi se lako ranjivi torpedni avioni mogli privući brodovima i lansirati torpeda. Međutim, u ovom slučaju torpedni avioni su privukli lovce i očistili nebo tako da se bombarderi za obrušavanje mogli neometano napasti svoje mete. Ono što nije bila slučajnost ni sreća već sama duša američkog čoveka bila je spremnost tih mladih ljudi, pilota torpednih eskadrila, da idu u napad u kome su im šanse da prežive beznadno male. Bio je to onaj mali dodatni uteg koji je u toku nekoliko sudbonosnih minuta pomerio vagu istorije na drugu stranu. Dokle god čovečanstvo bude zadržavalo naviku da zaokrete istorije ostvaruje klanjem mladih ljudi - pa i kad nastupe bolji dani i kad taj oblik prinošenja ljudskih žrtava bude ukinut, kao što su ukinuti slični, nimalo strašniji paganski običaji - sećanje na te tri američke torpedne eskadrile ne sme se ugasiti....... --------------- Četvrti nosač, Hiriju, na kome se nalazio admiral Jamaguči poslao je svoje avione u napad. Oni su se u dva navrata (12:00 i 14:30) uspeli da pogode američki nosač Jorktaun koji je bio ozbiljno oštećen. U 15:00 naređeno je da se brod napusti. U 17:00 24 bombardera za obrušavanje za Horneta i Enterprajsa pronašli su Hiriju i žestoko ga napali. Potonuo je sledećeg jutra. Iako je Jorktaun bio oštećen i jako nagnut na bok izgledalo je kao da neće da potone. Ekipe za spasavanje vratile su se na brod, ugasile požare i ispravile ga do sledećeg jutra. Međutim, oštećeni nosač na nišan je uzela jedna japanska podmornica i uspela da ga pogodi. Potonuo je u zoru 7.juna. Japanci su odlučili da se povuku, a Amerikanci da ih slede. U toku potere uspeli su još da potope tešku krstaricu Mikuma, a da teško oštete krstaricu Mogami. Pošto su se Japanci povlačili prema zapadu, gde se nalazio admiral Jamamoto sa svojih 7 bojnih brodova, nadali su se da će ih Amerikanci slediti sve dotle i upasti u klopku. Međutim, Spruens je išao samo do tačke dok je imao vazdušnu podršku aviona sa Midveja a zatim je odlučio da se vrati i time zaključi bitku. Uz sve blistave uspehe koje je tokom bitke postigao, ova odluka se smatra ključnom za pobedu kod Midveja. Japanci su izgubili 4 nosača i dve krstarice kao i nekoliko manjih brodova, dok su Amerikanci izgubili jedan nosač i jedan razarač, kao i veliki broj aviona svih tipova. Međutim, ovom pobedom Amerikanci su uspeli da zaustave japansku plimu na Pacifiku, uništivši jezgro njihove flote. Na izgubljenim nosačima poginuli su najbolji japanski piloti i njih je bilo nemoguće nadoknaditi, zbog specifičnog i dugotrajnog japanskog programa obuke. Midvej je ostao u američkim rukama, dok su Aleuti pali u japanske, mada to nije imalo gotovo nikakav strateški značaj. Japanci se nikada nisu oporavili od gubitaka kod Midveja, a moral u Americi je porastao. Zanimljivo je da ova bitka nije tokom rata dobila skoro nikakav publicitet, ni u Americi (što bilo neobično ) ni u Japanu (što je razumljivo). Amerikanci su spustili loptu, jer su hteli da činjenica o njihovom čitanju japanskih šifara ostane u tajnosti, a Japanci su to učinili iz razumljivih razloga, jer je to bio najteži poraz njihove flote u poslednjih nekoliko vekova. Bambi
istorija.87 nenad, -> #86, dbambi
> Evo nas..ko voli dugačke poruke (30 kb) ovde će naći nešto za sebe. Takve su najčešće i najbolje. :) Svaka čast na tekstu! :)
istorija.88 ranx, -> #87, nenad
> Takve su najčešće i najbolje. :) Svaka čast na tekstu! :) Slažem se.
istorija.89 dbambi,
Samo za prave zaljubljenike.... **************************** Sledeći tekst malo detaljnije obrađuje neke ekonomske aspekte drugog svetskog rata, prvenstveno njegovog pacifičkog dela. Tekst je uglavnom prevod *.html fajla koji se nalazi uz ovu poruku. Dozvolio sam sebi prevodilačku slobodu, tako da neki delovi ne zvuče baš kao original, ali to je učinjeno iz praktičnih razloga skraćivanja teksta i lakšeg razumevanja pojedinih delova. Takođe, potpuno je izostavljen deo koji se bavi strateškim razmatranjima toka rata u slučaju da su Amerikanci izgubili bitku kod Midveja. ****************************** Do početka drugog svetskog rata (formalno u Poljskoj 1939., neformalno u Kini 1937.) SAD su već skoro deceniju bile u tzv. Velikoj Depresiji. Konačni efekat Depresije je bila pojava mnogih slabosti u američkoj ekonomiji. Ogroman broj američkih radnika je bio ili nezaposlen (10 miliona 1939. godine) ili nedovoljno zaposlen, a sveukupni kapaciteti američke privrede su daleko prevazilazili unutrašnje potrebe. Govoreći ekonomskim terminima, " iskorišćenost kapaciteta " je bila veoma niska. Zbog svega toga, sasvim je shvatljivo što je za pojedine zemlje, kao npr. militaristički Japan, Amerika izgledala kao " meka " i nespremna za neki veliki rat. Nadalje, japanski uspesi u ratovima protiv daleko većih protivnika (Rusija 1905. i Kina tokom 30-tih godina ovog veka), kao i činjenica da je japanska industrija radila " punom parom " (uglavnom zahvaljujući nezdravo velikom vojnom budžetu, koji je iznosio 28% nacionalnog dohotka 1937. godine) su verovatno ispunili Japan pogrešnim osećajem superiornosti nad svojim budućim velikim prekomorskim neprijateljem. Uprkos svemu, objektivni posmatrač će uočiti nekoliko nepobitnih činjenica. Amerika usred naizgled nepremostivih ekonomskih teškoća, još uvek je imala: * Dvostruko više stanovnika od Japana * Sedamnaest (17) puta veći nacionalni dohodak * Pet puta veću proizvodnju čelika * Sedam puta veću proizvodnju uglja * Osamdeset (80) puta veću proizvodnju automobila Takođe, važno je primetiti i neke naizgled skrivene činjenice koje se ne vide u proizvodnim statistikama. U to vreme, Američke fabrike su u proseku, bile modernije i više automatizovane od onih u Evropi ili Japanu. Američka organizacija proizvodnje bila je najbolja na svetu. Uzeta zajedno, ova dva faktora su činila američkog radnika najproduktivnijim na svetu. Značajno je i veliko učešće žena u ratnoj proizvodnji, što nije bio slučaj ni kod jedne od sila Osovine. Uopšteno gledajući, čak i u vreme najteže depresije, američki ratni potencijal bio je oko sedam puta veći od japanskog, a eliminacijom određenih slabosti do 1939. godine bio je između devet i deset puta veći. Globalni presek ratnih potencijala budućih zaraćenih zemlja bi 1937. godine izgledao ovako: * SAD 41.7 % * Nemačka 14.4 % * SSSR 14.0 % * Velika Britanija 10.2 % * Francuska 4.2 % * Japan 3.5 % * Italija 2.5 % * Ostali 9.5 % Kada je Japan napao SAD u Perl Harboru u decembru 1941., uspavani džin se probudio. Iako je većina kapaciteta američke privrede bila u tom trenutku angažovana u proizvodnji ratnog materijala za svoje evropske saveznike u borbi protiv Nemačke (koja je bila najopasnija od sila Osovine, posmatrajući sa ekonomske strane) ipak se vremenom pokazalo da će preostati i više nego dovoljno za rat protiv Japana. Već sredinom 1942. godine, američke fabrike su proizvodile naizgled beskrajne količine vojne opreme vih vrsta. Bilo je dovoljno ne samo da se snabdeju i opreme američke oružane snage, već su ogromne količine upućivane i američkim saveznicima, pre svega Velikoj Britaniji i SSSR-u. Tokom 1944. godine većina ostalih zaraćenih država je dostigla maksimum svoje ratne proiz- vodnje. To je bila posledica uništenje industrijske baze ili izvora sirovina (slučaj Nemačke i Japana) ili iscrpljenja i gubitka stanovništva (Velika britanija i SSSR). SAD nisu imale takvih problema i beležile su neverovatnih 15% godišnjeg privrednog rasta tokom svih ratnih godina. Zastrašujuće, ali krajem rata američka ekonomija je tek počela da " hvata zalet ". U tom trenutku (1945) na SAD je otpadalo oko fantastičnih 50% globalnog bruto nacionalnog proizvoda (GNP). RATNA PROIZVODNJA Posmatrajmo samo dve sile koje su vodile rat na Pacifiku, SAD i Japan. Dole su predočeni statistički podaci o prozivodnji ratnih brodova dve zaraćene strane tokom ratnih godina. SAD 1941 1942 1943 1944 1945 Ukupno Nosači aviona - 18 65 45 13 141 Bojni brodovi 2 4 2 2 - 10 Krstarice 1 8 11 14 14 48 Razarači 2 82 128 74 63 349 Eskortni brodovi - - 298 194 6 498 Podmornice 2 34 55 81 31 203 Japan 1941 1942 1943 1944 1945 Ukupno Nosači aviona 6 4 2 5 - 17 Bojni brodovi 1 1 - - - 2 Krstarice - 4 3 2 - 9 Razarači - 10 12 24 17 63 Eskortni brodovi ? ? ? ? ? ? Podmornice - 61 37 39 30 167 Potrebno je napomenuti nekoliko stvari. Većina nosača aviona koje su proizveli Amerikanci, bili su tzv. " džip-nosači ", odnosno eskortni nosači aviona. To su najčešće bili prepravljeni trgovački brodovi koji su nosili manji broj aviona i imali slabije naoružanje i oklop od pravih flotnih nosača aviona. Njihova uloga nije bila borba protiv neprijateljskih brodova, već pružanje podrške za napade na ostrva protivpodmornička zaštita konvoja itd. Takođe, američki flotni nosači su u proseku bili veći i nosili više aviona od japanskih (80-90 naspram 60-70). Zbirni rezultat je bio da su glavne američke borbene formacije tzv. udarne grupe (task force) 38 i 58, mogle svaka ponaosob da u borbu pošalju i do 1000 borbenih aviona istovremeno. To je bila neviđena koncentracija vatrene moći i nijedna japanska ostrvska baza nije se tome mogla odupreti. Važno je uočiti i razlike u proizvodnji razarača. Japan je ostrvska zemlja koja u potpunosti zavisi od uvoza sirovina i hrane. Od vrhunske važnosti je bilo da linije snabdevanja ostanu otvorene i sigurne, a to se moglo uraditi jedino povećanom proizvodnjom brodova za protivpodmorničku zaštitu, u prvom redu razarača. Uprkos svemu, Japan je tokom rata proizveo svega 63 ovakva broda, dok su SAD porinule više od 700 brodova pogodnih za uništavanje podmornica. Američka proizvodnja ratnih brodova bila je tako velika da je američka mornarica krajem rata bila jača od svih ostalih svetskih mornarica uzetih zajedno !! Rat na Pacifiku je umnogome zavisio i od proizvodnje tragovačkih brodova jer je sve što bi bilo potrebno za odbranu ili napad na udaljena ostrva trebalo prevesti preko velikih vodenih prostranstava. Kao što je već rečeno, Japan je gotovo sve sirovine za svoju industriju morao da uvozi i to nejčešće sa Jave ili Bornea. Za ovo je bio potreban veliki broj transportnih brodova, a američka mornarica (posebno podmornice) su se posebno okomile na ovaj cilj. Pogledajmo podatke o proizvodnji u obe zemlje (u tonama): SAD Japan 1939. 376,419 320,466 1940. 528,697 293,612 1941. 1,031,974 210,373 1942. 5,479,766 260,059 1943. 11,448,360 769,085 1944. 9,288,156 1,699,203 1945. 5,839,858 599,563 Ukupno. 33,993,230 4,152,361 Zapanjujuće, ali SAD su sagradile više trgovačkog brodovlja u prvih nekoliko meseci 1943. godine nego Japan za sedam godina ! Takođe primetan je rast japanske gradnje trgovačkih brodova, ali tek od 1943. kada je već bilo suviše kasno da se izmeni tok rata. Kao i gradnja razarača i eskortnih brodova i gradnja trgovačkih brodova bila je žrtva tragično formulisane ratne strategije, koja je ušla u rat sa Amerikom nadajući se da će on biti kratak. Istina je da je većina američke proizvodnje trgovačkih brodova odlazila na Atlantik, da bi se nadoknadili gubici izazvani dejstvom nemačkih podmornica, ali je činjenica da su američka brodogradilišta pravila brodove brže nego što je bilo ko mogao da ih potapa. Čak i uz jezive gubitke koje su Saveznici trpeli na Atlantiku ipak je ostalo dovoljno brodova de prevezu brda materijala do " od boga zaboravljenih " pacifičkih ostrva. Na kraju, treba se setiti da je rat na Pacifiku bio pre svega " vazdušni " a tek potom pomorski rat. Za uspešno vođenje rata u vazduhu pored nosača aviona neophodni su i avioni. Pogledajmo kako se kretala proizvodnja u dve zemlje. SAD Japan 1939. 5864 4467 1940. 12 804 4768 1941. 26 277 5088 1942. 47 836 8861 1943. 85 898 16 693 1944. 96 318 28 180 1945. 49 761 8263 Ukupno. 324 750 76 320 Ono što se ne vidi iz prostih brojeva je činjenica da je većina američkih aviona bila i tehnički superiornija od svojih japanskih suparnika. Od 1943. SAD su proizvodile i koristile najsavremenije mornaričke avione tog vremena: F4U Corsair i F6F Hellcat. Tokom celog rata Japanci su eksperimentisali sa različitim modifikacijama svog čuvenog lovca Zero. Međutim, Zero je bio superioran samo tokom prve godine rata, a kasnije beznadežno zastareo u poređenju sa američkim lovcima. Takođe, ogroman deo američke avio-produkcije otpadao je na savršenije više-motorne avione (dva ili više motora) i to nekih 97 810 aviona. Japan je uspeo da proizvede svega 15 177 ovakvih aviona te nije bio u mogućnosti da formira bombardersku avijaciju koja bi se mogla uporediti sa američkom. Kao krajnji pokazatelj američke ekonomske superiornosti može nam poslužiti projekat izrade atomske bombe (The Manhattan Project). Ovaj projekat zahtevao je ogroman ekonomski napor i pokazalo se da su samo SAD u to vreme imale dovoljnu produktivnost i tehnološke izvore da vode dva ogromna konvencionalna rata i da pored toga odvoje istraživače resurse, retke materijale i novac (oko 2 milijarde tadašnjih dolara) u izradu oružja koje je moglo ali i nije moralo da proradi. Izrada atomske bombe se pokazala kao neviđeni tehnološki skok napred a taj skok je izvršen sredstvima koja su praktično bila " višak " od redovnih ratnih napora. Štagod mislili o moralnom aspektu upotrebe atomske bombe, jasno e da je njena izrada bila demonstracija neviđene ekonomske moći zemlje koja ju je proizvela. ZAKLJUČAK Teško je shvatiti zašto se Japan odlučio na rat, kada su mu ovakvi podaci morali biti poznati. Zapravo, jedna interna studija japanske mornarice iz 1941. godine pokazala je potpuno isti trend izgradnje ratnih i trgovačkih brodova kao što je pokazano ranije u ovom tekstu. Japanski rukovodioci nisu bili glupi i verovatno su im sve ove činjenice bile jasne. Računali su na kratak i pobednički rat i ako tako posmatramo stvari jasnije je zašto su se upustili u taj neviđeni rizik. Njihova je osnovna greška u pogrešnoj proceni volje američkog naroda da se bori. Napad na Perl Harbor probudio je američkog džina. Taj napad izazvao je bes Americi, ali je taj bes pravilno usmeren u neviđeni ratni napor i hladno i metodično uništavanje prekomorskog neprijatelja. Bambi ekonom.htm
istorija.90 sav.gacic, -> #89, dbambi
> Samo za prave zaljubljenike.... Ako i nisam bio sad sam postao :) > Sledeći tekst malo detaljnije obrađuje neke ekonomske aspekte > drugog svetskog rata, prvenstveno njegovog pacifičkog dela. Tekst ... > ZAKLJUČAK > Teško je shvatiti zašto se Japan odlučio na rat, kada su mu ovakvi > podaci morali biti poznati. Zapravo, jedna interna studija japanske Izvrsno, jednom rečju. Silno, sa publicističkog, prevodilačkog, istorijskog, ekonomskog (name it) aspekta... Tekst može puno da kaže i o nama i našem regionu pola veka kasnije... Posebno preporučujem onima koji za naš debakl razloge traže u nedovoljnom ili kilavom patriotizmu, nekvalitetnim pripadnicima svog naroda... Ova vrsta tekstova mene lično zanima (primenjena globalna ekonomija..., može i istorijska), a nabaci neku proverenu Internet adresu...
istorija.91 dbambi, -> #90, sav.gacic
=>> Samo za prave zaljubljenike.... => => Ako i nisam bio sad sam postao :) Preporučuješ li mi da osnujem svoju sektu, čim sam tako uspešan u prikupljanju novih vernika :) => Izvrsno, jednom rečju. Silno, sa publicističkog, prevodilačkog, => istorijskog, ekonomskog (name it) aspekta... Sve, sve, al' gde nađe " izvrsno sa prevodilačkog aspekta " :)) Ne znam da li si pročitao originalni tekst koji se nalazi u *.htm fajlu, ali on i moj prevod imaju malo dodirnih tačaka. Eventulano su suštine iste, ali prevodilački detalji opasno škripe. Zaista, i meni samom se čini da je prevod _očajan_, ali se namerno nisam više potrudio jer sam smatrao da ne treba insistirati na svakom detalju, već naprosto dati jedan uopšteni pregled. => Ova vrsta tekstova mene lično zanima (primenjena globalna ekonomija..., => može i istorijska), a nabaci neku proverenu Internet adresu... Ovo je uzeto sa http://www.skypoint.com/members/jbp/kaigun.htm, mada bi se moglo reći da je tamo bilo izuzetak. Naime, ta www strana je posvećena prvenstveno japanskoj mornarici i insistira pre svega na tehničkim detaljima brodova (oklop, naoružanje, pogon itd..), a tek manjim delom se dotiče ratnih događaja i bitaka. Međutim, sa ove strane vode mnogobrojni linkovi ka drugim WWII ineresantnim temama pa koga zanima... :) Bambi
istorija.92 dbambi,
Sa velikim zakašnjenjem, ali još većim opravdanjem :) U periodu 1 - 3. jula 1863. godine odigrala se najveća bitka ikada vođena na američkom tlu. U blizini malog mesta Getisburg (Gettysburg) u američkoj saveznoj državi Pensilvanija, sukobile su se armije Unije i Konfederacije. Do proleća 1863. godine, građanski rat je trajao već dve godine i bio u onoj fazi kada mu se nije nazirao kraj. Borbe su se vodile na dva glavna ratišta, istočnom i zapadnom. Na istočnom, koje je od obeju zaraćenih strana smatrano glavnim, vodilo se već nekoliko važnih bitaka i u većini od njih pobedu su odnele snage Konfederacije, dok su snage Unije uspele da pobede samo u jednoj manjoj bici i to kod Antietam-a. Na zapadu je Unija pobeđivala od samog početka rata, a stvari su na tom ratištu počele naročito povoljno da se odigravaju za Sever kada je komandu preuzeo general Grant (Ulysses S. Grant). Borbe su se uglavnom vodile duž reke Misisipi i do maja 1863. godine snage Unije ovladale su celim tokom izuzev tvrđavom i pristaništem Viksburg. Ova luka je držana pod opsadom i njen pad je bio pitanje dana. Na jugu su se upravo ovoga pribojavali, jer bi padom Viksburga teritorija Juga bila razdvojana na dva dela i Jug bi izgubio svoje države koje su se nalazile sa zapadne strane Misisipija, a time i svoje najbogatije žitnice. Mada je Konfederacija ostvarila velike vojne uspehe tokom prve dve godine rata, nije postignut važan cilj, odnosno nije dobijeno međunarodno priznanje čemu su se južnjački rukovodioci nadali (posebno od Velike Britanije). Svima na Jugu je bilo potpuno jasno da moraju brzo nešto da urade, jer u dugotrajnom ratu protiv protivnika koji je imao trostruko više stanovnika i daleko moćniju industrijsku i saobraćajnu bazu nisu mogli pobediti. Zbog svih pobrojanih razloga Jugu je bila potrebna brza i odlučujuća pobeda koja bi vodila zaključenju mira. Dogovoreno je da se ta odlučujuća pobeda ima ostvariti na taj način što će biti uništena najjača vojna formacija kojom je raspolagala Unija - Potomačka Armija (The Army of the Potomac - AOP). Ova armija bila je formirana još početkom rata i njen osnovni zadatak je bio zaštita prestonice Unije - Vašingtona. Specifičnost istočnog ratišta bila je u tome što su se prestonice obeju zaraćenih strana (Vašington i Ričmond) nalazile relativno blizu fronta i obe su tokom rata često dolazile u opasnost da budu osvojene od strane neprijatelja. Iz istog razloga su obe strane držale velike snage sa osnovnim zadatkom da štite ta dva grada. Elitna vojna formacija koju je posedovala Konfederacija zvala se Armija Severne Virdžinije (The Army of Northern Virginia - ANV) i njen zadatk je bio da brani teritoriju Virdžinije - ključne članice Konfederacije. Upravo ova armija dobila je zadatak da krene prema severu, izazove snage Unije na okršaj i zatim ih uništi. Za komandanta je postavljen proslavljeni general Robert Li (Robert E. Lee), po mnogima najveći vojskovođa koga je Amerika ikada imala. Nekako u isto vreme (druga polovina aprila 1863.) i AOP, pod komandom generala Hukera (Joseph Hooker), krenula je prema jugu. Dve armije srele su se na reci Rapahanok (Rappahannock River) koja protiče kroz Severnu Virdžiniju, krajem aprila. AOP imala je 135 000 ljudi, dok je ANV raspolagala sa 60 000 ljudi. ANV je bila ulogorena oko gradića Čanselorsvil (Chancellorsville), južno o reke. Huker je poslao delove svojih snaga uzvodno i nizvodno od protivničkog logora i naredio im da pređu reku i napadnu. Prelaz preko reke se otegao nepredviđeno dugo i tako dao Južnjacima vremena da otkriju namere vojih neprijatelja i pripreme odgovarajuću taktiku. Pošto su bili brojčano inferiorni, general Li je odlučio da se napada manjim snagama i da se prvo unište snage koje su prešle reku, a da se glavnina AOP koja se još nalazila na drugoj obali za to vreme ostavi na miru. Nizom spretnih manevara i noćnih akcija, ovaj plan je sproveden u delo i snage Unije koje su prešle reku bile su poražene i razbijene. Neobjašnjivo je zašto general Huker nije poslao pojačanje preko reke i time relativno lako rešio bitku u svoju korist, jer je u svakom pogledu bio nadmoćniji od svog protivnika. Pretpostavlja se da ga je uhvatila panika kada je video svoje razbijene snage kako se u neredu povlače preko reke. Odlučio je da se potpuno povuče i time prekine bitku. Bilans bitke kod Čanselorsvila (27. april - 3.maj 1863.), verovatno najblistavije pobede koju je izvojevao general Li, bio je takav da on ipak nije mogao biti zadovoljan. AOP je bila poražena, ali ne i razbijena, a kamoli uništena. Li je mogao da ubeleži 13 000 mrtvih i ranjenih na svojoj i 17 000 na strani protivnika. Ako se zna da je njegova armija bila duplo manja jasno je koga su ovi gubici teže pogodili. U svakom slučaju, posao koga je Li trebao da obavi ostao je nezavršen i on je to znao. Bila je potrebna još jedna bitka u kojoj bi konačno završio sa AOP jednom za sva vremena. Zbog toga je krenuo prema severu, prateći svog protivnika koji se povlačio. Međutim, budući da je on, za razliku od svog protivnika sada operisao daleko od svoje matične teritorije bilo je neophodno da se armija hrani onim što nađe na svom putu. Iz ovog razloga (da bi bilo dovoljno hrane za sve), on je podelio svoje snage na dva dela. Dok se AOP kretala direktno pravcem jug-sever između doline Šenendoa (Shenandoah Valley) i zaliva Česepik budno motreći na pokrete Južnjaka, spremna da izvrši svoj osnovni zadatak, odnosno odbrani Vašington, glavnina snaga generala Lija skrenula je malo ka zapadu i ušla u dolinu Šenendoa, pa zatim nastavila kretanje ka severu duž doline. Manji deo njegovih snaga, odnosno kompletna južnjačka konjica skrenula je ka istoku, zaobišla AOP u povlačenju, postavila se između nje i zaliva Česepik, prešla reku Potomak i kroz državu Merilend nastavila kretanje ka severu. Tri velike vojne formacije kretale su se ka severu. Jedan pogled na kartu bio bi dovoljan da se shvati kako svi putevi te oblasti konvergiraju ka jednoj tački - gradiću Getisburg u državi Pensilvanija. Prva je stigla ANV. 24. juna, zauzeta su (uz minimalan otpor lokalnih posada) dva gradića koja se nalaze severno i severozapadno od Getisburga. 27. juna, predsednik Linkoln, smenio je generala Hukera sa mesta komandanta AOP i na tu dužnost postavio generala Džordža Mida (George G. Meade). Nakon zauzimanja pomenutih gradova, delovi ANV krenuli su ka samom Getisburgu, ali su do pristizanja prednjih delova AOP uspeli da u gradu stacioniraju samo male snage prešadije. AOP se odmah po prispeću svojih prethodnica (30. jun), praktično u pokretu upustila u borbu i uz manji otpor uspela da protera južnjačku prešadiju iz grada. Po zauzeću grada, tokom večeri 30. juna i sledeće noći, snage Unije utvrdile su svoje položaje zapadno, severozapadno i severno od grada. Ove položaje držali su 1. i 11. korpus AOP pod komandom relativno neiskusnih komandanata. Bitka je počela 1. jula 1863. godine, oko 8:00. ANV je koncentrisala velike snage na severnom delu bojnog polja (grad je bio upravo tu) sa ciljem da protera AOP sa položaja oko Getisburga. Severnjački položaji oko grada su napadnuti sa svih strana i otpočele su žestoke borbe. Zbog neiskustva svojih komandi 1. i 11. korpus pretrpeli su teške gubitke i bili prisiljeni da napuste svoje položaje i povuku se južno od grada. Bilo im je naređeno da se utvrde na prvom brežuljku na izlazu iz grada i drže taj položaj po svaku cenu. To brdo je bilo tzv. grobljansko brdo (Cemetery Hill) i vojnici Unije su od njega napravili izuzetno jak odbrambeni položaj, sa preko 9000 ljudi i oko 40 topova. U toku dana pristigle su i preostale jedinice obeju armija i zauzele svoje položaje. AOP se ukopala na lancu brežuljaka koji se pravcem jug-sever pružao južno od Getisburga (Cemetery Hill Seminary Ridge, Cemetery Ridge, Culp's Hill, Little Round Top itd..) Fomirana je veoma jaka odbrambena linija u obliku potkovice, čiji je centar bio okrenut ka glavnini snaga ANV na zapadu. Tokom drugog dana bitke, zbog pogrešnih izviđačkih izveštaja general Li je bezuspešno pokušavao da probije severnjačke linije na njihovom južnom i severnom krilu. Vodile su se ogorčene borbe, ali linije su ostale čvrste. Trećeg, odlučujućeg dana bitke, general Li je odlučio da stavi sve na jednu kartu - juriš na centar severnjačkih linija. Odlučeno je da juriš izvedu sveže snage pod komandom general-majora Džordža Piketa (George E. Pickett). Kao priprema za juriš, artiljerija ANV trebala je neutralisati severnjačke topovske baterije u centru njihovih linija. Glavni topovski baraž počeo je oko 13:00 tog dana i trajao je oko 2 sata. Nije, međutim, pričinjena ozbiljnija šteta na planiranim ciljevima, jer je većina topovskih granata prebacivala svoje mete. Sa druge strane, artiljerija Unije bila je daleko preciznija i uspela da izbaci iz stroja nekoliko južnjačkih baterija i znatno omete pripreme za Piketov juriš. Napad je konačno krenuo oko 15:00. Bila je to verovatno natragičnija epizoda celog građanskog rata. 12 000 formiralo je jurišnu liniju dužine oko 1800 m. Pred njima je bilo oko 1300 m otvorenog polja koje su imali da pređu pod vatrom protivničkih topova. Južnjaci su hrabro napredovali, ali artiljerija Unije je dočekala svoj trenutak. Svi topovi koji su imali potreban domet otvorili su vatru. Efekti su bili razorni. U jurišnoj liniji su napravljene strašne rupe, ali se napadači nisu obazirali i uporno su napredovali koncentrišući svoje snage ka jednoj tački u odbrambenim linijama koja je (ko zna zašto) nosila naziv " Ugao " (The Angle). Na tom mestu nalazila se najjača severnjačka topovska baterija i južnjacima je po cenu neviđenih gubitaka uspelo da ga zauzmu, ali samo za kratko jer sa tako malim snagama koje su uspele da se probiju nisu mogli zadržati tako isturen položaj. Ceo Piketov juriš izrodio se u katastrofu, jer je od 12 000 vojnika njih preko 6 000 poginulo ili ranjeno. Gubici Unije tokom trećeg dana bitke iznosili su oko 1500 ljudi. Sledeći dan, 4. juli, protekao je u nestvarnom miru, jer su obe armije čekale da vide šta će se desiti. Iako se pobednik već znao, pobeđeni je još razmišljao šta da radi. U noći 4/5 juli, štab ANV naredio je opšte povlačenje ka jugu. Uprkos insistiranjima predsednika Linkolna koji je u uništenju ANV video najkraći put ka završetku rata i očuvanju jedinstva SAD, general Mid je odbio da se upusti u poteru za poraženom ANV, jer je smatrao da su njegove snage pretrpele suviše velike gubitke. Bitka kod Getisburga bila je prava prekretnica američkog građanskog rata, jer je tu konačno došla do izražaja objektivno veća snaga Severa. Slomljena je ofanzivna sposobnost Juga i nikada više nijedna južnjačka jedinica nije stupila na tlo Severa. 4. jula konačno je pao i Viksburg te je time teritorija Juga bila podeljana na dva dela. Getisburg i Viksburg su bili početak kraja starog Juga. Pored ovih lako uočljivih činjenica, potrebno je spomenuti i psihološki efekat koji je ova bitka imala na dalji tok rata. Obe strane su shvatile da ona druga neće odustati od dalje borbe. Ako su sve bitke pre Getisburga mogle da se posmatraju kao malo veće čarke i ako je neko mislio da će se sukob uskoro okončati, sada je konačno shvatio da je to bio pravi i krvav rat koji neće biti gotov dok jedan od suparnika ne položi oružje. To će se i desiti, ali će biti potrebne još dve duge i krvave godine. Procenjuje se da su ukupni gubici Unije iznosili oko 23 000 ljudi dok su gubici Konfederacije bili oko 28 000 ljudi. Izvori: Microsoft Encarta Britannica CD http://www.mindspring.com/~murphy11/getty/ Bambi
istorija.93 dbambi,
U ovoj poruci se nalazi govor predsednika SAD, Abrahama Linkolna koji je na bojnom polju, održan nekoliko dana nakon bitke kod Getisburga. Govor je postao poznat pod nazivom " Getisburška poslenica ". U prvom delu poruke se nalazi moj prevod, a malo niže (za one koji prevodom nisu zadovoljni :)) je originalni tekst na engleskom. Uz poruku je okačen *.wav fajl koji sadrži deo govora. Ovom prilikom se zahvaljujem nekolicini korisnika sa SezamNET-a koji su mi svojim savetima pomogli u prevođenju ovog teksta. Getisburška poslenica Pre mnogo godina, naši očevi doneli su novu naciju na ovaj kontinent. Naciju shvaćenu kao slobodnu i posvećenu verovanju da su svi ljudi stvoreni jednaki. Mi se sad nalazimo u velikom građanskom ratu, u kome proveravamo može li ta nacija ili bilo koja druga nacija, tako shvaćena i tako posvećena da opstane dugo. Sreli smo se na velikom bojnom polju ovoga rata. Došli smo ovamo da posvetimo deo tog polja onima koji su ovde dali svoje života da bi nacija mogla da živi. Tako dolikuje i mi to treba da uradimo. Ali, mi ne možemo da posvetimo ovu zemlju više nego što su to učinili hrabri ljudi, živi i mrtvi, koji su se borili ovde. Tom posvećenju mi ne možemo ništa dodati ili oduzeti. Svet možda neće dugo pamtiti šta smo mi uradili ovde, ali nikada neće zaboraviti ono što su učinili oni. Za nas ovde svakako je primerenije da se posvetimo nezavršenom poslu koji su hrabri ljudi koji su se borili ovde tako veličanstveno započeli. Primerenije je za nas ovde da se posvetimo veliko zadatku koji ostaje pred nama, da od ovih časno poginulih preuzmemo njihovo neviđeno požrtvovanje za onaj cilj za koji su oni dali konačnu meru požrtvovanja, da shvatimo da ovi mrtvi nisu uzalud dali svoje živote, da će ovj narod Božji, doživeti novo rođenje slobode i da vladavina naroda, od naroda i za narod stvorena, neće nestati sa lica zemlje... THE GETTYSBURG ADDRESS: Four score and seven years ago our fathers brought forth on this continent a new nation, conceived in liberty and dedicated to the proposition that all men are created equal. Now we are engaged in a great civil war, testing whether that nation or any nation so conceived and so dedicated can long endure. We are met on a great battlefield of that war. We have come to dedicate a portion of that field as a final resting-place for those who here gave their lives that that nation might live. It is altogether fitting and proper that we should do this. But in a larger sense, we cannot dedicate, we cannot consecrate, we cannot hallow this ground. The brave men, living and dead who struggled here have consecrated it far above our poor power to add or detract. The world will little note nor long remember what we say here, but it can never forget what they did here. It is for us the living rather to be dedicated here to the unfinished work which they who fought here have thus far so nobly advanced. It is rather for us to be here dedicated to the great task remaining before us--that from these honored dead we take increased devotion to that cause for which they gave the last full measure of devotion--that we here highly resolve that these dead shall not have died in vain, that this nation under God shall have a new birth of freedom, and that government of the people, by the people, for the people shall not perish from the earth. Bambi gettyad.wav
istorija.94 dbambi,
Ponovo problem sa prevodom :) Prevodim neki tekst koji obrađuje neka pitanja vezana za mornaricu i često se pojavljuje reč " commissioned ". Znam šta znači - postupak uvođenja novog ratnog broda u službeni registar. Naime, svaki ratni brod po izlasku iz brodogradilišta prolazi kroz izvestan period proba i testiranja. U tom periodu se uvežbava posada i otkrivaju svi eventualno neotkriveni nedostaci na brodu. Kada se taj period završi brod se upisuje u registar i postaje sastavni deo flote. Kako se taj postupak naziva u našoj mornarici i možemo li da damo neki odgovarajući prevod, ako nema već gotove reči ? Bambi
istorija.95 dr.grba, -> #94, dbambi
>> Prevodim neki tekst koji obrađuje neka pitanja vezana za mornaricu >> i često se pojavljuje reč " commissioned ". Znam šta znači - postupak >> uvođenja novog ratnog broda u službeni registar. Naime, svaki ratni >> ... >> postupak naziva u našoj mornarici i možemo li da damo neki odgovarajući >> prevod, ako nema već gotove reči ? Zvuči blesavo, ali možda "regrutovan", "angažovan", "aktiviran"?...
istorija.96 dbambi,
Ko nije gledao Manevarsku municiju juče na BK, neka zna da je pogrešio. Emisija postaje sve bolja i bolja. Između ostalog, govorilo se i o ratu za Foklandska ostrva i rečeno je da je tu srušen mit o neranjivosti velikih i modernih ratnih brodova. Mit je srušen na taj način što je protivbrodskom raketom francuske proizvodnje, ispaljene sa velike udaljenosti (60 km) potopljen moderni britanski razarač " Šefild ". Slučajno sam pronašao da se u tom ratu odigrala i jedina borbena upotreba nuklerane podmornice koja je ikada službeno potvrđena. Naravno, podmornica je koristila konvencionalna torpeda. U maju 1982. godine, u sastavu britanskih pomorskih snaga raspoređenih oko Foklandskih ostrva, nalazila se i podmornica " Osvajač " (Conqueror) sa nuklearnim pogonom, klase " Čerčil " (Churchill). Britanci su imali veoma jake površinske i podmorničke snage u tom području, a njihov zadatak je bio da pruže podršku specijalnim kopnenim snagama koje su se iskrcavale na otoke. Smatralo se da najozbiljnuju pretnju ovim namerama predstavlja argentinska pomorska grupa koja se sastojala od teške krstarice " General Belgrano " (13645 tona) i dva razarača. Svi brodovi bili su relativno stara plovila koja su Argentini ustupili Amerikanci nakon otpuštanja iz američke mornarice. Iako se grupa nalazila izvan tzv. " zone izuzeća " koju su Britanci proglasili oko Foklanda, na najvišem nivou (verovatno u britanskom kabinetu) je odlučeno da se " General Belgrano " potopi. Odlučeno je da taj zadatak izvrši nuklearna podmornica " Osvajač ". Podmornica je locirala brod na svom pasivnom sonaru i po prijemu konačnog naređenja iz Londona ispalila torpeda. Iako je raspolagala sa najmodernijim torpedima tog vremena (Mk-24, žicom navođena), njen komandant je odlučio da se napad izvrši sa znatno starijim tipom torpeda (Mk-8) koja su konstruisana još pre drugog svetskog rata. Ovo je opravdano tehničkim razlozima. Naime starija torpeda su imala veće eksplozivno punjenje (340 naprema 150 kg) i mogla su se ispaliti u salvi od četiri (nasuprot dva kod novijeg tipa). Zbog toga se smatralo da je Mk-8 pogodniji za napad na velike i dobro oklopljene površinske brodove. Torpeda su ispaljena sa udaljenosti od 1280 m i imala su podešenu zakrivljenu putanju kako bi zbunili argentinske osmatrače u vezi tačnog položaja podmornice. Odmah po lansiranju podmornica je zaronila na dubinu od 300 m. Dva od četiri torpeda su pogodila " Generala Belgrana " i brod je potonuo u roku od 45 minuta. Sa sobom je odneo i tela 321 člana posade, od kojih je većina poginula prilikom eksplozije torpeda. 880 ostalih članova posade je spašeno. Izvor: " Submarines of the 20th century " - Christopher Chant Bambi
istorija.97 mmarkovic, -> #96, dbambi
> ... Između ostalog, govorilo se i o ratu za Foklandska ostrva > i rečeno je da je tu srušen mit o neranjivosti velikih i modernih > ratnih brodova. Mit je srušen na taj način što je protivbrodskom raketom > francuske proizvodnje, ispaljene sa velike udaljenosti (60 km) > potopljen moderni britanski razarač " Šefild ". ... Bilo je to davno, ali se dobro sećam ;), računar na "Šefildu", koji je upravljao odbranom broda, je raketu prepoznao kao "prijateljsku" i propustio je kroz "štit"... Posle toga su baze podataka izmenjene...
istorija.98 morkin, -> #94, dbambi
> i često se pojavljuje reč " commissioned ". Znam šta znači - postupak > uvođenja novog ratnog broda u službeni registar. Naime, svaki ratni _Upisivanje_ u registar (brodova RM SAD)?
istorija.99 sav.gacic, -> #91, dbambi
> Sve, sve, al' gde nađe " izvrsno sa prevodilačkog aspekta " :)) Našli smo sde u nerpijateljskom okruženju - ti da se nabacuješ na komplimente, a ja da ih dajem :) > Ne znam da li si pročitao originalni tekst koji se nalazi u *.htm > fajlu, ali on i moj prevod imaju malo dodirnih tačaka. Eventulano > su suštine iste, ali prevodilački detalji opasno škripe. Zaista, i meni > samom se čini da je prevod _očajan_, ali se namerno nisam više potrudio > jer sam smatrao da ne treba insistirati na svakom detalju, već naprosto > dati jedan uopšteni pregled. Samokritika je korisna dok ima neku meru :) Tekst je tečan i efikasno prenosi suštinu. Izvini što ću napraviti ovo poređenje, ali definitivno mi je dosta što pročitanih, što odslušanih, u kojima se ne samo prepoznaje da je nešto prevod, već i sa kog jezika je, već i sa kojih je časova MATERNJEG jezika prevodilac bežao tokom svojih čak srednjoškolskih dana... Uspešan prevod je najčešće produkt dobrog vladanja svojim jezikom i materijom o kojoj je reč i opšte kulture. Uspeo si, definitivno, u onome što je skoro najbitnije - da se uživiš u ulogu slušaoca / primaoca i sklopiš tekst koji će pažnju držati svojom sadržinom, a ne jezičkim rogobatnostima pedantnog prevodioca kojem etika ne dozvoljava da neki glagolski pridev trpni slučajno ostane nepreveden... ;)...
istorija.100 dbambi, -> #98, morkin
=>> i često se pojavljuje reč " commissioned ". Znam šta znači - postupak =>> uvođenja novog ratnog broda u službeni registar. Naime, svaki ratni => => _Upisivanje_ u registar (brodova RM SAD)? Ne znam...mislim da ću ipak da upotrebim izraz " uveden u aktivnu službu " i suprotno tome " povučen iz aktivne službe ". Bambi
istorija.101 dbambi, -> #97, mmarkovic
=> Bilo je to davno, ali se dobro sećam ;) Ja sam suviše star za te stvari, ali poslušaj što ću ti reći.... :)) Bambi