CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - književnost

književnost.924 recc, -> #916, willow
>> Vrlo dobro. Mada, uživali bi smo mnogo više da "Reka reči" nije ovaj >> put svedena na samo dva čoveka. Treći čovek ima svoje prozne tekstove u rubrici "Figure". Pošto u letnjem dvobroju ima čak tri temata ("Figure" o Bori Ćosiću, temat o Valteru Benjaminu, i drama + intervju Tankreda Dorsta u "Biblioteci"), nije bilo moguće da još i "Reka reči" bude obimna... Aman, treba neko to da plati! :)))))) >> Pisci, budite tako ljubazni i >> ustupite svoja mesta kritičarima :). Nijedna kritika ne prelazi 1500, najviše 2000 reči -- to što ih ima mnogo (8-9 po broju) ne znači da oduzimaju mesto domaćim piscima. >> To je moj opšti utisak ovog broja: Na dva pisca ide osam kritičara. >> Reč kritike-Reka reči 8:2. :) Pobeda, čista k'o komadić plača :). "Reč" nije samo časopis za novu domaću književnost, već donosi i stručne tekstove, i tekstove iz stranih književnosti i o njima, i tekstove o drugim umetnostima, i tekstove šire kulturnog, ne striktno umetničkog usmerenja (mnogo toga ne udje u elektronsko izdanje -- govorim o integralnom, papirnom izdanju). Razumljivo je da sve to ne može da bude podjednako interesantno _svim_ čitaocima... U svakom slučaju, valja imati na umu da: 1) sva domaća književnost koja se objavi u "Reči" pre ili kasnije biće objavljena u knjigama, što je automatski u perspektivi čini manje atraktivnim delom časopisa /hoću da kažem: kad neko za deset godina ode u biblioteku da nadje nešto od Ota Horvata, tražiće njegove _knjige_, a ne šta je objavio u "Reči"/, i 2) dobre domaće književnosti uopšte i nema previše, pa je ponekad i dva pisca sasvim dovoljno, ili barem -- odslikava pravo stanje... Sto rekli Englezi, sad but true. >> Ne želim da ispadnem glup, ali me zanima: da li je taj čovek već >> nešto objavio sem ovoga, i ako jeste, gde to ima da se nabavi?. Zašto čekati deset godina -- pravac biblioteka! :)))) Jeste, čovek je veoma afirmisan pesnik, ali ne znam napamet šta sve dosad ima objavljeno, pogledajte zaista u katalogu neke biblioteke. Poz, Ivan
književnost.926 willow, -> #924, recc
>> nije bilo moguće da još i "Reka reči" bude obimna... >> Aman, treba neko to da plati! :)))))) :) Ništa lakše...Koristite se malo više onim piscima koji to rade i za manji honorar, i eto, rešen problem... :)) >> >> Pisci, budite tako ljubazni i ustupite svoja mesta >> >> kritičarima :). >> Nijedna kritika ne prelazi 1500, najviše 2000 reči -- to što ih >> ima mnogo (8-9 po broju) ne znači da oduzimaju mesto domaćim >> piscima. Ma, u redu je. Jednostavno, stvar je u tome što mene više zanima ono što ljudi svoje pišu, nego kritike koje ionako ništa ne razumem. A i ti kritičari...bre k'o da na latinskom sastavljaju svoje tekstove. :) Satima moraš da ih čitaš ako želiš da naiđeš na neku poznatu reč iz starog dobrog srpskog književnog jezika :). >> sva domaća književnost koja se objavi u "Reči" pre ili kasnije >> biće objavljena u knjigama što je automatski u perspektivi čini >> manje atraktivnim delom časopisa /hoću da kažem: kad neko za deset >> godina ode u biblioteku da nadje nešto od Ota Horvata, tražiće >> njegove _knjige_, a ne šta je objavio u "Reči"/, i Ma,da, ali razlika je u tome što ja na tu stvar gledam iz svoje, znači, čitalačke perspektive, a Vi iz vaše, uredničke perskpektive. Meni je jedino bitno da su te pesme i te priče odlične, a sad, šta će se dogoditi za deset godina sa tim, to mi uopšte nije primarno. S druge strane, normalno da Vi morate da vodite računa i o tim nekim drugim stvarima, koje, ispravite me ako grešim, ipak izlaze iz okvira same književnosti. >> Zašto čekati deset godina -- pravac biblioteka! :)))) Jeste, >> čovek je veoma afirmisan pesnik, ali ne znam napamet šta sve >> dosad ima objavljeno, pogledajte zaista u katalogu neke >> biblioteke. Mislio sam da je Oto Horvat nov...veze nemam :). Zahvaljujem Vam za ovaj podatak; sad imam čime da operišem. Taj čovek piše zaista kvalitetne stvari, oko kojih se vredi potruditi. Pzdrv, Dušan
književnost.927 mcar,
Kolevka za stranca U restoranu, u parku, na uscu dobili smo dozvolu da klopamo ostatke od svadbe. Mikica je provalio taj restoran, prao klozete za neku kintu, sprijateljio se s konobarima. Vredelo je. Kao danas. Pre jela smo ceo dan cekali pored same vode, creva su nam krcala, hladili smo tabane u mulju, suncali se i zezali. Slusali smo kako tresti muzika iz sale, napregnuto smo cekali, znali smo da od momenta kad muzika prestane treba da budemo vrlo brzi, najbrzi, neko bi mogao da nas preduhitri. Zato nismo mogli bas da se opustimo kao u subotu. Sve u svemu, plasili smo galebove, gledali brodove. Cutali smo tako, zurili u vodu pored ruznih splavova na kojima su obedovali bogati frajeri, plasticni poslovni ljudi i utegnute klinke. Djurica je zbog tih klinki isao dva puta u grmlje da ga drka, znamo po njemu sta je radio, ima on tu tradiciju, zato je i napustio posao i porodicu. Povremeno rekom bi prozujali gliseri ili devojke na skuterima. Na goloj, mokroj kozi sijala se uvek neka zlatna ogrlica ili medaljon. Super zivot, pomislis, ali i mi super zivimo. Poredjali smo se na betonskoj klupi, pustili da nas sunce greje. Daleko je do veceri. I bog blagoslovio onoga ko se setio da projektuje i napravi ovu betonsku klupu sto se pruza celom duzinom keja, ne donoseci nikome korist i zaradu, na radost umornih ljudi kao sto smo mi. I tako sve do veceri. Onda smo prisli sali, ali na bezbednom odstojanju. Unutra su promicale namestene zene na velikim stiklama, Pera Ludak je imitirao njihove face i gegao se oponasajuci im hod. Onda se se svi oni polako razilazili, a mi smo morali da slusamo galamu pijanih mladunaca i glupi namesteni smeh, pa zdravice, pa kuma. Pa dok udju u svoje skupe automobile, pa dok odu. Nikako da odu. A jebe se nama i za mladu i za mladozenju, nego samo da se to sto pre zavrsi pa da klopamo. Hoce li ostati nesto, nece valjda sve da pojedu. I konacno neki konobar mahnu Mikici, pa smo usli. Prema planu. Samo nije nam dao da pridjemo stolovima sa hranom. Morali smo prvo sve stolice da iznesemo, da ih slozimo, onda smo ja i Mikica otisli da ribamo klozete a Djurica i Pera su ribali pod, skupljali tepih, i bacali masne otpatke u pomijaru. Ja licno inace preferiram govna i klozete, posao ciscenja ljudskih izlucevina neprijatan je samo zbog predrasuda: kao gadis se govna, a pun si govana neprestano! To je u stvari cist posao pod uslovom da imas odgovarajucu opremu. Prvo smo obrisali usrane plocice, onda krv u zenskom veceu. "Jebi ga", kaze Mikica, "svako 'oce da se izrazi pa crta onim sto mu je pri ruci." Deterdzentom smo oprali pod i prskali ga vrucom vodom iz creva. Onda smo se i sami okupali. Kada smo zavrsili mokri cvor je blistao. "'Ej smrdljivci", viknusmo drugoj dvojici, "ne prilazite nam, mi smo fina gospoda". Oni onda uzese da nas vredjaju, kazu "Jesu li vam cisti anusi, pedercine". E, tek onda su nam konacno dozvolili da pokupimo ostatke, trpali smo sve u kese i dzepove. Bilo je dobrog pecenja, ali ja vise volim sarmu, pa dok sam trazio tanjir od konobara, oni se dohvatise mesa. Uzeli smo i slatkise, oni ne zauzimaju mnogo mesta, a brzo utole glad i oraspoloze coveka. Alkohol nam nisu dali da ne bismo pravili sranja, a to mene i nije bilo briga jer za razliku od ostalih i ne locem, skup je to hobi, a na kraju te zbog cestog upraznjavanja nadju smrznutog u blatu. Mikica je kukao kod svog ljubljenog konobara i iskukao jednu tek nacetu bocu neke rakije. Polako, nogu pred nogu, krenuli smo ka mostu. Flasa rakije je kruzila, mene su preskakali da im vise ostane, ali sam jednom ipak zatrazio gutljaj. Sa mosta je grad bio nekako neobican. Dole u reci, voda je imala neku tamnocrvenkastu boju. Valjda od neba, od poslednjih odsjaja sunca na nebu. Djurica poce da sere kako je grad lep i da su super svetla splavova sto se ogledaju u vodi. "Koja bre svetla?", viknu mu iza ledja podnapiti Mikica, pa smo svi poceli da se smejemo. Istina, prema severozapadu i uscu prizor je stvarno bio lep pa smo zacutali. Videli smo veliko sumovito ostrvo sto lezi u samom uscu i iza njega velike ravnice. Sa te visine, sa mosta sve je to davalo neki osecaj slobode, pa pocesmo da trcimo i poskakujemo. Pored nas su zujali automobili, kako krntije slugu, tako i limuzine gazda i gospodara, pesaci su se osvrtali, a biciklisti na svojim high-tech biciklima sumanuto zvonili. Trcao sam, podstaknut lepotom mesta, a ipak mi je bilo zao sto zurim jer sam hteo sto duze da ostanem tamo. Viknuh ostalima: "Stoj! 'Ajmo da gledamo brodove." Oni se nacerise "Nema brodova." Ipak smo se svi uhvatili za masivnu celicnu ogradu i gledali u sve mracniju vodu kako protice svojih poslednjih trista metara do usca. Pera Smrad rece: "Sta biste vi da ja sada skocim? Da li biste skocili da me spasavate, da li biste zvali pomoc?" "Nista", Mikica mu se naceri, "nama bi to olaksalo disanje, ali ipak nemoj da skaces, pomrece ribe". Nikome nije bilo smesno, pustili smo ogradu i krenuli dalje, presli most, produzili pored ruzne pijace i velike autobuske okretnice. Smejali smo se ljudima sto zure nekuda, nervoznim dilerima deviza i prljavim prosjacima. Smredelo je od guzve i od izduvnih gasova. Neki polivaci su prali pijacu, culo se kako malzevi vode udaraju u prljavi asfalt. Kore od lubenica i ostalo trulo voce verovatno se kotrljalo prema kanalizacionim odvodima. Pored nas lepili su neke plakate na stubove. Devojke, sredjene za grad cekale su da predju ulicu. Sve su bile skoro jednake, sto je sasvim logicno jer se uglavnom oblace na nekoliko gradskih buvljih pijaca. Ko je samo malo upucen u svercerski posao odmah zna i o kakvojh se odeci radi i o poreklu i o kvalitetu. A onaj ko je samo malo ziveo u ovom nazovi gradu odmah zna sve o ceni i kvalitetu onih sto takvu odecu nose. Samo rodjeni svercer nikada tako ne razmislja. Klinci su se takodje utegli, nabacili znacajne, ozbiljne face, spremni da sarmiraju, :"da budu muskarci". Kao, opasni su. Nemamo na cemu da im zavidimo: oni ipak nisu i nikada nece upoznati stvaran svet. Neki otmeni ljudi kupovali su velike sarene, umjetno obojene sladolede u prljavoj, jeftinoj poslasticarnici usput. Kuda cemo? Naravno u park, da izbegnemo podsmehivanje taksista, prezir uparadjenih bogatasa i bes policije. Tamo gde se propali provincijalci bez novca za kartu spremaju da prespavaju, snaci cemo se i mi. Nase mesto je bilo slobodno, pa smo seli na asfalt, uz zidic. Prekoputa neka ruzna seljanka izuva svoje natecene noge iz uskih cipela. Da nije noc videlo bi se da su joj prsti crveni i prepuni zuljeva. Na drugoj klupi zamisljeni gedza vecera, na papir je slozio uredno isecene kolutove kobasice, tu je i konzerva jeftinog piva. Cuti mi se. Mislim. Znam da zvuci automobila, smesa svih vrsta vreve iza nas znace noc u velikom gradu. Neobican je i nacin na koji sada to dozivljavam. To je ipak bio moj grad. A sada, posle toliko godina od Sloma, sto se mene tice iza ledja bi mogla da pocinje i Sahara. Vidim da su renovirali mnoge fasade unazad nekoliko godina. Ali mogu li se tako lako sakriti tragovi zlocina? Iz depresije me ipak budi glas Pere Smrada. On prica meni poznatu pricu o vremenu koje je proveo u zatvoru, u Zabeli, prica o kriminalcu koga je neko nedavno ubio, najverovatnije Sluzba. Kaze: "On je mene postovao kao coveka." I ponavlja to: "kao coveka", "kao coveka". Mislim da mu kazem: "Jer znas ti, Pero sta je to humanizam i renesansa?". I bas bih da cujem njegov apstraktni odgovor. Ali vec me gurkaju, moj je red da zicam cigare. S teskom mukom se uspravljam, iza mene i dalje tece prica o duznosti sobnog staresine u zatvoru, o vlasti i autoritetu. ... Pogledom trazim zrtve. Cigaru mi moze dati samo neko kome ta jedna cigara ne znaci mnogo, neko dovoljno bogat da ima taj trip o sebi kao dobrom coveku, samilost, davanje i tako to. Da on meni pomogne sa cigarom, da ja njemu pomognem da misli o sebi kako je dobar covek. Ma samo malo ljuidima tyreba. Mozda je to par na klupi iznad, prici cu im sa strane, da ih iznenadim. Slikarka ili studentkinja slikarstva nosi veliki karton, fasciklu, sta li. Mozda arhitektura. nevazno. On se poigrava svojim mobilnim, cute oboje, gledaju preko reke i sto je najvaznije puse. Kazem uctivo: "Izvinite, da li biste mogli da mi poklonite jednu cigaru?". I vec ih moja uctivost kako vidim iznenadjuje. "Da, evo", kaze tip sa mobilnim, pruza mi kutiju, devojka me posmatra zacudjeno. Stojim na trenutak, osvrnem se. Mozda bi trebalo da im kazem. Samo sta da im kazem, da je vidik sa ovog mesta sada drugaciji, da nije bilo velikog trznog centra, da se videlo vece parce neba. Nije uvek bilo isto... Okrecem se i zurno odlazim. Tamo prilazem cigaru, ali oni se i dalje zucno raspravljaju, Pera i dalje prica o svim tim drugarima iz zatvora. Kazem: "Jebi ga Pero", znamo da nisi uspeo u zivotiu, bio si sitrna riba. Da si uspeo ko' ti tvoji. Imao bi kucu, radio bi za policiju, ne bi znao sta da radis sa lovom i piletinom." A on se pravda, "Treb'o si da vidis sve, i ulizivanje pandurima i osvete i batine, i cinkarenja. Nema tu vitesta i kodeksa, prljavo je to. Sve ti je to foliranje." Kaze Mikica da ne seremo vise, nego da vidimo za sutra, da li kod "Karitasa" da idemo, nismo dugo bili, dace nam odecu i hranu, da vidimo sta da radimo i gde da se spava nocas. Dobro da je leto, da ne moramo da knjavamo po tramvajima do ponoci, a posle da se spustamo u sahtove toplovoda i sa pacovima da se srecemo. Gadna je zima slazemo se svi, kad izadjes, pa te presece leden vazduh, dzabe zamotavas krpe i novinski papir oko sebe. "Al', sta ces kaze Mikica, nije nas bog kaznio da zivimo ovako, sami smo izabrali, ko nam je kriv sto nismo mogli da zivimo k'o sav ovaj narod sto zivi, mirno i polako. "E, sad ko je kriv", Djurica ce. Vidim trlja drveni krst sto mu visi oko vrata. "Bog im je dao da jebu", a ne jebu". Mi, ono, upitno ga gledamo, a on opet: "ma, izmisljotina je to, ozenis se, deca, karijera, smrdi bre, ima tu nesto lazno, kurvinjsko". "Ima prijatelju", kazem ja, "ucis skolu, govore ti o nekim stvarima, lazu te i onda shvatis. Sto su vece titule i pozicije, to su prljaviji, to podlije sluze." "Pusti filozofiranje", Mikica se vec nervira, "bolje odmah da idemo da kuntamo negde, da budemo prvi sutra kod "Karitasa". Kaze: "Najbolje, gore na tvrdjavu da idemo, toplo je, osusila se pokosena trava na bastionima, a i sunce ima u zoru da nas garant probudi." Slazemo se stim, Mikica je najstariji. Polako ustajemo, otresamo prasinu, kretacemo se opet nekim manje zahtevnim ulicama, pa dok stignemo, taman ce tvrdjava da opusti od parova sto se trpaju u zabitima parka. I dobro se Mikica setio za travu, suva je i ne moze vlaga da ti udje u kosti. To je neki njuh kod njega, dugo je vec na ulici, zna da nadje mrvicu i tamo gde je drugi ne vidi. I tako, podjemo mi, samo ipak nismo izdrzali nego smo posle malo vrludanja udarili bas onom glavnom ulicom, gore na grebenu. Onom provincijskom, sto je poplocana, gde klinci setaju, ono, kao neki korzo "u malom mirnom gradicu". Kao i uvek, rulja nam se sklanja s puta, strasni smo sto izgledamo prljavo, ne znaju oni da su se neki danas kupali. Opet pratimo izlozbu u paviljionu utegnutih dama i gospode, najzabavniji su oni sto se ludo zabavljaju, pa oni sa intelektualnim facama... I tu se opet malo zezamo, ko' zvone nam mobilni telefoni, samo da nam vreme prodje, pa da stignemo do parka i tvrdjave. Pa kroz mrak i pored parova sto se stiskaju na klupama, sve do bastiona. Tu odmah cestitamo Mikici na ostrom oku i ostrom umu. Stvarno ima sena, dovoljno za cetu vojnika. I onda svako da namesti lezaj. Prvo seno, pa onda krpe iz nasih zavezljaja, prijatno je i uopste ne moras da se pokrivas. Legnemo tako, umorni smo, ne prica nam se mnogo, a i sta ima da se prica, sve vec znamo. leto, noc, zvezde. Tamo preko reke svetli novi deo grada, mostovi, vidimo svetla aviona kako se priblizavaju aerodromu. Pa to sam kao mali mnogo voleo da gledam, tata mi je pokazivao te avione. Kako lete. Lete. I sada se time odusevljavam, dakle nisam se promenio. Cak i novogradnje na drugoj strani me fasciniraju, gledam hiljade malih osvetljenih tacaka, to su prozori. I ne znam ko su ljudi sto pale i gase ta svetla. Ja sada na primer mislim o njima, a da li oni ikada misle o meni kada me vide po ulicama? Mozda tamo neko ne moze da spava pa gleda sada u mom pravcu i ne vidi me. Da im se se osmehnem, sta ce to promeniti? Ko su oni, da li se kriju, da li sumnjaju, da li znaju. Da li se nocu pred spavanje ponekad osete kao saucesnici? Ostao im je goli zivot, par sitnica u licnoj svojini, a i to nije sigurno. Grce se, cvile. Mozda to njima konacno ne smeta, mozda se nadaju. Da li je moguce da su oguglali, pa njih ovaj grad izgleda uopste ne zanima. I sto sam toliko vezan za njih, zar jos uvek ocekujem nesto, boze, ipak ocekujem. Zasto bulaznim, kakve su to detinjarije? Pa zar se nisam odavno izasao odatle. Oni su unutra, jnas !etvorica smo spolja. Samo, ipak, kad bih mogao pitao bi ih nesto, cisto me zanima. To sam negde video, pise na jednom zidu, pise: "Da li vas boli?". E, to bi ih pitao. MC 07.98.
književnost.928 bojans,
Pošto m.s.pesic retko ovde šalje svoje pesme, evo jedne koja mi se dopala još kada sam je prvi put pročitao. U DOM ZA STARE STIGAO JE KOMUNIZAM U dom za stare stigao je komu- nizam. Iznenadio nikog nije. Starci behu spremni. U domu, ko uvek, svečano. Saksije s muškatlama na prozorima. Na balkonu adam raskošnog lista a po sobama sparušene Eve ima- ju još samo uspomene. Zablista po koja suza. Nije, druškane moj, šala, komunizam je redak gost. Čekanje beše dugo al čvrst je soj zaslužnih, negda, ljudi. Sad: koža i kost! Optimizam u domu hara. Potomci nekakvim poslom po svetu jure. Za stare ne haju. Znaju mudri domci, drugo je vreme, pa s osmehom zažmure. Neko, potom, za doručak ne ustane. Ljudske su i to greške. Samo komu- nizam ne izneveri: sunce iznova grane čak i kad je za nekog u domu prekasno. Sve drugo u najboljem je redu. Od života, koji ne obećava, još se očekuje dok starci odlaze po tajnom rasporedu na neke druge zadatke. A opet je već sve znano - samo čekati istrajno treba. Starine pune iskonskog mira drže se, moram priznati, sjajno: igraju domine ili šah a smrt poteze bira. I tako u domu dani zemni teku. Optimizam starce ne napušta dok prizivaju uspomene u veku na koji se redom, po zaslugama, noć spušta.
književnost.929 ranx, -> #927, mcar
> Kolevka za stranca Vrlo lepo!
književnost.930 mcar,
Krug Vlast. Da li je pojmis, jednostavnu, surovu? Kao zelja da lupis sakom o sto. I da nikada, nikada ne pravis kompromise. I da nikada, nikada ne dozvolis da udahnemo do kraja. To je uzbudjenje komandanta razocaranih ljudi - nebeski tron je ugrozen. Ravnodusnost. Kako opisati tvoju ravnodusnost? To sto ne osecas nista, bas nista, sto ti nije vazno koliko nasih zivota treba potpaliti da bi ti mogao da svrsis, da bi ti mogao da vladas. Buducnost. Sta je to buducnost? Nicega nema, gledaj ljude na ulici neki od njih vise ne postoje. Tudja smrt, tudja kuca ukradena zemlja. Majke pripremite crninu, ucinite mu to. Inercija. Inercija nasih malih sitnih zivota samosvedenih ispod mudrosti opstanka. Zezamo se: sportski dogadjaji, prenosi, pozorista, svadbe. Bespomocni smo crvi, gazeni uzivamo. Kao u svakom tvom snu. Vlast. Iza koje nema nicega. Iz koje sve izvire i sve se nastavlja. Moc, pred kojom pesma zamire, valovi besmislene patnje podizu se. I crna cizma gazi, gazi i gnjeci necije ljudsko lice. MC 14.06.97.
književnost.931 mcar,
Preporucujem knjige: "Novi kline" "Pas prebijene kicme" "nebeska opera" sve od Milete Prodanovica MC
književnost.932 mcar,
24/7/98 Beli covek Mozda jednog dana, u zoru, ptice i delfini bice slobodni, vetar ce divlje povijati travu. Mozda, jednog dana, auto putevi ce ostati prazni, zapadnog coveka vise nece biti. Jednoga dana, kad uminu tropske kise tam-tam bubnjevi javice radosnu vest, strah je nestao, zver je crkla. I krastavo dete ce sneno protrljati oci zacudjeno neprikrivenom sustinom stvari: lazi civilizacije vise nema. MC
književnost.933 dalex,
Proza, oko 4 ekrana. Žanr: jedva SF/F, tematika: mračnjikavo katastrofična, CP 852 (kao poruka) prica.txt
književnost.934 mcar, -> #870, askripka
>=============================== > 5.870 CIVILIZACIJA.10:knjizevnost > askripka, 14.06.98. 05:59, 6056 chr >--------------------------------------------------------- >Mamuti (integralna verzija) Tek sad sam procitao. Odlicno. MC
književnost.935 dalex, -> #934, mcar
> >=============================== > > 5.870 CIVILIZACIJA.10:knjizevnost > > askripka, 14.06.98. 05:59, 6056 chr > >--------------------------------------------------------- > >Mamuti (integralna verzija) > Tek sad sam procitao. Odlicno. Ako kao ja uživate u ovoj urbanoj prozi i izvanrednoj upotrepi beogradskog žargona, recite da okačim zbirku Skripkinih priča koje je slao u ovu temu od prošle godine, ima 10-ak priča. Naravno, ako se autor slaže.
književnost.936 shoom,
Evo nekih priča Maksima Banatskog, koje već dugo čekaju pažnju javnosti. Ukratko, izabrao sam par bestselera (po sopstvenom izboru), a arhiva svih priča sledi u Word2.0 formatu sa odgovarajućim fontovima. Poznajem M.B.-og još od srednje škole i imao sam prilika da se naslušam svakvih kritika (koje su se kretale od čuđenja, oduševljenja i neverice pa do stručnih 'analiza' i prepoznavanja žanrova, sličnih pisaca i sl. grešaka, po meni). Dakle, ko je raspoložen, ili još bolje, ko nije raspoložen, neka pročita i da svoje mišljenje po mogućstvu - autor bi to verovatno uvažio, kakvo god da je. Takođe, M.B. redovno piše nove priče, update-uje stare i ima roman u planu, pa će toga biti verovatno još, uskoro ... mada je njegov elan trenutno u slabijoj kondiciji. Usput, M.B. jeste autor i dekan FDN-a, ali to nikako, nikako nema veze sa njegovom spisateljskom, pa i praktičnom aktivnošću - za razliku od mene, koji sam samo dodao i napisao UVOD.TXT kao ilustraciju aktivnosti IDN-a (ideja koja jeste donekle ukradena, ali s dozvolom), i jedini tekst koji sam dovršio (stavio sam to, eto, kao nekakav vid komercijalnog korišćenja situacije u cilju lične koristi kao takve :) ... ). Nadam se da ću ubediti M.B.-og da se to uradi u nekakvom modernijem obliku (HTML), ako bude interesovanja. Njegove priče nastajale su u glavnom 'iz glave', momenat inspiracije - pronađeno parče papira ispod klupe, neka situacija ili san. Tek kasnije bi ih doterivao, natenane, što bi se reklo. Evo, sledi priča po mom izboru: --------------------------------------------------------------------------- Izolacija Cik zore u velikom gradu. Prvi noćas nije dobro spavao, jer je kod komšije sprat niže, cele noći, preglasno radio televizor. Nekoliko puta ga je zvao telefonom kako bi mu skrenuo pažnju, ali ovaj se nije javljao. Zatim mu je lupao nogom, stolom, čekićem, a na kraju i mašinom za mlevenje mesa, ali bez rezultata. Legao je u krevet i pokušao da ne obraća pažnju na galamu. Nije mogao da zaspi. Ustao je, uključio televizor, kasetofon i radio, zvuk podesio na najjače i vratio se u krevet. Komšija, me|utim, nije reagovao na ovaj potez. Prvi je ubrzo ponovo ustao, izašao je na terasu svoga stana, opkoračio ogradu i skočio na komšijsku terasu pored svoje, poskidao sav veš sa kanapa i bacio ga dole,a zatim je skinuo i kanap, uzeo poveću saksiju, počupao cveće, vratio se na svoju terasu, vezao je saksiju za kanap i tako proizvedenom napravom je pokušavao da komšiji ispod porazbija prozore. Kada ni to nije pomoglo, počeo je da na pod baca sve teške predmete koje je imao: čekiće, šporet, frižider... Iscrpljen, vratio se u krevet. Kako buka nije prestala, prvi je izbezumljeno počeo da gura orman, a kada ga je dogurao do sredine sobe, oborio ga je na pod uz jak tresak. Tada je Drugi, a inače komšija iznad Prvog počeo da mu lupa, jer je sada Prvi njemu smetao. Prvi mu je odgovorio udarcima stolicom po plafonu, što je iznerviralo Drugog, koji je tada uključio svoj televizor i svojim stolom počeo da lupa po podu. Ta aktivnost je probudila Trećeg, koji stanuje iznad i Četvrtog, koji stanuje pored Drugog. Treći je skinuo vrata svoje sobe, izašao je na terasu i vratima razbio prozore na terasi Drugog. Četvrti je vezao dva kanapa za luster, a na svaki kanap obesio po jedan kraj oklagije i tako osmišljenom ljuljaškom udarao u zid koji deli njegov stan od stana Drugog. Drugi je tada izvadio mitraljez iz ormana i ispalio rafal u svim pravcima po zidovima svoje sobe. Čuvši pucnjavu, Prvi je protumačio kao novu provokaciju komšije iznad sebe. Pozvao je telefonom Trećeg i sa njim se dogovorio o zajedničkom napadu na Drugog. Peti živi iznad Trećeg, ali je sada bio van grada, pa su mu provalili u stan, ukrali bojler i sa njim razbili prozor na podrumu susedne zgrade, jer su znali da se tu nalazi vibraciona mašina za lomljenje betona. Prvi se vratio u svoj stan sa mašinom i bojlerom, probio na plafonu,jednu do druge,dve rupe, proturio kanap, vezao bojler, i podigao ga gore. Tada bi pustio kanap i bojler bi uz tresak pao na pod. Tako je Prvi na maštovit način napakostio Drugom,a istovremeno ostvario iritirajuću frekvencu udaraca ne bi li prisilio komšiju ispod da utiša TV-prijemnik. A onda je mašinu uzeo Treći i njom bušio rupe po podu, želeći da time natera Drugog na predaju. Drugi je izašao u hodnik i razbio strujomer, kako bi Treći ostao bez struje, a zatim je telefonirao Četvrtom koji je još uvek lupao oklagijom po zidu i nagovorio ga je da počne da lupa po plafonu, ne bi li naterao Sedmog koji se već probudio, jer je čuo da se u zgradi nešto čudno dešava, da reaguje i počne da smeta Trećem, a potom je telefonirao i Šestom, koji živi pored Prvog i obavestio ga je da mu je Prvi pobacao veš sa terase i počupao cveće. Tada je Šesti uzeo najveću električnu bušilicu koju je imao i njom je bušio rupe na zidu izme|u dva stana, a zatim bi čekićem odvaljivao komade cigli, želeći da tako prodre kod Prvog u stan. U stanu Trećeg, nije više bilo električne energije,pa je Treći otišao u sobu u kojoj je patos bio ceo, sklonio je tepih i krenuo da vuče sto po parketu. Osmi, koji živi ispod Šestog, udarao je limenom kadom po plafonu. Kasnije je otišao na krov i poskidao sve TV antene. Sedmi je udarao krevetom po zidu i tako nervirao Trećeg koji je prestao da vuče sto, otišao je kod Petog u stan, uzeo šporet i njime Sedmom razbio ulazna vrata, vratio se u svoj stan i nastavio da vuče sto. Sedmi mu je uzvratio istom merom, ali pomoću frižidera koji je uzeo od Petog. To je probudilo i Devetog koji stanuje iznad Sedmog. Deveti je iz podruma doneo kacu kupusa i bacao je po podu dok se nije razbila, a onda je uzeo Petom sve stvari iz stana, bacio ih Sedmom na terasu, polio benzinom i zapalio. U podne, u zgradi su postojala dva saveza. Sa jedne strane su bili Prvi, Treći i Deveti,a sa druge Drugi, Četvrti, Sedmi (koji je uspeo da ugasi požar na terasi) i Osmi. U saveze nisu ušli Peti, koji nije bio kod kuće i Šesti koji se herojski borio sam protiv svih i koga su oba tabora pokušavala da pridobiju. Osmi nije imao dobar položaj, jer je bio izolovan, a i Prvi je blokirao gornji sprat tako da je pristup višim spratovima bio onemogućen. Deveti je kontrolisao lift. Tada je Osmi ušao Šestom u stan i bacio ga kroz terasu, a za njim i fotelju kako bi oterao masu koja se okupila ispred zgrade. Osmi je tim potezom zauzeo stan pored stana Prvog i u saradnji sa Drugim delovao po Prvome. Kako je sada Četvrti bio sa svih strana okružen prijateljima, otišao je kod Petog u stan i odatle nervirao Trećeg i Devetog. Kada je Prvi porazbijao sve svoje stvari, otišao je kod Četvrtog. Osmi je tada otišao kod Petog da bi pomogao Četvrtom i u prolazu je Trećem ukrao vibracionu mašinu. Takva situacija se održala do uveče. Radikalan zaokret se desio onda kada se Peti vratio kući. Zatekavši Četvrtog i Osmog u svom kupatilu, pored otvorene rupe u podu, bacio je Četvrtog kroz terasu, a Osmi je pobegao liftom, želeći da se dokopa podruma i isključi struju celoj zgradi. Deveti je i dalje držao lift pod kontrolom, pa je otkačio sajle i kabina u kojoj se nalazio Osmi sunovratila se dole. Peti je tada uključio mašinu i probio se kod Devetog, ali se plafon obrušio na njega, jer je razbio noseći zid. Drugi je tada uzeo mitraljez i ubio Prvog. Tada je svako savezništvo prestalo i svako se borio protiv svih. Svi su izneli nameštaj u hodnik i tako napravljenim barikadama štitili se od uljeza. Deveti je Drugome zapalio barikade, Sedmi Trećem pustio gas iz butan boce u kuhinju od koga se ovaj ugušio, a Drugi je S iz prizemlja, stavio je vatu u uši legao da spava i pokrio se ćebetom preko glave. Maksim Banatski Brokenska avet Probudio se rano ujutru. Ležao je u krevetu i zabrinuto posmatrao tačku na plafonu, jer je očekivao skoru posetu osobe koja je za njega vrlo neprijatna i opasna. Prozor je bio zatvoren, roletne malo podignute, u sobi dosta mračno, napolju je bilo oblačno i duvao je jak vetar. Ustao je i otišao u kupatilo i otkrio da u stanu nema ni vode ni struje. Pokušao je da upali peć, ali nije bilo plina. Želeo je da telefonira, ali telefon nije radio. Čuo je zvono na ulaznim vratima, pogledao je kroz špijunku, ali ispred vrata nije bilo nikog. Vratio se nazad u krevet i zabrinuto gledao u tačku na plafonu. Posle izvesnog vremena ponovo je neko zazvonio, mada se nisu čuli koraci u hodniku. Ustao je, ali ponovo nije video nikog. Otišao je u kupatilo, primetio da nema stje i vode, što ga je uplašilo,aje otrčao do telefona, a kad je uvideo da ovaj ne radi, uhvatila ga je panika, trgao se i skočio iz kreveta. Shvativši da je to bio san, krenuo je u kupatilo, ali je čuo korake i misteriozan smeh u hodniku zgrade, a uskoro je neko pozvonio i odmah pobegao niz stepenište. Otvorio je vrata i potrčao kako bi stigao nepoznatog, ali nije mogao da ga prona|e, pa se vratio nazad i zatekao čudnu sliku. Na mestu gde su trebala da budu vrata njegovog stana, bio je zid. Obliven znojem, sumanuto je trčao po spratovima i primetio da u celoj zgradi uopšte nema vrata. U prizemlju se neko jezivo smejao i penjao se gore. Osetio je da se tlo pretvara u oblak, i da polako tone na donji sprat. Tada se probudio i ustanovio da je i to bio samo san. Podigao je glavu i primetio da je peć upaljena i da je pritisak plina neverovatno visok, ali je u sobi bilo jako hladno, pa je ustao i kmu povremeno do|u ljudi da ga vide i poljube. Majka ga je ušuškala, otac pozdravio,oboje su izašli iz sobe i zatvorili vrata. Neko vreme je bio miran, a onda je otkrio lice i pogledao ka prozoru. Video je kako providna senka lebdi prema njemu. Tada se probudio. Polako je otvarao oči, bojeći se šta će zateći. Razaznao je siluetu čoveka u belom koji mu je saopštio da je visoka temperatura spala, da je buncao, da je najgore prošlo i da će sve biti u redu. Shvatio je da se konačno stvarno probudio i da se nalazi u bolnici. Zatvorio je oči, ali se setio da očekuje neprijatnu posetu, trgao se i probudio. Maksim Banatski 17. Februara 1994. Kućica za ptice Čekajući voz koji je kasnio, tužno i odsutno je sedeo na klupi i posmatrao kretanje bube na vrelom betonu železničke stanice. Insekt je kao mali, oklopljeni gladijator besciljno i nedefinisano lutao i velika je sreća kako ga niko od desetina ljudi koji su tu prošli nije zgazio. Praveći besmi- slene krugove, približavao se pukotini u betonu koja je značila spas. Prizor je postao vrlo zanimljiv,pa je počeo da navija za bubu,koja se čas udaljavala, čas približavala rupi. Kada je bila vrlo blizu da konačno naleti na otvor, neki prolaznik je slučajno nagazio i za sobom ostavio spljeskanu masu isti- snute unutrašnje tečnosti. Sav teret njene smrti preneo mu se na grudi, skočio je sa klupe, udario prolaznika pesnicom po licu i praćen zgroženim pogledima otišao. Zefirova osveta (po istinitom događaju) Već mesecima, žena ga je maltretirala makrobiotičkom ishranom, pa je svoj rođendan dočekao kao povoljnu priliku da se konačno prejede. Sa zado- voljstvom je u kafani častio pečenjem, roštiljem i pasuljem sebe i par kolega sa posla. Nahranjen i radostan sbog ove "prevare" došao je kući gde mu je žena saopštila da ima iznenađenje za njega. Vezala mu je maramu preko očiju i uvela ga u trpezariju. U tom trenutku je zazvonio telefon, pa ga je upozorila da ne skida povez, jer će se odmah vratiti. Dok je slušao njen razgovor, crevo mu bolno zaklokota. Glasno je pustio vtivši naklonost prema njemu, znatno je skratio put kretanja, kako bi što češće pdbi blago i dobroćudno osmatrao mladićevo liceavrova- tno po dvadeseti put prešoe betona k ti mladi čovek tako pomno analizirao, osetio je snažan udarac ispod desnog oka koji ga je oborio na tlo. Držeći se za bolno mesto, zbunjeno je sedeo prihvatajući ruke zgranutih ljudi i video kako se mladić polako udaljava. Čovek koji je pao sa neba Oduševljen, nije skidao pogled sa vitrine u kojoj se crnio kamen donet sa druge planete, sve dok ga blagi dodir po ramenu nije prekinuo uz obrazloženje da se muzej zatvara. Sledećeg jutra, posmatrao je desetak svojih kolega okupljenih oko crnog stola, kako levom rukom drže atlas, a desnom, pomoću pincete kljuju i čeprkaju po crevima i natrulom mesu anatomskog preparata. Sricali su iz raščerečenog,potamnelog tela prepunog formalina i podsmešljivo komentarisali. Zavirujući u utrobu nepoznatog čoveka koji nikad nije ni postojao, gledajući njegova ledena, deformisana usta i poluotvorene davno usahle oči, osetio je da mu obrazi crvene i pognuvši glavu pred neobičnim odrom, izašao je iz vežbaonice, otrčao u toalet i u slivnik povratio svoj deo krivice. --------------------------------------------------------------------------- Naravno, to nisu sve priče. Ima ih još, i veći deo nalazi se u arhivi koja sledi ... naravno, preskočio sam neka njegova komercijalnija ostvarenja (skandalozne zbirke lapsusa profesora&učenika i drugo) i ona koja još nisu spremna - nije ni tu sve, samo the best of everything ... mb.arj
književnost.937 shoom, -> #936, shoom
A, da .... zaboravio sam font ... Ljudi, očekujem reakcije ! cirhelvp.ttf
književnost.938 mcar,
Istorijska nuzda Baba Sera zivi mirno, od tudje nuzde u njenoj tacni raste gomila. Tisina sto iritira dusevne bolesnike ponekad proizvede iznenadan zvuk - pljus. Baba Sera, ruke joj se tresu, ali je spokojna, vec po izrazima lica, ona nazire patnju fizioloske funkcije. Punjene ptice lete po parku, kaldrmom ljudi odzvanjaju prazno. MC
književnost.939 willow,
Dubioza Jednostavno rečeno, ono što loš pisac nikad neće imati, to je dobro pisanje. Uzmimo, recimo, tvoj slučaj: skoro svaka tvoja priča ili pesma toliko je besmislena i toliko je nebulozna da se čitalac sa pravom upita: da li se ovaj tip možda hrani burekom od bunika i naliva prokislim mlekom?. Takođe, ako bi kojim slučajem postojala olimpijada književnosti, vrlo je verovatno da bi se poneke od tvojih stvari tu proslavile i nakitile zlatnim medaljama u disciplinama kao što su ( da nabrojim samo neke ): najdosadnija, najpromašenija, najtupavija, itd. Postoje još neke od zamerki koje bih uputio tvojim tekstovima; recimo: zagušeno izražavanje; razularenost; slike čiste kao lice tek izašlo iz rudnika crnog uglja; uporno gacanje kroz neodređenosti, eventualnosti i smetlišta jednog sumnjivo civilizovanog sveta u kome živimo. Suviše si laksativno inspirativan. Pa zatim: sintaksna nedoučenost; bledunjavost reči; sipljivost rečenice; infantilnost izraza; loš stil; pesimizam iz staračkog doma za nezbrinute maloumnike, i još mnogo, mnogo toga... Ali, vidiš, ma koliko te tvoje priče i pesme bile bedne u svom postojanju, ipak negde ostaju zauvek zabeležene; sve je to književnost: sve su priče i sve su pesme naše mladosti. Pitaš se: kakva korist od neprofitabilnog pisanja?. Seti se da je pisanje način da čovek pobedi konačnost; da ostane na površini čak i kad se to, naizgled, čini nemogućim; da se patuljci u glavi uravnoteže i privedu zdravom razumu; da se spreči lagano atrofiranje moždanih mišića. Pisanje je tu kad god poželiš jedno od sledećeg: da užas povučeš za nos; da strahu razvučeš uši k'o harmoniku; da tugu načiniš smešnom. Pisanje znači biti konačno shvaćen sam sebi i - u jednini. Pisanje, to je svojevrsna alhemija: od komada bezvredne hartije u stanju je da stvori raznolika i neprocenjiva bogatstva. Ali, i ovo nam je svima poznato: nekim piscima ništa ne polazi za rukom. Nekima da. Pogledaj šta je sve Hemingvej bio u stanju da učini sa svojim rečima. Pa dobri stari Buk, nikad dovoljno shvaćeni pijani poštar smeha. Onda Selin, zagubljen u lavirintima noći na svom putovanju kroz tminu. Ili Dilen Tomas i njegova podnošljiva doza ludila. Pa Niče, pustinjak koji je voleo ljude više od bogova. Ili, recimo, Neš. Kao što i sam možeš da vidiš, nisu svi pisci bili promašeni. Pisci su tu da zasluže da ih ljudi čitaju, a ne obrnuto; pre nego što odeš nazad u sobu da ukucavaš stvari, razmisli o tome. Nikad nepodcenjuj značaj ljudskog faktora. I ovim bih dovršio svoju priču: mnoge tvoje priče ili pesme, kao po pravilu, obično ostaju... Pzdrv, W,W,3.
književnost.940 willow,
Užasno poznat ritam Noć je bila mirna i sveža a nebo čisto i puno zvezda; mnogo tih malih svetlećih glava virilo je iznad mrkog pokrivača kao treptave čiode pribodene gore, na mrak. Jesenji vetar bi onda lagano razbudio lišće, i lišće bi poletelo, uvijalo se i lepršalo kroz vazduh i onda opet padalo ka dole. Zvuk kada bi neki list dotakao podlogu bio je veoma jasan i imali bi ste taj prijatan osećaj, kao recimo da slušate pesmu načinjenu od hiljadu strastvenih papirnatih poljubaca. I nakon nekog vremena nastupila bi opet tišina, i mogli ste da čujete strujanje sopstvene krvi dok vam teče kroz telo na gore i na dole, toliko je sve oko vas bilo tiho i neometajuće u svom postojanju. A onda bi uz glasne povike mnogo ljudi sa obe strane poiskakalo iz svojih zaklona i tad bi već postajalo prilično bučno; mnogo čudnih zvukova koji su bili veoma slični urlanju i zapomaganju mešalo se sa jasnim zvucima eksplozija koje su blještavo rovarile kroz tminu, čitavo nebo pretvarajući u buktinju i dim. Ubrzo zatim, sve bi opet zamrlo, pa bi se noć na taj način i privela svom kraju, a do zore bi se već preko nove podloge nakupio tanak sloj rumenog, opalog lišća. Konačno, dok bi topli jesenji vetar lagano razvlačio poslednje ostatke dima po vazduhu, zablistao bi i prvi zrak sunca, najavljujući novi dan na Zemlji. Pzdrv, W,W,3.
književnost.941 mcar, -> #940, willow
Majstorski. MC
književnost.942 mcar,
UVOD Silazeci dole, niza stepenice, jos jednom sam osetio grc. Grc je providan, sacinjen je od stakla ili kristala. Pre ce biti od stakla. Egzistira duboko u mom tkivu, levo od kicme, tu me razara i boli. Zasto? Pravim se da ne znam. Prosao sam pored pokvarenog lifta, zasao sam u unutrasnje dvoriste. Unutrasnje dvoriste, to je dvoriste koje se nalazi u sredini zgrade, jedan nesto prostraniji svetlarnik. Unutrasnje dvoriste je poplocano. Odnosno bilo je poplocano. Neko je izlomio gotovo sve plocice. Zasto? Ne znam. Pocinje kisa i ja gledam kako se deca jure, ko ce pre stici ispod nadstresnice. Kisa je prijateljska danas, zato je pozdravljam, pruzam ruku da je bolje osetim. Kapi se slivaju. Kako su lake. Sa prozora vise peskiri, crveni motivi. Iz prozora dopire poznati zvuk. Iako me to ne zanima ja prepoznajem glas poznate pevaljke. U dzepu i dalje stiskam kljuceve, stiskam ih kao da ce mi oni odgovoriti. A sve je naizgled OK. Napolju je sad sve OK, u mom zivoto je sve OK. Ali ja znam da nista nije OK. Polazim prema reci. Sa prozora neko istresa mrvice, pravo na mene. Mrvice od hleba i ljuske od luka. Nije vazno. Komsinica zuri pored mene. Bezi od kise. Kazem dobar dan njenim sisama koje odskakuju. Gledam ih po navici. Znam da je komsinica utrcala u zgradu, ali to vise i nije vazno. Ja i ne zelim komsinicu, navika u meni registruje, ali jastvo u meni je mrtvo, zasto da ista pokusavam? Zbog cega? Kisa se umorila prestaje. Nakvasila je klupe i ljuljaske na obliznjem decijem igralistu. Nakvasila je rupu sa peskom, koja je tu iskopana da bi se deca u njoj igrala. A deca se tu uopste ne igraju. Kako je lepo biti dete, pomislih, jedino deca osecaju zemlju pod nogama. Vucem noge po asvaltu. Gledam u asvalt. Monotoniju razbijaju komadici pivskih boca. Slusam kako struzu pod nogama. MC
književnost.943 dr.grba, -> #940, willow
>> Noć je bila mirna i sveža a nebo čisto i puno zvezda; mnogo tih Sećate li se onog seminara za pisce u filmu "Throw your mamma from the train"? The night was moist (: Kažu da preveliki procenat priča počinje frazom "noć je bila...".
književnost.944 dr.grba, -> #942, mcar
>> Silazeci dole, niza stepenice, jos jednom sam osetio grc. Grc >> je providan, sacinjen je od stakla ili kristala. Pre ce biti od >> stakla. Egzistira duboko u mom tkivu, levo od kicme, tu me razara i boli. >> Zasto? Pravim se da ne znam. Sad ne mogu da odolim, moram da pitam: Marko, imaš li kakvih tehničkih prepreka da se koristiš YU slovima na Sezamu? Zbilja nema smisla da svoje priče šalješ bez njih. Sam degradiraš sopstveni trud, a čitaocima (pardon: barem meni) izgleda kao čitanje sa govornom manom. Dakle, ako se može pomoći u uvođenju YU slova, slobodno se obrati.
književnost.945 willow, -> #943, dr.grba
>> >> Noć je bila mirna i sveža a nebo čisto i puno zvezda; mnogo tih >> Sećate li se onog seminara za pisce u filmu "Throw your mamma from >> the train"? The night was moist (: Kažu da preveliki procenat >> priča počinje frazom "noć je bila...". Ne vidim neki problem u tome. Mislim, mora čovek sa nečim da počne svoje izlaganje. Ako je opis jedne noći suština priče, sasvim je u redu da priča i počne na takav neki način. A i ne mogu svi pisci da budu originalni bre :), jer, na žalost, premali procenat njih ima taj dar :). Zar ti se ne čini smešnim da se pisci obučavaju po seminarima?. I, šteta što si, pročitavši tu početnu frazu, odustao od daljeg čitanja ove priče: tako si samo propustio mnogo lepih i bajnih stvari koje su se nalazile u njenom nastavku; od grudi, preko pupka, pa na dole :).
književnost.946 mcar, -> #944, dr.grba
Verovao ili ne, ja sam pretvaram yascii u c s itd, Jednom sam poslao tekst u yuasci-ju, onda mi se neko zalio i ja kao budala skidam nasa slova. Narocito je bolno kada je tekst nije u wordu. MC
književnost.947 dzim, -> #943, dr.grba
<M> Secate li se onog seminara za pisce u filmu "Throw your mamma from <M> the train"? The night was moist (: Kazu da preveliki procenat prica <M> pocinje frazom "noc je bila...". Secamo se...(sa ili bez yu-slova...shvatiti po zelji)
književnost.948 willow,
Nije potrebno gledati u dlan Vidiš, kao veoma mlad čovek, razmišljajući o svom životu, uvek bih došao do sledećeg zaključka: živi dok si mlad. Sada, kada nisam više u tolikoj meri mlad, čini mi se da je takva postavka stvari prilično nelogična, s obzirom na činjenicu da na taj način niko ne bi živ dočekao svoju starost; po meni, umesnije bi bilo reći nešto što bi zvučalo otprilike ovako: kad si se već rodio, onda odradi stvar pošteno i do kraja. A tokom vremena, posmatrajući kako svoj, tako i živote svojih prijatelja ili, recimo poznanika sa posla, primetio sam da su svi oni, na ovaj ili onaj način izloženi najrazličitijim spoljnim uticajima a o kojima ne možemo ništa da znamo unapred; baš ti neočekivani uticaji ponekad poboljšavaju kvalitet jednog života, ali ga neretko i užasno iscrpljuju ili često i sasvim uništavaju. Možda je baš to ono što se popularno naziva - sudbina: posledica nemogućnosti predviđanja stvari. Sad, to je u neku ruku i dobro, jer zamisli situaciju kada bi svaki čovek bio u mogućnosti da sa stopostotnom tačnošću predvidi šta će se dogoditi, recimo dva sata unapred: prenosi utakmica postali bi malo kome zanimljivi: svako bi znao unapred koji će rezultat meča biti na kraju. Zato je dobro ostaviti ljudima tu jednu dozu neukosti i uskratiti im budućnost, makar sa aspekta očuvanja posećenosti sportskih priredbi i gledanosti celovečernjih bioskopskih projekcija. Sa druge strane, u recimo devedeset pet posto slučajeva jedan ljudski život toliko je predvidiv da tu nije potrebno nikakvo gledanje u dlan. Pogledaj šta se obično dešava: rodiš se na jednostavan ili složen način. Uživaš u detinjstvu, koje obično zapamtiš kao jedan od svojih najuspešnijih i najsrećnijih perioda. Onda odradiš srednju školu, više ili manje uspešno; posle eventualno stekneš i fakultetsko obrazovanje koje obično možeš da okačiš mačku o rep. Obaviš jedno ili više venčanja u crkvi ili izvan crkve. Napraviš još par malih ljudi koje onda obučavaš i vaspitavaš kako da i oni što uspešnije odrade svoj život. Usput polako traćiš četrdesetak godina svog jedinog života po budžacima kancelarija ili iza nekog šaltera, obavljajući više ili manje dosadne poslove, a u zamenu za tvoje svakodnevno osmočasovno angažovanje dobijaš fišek kikirikija i triper za poneti mesečno; međutim, srećan si: još uvek ti nije uskraćena polusatna pauza za doručak; a tokom svog radnog veka pojedeš otprilike deset hiljada sendviča i popiješ tri puta više šolji kafe; i, naravno, sasvim osediš. Noći provodiš u tišini, sam ili sa suprugom, uporno buljeći u telewizor, očekujući da ćeš najzad videti nešto čemu bi se mogao nasmejati. A ako živiš u nezgodnom vremenu, često se od tebe zahteva da veći deo svog slobodnog vremena provedeš po rovovima i u blatu, jer: svakodnevno se kockajući sa svojim zdravljem, najbolje ubijaš svoju dosadu. Odlaziš na odmore ili ne ( što je mnogo češći slučaj u poslednje vreme ). Dočekaš penziju sav srećan jer više nećeš morati da ustaješ u pet ujutru; ipak nastaviš da ustaješ u isto vreme: lepe navike nisu problem, čovek se najteže oslobađa onih ružnih. Odrađuješ starost i igraš šah ( ili ga ne igraš, u slučaju da si odavno zamrzeo skoro sve, pa i šah ). Jasno vidiš da si negde usput zabrljao ( ili ne vidiš, što je ipak mnogo bezbolnije rešenje ); želeo bi da ti neko pruži još jednu šansu; naravno, ne dobijaš je, makar ne na neki od nauci poznatijih načina. I eto: iako kao ni mnogi drugi ne posedujem nikakve vidovnjačke sposobnosti, smatram da sam upravo pogodio tok najmanje milijardu prošlih, sadašnjih, ili budućih ljudskih života. Ali, to je već njihov problem, a ne tvoj i moj, zar ne?. Pzdrv, W,W,3.
književnost.949 ranx, -> #948, willow
> prošlih, sadašnjih, ili budućih ljudskih života. Ali, to je već > njihov problem, a ne tvoj i moj, zar ne?. Tako je. Bravo ww3!
književnost.950 dalex,
Pre nekog vremena pročitao sam zbirku krimi priča 'Ubij me nežno', koju je priredio Svetislav Jovanov (poznat u književnom svetu, pominje se u 'Reči' :). 'Kriminalistička priča je ogromnoj većini svojih današnjih konzumenata jedino i poznata u obliku "tvrde" ili "grube" ("hard-boiled") podvrste: od perverznih posleponoćnih televizijskih serijala do ekstremno jeftinih edicija za "draškanje nasiljem", od često stupidnih (literarnih) mešavina sa "hororom" do obnavljanja kulta starih filmova o Filipu Marlou - jedno lice krimi priče gotovo da zaklanja sva ostala. Pa ipak, uprkos svojoj popularnosti i isplativosti, "tvrda" krimi-priča i dalje jeste fenomen, koji je udahnuo strategijski "svežu krv" kriminalističkim pripovedanjima od sredine veka naovamo, kopča čitave vrste pa i žanra i sa aktuelnim svetom, ali i sa tzv. "ozbiljnom" umetnošću.' Iz pogovora Svetislava Jovanova Prva u zbirci je priča R. L. Stivensona, međutim, bez obzira što volim 'Ostrvo s blagom', meni se nije dopala. Doduše, Jovanov ističe ovu priču, govori kako je to preteča krimića, poredeći je sa jednom Poovom pričom koja ima za tematiku ubistvo, a takođe se smatra pretečom žanra. Ima prekrasna, ne toliko žanrovska, Borhesova 'Čovek sa ugla ružičaste kuće', moj apsolutni favorit u ovoj zbirci, a za vas jedan urbani detalj iz priče tvorca Mike Hammer-aa. 'Neki dani vise nad Menhetnom kao ogromni par nevidljivih klješta, koja polako stežu grad sve dok se jedva može disati. Potmuli huk oluje odzvanjao je nad kavernom Pete avenije i ja sam pogledao tamo gde je nebo počinjalo, na 71. sprat Empajer stejt bildinga. Mogao sam namirisati kišu. Bila je to ona vrsta koja visi nad uredno naslaganim betonskim zdanjima, sve dok se ne natopi prašinom i sitnim delićima, a kad je već pala, to uopšte više nije bila kiša, već znoj grada.' iz Miki Spilejni "Čovek koji ubija"
književnost.951 dr.grba, -> #945, willow
>> seminarima?. I, šteta što si, pročitavši tu početnu frazu, odustao >> od daljeg čitanja ove priče: tako si samo propustio mnogo lepih i >> bajnih stvari koje su se nalazile u njenom nastavku; od grudi, preko >> pupka, pa na dole :). Otkud ti ideja da sam odustao od daljeg čitanja priče? (((:
književnost.952 dr.grba, -> #946, mcar
>> Verovao ili ne, ja sam pretvaram yascii u c s itd, Jednom sam poslao tekst >> u yuasci-ju, onda mi se neko zalio i ja kao budala skidam nasa slova. >> Narocito je bolno kada je tekst nije u wordu. Pobogu! Sve što treba da uradiš je da na Sezamu lupiš SET CODE YUSCII, da dalje šalješ poruke u YUSCII kodu, a taj što se žalio da se sam pobrine za svoj prijem YU slova.
književnost.953 willow,
Sve što dotakneš Ispravite me ako grešim, ali čini mi se da osim što se uči, čovek se i muči dok je živ. Izuzimajući neke od srećnika koji su svojom ili tuđom zaslugom sada u mogućnosti da sve što dotaknu pretvore u zlatno grumenje, jednom mom poznaniku, recimo skoro nikad ništa ne polazi za rukom: sve što on dotakne toliko se često pretvori u mišji izmet da to već postaje smešno. Ispričao mi je situaciju kada ga je dežurni oficir uhvatio na straži dok zapisuje stvari na parčetu hartije umesto da čuva magacin; morao je zbog toga da provede čitavih nedelju dana u zatvorskoj ćeliji. Drugom jednom prilikom, pokušavajući da izvrši samoubistvo, pojeo je punu šaku otrova za pacove i nije mu se dogodilo skoro ništa osim što je i dalje ostao neshvaćen. A tu je i onaj slučaj kada je razjarenog šefa nazvao "onduliranom pudlicom" a ovaj mu istog trenutka uručio otkaz. Žene su ga ostavljale iz više ili manje jasnih razloga; poslednja ga je odbacila u toku jednog od njegovih najžešćih pijanstva, iako joj je neposredno pre toga rekao nešto veoma lepo: radimo ove noći sve ono što će nam pomoći da budemo lepi jedno drugom i sledećeg jutra. E sad, zaključak bi mogao biti u stilu: samo je istinski nesrećno stvorenje u stanju da napravi totalnu budalu od sebe. Vredimo li mi nešto i koja je doza truda potrebna?. Uzmite, recimo slučaj Van Goga. Da li je baš uvek neophodno odsecati delove tela?. Pogledajte priče Marka Cara. Šta taj čovek svo vreme uporno pokušava da nam kaže?. U okviru čega mi to, ustvari, postojimo?. Mogu li se stvari dovesti u red mirnim putem ili ne?. Da li će nas mašta u jednom trenutku izdati?. Međutim, ono što mene kopka, to je fascinantan podatak o tome da se devedeset devet procenata stanovništva ove planete smatra malim ljudima: patuljcima i liliputancima; da se ogromna većina stvari koje čine njihov život smatra malim stvarima, recimo kao kad nosite cipele broj nula i živite u kutiji od šibica; da se mnogo ovozemaljskih ljudskih života okončava u ubeđenju da osim što se uči, čovek se i muči dok je živ. I najveća banalija je u prostoj činjenici da većina ljudi smatra kako je to u redu; da je to način na koji se stvari odvijaju. Izgleda da tako stvarno i jeste. Zaista je začuđujuće koliko se ništavila može projektovati i koliki se broj trauma može usaditi u jednog čoveka, čak i u slučaju da ovaj uopšte nije imao: ni nesrećno detinjstvo, ni preskočenu mladost, ni uskraćenu starost, ni tvrdu stolicu, ni neredovan seks, ni supružničke svađe, ni sifilis, ni kugu, ni interesovanje za politiku, ni inkviziciju pred kućnim pragom, ni pacove na tavanu, niti se ikad susretao sa prevelikim računima za utrošenu struju, vodu, telefon, kanalizaciju, ili na neki od grubljih načina snosio troškove svog vremena, postojanja i trajanja. Ovde. Pzdrv, W,W,3.
književnost.954 pperica, -> #948, willow
Bravo, Majstore!
književnost.955 mcar, -> #953, willow
Odlicno. MC
književnost.956 olio, -> #944, dr.grba
> Dakle, ako se moze pomoci u uvodenju YU slova, slobodno se obrati. Pa nemoj tako!!! Radimo na razlicitim sistemima i konfiguracijama Samo da te pitam : jel moze SDW da cita kodni raspored 1250? Juce nesto exepimentisao pa nista ili sam u zabludi. Ako neko hoce totalno da objansni kako citati nasa slova slobodno neka kaze.
književnost.957 dr.grba, -> #956, olio
>> Radimo na razlicitim sistemima i konfiguracijama >> Samo da te pitam : jel moze SDW da cita kodni raspored 1250? >> Juce nesto exepimentisao pa nista ili sam u zabludi. >> Ako neko hoce totalno da objansni kako citati nasa slova slobodno >> neka kaze. Pošiljalac poruke, ako može, treba da pošalje tekst sa YU slovima. Primalac poruke može da na Sezamu otkuca jedno SET CODE NONE i da ubuduće sve poruke vidi iskonvertovane bez YU slova. Dakle, ne sme da bude nikakvih problema. Uzgred: ne koristim SDW, ali da, on može da koristi CP1250: svojevremeno je baš za potrebe ovog programa kreiran font GLOMAZNI, koji se još uvek može pronaći negde u Sezamovom direktorijumu.
književnost.958 willow,
Nešto umirujuće i veoma lako ( kao vinograd pun žena ) Sada je već prilično kasno i čitava je ulica kojom hodam opet pusta i čista, kao duša; vazduh, još uvek topao, sačuvao je nešto od svoje dnevne vreline, a velike bele svetiljke privlače oko sebe male nečujne leteće insekte koji neprekidno doleću i okupljaju se u još većem broju, i mnogo malih krilatih senki sada se jasno ocrtava po pločniku i zidovima okolnih kuća. A jedna od tih kuća, prostrana, široka, sada stoji tu, i zaista je lepa, iako se sa njenih zidova sva farba već sasvim oljuštila; takođe, u oknima nedostaju prozorska stakla, a drvena ograda, izlomljena na previše mesta, jedva se održava u vertikalnom položaju i samo je pitanje vremena kada će se srušiti na zemlju, preko ivičnjaka. Do pre nekog vremena ovo je bilo prebivalište ljudi, a sada je celokupan prostor ispred ulaznih vrata zakrčen nepotrebnim komadima nameštaja, nagorelim aparatima za domaćinstvo i kesama za iznošenje đubreta; sivi motivi, umrtvljena priroda: po tome bi svaki prolaznik jasno mogao doći do zaključka da dvorište ove kuće lokalnom stanovništvu služi kao smetlište, ne izletište. A otprilike metar i po udaljen od južnog zida kuće, nalazi se jedan sto; prostran, temeljan, čvrst sto, načinjen od betona, a takve stolove nije baš tako lako ukloniti ili uništiti. Po njegovim dimenzijama, rekao bih da je sto predviđen za, otprilike, dvadeset osoba; izgleda da je čovek koji ga je konstruisao redovno bio u prilici da ugosti značajan broj ljudi; možete li da zamislite kakva su se sve veselja nekada tu priređivala?. Takođe, ako ikada budete u prilici da se prošetate ovuda, primetićete tik uz ogradu, nalazi se jedan roštilj koji je skoro na identičan način kao i sto, formiran od veoma solidnog materijala: zidovi su mu načinjeni od krupnih primeraka cigle, kao i krov, kao i dimnjak; a tako velik roštilj odavno nisam bio u prilici da vidim: čovek bi tu mogao slona da zavrti. Sada se ja pitam: koliko je posetilaca ovde do sad obedovalo neki od ukusnih specijaliteta pripremljenih na taj način?. Koje su pesme što su ih nekada svi zajedno pevali i koliko bi se dugih, nezaboravnih letnjih noći spajalo u jednu?. Šteta; šteta što više niko ne stanuje ovde; ovo mi se mesto čini tako umirujućim; u ovoj bi kući bilo veoma lako živeti: kao u vinogradu punom žena. Zašto li su se prethodni stanari odselili?. Čovek ne bi trebao tako lako da napušta ovakva mesta, na kojima se na pravi način odigrava život. I sada, dok ovu priču lagano privodim kraju, sedeći u hladu nežnozelenih borovih iglica, razmišljam o svim onim ljudima kojima se čitav svet obrušava a oni i dalje besne na sunce i urlaju na mesec, i u iščekivanju neke kosmičke pravde žive dekoncentrisano, raštimovano, bez melodije, trošeći svoje vreme nerezonski, i neprestano stvarajući oko sebe nešto što posle nazivaju: dosada, depresija, turobnost, itd.; a ustvari, čini mi se da ako ovako nastave, prava jebada njima tek predstoji. I sad ja ulazim u svoju kuću, penjem se u svoju sobu, otvaram novu bocu dobrog, ohlađenog belog vina, i negde pri samom kraju ove priče ukucavam joj jednu predposlednju rečenicu. I jednu poslednju. I jednu prekobrojnu. Pzdrv, W,W,3.
književnost.959 mcar, -> #958, willow
Vrlo lepo. MC
književnost.960 smilja, -> #957, dr.grba
> Uzgred: ne koristim SDW, ali da, on moze da koristi CP1250: Kad mi je programer reinstalirao racunar zamolila sam ga da mi postavi kodni raspored CP1250 KOJI CE FUNKCIONISATI u modemskim komunikacijama i naglasila sam da koristim SDW.. Medjutim ostala su mi jedino dva slova: dj i s...Uz to ovaj sto mi je sad poslednji put reinstalirao kompjuter radi aplikacije na SEZAM/Prou.. Ako je tvoj savet da se predje na drugi off line rider..da ne bih vise maltretirala kompjuter onda kazi? Inace u Wordu mi je CP1250. > svojevremeno je bas za potrebe ovog programa kreiran font GLOMAZNI, > koji se jos uvek moze pronaci negde u Sezamovom direktorijumu. Imam utisak da mije taj GLOMAZNI font blokirao povremeno rad racunara, jer iz nekog razloga Windows nije imao podrsku za ta slova.. Bar su mi tako objasnili (: Smilja
književnost.961 dr.grba, -> #960, smilja
>> Ako je tvoj savet da se predje na drugi off line rider..da ne bih >> vise maltretirala kompjuter onda kazi? Inace u Wordu mi je CP1250. Eh, stavljaš me u nezgodnu situaciju. SDW ljudi hvale - ja ga ne koristim, vrlo sam konzervativan, pa rabim stari SOR. Imam ekranske fontove po CP1250 u raznim veličinama, pa mi to ne predstavlja problem. Senior, opet, čak i u toj večitoj Beta faiz je dobar, ali me iritira što je mail indeksiran po broju poruke, a ne po datumu i vremenu, pa mi zmrlja arhivu maila nakon periodične renumeracije. >> Imam utisak da mije taj GLOMAZNI font blokirao povremeno rad racunara, >> jer iz nekog razloga Windows nije imao podrsku za ta slova.. >> Bar su mi tako objasnili (: Ovo, opet, ne mogu ni da poreknem ni da potvrdim, jer ne koristim dotični font. U drugim konferencijama (najbolje Sezamnet.2:olr) možete dobiti savete od ljudi koji su bolje pečeni na ovom polju od mene.
književnost.962 willow,
Napast Pripadam onoj grupi ljudi koji jednom kada odu u postelju, obično ostvare brzinski rekord u smislu potrebnog vremena za sopstveno uspavljivanje. Međutim, noćas mi se dogodila neobična stvar: iako sam otišao na spavanje prilično kasno i u velikoj meri iscrpljen, nikako mi nije polazilo za rukom da zaspim. uzroka te moje nemogućnosti bilo je više; preciznije rečeno: beskonačno mnogo. KOMARCI: ta nimalo, nimalo divna stvorenja. ta napast. pazi kakva jebada: ležim u tami okružen zujanjem paklenih zvončića; usred najezde krvoločnih letećih tačkica; uhvaćen u klopci mutanta čiode i vampira i sivkastih vodenih prebivališta; ima ih u količinama po svoj prilici dovoljnim da me tim svojim nosevima čitavog raskupusaju i izbuše i sjebu. a izvesno vreme, pokušavao sam istovremeno da se izborim na dva bojišta: hvatanjem sna sa jedne, i uništavanjem mnogobrojnih nevidljivih tupana sa druge strane; onda sam digao ruke od sna. kako je to moguće: zar ti mali seratori nikada ne spavaju ?. postepeno, eksperimentišući sa načinima na koje čovek može da za veoma kratko vreme veliki broj njih izbaci iz igre, kao jedan od delotvornijih učinio mi se sledeći: postavio bih im zasedu; aktivirajući sijalicu, potom bih se vratio u prvobitni, ležeći položaj, i čkiljeći na oba oka, čekao sam ih, izigravajući kao da spavam. I ubrzo bi ih imao u šaci. Na ovaj način, uspešno sam pokupio mnoge, odlažući ih ustranu kao medaljončiće da čekaju neku narednu šansu. nisu mi predstavljali nikakav problem. Mišji kurčići. ali, nekolicina njih imala je prilično nezgodan način kretanja: obletali bi me čitavo vreme kružno, iznad potiljka, i nikako nisam uspevao da ih provalim gde su. Iz tog razloga, bio sam primoran da ustanem ne bi li ih nekako doveo u red: tako bih u gaćama onda izvesno vreme skakutao od ovog do onog zida, i jednog po jednog lagano odpremao u istoriju. toliko se ovaj moj kontranapad pokazao uspešnim da sam dopustio sebi i luksuz: jednom od tih sisoja prišunjao sam se odpozadi, kažiprstom ga čvrknuo posred te njegove sićušne guzice i čekao da vidim rezultat. međutim, pamtim jednog koji je mlatarao krilima ludački brzo; pošto nikako nisam uspevao da ga otpišem sa spiska, toliko me je izveo iz takta da sam se razjaren okomio na ostala nevina stvorenja što su se muvala po sobi: mušice, mrave, pauke, moljce, itd. konačno, urazumivši se, odlučio sam da za tog minijaturnog zviždećeg klipana pripremim posebnu taktiku: pričekao ga malo da se umori, a kad je sleteo na plafon da odahne, ja ga jednim potezom ispičkarao u večna lovišta. a do momenta kada sam ih se u zadovoljavajućem broju oslobodio, skazaljke na časovniku postavile su se na 5:00 izjutru; nerezonski bi bilo sada vratiti se u postelju: već bih u narednoj sekundi bio prinuđen da ustanem. ipak, pripremajući se za odlazak na posao bio sam veoma zadovoljan: kako cifrom uklonjenih avetnih iglica noći, tako i činjenicom da će čitavih četrdesetak daveža manje biti pri- sutno sledeći put kada se bude cirkala moja krvna tečnost. osećajući se odlično, recimo, kao posle celovečernje zabave i poželevši sebi veoma laku narednu noć, izašao sam iz kuće bez trunke umora, pravo unapred: u susret svim sunčevim zracima: kako onima na nebu, tako i onima na Zemlji u izvesnoj meri svestan da mi istinska gnjavaža možda tek sad predstoji. Pzdrv, W,W,3.
književnost.963 ranx, -> #960, smilja
> Kad mi je programer reinstalirao racunar zamolila sam ga > da mi postavi kodni raspored CP1250 KOJI CE FUNKCIONISATI Kod mene radi ovako: Win95 OSR 2 PEE, SDW kao off line reader, fontovi pod CP1250 (Arial CE i Courier New CE, dobijaju se uz Win). Ako kod tebe ovako ne može, znači da ti je pobrljao nešto pri instalaciji sistema, ali je moguće da ti u SDW nije dobro podešen Sezamov kodni raspored. Pogledaj sa SET CODE koji ti je raspored na SEZAMU, pa taj isti postavi i u SDW.
književnost.964 morkin, -> #959, mcar
> Vrlo lepo. > MC Ubiste se hvaleći jedan drugoga... ;)
književnost.965 smilja, -> #963, ranx
> Ako kod tebe ovako ne moze, znaci da ti je pobrljao nesto pri instalaciji Proverila sam sve po tvojim instrukcijama i zakljucila da je ipak nesto pobrljao i da cu za sad pisati bez nasih slova. Inace sam zavisnik SDW pod uticajem Save Gacica... Ipak, hvala na korisnom savetu :) Smilja
književnost.966 smilja, -> #961, dr.grba
> Eh, stavljas me u nezgodnu situaciju. SDW ljudi hvale Pa ja postadoh zavisnik zahavaljujuci Savi a ostala mi je jedna obaveza koju bi trebalo da ispunim. Nadam se da citaoci nece imati nista protiv - ovakvog kodnog rasporeda /none/ (:
književnost.967 kum.djole, -> #960, smilja
>> da mi postavi kodni raspored CP1250 KOJI CE FUNKCIONISATI >> u modemskim komunikacijama i naglasila sam da koristim SDW.. A da ne smaramo više književnost ovim neknjiževnim pričama? Sve svoje probleme sa YU slovima možeš da rešiš uz pomoć par programa koji se odavno nalaze na Sezamu, u direktorijumima vezanim za yu slova. Tako posle nećemo da se stavljamo u "kozu sysadma" već u "kožu" istog. >> Imam utisak da mije taj GLOMAZNI font blokirao povremeno rad racunara, ..i kad to sve rešiš, poslaćemo ti i MS Sans Serif koji neće da te blokira. Btw, čitanje iole mislenih izjava, tekstova, priča i ostalih filozofija _bez yu slova_ je pravo mučenje - meni to, jednostavno, nije "pitko".
književnost.968 kum.djole, -> #964, morkin
>> Ubiste se hvaleći jedan drugoga... ;) - Willow, odlican si, nema sta da te bude blam. Vesela prica, nema sta. Izazvalo emocije - odlicno, odlicno. Hvala. Bitno. Ovo, bogami, mocno. Mnogo lepa prica. Zahvaljujem se. Hvala na pohvali za price. Majstorski. Odlicno. Vrlo lepo. - ;)
književnost.969 willow, -> #968, kum.djole
>> Ubiste se hvaleći jedan drugoga... ;) Ništa mi nije jasno. Željkoni, Džo, pitam sad ja vas: gospodo, u čemu je problem ?. :)
književnost.970 kum.djole, -> #969, willow
> Željkoni, Džo, pitam sad ja vas: gospodo, u čemu je problem ?. Je l' moram i ja da ti odgovorim?
književnost.972 askripka, -> #971, willow
­=- E, sad. Zamolio bih sledeće juzere: (...), askripka, (...) ­=- ( oh Bože, trebao bih da ti budem zahvalan - podario si me čitalačkom ­=- publikom! ) koji su, na ovaj ili onaj način, u jednom ili više ­=- slučaja, pozitivno ili ne, ali ipak procenili neku od mojih stvari, ­=- da prekinu sa tom praksom... Prvo: s obziorm da si upotrebio reč 'praksom', podrazumevaš da navedeni spisak čine ljudi koji su komentarisali radove koje ti šalješ. Ne sećam se (ispravi me ako grešim) da sam ja ikada to uradio. I ne samo ja, nego (po mojoj slobodnoj proceni) bar pola ljudi sa tog spiska. Razloge zbog kojih to ne činim sam ti i objasnio jednom prilikom. Drugo: svako objavljivanje bilo kakvog materijala podložno je kritičkom sudu, bez obzira na njegovu stručnost. To moraš da prihvatiš. Treće: ne diraj mi kuma ;) Četvrto: da ste preterali, preterali ste.
književnost.973 willow, -> #972, askripka
>> Prvo: s obziorm da si upotrebio reč 'praksom', podrazumevaš da >> navedeni spisak čine ljudi koji su komentarisali radove koje ti >> šalješ. Ne sećam se (ispravi me ako grešim) da sam ja ikada to >> uradio. O, da, Sale, jesi, jesi. :) Pa zar se ne sećaš slučaja "Prepiska"? :). Ubacio sam tu stvar u "viceve" i ti si mi onda šiknuo odgovor u kome si rekao da sam konačno pogodio odgovarajuću temu :). Šta to dokazuje? To dokazuje da si me u par navrata iščitao ovde :). Pa zar nije tako? :) Međutim, u pravu si: reč "praksa" nikako ne odgovara pravom stanju stvari. Preciznije bi bilo da sam, recimo, ukucao "jedinstven slučaj". Zajeb, kao po običaju. >> I ne samo ja, nego (po mojoj slobodnoj proceni) bar pola ljudi sa >> tog spiska. Razloge zbog kojih to ne činim sam ti i objasnio >> jednom prilikom. Vidiš, pošto je moja poruka uništena, sad nema nikakvog smisla da ti potanko opisujem stvar od slučaja do slučaja. Za sad mi veruj na reč, a detalje ću ti saopštiti tek ako si spreman da platiš pivo :) >> Drugo: svako objavljivanje bilo kakvog materijala podložno je >> kritičkom sudu, bez obzira na njegovu stručnost. To moraš da >> prihvatiš. To sve prihvatam. Ništa ja ne zameram ljudima koji mi kažu da je ova ili ona moja stvar totalna nebuloza; to je sve u redu; ionako sve što ukucam obično sledećeg dana odložim u kantu za smeće. Osim toga, priznajem: ponekad kucam suviše brzopleto; čovek i dalje mora da se zanima nečim kad popije svo vino po kući. Međutim, kisele smajlije na prihvatam. A stvar je u tome da me je malo kocnulo to što su Željkoni i Džo koknuli kiseli smajli na kraj svog izlaganja. Da su stavili zdrav osmeh tipa ":)", sve bi, kunem ti se, i ne pomakao se sa ovog mesta, bilo drugačije. :) I nije mi jasno zašto je potrebno da se ovakve stvari događaju. Ko, uopšte ima koristi od toga? >> Treće: ne diraj mi kuma ;) A po kom osnovu ti je kum kum ? :) Ne diram ja Džonsona. Faca je on. Samo se, s vremena na vreme, počarkamo malo :). >> Četvrto: da ste preterali, preterali ste. Neka vrsta prepucavanja, izgleda, mora uvek da postoji; tastatura ill puška, potpuno svejedno. Ljudi sve manje imaju razumevanja jedni za druge; pas je, ustvari, čovekov najbolji prijatelj. Oh, kakva volšebna misao! :)
književnost.974 smilja, -> #967, kum.djole
> A da ne smaramo vise knjizevnost ovim neknjizevnim pricama? Izvinjavam se mladim talentima sto sam im narusila njihovu lirsku oazu;) Greska je bila u tome sto pitanje nije bilo postavljeno u konferenciji:OLR > Sve svoje probleme sa YU slovima mozes da resis uz pomoc par programa BTW. nije "par programa'' nego nekoliko programa (: > Btw, citanje iole mislenih izjava, tekstova, prica i ostalih filozofija > _bez yu slova_ je pravo mucenje - meni to, jednostavno, nije "pitko". Mislim, da sam i rekla da necu vise pisati u konferencijama pa Ti i tvoji prijatelji nemate vise razloga da se mucite da citate moje filozofske besmislice. Uostalom, ni ja nisam citala ono sto me ne zanima; "jednostavno" preskocis ! > ..i kad to sve resis, poslacemo ti i MS Sans Serif koji nece da te blokira. Hvala, na pametnom i mudrom savetu ali pitanje nije bilo upuceno tebi ;) Smilja
književnost.975 kiki, -> #974, smilja
> Hvala, na pametnom i mudrom savetu ali pitanje nije bilo upuceno tebi ;) Ako si ga nekom direktno uputila.. zašto to ne uradiš preko mail-a a ne preko konferencije. Ovde može svako da ti odgovori.. a ti ako ti se ne svidja jednostavno Preskoči :)
književnost.976 askripka, -> #973, willow
­=- O, da, Sale, jesi, jesi. :) Pa zar se ne sećaš slučaja "Prepiska"? ­=- :). Ubacio sam tu stvar u "viceve" i ti si mi onda šiknuo odgovor u ­=- kome si rekao da sam konačno pogodio odgovarajuću temu :). Šta to ­=- dokazuje? To dokazuje da si me u par navrata iščitao ovde :). Pa ­=- zar nije tako? :) Tako je. Iščitao, ali ne i komentarisao 'ovde', kako ti kažeš. ­=- >> I ne samo ja, nego (po mojoj slobodnoj proceni) bar pola ljudi ­=- >> sa tog spiska. Razloge zbog kojih to ne činim sam ti i objasnio ­=- >> jednom prilikom. ­=- ­=- Vidiš, pošto je moja poruka uništena, sad nema nikakvog smisla da ­=- ti potanko opisujem stvar od slučaja do slučaja. Za sad mi veruj na ­=- reč, a detalje ću ti saopštiti tek ako si spreman da platiš pivo :) Ako si sam ubio poruku koju si poslao (pretpostavljam da na to misliš, nisam proveravao), to ne briše i njen sadržaj kod ljudi koji su je pročitali. Da ti verujem na reč ne mogu jer činjenice drugačije govore. Komentarisanje putem mail-a, u nekoj grupi, preko phona ili u kafani je jedna, a pisanje ovde u konferenciji sasvim druga stvar. Prostom proverom lako je uočiti da ti dobar deo navedenih usera nikada nije repliciralo u ovoj temi povodom tvojih pričica. To je činjenica. A pivo ne konzumiram već duže vreme... :( Al' ako treba da te izvedem negde, samo reci ;) ­=- To sve prihvatam. Ništa ja ne zameram ljudima koji mi kažu da je ­=- ova ili ona moja stvar totalna nebuloza; to je sve u redu; Slažem se. ­=- ionako sve što ukucam obično sledećeg dana odložim u kantu za smeće. Pametno ;>> ­=- Osim toga, priznajem: ponekad kucam suviše brzopleto; ­=- čovek i dalje mora da se zanima nečim kad popije svo vino po kući. Ima i drugih načina. Može malo da se prošeta. Do najbližeg dragstora, npr. ;) ­=- Međutim, kisele smajlije na prihvatam. I takve stvari jednostavno MORAŠ da prihvatiš. ­=- I nije mi jasno zašto je potrebno da se ovakve stvari događaju. ­=- Ko, uopšte ima koristi od toga? Neke stvari se ne rade iz koristi. Tako gledano, 98% poruka na ovom sistemu je beskorisno. ­=- A po kom osnovu ti je kum kum ? :) Ne diram ja Džonsona. ­=- Faca je on. Samo se, s vremena na vreme, počarkamo malo :). Zna on sam po kom osnovu, a to je najbitnije... :) ­=- Neka vrsta prepucavanja, izgleda, mora uvek da postoji; tastatura ­=- ill puška, potpuno svejedno. Nije prepucavanje štetno po default-u. Naravno, ako je preko tastature. A o prepucavanju puškama i okidačima moderator Grbić sigurno zna mnogo više... ;>> (Eto vidiš šta radim... nisam mogao da odolim... ;) I to je deo ovoga. Ponekad pomislim da je Grba najbolje rešenje za moderatora, a ponekad da je najgore... Ali to nema veze sa ovime.) ­=- Ljudi sve manje imaju razumevanja jedni za druge; ­=- pas je, ustvari, čovekov najbolji prijatelj. ­=- Oh, kakva volšebna misao! :) I ovo je istina (mislim na prvi red). I logična posledica života koje živimo i okruženja u kome se nalazimo. Totalnog sranja. ************* Kratka dopuna online: primetio sam da je poruku (od koje je i sve počelo) poništio moderator, a ne sam user kako sam u prvi mah pomislio. Moje pitanje je zbog čega? Naravno, ako moderator smatra da treba da napiše odgovor.
književnost.977 willow, -> #976, askripka
>> Da ti verujem na reč ne mogu jer činjenice drugačije govore. >> Komentarisanje putem mail-a, u nekoj grupi, preko phona ili u >> kafani je jedna, a pisanje ovde u konferenciji sasvim druga stvar. >> Prostom proverom lako je uočiti da ti dobar deo navedenih usera >> nikada nije repliciralo u ovoj temi povodom tvojih pričica. >> To je činjenica. Aj-jaj-jaj :). Pa ja sam, mislim, tamo veoma jasno naznačio: "na ovaj ili onaj način". Znači, nisam podrazumevao samo repliciranje u temi. Ali, ništa od toga nije bilo niti preko phona, niti u kafani. Meijl, reply, page načini. Uostalom, smatram da sve to više nije ni malo bitno. Sjeb'o sam stvar i u redu je da snosim posledice toga. >> A pivo ne konzumiram već duže vreme... :( Al' ako treba da te >> izvedem negde, samo reci ;) Hmmm...U putnom pozorištancetu "Puž" prikazuje se mala Hajdi. Vodi me da je gledam kako sa zvončićima u kosi bere sebi šareno, mirisno planinsko cveće i pevuši nežne pesmice smeštena u čistoj, toploj kućici na vrh snegom prožetih Alpskih venaca. Čisto da prikupim svež materijal za neku novu pričicu, pesmicu, tekstić. Je l' važi? :) >> d=- Međutim, kisele smajlije na prihvatam. >> I takve stvari jednostavno MORAŠ da prihvatiš. A šta fali lepim, zdravim osmesima tipa ":)"? >> d=- Ljudi sve manje imaju razumevanja jedni za druge; >> d=- pas je, ustvari, čovekov najbolji prijatelj. >> d=- Oh, kakva volšebna misao! :) >> I ovo je istina (mislim na prvi red). I logična posledica života >> koje živimo i okruženja u kome se nalazimo. Totalnog sranja. Čovek je prinuđen užasno velik broj svojih dana da provede totalno izveden iz takta; ovi mutanti koji nam stoje nad glavama čudovišno su bezobzirni. >> Kratka dopuna online: primetio sam da je poruku (od koje je i sve >> počelo) poništio moderator, a ne sam user kako sam u prvi mah >> pomislio. Moje pitanje je zbog čega? Neodmerenost, lascivno izražavanje, razularenost, prozivka, navođenje na prekomerno uzimanje alkohola, loš uticaj na sitnu decu i sve takve stvari... >> Naravno, ako moderator smatra da treba da napiše odgovor. Šta će ti moderator? Zar nisi zadovoljan mojim odgovorom? :) Usro sam motku i isprskao opanke i zato, mislim da je u redu što je poruka uklonjena sa sistema. Mislim da je Grba pametno to uradio. Zakon mora da se poštuje, zar ne? :) Pzdrv, Laksativno Inspirativan Tip
književnost.978 kiki, -> #976, askripka
> A pivo ne konzumiram već duže vreme... :( Al' ako treba da te izvedem > negde, samo reci ;) Bež' pederu! (c) Mi nismo Andjeli Književnost nema šta!
književnost.979 morkin, -> #969, willow
> Ništa mi nije jasno. > Željkoni, Džo, pitam sad ja vas: gospodo, u čemu je problem ?. > > :) Nije problem, samo sam primetio da obojica hvalite drugog, tako da se to hvaljenje nekako izliže i postane kao "Hvala, hvala" u "Sve će to narod pozlatiti". Nekako izgubi svoj smisao i značaj. Daleko od toga da ja sporim vaše pravo na izražavanje mišljenja ili da se ne slažem sa njim. Priče su ok, a ja sebi zadržavam pravo da pohvalim ili pokudim određeno delo koje se ovde publikuje. Kad tako nešto činim, obično to potkrepim sa par rečenica zašto mi se to sviđa ili ne sviđa, što ti i mcar retko činite. Ponavljam, ne smeta mi, samo sam sebi dao za pravo da ukažem na činjenicu. Zaključke neka svako izvede sam. Izvinjavam se ako sam nekoga sa tim povredio.
književnost.980 willow,
Evo, uz izvinjenje svima onima koje sam noćas, na neki način možda uvredio ili uneredio, šaljem i jedan, po mom mišljenju, jako lep književnički odsečak... "Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja čudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveća. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguća. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veća od običnog akvarija. Tamo su se koprcale sićušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne večeri stajala je tako Inger i osluškivala da li će čuti klepetuše. Nije ništa čula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je začula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabačka i skoro nečujna, kao da zamire. To je bila pesma sićušnih ribica. Položaj Salerno je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleća mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i čuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvučalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukočio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenutcima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, - bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta. Velika čudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mračno i svečano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne očekuje li kraj? I šta čekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeći oborene glave dok grmljavina tutnji? Proleće, - da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukčije raspoloženje. Tada bi se često plašili u mraku, pribegavali večernjoj molitvi, postajali vidoviti i čuli predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kući, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, - i vraćali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvočka sikćući poletela na njih? Pa čak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog značaja. Čovek se ukoči i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se miče s mesta, ali ima nešto u njemu što savlađuje, neman je on, liči na pluća koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom..." Knut Hamsun, odlomak iz knjige "PLODOVI ZEMLJE"
književnost.981 dalex,
'Reč' kasni, do sada je najkasnije stizala 17-og...
književnost.982 dzim, -> #974, smilja
<M> Mislim, da sam i rekla da necu vise pisati u konferencijama pa Ti i Shto bre?
književnost.983 dr.grba, -> #976, askripka
>> Kratka dopuna online: primetio sam da je poruku (od koje je i sve počelo) >> poništio moderator, a ne sam user kako sam u prvi mah pomislio. Moje >> pitanje je zbog čega? Naravno, ako moderator smatra da treba da napiše >> odgovor. Poruka je bila intonirana na način i rečnikom koji sam procenio kao neprikladan za objavljivanje u konferenciji. Što se tiče samog stava, u to neću da se petljam: svačije je pravo da ima i izražava ili prećuti svoje mišljenje na neku temu.
književnost.984 askripka, -> #977, willow
Čekao sam da mi stigne (ili ne stigne, oba slučaja mi rade pos'o) reply od moderatora povodom brisanja tvoje poruke da bih napisao svoj (poslednji) komentar na ovu temu. Ono, kontam da nema potrebe više da žvaćemo oko toga, počinjemo i da smaramo. Al' sve mi to lakše pada jer znam da moderator mora pažljivo da pročita svaku poruku... ;) Pa eto nek neko čita ova naša sranja, mmakar i po 'službenoj dužnosti'. Izbegavaću quotiranje (ako izdržim do kraja poruke), nema vajde od toga, a i ide ti brate u prilog da te ne citiram... ;>> Poenta je u sledećem: Ti kažeš da si napravio sranje. Ql. Ja ne ulazim u to da li je to tako ili nije, samo obrazlažem dalje. Ako misliš da jesi, trebalo je da postupiš drugačije. Kao prvo, stvari iz page-a i dalje u page, iz mail-a u mail, a ne ovde u conf. Drugo, obrazlaganje tog 'sranja' koje smatraš da si napravio u dugim replikama samo ti pogoršava stvari. Prosto si trebao da me sjebeš neodgovaranjem na moje gluposti ili odgovorom u jednom redu. Treće, i (po meni) najvažnije: onaj ko ti je obrisao poruku napravio ti je medveđu uslugu. Očigledno je da razlozi koje mi navodi u odgovoru ne stoje, ili se ovde kriterijum menja svakodnevno. Čovek je verovatno želeo da ti sačuva 'imidž' dobrog i prostojnog dečka (da li ti uopšte ovde imaš 'imidž' i kakav je on to je drugo pitanje) i da te 'odbrani' od tebe samog. Na prvi pogled stvari izgledaju savršeno, poruke nema, i vuk siti i ovce na broju. Ali... Zapitaš li je se ti šta će biti sa tvojim 'imidžom' kada neko skapira da je tebi potreban moderator Grbić da te 'samocenzuriše' i da kanališe tvoj nastup ovde? Najgore od svega je što tu 'metodu' ti praktično podržavaš. Zar ne bi bilo bolje (po tebe) da je poruka ostala ovde u izvornom obliku jedno 2 dana, dok ti i poslednji mililitar alkohola ili ne znam već čega ne nestane iz krvi, pa da onda bez reply-eva ikome (incl. me) ugledamo samo jednu prostu rečenicu tipa 'Ljudi, napravio sam sranje, sorry' (pod uslovom da to zaista i misliš, naravno) i da prosto ostane jedno svedočenje kako je vilenjak stisnuo muda i priznao grešku (ponavljam, ako odista smatraš da si je uopšte i napravio). Ovako, posle ove moderatorove 'usluge' ipak ostaje gorak ukus... Za kraj, ide deo Grbinog odgovora meni: ­=- Što se tiče samog stava, u to neću da se petljam: svačije je pravo ­=- da ima i izražava ili prećuti svoje mišljenje na neku temu. Brisanjem tvoje poruke, on to pravo tebi nije ostavio. Ubio ga je zajedno sa porukom. Tako da sve i da hoćeš, ne možeš da kažeš gde si to pogrešio. Nemaš osnovu. Nestala je.
književnost.985 dr.grba, -> #984, askripka
>> ovde kriterijum menja svakodnevno. Čovek je verovatno želeo da ti sačuva >> 'imidž' dobrog i prostojnog dečka (da li ti uopšte ovde imaš 'imidž' i >> kakav je on to je drugo pitanje) i da te 'odbrani' od tebe samog. Na prvi >> pogled stvari izgledaju savršeno, poruke nema, i vuk siti i ovce na broju. >> Ali... Ali, ti nisi u pravu. Ime korisnika koji je poslao poruku je potpuno irelevantno kao kriterijum da se poruka obriše. Nisam ja ničiji advokat. >> Za kraj, ide deo Grbinog odgovora meni: >> đ=- Što se tiče samog stava, u to neću da se petljam: svačije je pravo >> đ=- da ima i izražava ili prećuti svoje mišljenje na neku temu. >> >> Brisanjem tvoje poruke, on to pravo tebi nije ostavio. Ubio ga je zajedno >> sa porukom. Pročitaj moju *celu* poruku. Nemoj da izvlačiš parcijalne zaključke. U prvom delu govorim o *tonu* poruke, a u drugom o *stavu*. Apsolutno nema potrebe da isteruješ veštice zbog ovog slučaja. Stekao sam utisak da ovom forumu pridaješ značaj ultimativnog medija, što on to nije. Ovo je samo jedan konferencijski sistem u kome ljudi (uglavnom) pišu poruke na određene teme. Emotivni stavovi su normalna pojava, ali teško da imaju neku težinu. Racionalni pogledi ipak, rekao bih, čine stvarnu sliku sistema. Idemo dalje, pobogu.
književnost.986 mcar,
Transformersi U gradu postoji jedna neobična kuća. Razlikuje se od drugih kuća sasvim malo. Jednako je zapuštena, prljava ili siva kao i druge. Ljudi ispred nje čekaju autobus. Ne razmišljaju o sivoj kući iza svojih ledja. Samo oni koji moraju da dodju ovamo i otvore natrulu drvenu kapiju misle da se u njoj dešava nešto važno. Zato se oni koji ovamo dolaze osećaju nekako svečano, neko bi rekao nesigurno. Ispred stepeništa sklepana je nevešto obojena portirnica. U njoj obično nema nikoga. Pridošlicu ovo često začudi, isto kao i otvorena, polupojedena konzerva sardina u koju je nagurana korica hleba. Izgleda da je konzerva obavezna, uvek je tamo. I hop. hop, hop, popneš se na strah. Na spratu ima jedna soba sa metalnim kutijama, unutra su kartoni. Na kartonima su upisana imena i adrese, i još nešto sasvim nevažno. Tu sedi jedan veseli brka, u fioci drži luka i slanine. U ormanu uvek ima sakrivena barem jedna boca loze, dobre, stare. On petlja oko kartona, vadi ih i nosi u sobu prekoputa. E, a u hodniku koji on prelazi ima sat, kad svi ćute i kad se sa radija ne čuje narodna muzika onda oni čuju kako kuca sat. A sat kuca tik - tak, tik - tak. I stalno tako. I Brka iz prošlog pasusa svako malo izvadi po jedan karton iz metalnog ormara, pa ga prenese u drugu sobu. U toj drukoj sobi ima velik pult, i umorna žena sa pisaćom mašinom. Imaju i dve stolice. Na drugoj stolici sedi obično neka druga žena, i njih dve pričaju, o deci, o receptima, čak i politici ili poznatim glumcima. Nekada ogovaraju, nekad ćute i štrikaju. Ali to je retko. Kada udje Brka iz prošlog pasusa, na momenat zaćute. E tada se opet čuje onaj vragolan, sat iz predsoblja: tik- tak. Brka obično stavi karton na gomilu, nekad se zadrži, nekada tek da se našali sa ženom što sedi za mašinom. Ona potom uzima jedan po jedan beli formular sa gomile i stavlja ga u mašinu. Kucanje koje usledi kratko traje - samo malo. Onda se čuje kako vadi formular iz mašine, pa stavlja plavi koverat u nju. Pa opet malo kucanja. Na kraju se formular lepo zapakuje u koverat. Pa se koverat stavi na poveliku gomilu istih takvih plavih koverata. Istih? Pa ne baš istih, možda su tekstovi koje je žena otkucala slični, ali se imena ljudi kojima su pismanca upućena ipak razlikuju. Kada završi posao žena nastavi razgovor ili lakira nokte, ili radi bilo šta. Ne razmišlja o kovertima i imenima nego čeka da prodje radno vreme. A plavi koverti čekaju da ih momci koji obavljaju ulogu poštara, a nisu poštari, pokupe i odnesu onima čija su imena unutra zapisana. I u tom momentu još nije jasno da će neki od onih čija su imena u kovertima preći ubrzo iz žive u neživu prirodu. Kako iz žive u neživu, samo tako? Pa ne baš samo tako, ali vrlo jednostavno i bez mnogo patetike. MC
književnost.987 miobrado,
"Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovučen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodeničari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Već su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta neće biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi." Ivo Andrić (Most na Žepi, "Žeđ" (pripovetke), str. 229. - 230., grupa izdavača, 1963. god.)
književnost.988 milica, -> #969, willow
*> Zeljkoni, Dzo, pitam sad ja vas: gospodo , u cemu je problem? U cemu je problem, gospodo? - Carls Bukovski Usluga je bila losa i momak je stalno donosio peskire u pogresno vreme. Pijan, na kraju sam ga klepio po glavi. Bio je mali rastom, i pao je kao oktobarski list, nije se digao, i kad je pocela frka nabio sam sofu na vrata i okacio lanac, drugi stav Bramsove Prve simfonije i moje ruke na guzici dame dovoljno stare da mi bude baba i oni provalise kurceva vrata, gurnuse sofu u stranu; osamario sam uzvristalu sisu okrenuo se i pitao: u cemu je problem, gosopodo? A neki klinac koji se nikad nije obrijao zveknuo me stapom po lobanji i ujutru sam bio u zatvorskoj bolnici vezan lancima za krevet i bilo je vruce, znoj je probijao kroz bele besmislene carsave, i postavljali su sva moguca glupa pitanja a ja znao da kasnim na posao, sto me neizmerno brinulo. What Seems to Be the Trouble, Gentlemen? - Carles Bukowski (Selected Poems 1955.-1988.) The service was bad and the bellboy kept bringing in towels at the wrong moment. Drunk, I finally clubbed him along the side of the head. He was a little man and he fell like an October leaf, quite done, and, when the fuzz came up I had the sofa in front of the door and the chain on, the 2nd movement of Brahms' First Symphony and had my hand halfway up the ass of a broad old enough to be my grandmother and they broke the god damned door, pushed the sofa aside, I slapped the screaming chippy and turned and asked: what seems to be the trouble, gentlemen? And some young kid who had never shaved brought his stick down against my head and in the morning I was in the prisen ward chained to my bed and it was hot, the sweat coming down through the white senseless sheet, and they asked all sorts of sill questions and I knew I'd be late for work, which worried me immensely.
književnost.989 beyb, -> #988, milica
* i oni provalise KURCEVA vrata, * gurnuse sofu u stranu; * osamario sam uzvristalu sisu * okrenuo se i pitao: * u cemu je problem, gosopodo? * * What Seems to Be the Trouble, Gentlemen? - Carles Bukowski * (Selected Poems 1955.-1988.) * and they broke the GOD DAMNED door, * pushed the sofa aside, * I slapped the screaming chippy * and turned and asked: * what seems to be the trouble, gentlemen? Not bad, Milica! Not bad at all! Except that, KURCEVA vrata is hardly adequate for GOD DAMNED door, wouldn't you agree?
književnost.990 kum.djole, -> #989, beyb
> Not bad, Milica! Not bad at all! Except that, KURCEVA vrata > is hardly adequate for GOD DAMNED door, wouldn't you agree? Uh, jes taj prevod Bukovskog očajan - sećam se da su u romanu "Žene" njegovu standardnu "so I ate her pussy" prevodili kao "jeo sam joj mačku". Strašno. "Hoćeš li da mi jedeš mačku?" "Nikad ranije nisam jeo mačku, ajde da probam, kažem ja".
književnost.991 willow,
Cunjajući Knezišom U 12:04 izašao sam iz biblioteke. Na u./i. vratima bila je prikačena cedulja: "Molimo vas da ih zatvarate". Napolju me čekala vrelina. Još jedno toplotno avgustovsko urnisanje. Pakao. Tu više nije bilo šta da se udiše: vazduh je u tolikoj meri bio tečan i gust da ste galantno mogli da plivate po njemu. Ili da od njega spravljate džem. Ili da lovite ribu. Ali ništa za disanje. Aj-jaj-jaj. Komadi pločnika bili su isto-sranje drugo-pakovanje: užareni i vreli kao usijana ringla; bio sam prinuđen da se ne zaustavljam: ako bih slučajno zastao, đonovi na cipelama bi mi istog momenta zacvrčali. Opako, preteće Sunce spustilo se sve do zemlje; na metar iznad glave temperatura je bila hiljadu stepeni celzijusa; niste smeli ruku da ispružite u vis - isprljilo bi vam sve dlačice u podlaktici. Topio sam se kao žvakaća guma. Ili kao gumeni kurton. Nebitno. Izgledao sam tužno, ali išao sam lagano i osećao se lepo: leti su ulice do jaja puste preko dana. Đavolski mrtvo more. Jebena mrtvaja. Ništa tu nije bilo da se vidi; ništa vredno pomena; kao kada razgledaš turistički vodič za pustinju. Neka pudlica čučnula. Prvo se upuvala. Onda ga nagradila. Mislim, pločnik. Došlo mi i ja da čučnem. Međutim, nisam: pudlici su oprostili, ali meni - ne bi. Pokupili bi me nadležni. Bio sam čovek i imao sam svojih obaveza. Plus, odgovornosti. Plus, dužnosti. Podmiruj račune, prati vesti, čitaj dnevnu štampu. Izveštavaj se. Ustani u pet, navuci čiste čarape i šibaj na posao. Zavuci se negde i kunjaj. Čekaj penziju. Muvaj se. Igraj mice. Igraj tombolu. Popunjavaj glasačke listiće. Rešavaj ukrštene reči. Gaji piliće. Snađi se. Muvaj se još malo. Budi čovek: ne ubijaj i ne kradi i izađi na izbore. I ne kenjaj po pločniku. Nedolično je takvo ponašanje. Do moga. Kao da, jebi ga, ja to ne znam? Onda ta dva musava klinca. Nose kuče. Štrokavi su i nedovoljno uhranjeni i kukavni svo troje. Izjebani iz starta. Siroti čovečuljci. Postali su infantilni starci. Suviše rano. Prilazi im žena, sva nesrazmerna: velika glava, ogromno dupe, kilograma i kilograma i trbuha koliko hoćeš; mnogo je tu bureka trošeno za doručak. Suviše slavskog pečenja. Sada drži kifle kao vrstu dijete. Kombinuje ishranu. Forsira biljne produkte. Sputava se. Postoji li neki muškarac u njenom životu? Recimo da ne. Kida lep komad i hrani malog džukca. Zbližuju se. Pas postaje njen ortak. Umiljava joj se. Glumac je do jaja, kao jebeni oskarovac. Boli ga patka: makar će pošteno da se najede. Ova mu tepa: "oh, lepi moj, evo ti...na...". Tužnooki klinci popizdeli: a nama? Tenk im kaže: "vama je deco ovde nešto ostalo nejasno?". "Gospođo, jeb'o Vam nos govno...", odgovaraju joj u glas. Udaljio sam se: neprijatno bi bilo sve to dalje posmatrati. Čim ugledaš nešto tako oštro, brzo okreni glavu u suprotnu stranu. I beži. Uvali se u neku kafanu, naručuj svoja pića i ne razmišljaj niočemu. Osmatraj. I cirkaj. Ako prođe par bajnih nogu, navedi mi jedan - jedini valjani razlog što ih, recimo, ne bi bilo i dvostruko više. Poradi na tome. Ja tako uvek činim. To je zato što ne raspolažem drugim načinima. Kapiraš? Obavio sam pivo u Kolarcu, krenuo dalje. Podignem pogled i vidim je kako čuči iza zamagljenog prozorskog stakla. Starija žena. Osušeno lice, ugašene oči, sve ti to govori: ovo ovde - to su ti straćene godine. Kratko pozno životno doba. Ne obraćam pažnju, osim kad trebam da ustupim mesto. Nemam ti ja vremena za to. Moj se život sastoji od ograničenog broja dana. Trebaju mi ti dani, u što većoj količini. Imam neke planove u vezi sa tim. A vreme nagriza, usitnjava, razgolićuje, podjebava, itd. Čovek se troši i potroši, na ovaj ili onaj način. Ponekad čarolija umire u 12:01 po ponoći. Onda od prve dame dobiješ turobnu babu. Od moćnog, nebeskog konja - magarca koji tegli. Od divljeg tigra - domaću mačku. Od jabuke rumenih obraza - nadrkanu bundevu. Ili: od mlade kurve, - kurvu matoru. Svejedno. Loš uticaj je loš uticaj. Uostalom, jedna-jedina jebada može da se izvede na milion najrazličitijih načina. Pogledaj naslov: laboratorijski eksperiment uspeo, sićušni kućni miš - mrtav. Gospodo, o čemu mi to ovde razgovaramo? Molim vas, dajte da se ne lažemo više; ne oduzimajte mi vreme - nemam ga ni za sebe u dovoljnim količinama. Starost jednako detinjstvo plus mladost plus srednjovečnost. Vodi računa o rezultatima svog postojanja. Ili ne vodi. Tvoj račun - tvoj problem. Kupujem omiljeni sladoled. Odličan ukus. Sitna poslastica. Ipak, osveži te. Pa, da. Uostalom, život i čine male stvari. Deljem jebeni Kapri i mislim da je to zaista to. Kao sav običan svet ustajem u zoru da bih uživao u izlasku Sunca; u podne, obično užinam sendvič sa sirom, šunkom i salatom; poslepodne, čitaću novine, popiću šoljicu čaja, umakaću keks; večeras ću gledati "Zabavu i kikotanje za milione" i grickaću najrazličitije grickalice. Ukucaću, možda, poneku pričicu, pesmicu, tekstić. Recimo: "Bila jednom jedna mala Hajdi...". A noćas ću ljudski i pošteno da ga drkam. Pomislio sam da će i ovo proteći kao i obično. Ali, nije. U visini pasaža ka Obilićevom Vencu, dogodilo mi se čudo: video sam jednog od svojih bogova. Bupnula je pred mene. Pokretni pejzaži džungle u maglovitoj pustoši. Remek-delo prirode. Blještala je. I bupnula. Kratka, smeđa kosa. Preplanula koža, negovana i čista i glatka. Struk taman da ga obuhvatiš palcem i kažiprstom. Butine, stvorene da ih ti oblikuješ; črste ali elastične, kao plastelin. Ostalo, - slatko, kao medom premazano. Nešto do sada neviđeno. Da se čovek usere! To telo se lagano micalo kroz kosmos, kao Sunce: vidiš ga danas i smeš da se zakuneš u njega i sutra. Sunce je pouzdana opklada; nikada ne omane; nije nam uskratilo ni jedan dan, zar ne? Oduvek je bilo tu. Nije mi jasno kako mu ne dosadi? Gde su sad svi ti šiljokurani, astronauti? Imaju li ti druškani hrabrosti tu da slete i da se puvakaju? Neka mu priđu ako smeju. Nešto ne vidim državne zastave na površini Sunca u poslednje vreme. Prestao sam da razmišljam o tome. Ubrzao sam korak, pričvrljio se bliže njoj. Uhvatio sam odličan položaj, malo ulevo. Kibio sam je. Suknja, lagana kao vrapčevo perce, nije predstavljala nikakav problem. Duneš i ona odleti. Posle sve vidiš. Nije mi to bio nikakav izazov. Želeo sam da ovo potraje. Gledao sam i u njena stopala. I gledao i gledao i nagađao. I kašljucao. Nije me konstatovala. Za mene je ostala dostojanstvena i nezainteresovana i hladna, kao mleko iz frižidera. Ovlažio sam do jaja. U svojim fantazijama dodelio sam joj počasno mesto. Ponašao sam se kao nekakav kulov. Pratio sam je i dalje. Normalno. "Ulica je bila široka, ali je moj osmeh bio još širi; prolaznici su me čudno gledali i ništa im nije bilo jasno; psić mi je zapišao cipelu a golub me ciljao sa neba - njihova iskrenost je zadivljujuća. Dan je spolja bio vreo, a ljudi su se kočili iznutra; suviše položenih zakletvi, suviše potpisanih ugovora; još jedno rešenje za iseljenje; potreban im je dobar advokat. Odraće ih, to je sve. Džepovi su mi prazni i košulja mi je prašnjava; leva me cipela žulja, a desna mi landara; ipak, hodam sa svrhom, nanjušio sam nešto ozbiljno, nije mi potreban pas-vodič. Sićušni detektiv guta krupan zalogaj i razrešava naročito-zajeban-i-zamršen slučaj; na vrbi je rodilo grožđe, a mesec je bio limburg kada sam poslednji put bio neko-i- nešto; sada se mi se to ponovo događa; biti čovek - lep je to doživljaj; volšeban je to osećaj; prija ti do jaja." "posvećeno roštilju, Pajčetu, i veselom društvu od sinoć" Pzdrv, W,W,3.
književnost.992 miobrado,
PRISTUP KNJIŽEVNOM DJELU, naziv za vrlo složeno pitanje kako objasniti književno djelo, na koje se njegove osobine i strane usmjeriti, koja svojstva istaknuti i naglasiti; ukratko: što, koliko i na koji način govoriti o književnom djelu, odabranom književnom tekstu i određenoj književnoj pojavi. Riječ je o jednom od onih ključnih problema nauke o književnosti koji su toliko stari koliko i samo društvo i koji se uvijek i iznova ponavljaju kao novi problemi u svakom povijesnom času. I pogotovu u ovom kad se izriču novi sudovi i kad se ustaljene vrijednosti moraju prevrednovati... DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 429.)
književnost.993 mcar,
Sve što vidim i sve što znam Pogled. Naizgled običan dan. Posao, pa ručak, pa dremanje uz novine. Vesti sa radija su uvek loše. Nekako ih treba zaobići. Iz nedalekog školskog dvorišta dopiru povici, to se deca igraju. Čuje se njihova uzbudjena vriska, sigurno je veliki odmor i oni trče dvorištem. A da li znam da sam i ja nekada bio djak u tom istom školskom dvorištu? Isto tako. Prelazim pogledom sobu u kojoj živim već toliko godina, unapred znam položaj svih predmeta. Neke od njih sam ja postavio u njihov trenutni položaj. Sad, kao proleće je, napolju se sunce muči s oblacima. Ustanem li i pogledam kroz prozor videću prizor koji se malo promenio u zadnjih tridesetak godina. Jedno stablo je davno srušila oluja, nadzidali su neke krovove, ali u biti sve je skoro isto. Isto. Da li je vreme stalo, da li ja više normalno ne spoznajem proticanje vremena. Nema razloga i potrebe da ustajem i gledam kroz prozor, sve dobro znam. Dvorište oivičeno utilitarnim stambenim zgradama, jedan samački hotel. U njemu žive ljudi kojima su moćnici pomoću rata uništili živote zbog lične koristi i zadovoljstva. Sada se mogu čuti dok ponekad iz dubine grla pevaju glasno pesme zavičaja koji je uništen i koji oni za života više neće videti. Sve su to ostaci eksperimenta u kome pripadnici različitih klasa žive jedni kraj drugih, moglo bi se reći zajedno. Moji susedi, ljudi koji me poznaju. Moj grad. Izadjem li iz stana, šta će me dočekati, uvek isti lift, uvek iste stepenice, uvek ista boja poštanskih sandučića. Kapija. ôDobar danö - ôDobar danö. Dvorište. Pas lutalica o kome se neko brine. Odvija se ta spirala, odvija se taj pogled sve dalje, sve šire i sve jednako, poznato, vidjeno. Ja znam taj pogled, znam ono što ću videti ako pogledam. Znam za krike lavova koji dopiru iz zoološkog vrta smeštenog u opkopima stare tvrdjave. Neke ulice koje vode prema hridini, kičmi mog grada još uvek imaju kaldrmu. Stare oronule zgrade, miris podruma koji dopire na ulicu, mačke koje velikom brzinom beže i vire ispod parkiranih automobila. Tu u blizini uskoro će cvetati lipe. Leti kore od lubenica ispred kontejnera za smeće, tišina nedeljnog popodneva. Iz stanova dopiru zvuci ručka. Muževi peru kola i slušaju radio prenos utakmica. Žene zveckaju tanjirima, deca se neumorno igraju. Padaju snegovi, tope se pahulje na asfaltu. Da, tramvaji, uvek isti, sada crveni, nekada zeleni. Prolaze, vuku se po šinama, zimi, kada je zemlja zaledjena, skoro nečujno. Razleže se topli zvuk tramvaja, dragi zvuk tramvaja. čelične šine se blistaju na jutarnjem suncu. Dečak posmatra svet iz tramvaja. Stari gospodin seća se mladosti iz tramvaja. Tišina. Nogu pred nogu u kratkim pantalonama leti. Zvuk jesenjeg krckavog lišća. Isti kamioni koji prevoze lubenice, kupus ili krompir, u zavisnosti od doba godine. Ledeni istočni vetar ponekad brije gradom, zavlači se u pukotine, isteruje prašinu i smeće. Ostavlja mirno, netaknuto nebo, daleke mirise severa i iskustvo o mogućnosti prosvetljenja i pročišćenja. Onda iznenada dodje proleće.. Pogled sa grebena. Severne ravnice u zavesi oblaka, nepojmljiva beskrajnost nizije. Oluje koje dolaze sa zapada. Svakodnevna smrt sunca u vodama reka, beskrajno budistički smirena voda. Osjaj koji traje dugo posle zalaska leti. Veličanstveni dnevni tranzijent, autoput sa oblake koji promiču sa zapada, sa dalekog Atlantika. Prvi znaci oluje koji se upravo odavde najjasnije vide. Mesto koje kaže: budi ponosan što ovde stojiš. A kad se dan umiri, kad padne noć, kad se na rečnim obalama čuju skokovi žaba. A tada? Pitaš se: otkud to da postojim i osećam sve ovo? Onda Mesec izadje iza stare mračne tvrdjave. Kome da kažeš - ko će te razumeti? Ko još može da kaže da je pogledao u sve ulaze starih zgrada, da se vozio svim prastarim liftovima iz tridesetih? Koga to uopšte zanima? Istina. Ali zašto se zavaravati. Sve to što vidim i znam, to su refleksije, prošlost, toga nema. Opsena. U stvari već, godinama toga nema. Godinama već zazirem od suseda: mogli bi pokušati da budu ljubazni, mogli bi pokušati da budu neljubazni. Kradu sijalice iz lifta i više ih jedino zanima kako da što duže ostanu ispred svoje male plave TV kutije iz koje ih zasipaju radostima virtuelnog življenja. Ulice su teško prohodne za one koji se nisu prilagodili - iako im je formalno dozvoljeno da se slobodno kreću, oni se usled svojih vlastitih sistema razmišljanja kriju i leže u svojim zapećcima u poluhalucinantnom polusnu. U širokoj ulici kojom prolazi tramvaj potkresali su ogromna stabla platana, od moćnih grana preostali su bedni patrljci. Kapije tvrdjave zjape otvorene, trule, naherene, neprijatelj je lagano zauzeo sve. Inteligentno. nije rukovao zabranama i naredbama. Imao je mnogo strašniju alatku: obesmišljavanje. Jer stvari, predmeti, institucije i ljudi nastavili su da postoje, ali ovoga puta lišeni svoga smisla, nestvarni i svedeni na nivo lažnih simbola. Ostati sam sa svojom sramotom, sa svojom razgolićenom suštinom. Rekli su nam: ôEto to ste vi, pogledajte se. Pogledajte kako ste gladni. Zar u vama postoji išta osim bezumne sebične gladi, bilo šta što makar i podseća na želju, ako ne za slobodom onda barem za nekim lepšim i boljim životom. Sami ste, trzate se na svaki zvuk, u večitom strahu jedni od drugih. Izmedju vas nema viŠe ničega. Niko od vas više ne oseća da je deo celine.ö U tom smislu Oni buše, skidaju kamenje, izvaljuju polugom prastare cigle. Suravaju. Menjaju. Manifestacije umrtvljenja, pretvaranja u pustoš, polako se šire i zauzimaju sve veću površinu, kao kraste. Ali kada se dan smiri i padne noć, tada sve njihove novokomponovane gradjevine padnu u istost, tvrdjava se ukaže onakva kakva je nekada bila, i kaže: ôBila sam kapija.ö Zato i dalje obilazim kao pas svoju teritoriju, kad ulice opuste, podjem po stoti, hiljaditi put istom putanjom. Raspoznajem nove rane, raspoznajem nove čireve iznikle na trotoarima, tešim se preostalim strukturama davno prošlog. Sve je samo naizgled normalno, ipak prizor me ne može zavarati, ono što vidim ne može ugušiti taj osećaj da znam da nije dobro, da nešto nije u redu, kao saznanje da su tragovi zločina blizu, možda su žrtve plitko zakopane, tu na dečijem igralištu, možda pioniri zločina vode prodavnicu prekoputa. Slaba je i nesigurna ta granica kojom je obeležen moj svet. I svakim dan ostaje mi sve manje. Ostaje drvenarija, ostaju predmeti koje je teško uništiti, osmehuju mi se zidovi. Jedan svet je mrtav, kakva je korist ili šteta od toga? Da li je uništenje objektivno donelo nešto dobro ili loše? To su pitanja na koje je nemoguće odgovoriti. Umirao je ipak stari svet polako, prvo su demontirali smeh, uveli bedu i strah. Onda su polako započeli ukidanje boja, godinama su ih strugali. Na kraju su ukinuli i senke. Na posletku su ukinuli i kompleksnost slike, sveli stvarnost na pojednostavljene šeme. Pretražili su grad loveći poslednje ostatke struktura koje su još odolevale. Ostala je prošlost u tragovima. Tako sada živimo medju crno-belim obrisima koji više ne podsećaju na ono što ljudski razum može da prihvati kao stvarnost. Naviknuti smo. Sada se i ulice sužavaju: hodamo zaglibljeni u neprozirnoj, mutnoj želatinoznoj masi. Neki se pri tome smeju i dobacuju jedni drugima. Kažem: ôOstali su ljudiö, ali i ta rečenica je laž kao u ostalom i sve druge izjavne rečenice u svetu iz koga je ukradena logika. Noću su došli lopovi, izneli sve i ostavili samo ogoljene zidove. Ko je ostao čovek posle svega? Oni koji su to bili davno su poludeli usled samog proživljavanja ove i ovakve stvarnosti. I oni više ne valjaju ni sebi ni drugima. Oni drugi, ostali su da sada ônormalno živeö neuznemireni i odvojeni od bilo kakve solidarnosti i saosećajnosti. Sami. Potpuno sami. Trzaji Svaki put, gledajući dole u zemlju, osećajući nogama asfalt, čekam da otpočne, čekam da krene samo od sebe, da udahne ritam tom kretanju i da ubrzanje mislima. Svaki put, bez gledanja, poznajući svaku mrvu prostora i svaki kamen te putanje u kojoj se smenjuju ulice, raskrsnice, parkovi. Devetnaestovekovne mahale, uske uličice sa jednostavnim, prizemnim trošnim zgradama. Bašte pune ruža, kolovozi na kojima musava deca igraju fudbal. Udarac lopte u zid. Lokalni mangupi. Kafane u kojima se svi znaju. Jedna muva sleće na prljavu čašu. Dalje, vile uspešnih poslovnih ljudi iz medjuratnog perioda. Svaki kvadratni santimetar preostalih delova fasade odslikava njihovu želju da se približe velikom svetu, potrebu da se bude bliže umetnosti. Stanje duha u kome se pokušava da razume, a ako se ne razume plaća se onome ko razume. Prefinjenost koja se ne zaustavlja na ovim individualnim kućama, ona se širi i u centar, nalazi se u ulazima starih zgrada, veliki holovi sa pločicama, masivna ulazna vrata, i taj neobični osećaj što lebdi. Moderna kasnih tridesetih stapa se sa siromaštvom socrealističkih oblika, koji brzo nestaju i ustupaju mestu utilitarnom internacionalnom stilu. Budući čedo industrije, te su zgrade jednobrazne, ali i medju njima poneki biser, po koja uspela koncepcija. Ružna satelitska naselja, neobični zaseoci okruženi zgradama, Ciganske mahale. Naizgled grada nema, a ipak on je tu, sveprisutan i prožimajući. Ili bih hteo da taj grad i dalje traje oko mene? Zato uvek nastavim da hodam, sam ili sa nekim ko razume. Svaki put hodam, isto, ritualno obilazeći neka mesta, neka poznata i važna mesta, izgovarajući imena tih mesta. Sećajući se. Ritual nije jasno definisan. Hodanje mu daje smisao. Hodanje kao mogućnost i naziranje slobode, normalnog života, onoga čega nema i ne može da se vrati. Na uglovima su neki drugi ljudi, govore mojim jezikom, ali ih više ne razumem. Nijhova nadanja i strahovi nisu moji, ono sa čim se oni bez razmišljanja mire je nešto na šta ne mogu da pristanem. Prolazimo jedni pored drugih, sve nas je manje. Po neki put okupimo se na uglu ili kod nekoga. Nema svrhe da izadjemo u grad koji nije više naš. Razgovaramo o drugim stvarima, o drugim zemljama. Znamo kako je pogrešno vezivati se za države, zidove i uspomene, zato nam je lakše zajedno. Vreme prolazi, a mi ga imamo možda za još jedno pivo ili još jednu temu. Evociramo uspomene, izgovaramo. Pominjemo krivca, gušeći se zbog veličine zločina trudimo se da i dalje govorimo. Iz usta više ne izlaze suvisle reči, samo emocije nezaustavljivo lipte. Zar nas nije sramota, ta melanholija je već dobro poznata, ona je možda samo izgovor. Jer nismo učinili ništa da se spasemo ili je sve što smo učinili bilo nedovoljno i mlako? Govorimo isto, opet pričamo isto. Kao da tom našm mantrom možemo oterati zle duhove. Kao da tom našom bajalicom možemo ukinuti neprirodni i nenormalni poredak stvari, progledati kroz neprozirnu pomračinu. Kraj. Noć je vedra. Grad je prazan a taksista umoran. Ipak, on vozi brzo i pored nas promiču svetla osvetljenih izloga. On na sreću ćuti, sa radija dopire neka stara muzika. Gledam kroz prozor i očima gutam te ulice, te izloge. Očima gutam te sive strukture. Grad je sada najlepši jer je prazan. Nekoliko putnika sedi na klupi što više i nije važno. Otišao sam, odlazim, ovo su reminiscencije, ostaci, prah. Nadam se samo da će uskoro zora, da pre odlaska vidim krovove obasjane prvim, nevinim i nežnim zracima sunca. ôKao nevina bebaö, pomislih, ôprazan i čistö. U stvari, grad je divan dok se budi. MC 8/98 Bolje da je nikad nisam napisao
književnost.994 miobrado,
ROMAN, najprikladniji pripovjedački oblik, gotovo uvijek u prozi, u kojemu se može obuhvatiti i svestrano prikazati doživljaj punoće svijeta, života, društva i čovjeka. Postojao je i u ranijim stoljećima u različitim oblicima, ali je od XIX st. postao književni oblik primijenjen na svim stranama sveta. Veliki epovi i epopeje iz najranijih stoljeća, pisani u stihu, imaju bitne značajke suvremenoga romana, kad ih uporedimo prema opsegu i obuhvatnosti događaja i likova, prema osnovnom narativnom tonu i osnovnom književnom zadatku. Ali užu srodnost suvremenoga proznog romana naći ćemo u srednjevekovnim viteškim romanima i još starijim kasnogrčkim ljubavnim romanom _Erotikon_ (pripovjest s ljubavnom temom), jer oni napuštaju javnu djelatnost i život likova, a počinju obrađivati privatni život i svijet s njegovim intimnim očitovanjima i unutrašnjim, skrivenim motivima. Široki raspon u građi romana omogućava ovome obliku trajne izmjene i neprekinut razvoj. Stoga je povjest romana svestrano raznolika i bogata. Bilo je više pokušaja da se romani jedne nacionalne književnosti odvojeno ili evropskih književnosti klasificiraju zajednički u različite skupine. Prema temi i predmetu opisivanja govori se o _pustolovnom_, _avanturističkom_, _kriminalističkom_, _historijskom_, _socijalnom_, _psihološkom_ romanu. Prema načinu pristupanja govori se o _humorističkom_, _satiričkom_, _publicističkom_ romanu. Prema načinu izgradnje govori se o _stepenastom_ romanu, o _prstenastom_ romanu i o _paralelno građenom_ romanu. Govori se o romanima kojima je osnova ili zbivanje (akcija), ili ličnost (figura), ili prostor (odnosno drutvo). Ali su sve dosadašnje klasifikacije romana samo djelomično opravdane, pogotovu kad je riječ o boljim i najboljim ostvarenjima. Svaki je bolji roman svijet za sebe, i ne može se potpuno uklopiti ni u jednu skupinu, a samo se neke njegove osobine mogu podudarati s navedenim klasifikacijama... DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 470.)
književnost.995 willow,
Izvan fokusa Poštovane dame i gospodo: moj je slučaj nedovoljno ispitan. čučim u vakumu, zarobljen. bez ijedne individualne ideje bez iole jasne konačne koncepcije. tumaram, muvam se. opet tumaram. štrikam mlazom po peskovitim dubinama. mašem krilima po maglovitim obzorjima noći. jebavam ale i sam sjeban. nikakav veliki plan tu ne postoji. samo tupavo švrćkanje sićušnog vrzmajućeg čovečuljka dementnim civilizacijskim prostorima. Posao: doveden sam u jednu neobičnu situaciju: drndam se po čitav dan za trivijalnu sumu novca - postao sam jeftin kurajber; kikiriki drkadžija; izdrkani semenkar. na ljubavnim terenima takođe ni tu ništa novo: poslednja me od njih šutnula na maštovit način: objasnila mi da nemam nikakvih sličnosti sa njenim omiljenim jebenim sportašem i zatim mi spustila slušalicu. tada sam pomislio: pa, dobro; tako to funkcioniše; te stvari uspevaju od slučaja do slučaja, zar ne? normalno. bilo je to pre dve godine. Ljudi: mnoge od njih nikad neću uspeti da razumem. a ni oni mene. a ni ja sam sebe. a ni oni sebe same. skakućem u mestu kao loptica-skočica. buljim kroz uske šupljine. ulećem u klopku figuri crnog lovca. baljezgam. ispao sam iz igre. živim totalno izvan fokusa. Oh...? Aha, trenutačno - pesimista sam. ali samo do sledeće prilike. kad ću opet vrlo rado biti optimista. naravno, u korist tvoju i u korist moju jer ovaj svet nije baš do te mere sjeban: još uvek su bolji uslovi života ovde nego, recimo, na Marsu, zar ne? Pzdrv, W,W,3.
književnost.996 dalex,
Imamo često prilike da čitamo prevod ili prepev stranih dela na naš jezik. Evo jednog obrnutog primera... This night the dead have come to me Of yesteryear and ages past; Their chosen prey I seem to be; I image all that does not last. (...) This night all loves have come to me, All loves of time without a trace, Fast in the kiss of memory, Fast in eternity's embrace. (...) The eye unknown to man; no sense Of grief, of joyounsness no dream - That stony gaze, the space immense! Prepoznajete?
književnost.997 mcar,
Američki san Nesnosni šumovi prevare, kolaž holivudske sirotinje, oni se stalno osmehuju. Zloćudni tumor stabilnosti, nemirno klatno užasa. Titanik ubrzano tone. Gitarista sa automatom umesto gitare. Rzrogačene oči sapatnika, očajnika i ubica. Tačno u podne i svakog minuta, umire po jedan u najvećim mukama i idiotskim smeškom na licu ili bez lica. Prijateljski stisak ruke trgovaca oružjem, mala porno svečanost za čistunce i sveštenike i saučesnike. I ostale zaštitnike morala i koječega. Tamo daleko i tamo blizu. Ne pokušavaj da se sagneš, pederi su svuda oko tebe. Ne padati na kolena, nikako, milosti nema, odaberi svoju zabranu. Voditeljka sere racionalno, polako brabonji. MTV ili Palma, više nije važno. Ne, ništa nije. Prodavci amajlija cupkaju na hladnoći, možda od sreće. Možda su odrpanci ruglo malogradjanske idile. I ne podsećaj nas ko smo. Uz pomoć uredbe o prosjacima, ili taocima, učinićemo čuda. Izbrijani marinac, Srpski ratnik, više granice nema, da li je bilo razlike. Devojčice, neumorno ciče ushićene novčanicama, zlatnim sandalama, gadeći se sperme. Maštajući o svemu tome. Veliki mozak istoka mantra prestrašeno sabirajući frekvencije moždanih talasa, levitirajući i prodajući se, sasvim polako, kako kad zora svane. Nemilosrdno, surova logika profita, kao kinesko mučenje, prefinjena. kao Jasenovac brutalna. Otkud ove Crne košulje, u pitanju je obična, najosnovnija kulturna provincija, kosturnica, zaključani dekadentni štit crvljive Evrope. Pijanac se sapliće, drhti u mraku, niz čelo se nešto sliva. Oštri alkoholni znoj. Aleluja. MC
književnost.998 kant, -> #996, dalex
> Imamo često prilike da čitamo prevod ili prepev stranih dela na > naš jezik. Evo jednog obrnutog primera... Teško je prevoditi poeziju, a da se ne izgubi mnogo... Nirvana Vladislav Petković - DIS Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prolaznosti stvari. Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene. Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva proleća: I mirisi mrtvi svuda kruže. Noćas ljubav dolazila k meni, Mrtva ljubav iz sviju vremena, Zaljubljeni, smrću zagrljeni, Pod poljupcem mrtvih uspomena. I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće - k meni dohođaše. Tu su bili umrli oblaci, Mrtvo vreme s istorijom dana, Tu su bili poginuli zraci: Svu selenu pritisnu nirvana. I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblaka, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko. I taj pogled, ko kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na budućnost, na prostor daleki, Na ideje i sve misli nove. Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prolaznosti stvari.
književnost.999 kant,
Kad sam već tu...Lično više volim Dučića, ali pesma koja sledi je, po mom skromnom mišljenju, jedna od najlepših na srpskom jeziku. Možda spava Vladislav Petković - DIS Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć, U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zveze, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad: Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća Što me gleda, što mi kaže, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima iznad svakog zla. Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.
književnost.1000 miobrado,
SOCIJALISTIČKI REALIZAM, programski književni pravac koji je naročiti zamah dobio u Sovjetskom Savezu između dva rata i poslije drugoga svjetskog rata. Roman _Mati_ (1906) ruskog pisca Maksima Gorkog (1868-1936), posvećen borbi radničke klase u carističkoj Rusiji i izrađen prema programatskim i revolucionarnim ciljevima, postao je uzornim djelom i jednom od normi za stil socijalističkog realizma. Maksim Gorki proglašen je njegovim osnivačem. Mnogi su pisci kasnije pretjerivali u iznalaženju tema iz novoga društvenog života. Pretjerivalo se i u tome što su sva neposredna zbivanja ocijenjena mjerilima političke borbe i aktuelnih političkih odnosa. Zbog toga je tendencija za obranom socijalističkih ideala bila umjetno naglašena, a svi su umjetnički postupci svedeni na jedan jedini, tzv. tehniku bijelo-crno, bez spontane i prirodne polarizacije (v.) ; to je tzv. >>lakirovka<<. DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 511.-512.)
književnost.1001 miobrado,
MEMOARI (franc. mémoire sjećanje), djelo u kojemu pisac u obliku kraćih zapisa prikazuje prošle događaje kojima je bio suvremenik ili je u njima sudjelovao. Kao autobiografije, biografije, kronike, prema kojima ih je teže razgraničiti, tako i memoari mogu donijeti zanimljivu i korisnu građu o jednom razdoblju, o životu pisca i o književnim prilikama. DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 328.)
književnost.1003 dalex, -> #999, kant
> Kad sam već tu...Lično više volim Dučića, ali pesma koja sledi je, > po mom skromnom mišljenju, jedna od najlepših na srpskom jeziku. > Možda spava > Vladislav Petković - DIS Ja bih rekao da Dučić ima veću unutrašnju snagu i širinu, ali kao da je manji emotivni naboj u odnosu na ovu Disovu stvar ili na Lazinu neprevaziđenu 'Santa Maria della salute'... Duša Jovan Dučić ---- Zašto plačeš draga svu noć i dan ceo izgubljena sreća još je uvek sreća i taj jad u duši što te na nju seća to je jedan njezin zaostali deo Ne daj mutnoj snazi na sumorno oko sreća nikad ne mre ni onda kad mine taj eho kad čuješ iz daljine to još ona zbori u tebi, duboko U samotne noći kad žalosne šume reke pune zvezda gore pune sena do sluha još pesma ne dopire njena al duša je sluti, čuje i razume
književnost.1002 dalex, -> #998, kant
> Teško je prevoditi poeziju, a da se ne izgubi mnogo... > Nirvana Ne znaju Ameri šta propuštaju ;) Sećam se pre koju godinu, ortak je kupio u nekoj antikvarnici 'Utopljene duše' za nešto reda veličine 2 dinara... Btw, Dis je stradao u brodolomu, ali nisam siguran da li je u pitanju bio čuveni 'Titanik'. Zna neko?
književnost.1004 kant, -> #1002, dalex
> Btw, Dis je stradao u brodolomu, ali nisam siguran da li je u > pitanju bio čuveni 'Titanik'. Zna neko? Nije. Ne znam ime broda, ali se DIS udavio 1917. prilikom povlačenja naše vojske sa Krfa. Brod je, mislim, bio torpedovan.
književnost.1005 kant, -> #1003, dalex
> Ja bih rekao da Dučić ima veću unutrašnju snagu i širinu, ali > kao da je manji emotivni naboj u odnosu na ovu Disovu stvar ili > na Lazinu neprevaziđenu 'Santa Maria della salute'... Delimično je to stvar ukusa ali, ne želeći da potcenjujem Lazu Kostića, mislim da "Santa Maria.." nije ni blizu nekih Dučićevih pesama. Da nije bilo tragične Lazine ljubavi prema Lenki Dunđerski i da pomenutu pesmu nije napisao pred smrt mislim da bi se ta pesma potpuno drugačije vrednovala, ali ljudi smo...Što se Dučića tiče, neke njegove pesme su pravi biseri naše lirike, on je dubok i emotivan i nadasve trajan pesnik sa sposobnošću da u maltene jednom dahu prikaže neke od najskrivenijih delova ljudske duše. Nešto od toga sam slao ovamo s vremena na vreme, a kad smo već krenuli, u dve sledeće poruke idu "Santa Maria..." i Dučićev "Refren". P.S. "Dušu" sam takođe slao ranije, u tvom prepisu ima par grešaka. Možda i nije toliko važno, ali sa poezijom treba biti oprezan, ne zameri.
književnost.1006 kant,
SANTA MARIA DELLA SALUTE Laza Kostić Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor: Kajan ti ljubim prečiste skute, Santa Maria della Salute. Zar nije lepše nosit lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku lepotu u pepô spalit srce i lub; tonut o brodu, trunut u plotu, đavolu jelu a vragu dub? Zar nije lepše vekovat u te, Santa Maria della Salute? Oprosti, majko, mnogo sam strado, mnoge sam grehe pokajo ja; sve što je srce snivalo mlado, sve je to jave slomio ma'; za čim sam čezno, čemu se nado, sve je to davno pepô i pra', na ugod živu pakosti žute, Santa Maria della Salute. Trovala me je podmuklo, gnjilo, al ipak neću nikoga klet; što god je muke na mene bilo, da nikog za to ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute! Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, ko pesma slavlja u zorin svit; svaku mi mahom zaleči ranu, al težoj rani nastade brid: Što ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute? Ona me glednu. U dušu svesnu nikad još takav ne sinu gled; tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu', jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, -svu večnost za te, divni trenute!- Santa Maria della Salute. Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko tantalska roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute. Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast, dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast; napokon sile sustaše mile, vijugav mozak održa vlast, razlog i zapon pameti hude, Santa Maria della Salute. Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od sreće, lud, utekoh od nje - a ona svisnu. Pomrča sunce, večita stud, gasnuše zvezde, raj u plač briznu, smak sveta nasta i strašni sud. - O, svetski slome, o strašni sude, Santa Maria della Salute! U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezin sveti mi hram, kad mi se ona odonud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: U duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam za što se mudrački mozgovi mute, Santa Maria della Salute. Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire pute, Santa Maria della Salute. U nas je sve ko u muža i žene, samo što nije briga i rad, sve su miline, al nežežene, strast nam se blaži u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo ću biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike ćute, Santa Maria della Salute. A naša deca pesme su moje, tih sastanaka večiti trag; to se ne piše, to se ne poje, samo što dušom probije zrak. To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Santa Maria della Salute. A kad mi dođe da prsne glava o tog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: "Evo me, naj!" Iz ništavila u slavu slâvâ, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj! Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da progude, zadivićemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama ćemo pomerit pute, suncima zasut seljenske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute.
književnost.1007 kant,
Refren Jovan Dučić Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi još najbliže stoje postojanoj sreći; da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi, a ne koji drugi, a ne koji treći. Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan, u ljubavi samo ti ćeš jasno znati: kako malo treba da se bude sretan, i sto puta manje da se večno pati. I umri, da spaseš verovanje čisto, da si kad god stao pred istinom golom: i da u životu nisi jedno isto jednom zvao srećom, a drugi put bolom.
književnost.1008 miobrado,
DNEVNIK, 1) novine koje izlaze svaki dan; 2) djelo u kojemu se iznose doživljaji, zapažanja i razmišljanja kronološkim redom, iz dana u dan. Dnevnici su vrlo zanimljiva i vrijedna djela jer daju građu o neposrednom času i aktuelnim temama. Upoznaju nas potpunije s općim kulturnim stanjem i atmosferom u nekom razdoblju, kao i s neposrednim interesima i zapažanjem autora. Za upoznavanje ličnosti nekog pisca dnevnici mogu biti vrlo dragocjena vrela. Npr. _Davni dani_ Miroslava Krleže. DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 109.)
književnost.1009 dalex, -> #1005, kant
> Da nije bilo tragične Lazine ljubavi prema Lenki Dunđerski i > da pomenutu pesmu nije napisao pred smrt mislim da bi se ta pesma > potpuno drugačije vrednovala, ali ljudi smo... Po meni, veličina ove pesme jeste ono što je pridalo značaj istoriji sa Lenkom. Inspiracija za pesmu, dakle na neki način njen uzrok, leži u čudnovatosti, složenosti i tragediji same situacije, ali je Laza našao veličanstven način da je pretoči u pesmu, i to je ono što ju je ovekovečilo, da znamo, eto, za nju i danas. > Što se Dučića tiče, neke njegove pesme su pravi biseri naše lirike O Kostićevom životu znam po nešto, a o Dučićevom ne. Pitam se da li je to po onoj o dobrom i lošem glasu, kad se ima u vidu čuveni Lazin skandal (od svih baš) sa Zmajem. Nešto od njegove kontraverznosti ali ipak, izgleda, i genijalnosti, mogu da naslutim iz toga što se u jednoj od strofa SMdS (A naša deca...) govori na izvestan način o onome što ja napisah u prvom pasusu poruke... Lična ocena: Dučićevo delo verovatno je veće od Lazinog, ali ovom pesmom Kostić je dotakao samo nebo. > P.S. "Dušu" sam takođe slao ranije, u tvom prepisu ima par grešaka. Uključio mi se kriminalni deo mozga: jel namerno ona grehota/lepota, vasiona/visina i čini mi se još par? > Možda i nije toliko važno, ali sa poezijom treba biti oprezan, ne zameri. Primedba stoji, nema šta da zameram, nije nepoštovanje teksta uzrok. Uživanje_u_ovim_pesmama*amatersko_poznavanje^oskudica_u_vremenu = greška :) Ako imaš tu liriku u nekoj datoteci, lepo bi bilo da pošalješ. 'Reč' kasni...
književnost.1011 kum.djole, -> #999, kant
>> po mom skromnom mišljenju, jedna od najlepših na srpskom jeziku. Dva skromna mišljenja.
književnost.1012 kant, -> #1009, dalex
> Po meni, veličina ove pesme jeste ono što je pridalo značaj > istoriji sa Lenkom. Inspiracija za pesmu, dakle na neki način Ja, kao što već rekoh, mislim obratno, ali OK. > O Kostićevom životu znam po nešto, a o Dučićevom ne. Pitam se > da li je to po onoj o dobrom i lošem glasu, kad se ima u vidu O Dučiću se u ovoj zemlji od posle rata naovamo nije ni moglo mnogo toga čuti (u poslednjih nekoliko godina se i to, hvala Bogu, promenilo), što nije ni čudo s obzirom na političko opredeljenje. >> P.S. "Dušu" sam takođe slao ranije, u tvom prepisu ima par >> grešaka. > > Uključio mi se kriminalni deo mozga: jel namerno ona > grehota/lepota, vasiona/visina i čini mi se još par? E, sad moram priznati da te ne razumem baš najbolje. Na koju pesmu misliš? Ako se radi o "Duši" (mada toga tamo nema), poruka u kojoj sam to poslao je: CIVILIZACIJA.9:knjizevnost, poruka 6.373. > Ako imaš tu liriku u nekoj datoteci, lepo bi bilo da pošalješ. Koju liriku? Ako misliš na Dučićeve pesme ili na Antologiju, nemam ni jedno ni drugo u elektronskom obliku. Ovo što šaljem ponekad, to je kad mi, eto, dođe pa prekucam nešto što je, po meni, vredno čitanja. Mislim da je svojevremeno negde na internetu bio prepis Pavlovićeve (valjda) Antologije srpskog pesništva, čak mislim da sam to i skinuo, ali ne mogu trenutno da nađem taj fajl. Ukoliko ga pronađem negde, poslaću.
književnost.1013 miobrado,
GUSLARI, pjevači naših narodnih epskih pjesama. Jedan dio između njih bili su i stvaraoci pjesama, ali u pravilu ne treba izjednačavati narodne guslare sa stvaraocima narodnih pjesama. Umijeće guslanja i pjevanja pjesama nije identično s umijećem stvaralaštva pjesama. Razlikujemo nekoliko tipova narodnih guslara. Jedni su bili recitatori ili kazivači, tj. lijepo su i izražajno pjesmu govorili od početka do kraja. Imali su izvanredno pamćenje i bili su rado slušani, jer su ih slušaoci mogli najbolje razumjeti. Jedan od takvih bio je Tešan Podrugović, suvremenik Vuka Stefanovića Karadžića (1786-1864). Drugi su bili dobri pjevači i izvodili su epske pjesme pjevanjem. Prirodno je da su brže govorili, manje su bili razumljivi, ali su svojim pjevanjem privlačili pažnju. Primjer je takva pjevača Starac Milija, Vukov suvremenik. Treći se pjevači prate narodnim muzičkim instrumentima guslama ili tamburama. Ti su pjevači stekli najveći ugled, bili su najbrojniji i oni su dali pečat liku narodnog pjevača. Najpoznatiji je takav pjevač Filip Višnjić, sudionik u prvom srpskom ustanku (1904). To su osnovne tri skupine. Nemoguće je svakog pjevača narodnih pjesama tačno svrstati u jednu od skupina, ali oni najbolji razvili su tri gornja načina ili stila u izvođenju narodnih epskih pjesama. DR Tvrtko Čubelić (KNJŽEVNOST / Školski leksikon, >>Panorama<<, Zagreb 1967., str. 204.)
književnost.1014 gkosta, -> #1004, kant
> Nije. Ne znam ime broda, ali se DIS udavio 1917. prilikom povlacenja > nase vojske sa Krfa. Brod je, mislim, bio torpedovan. Tacno tako. Dis se utopio na torpedovanom brodu "Italija" iz Pariza u Jonskom moru 1917. godine (mislim da je u maju mesecu).
književnost.1015 dalex, -> #1012, kant
> E, sad moram priznati da te ne razumem baš najbolje. Na koju pesmu misliš? SMdS, 2 strofa 3 red, 6 strofa 4 red. > Mislim da je svojevremeno negde na internetu bio prepis Pavlovićeve > (valjda) Antologije srpskog pesništva, čak mislim da sam to i skinuo, > ali ne mogu trenutno da nađem taj fajl. Ukoliko ga pronađem negde, poslaću. Važi...
književnost.1016 willow,
Tuga u srcu Bili Holidej Čovek se obično veoma gadno oseća, recimo, kao sa mamurlukom nakon neprespavane noći, onda kada ustanovi da, na žalost, ne raspolaže određenim božanskim ukrasima tipa čudnovatih čarobnih štapića, koji bi mu omogućili da ljude i stvari spašava i usrećuje na način na koji to bogovi čine; a ako već nisam u mogućnosti da pružim odgovarajuću pomoć, ukloniću se sa puta onima koji to mogu. Komotno ću da se pokupim i da odem; tipično gubitničko razmišljanje. A pošto kucanje pesama valjda ne bi trebalo baš toliko da boli, hajde da i ja pokušam nešto: Neizmerna je količina tuge u srcu te ženske osobe. B.: to su ti čitavi okeani tuge, recimo, kao u slučaju Bili Holidej - visoko iznad uobičajenog proseka naše razumne ljudske trpeljivosti. njene su pesme usamljene, izgubljene i mračnjački orjentisane: kao cvet tame, biser, i čelično uže noći. obnevidele vodeničke utvare, panjevi i lica sa iskrivljenim, sićušnim očima gamižu njenim slikama - pejzažima iscrtanim ljubičastom kredom. u stručnoj literaturi pročitao sam da bi se takvo stanje moglo nazvati - još jedan blagi duševni poremećaj. ali prostim kombinovanjem ovih reči došao sam do zaključka da se takvi slučajevi mogu interpretirati i kao - poremećaj još jedne blage duše. "dušo, ti znaš i ja znam: u snu a i izvan sna izgledi su nam potpuno identični, tj., - nikakvi..." "o, B. molim te, nemoj tako da govoriš..." a i ako pokuša da tu melodiju svog srca saopšti čitavom svetu ovom nerazumnom svetu ljudi i stvari, sve će se završiti na način koji te podseti na ples obeznanjene balerine po podlozi od ledenih staklića. i istog trenutka, oko nje nastupiće haos: ljudi će krenuti da brbljaju, da baljezgaju, a bogovi će najednom zanemeti. da li je ljudska samilost u božjim rukama ili je možda božja samilost u ljudskim rukama, ja to ne znam - to je potpuno nebitno. znam samo da bi nekakva količina samilosti uvek trebala ovom svetu da bude pri ruci kao neka vrsta čudnovatog čarobnog štapića. tuga u srcu tog nesrećnog, uništenog, izbačenog iz igre bića želi napolje. mislim da se to može postići na jedan od ova dva načina: ili ako brbljivce prekineš u onome u čemu te drkadžije najviše uživaju to jest u njihovom baljezganju u tim njihovim malim napadima jebene logoreje i tako dalje, ili ako ćutljive bogove navedeš na razgovor o nekim, pre ili posle ali ipak manje-više zajedničkim temama. "posvećeno B." Pzdrv, W,W,3.
književnost.1017 m.s.pesic,
Radujem se povratku usera miobrado. U to ime, što bi rekao izvesni drug, da, mada nemam u elektronskom obliku, iskucam malo (redjeg) štiva. ******* Mlačna noć; u selu lavež; kasan Čuk il netopir; Ljubav cvijeća - miris jak i strasan Slavi tajni pir. Sitni cvrčak sjetno cvrči, jasan Kao srebren vir; Teške oči sklapaju se na san, S neba rosi mir. S mrkog tornja bat Broji pospan sat, Blaga svejtlost sipi s visina; kroz samoću muk, Sve je tiši huk: Željeznicu guta već daljina. Antun Gustav Matoš: Notturno
književnost.1018 m.s.pesic,
Ovo je zemlja burjana i drača, ovo je zemlja podlih suncokreta, ovo je zemlja pijanki i plača i leglo vrapca koji nisko leta. Ovo je zemlja burjana i drača. Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka, al na njoj samo štir visoko djiko. Ovo je zemlja čmalih pupoljaka, plodove čije ne okusi niko. Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka. Ovo je zemlja kasnoga cvetanja, ovo je zemlja mrazevi prerani', ovo je zemlja gde se mnogo sanja, a berbu misli tuča potamani. Ovo je zemlja kasnoga cvetanja. Ovo je zemlja otrovana krvi, korenje gdeno krepkog duba trune, orlovi ginu a blaguju crvi, gde se il kadi il pakleno kune. Ovo je zemlja otrovana krvi. Ovo je zemlja prokleta al moja; Maćeha moja, moja mati draga; o, ja te mrzim, jer te niko ko ja ne ljubi tako, moja mati draga! O, ti si zemlja prokleta, al moja! Veljko Petrović: Srpska zemlja
književnost.1019 m.s.pesic,
I posle ručka tako mnogo jela I pića stoji na stolu. Kroz stakla Prozorska, jesen uvela i bela Srca se naših izgleda dotakla. Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna,lepa; ali neka živi Sumorna mis'o i našeg stoleća! Zamagljen pogled, bled oblak na čelu Naših dama jednu malu tajnu krije; Odricanje nemo, jednu čežnju svelu, Strast što je buktala i koje sad nije. Izgleda da danas više ne zanima Nas, umornu decu ovoga stoleća, Drugi i lepši pol; da se ne prima Nas nada i čednost budućih proleća. Neosetno, tiho pali smo pod vladu Drukčijeg, grubog, moćnog suverena: Alkohol tupi živce, ruši nadu Na čistu ljubav budućih vremena. Proklamovan vladar, nečujno, u meni Protivnika ima, mada ga se plaših; I čašu što se preliva i peni Dižem u slavu tradicija naših I lepih žena! Neka njin nagon ima I sad u nama svoje stare žrece; Nedostojno makar, uživajmo u njima, Ko žalosni oci nemoguće dece. Sve to neće dati ono što je prošlo; Al pohodie nas dah sreće nam stari, I što je tužno i s nategom došlo Imaće opet nenadmašne čari; Osetićemo miris ljubičica Starih, i ljubav, i nadu proleća, Pa ma i mlada a uvela lica - Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća. Sima Pandurović: Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća
književnost.1020 m.s.pesic,
Dogadja se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim, tko bi bio dobar, naš, bliz, intiman, drug, i kome bi mogli da pišemo pismo. Ispovjedili bismo mu sve što leži na nama. Pismo bi mu pisali, a njega nema. Miroslav Krleža: Čežnja
književnost.1021 m.s.pesic,
Iz moga svijeta, gdje si bila čudo, ti zauvjek odlaziš. A šta će od moga čuda ostati u svijetu drugih ljudi? O zašto, moje čudo, rastat ćeš se sa mnom i biti nekom samo žena? Šta možeš biti ti na zemlji, zvijezdo moga neba? Antun Branko Šimić: Tužaljka
književnost.1022 m.s.pesic,
Čovječe pazi da ne ideš malen ispod zvijezda! Pusti da cijelog tebe prodje blaga svijetlost zvijezda! Da ni za čim ne žališ kad se budeš zadnjim pogledima rastajo od zvijezda! Na svom koncu mjesto u prah predji sav u zvijezde! Antun Branko Šimić: Opomena
književnost.1023 m.s.pesic,
Ne boj se, to je kao kad list padne pod granu, kao kad se noću izgubi poslednji šum, kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu, kao kad za blagom mišlju odluta um. Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša i pokrije mutnim sjajem do u nedogled. Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša, kao što pred suncem iščezne lako mesec bled. Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone, staze i izvori i svet se pomrači sav. Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone, dokle se u pomrčinu bude otisnuo splav. Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma proveju sa topola i legnu tlom kao cvet. Biće kao prelaz od jednog do drugog bola, ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet. Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka, uskovitlaće se samo oko nas prostor plav. Evo ti moje ruke, ona će biti slamka kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav. Nekada si, kao dete, koračao niz brvno, preko ponora sneg u tamnoj, vlažnoj česti, ne gledajući u dno pod sobom crno. Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti. Desanka Maksimović: Ne boj se
književnost.1024 m.s.pesic,
Vidim li koju ženu tebi da liči: u kaputu pepeljastom i belom šeširu, dešava se na ulici da zastanem. I mada znam odavno već da truneš, pomislim: možda si ti. Inače, ti znaš: u Boga nismo verovali ni ja ni ti. I zaista nema to sa njim veze što želim pred slikom tvojom kandilo da palim. Risto Ratković: Ikona
književnost.1025 m.s.pesic,
Da li si, sestro, rasla na livadi s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće pa ti je lice kao da ga gladi krilom senke leptir što u snu proleće. Da li si, sestro, rasla kraj žala pa su ti oči šumne kao more, pa su ti dojke kao dva vala što se igranja ne umore. Ili si došla iz toplih ruda, iz bakarnih žica, iz tamne lave pa ti je glas tunel pun čuda a suza tela, nemir poplave. Ili si rasla medj peskom zlata, na dnu reke, u korenju vode pa su ti ruke oko moga vrata, dva mala izvora žedna slobode. Oskar Davičo: Ljubav
književnost.1026 m.s.pesic,
Petrolejka na komu golom i jedan teški, crni ram, i čovjek tih za stolom izbezumljeno sam. A teče tamna, gusta krv od duga skitanja, u gredi tupo dube crv, i niču čudna pitanja. Marin Franičević: Noć