CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - književnost

književnost.819 ranx, -> #803, hercog
> dvoje ljudi imaju snažna osećanja jedno prema drugom, toliko mnogo ljubavi > da misle da će izgoreti, ponekad jedno drugom daju prstenje u znak sećanja > na planetarnu ljubav Kike i Saleta. Lepa priča.
književnost.820 supers, -> #817, willow
>> su te pesme zaista tako dobre, ali to skoro niko ne primećuje, i da >> li je pošenije biti nosač džakova za deset, ili pesnik za jedan >> dinar ?. I kako posle da se ljudi i ne gnušaju pesama, kad je, >> što bi rekao jedan pametan čova "...toliko mnogo pesnika, a tako >> malo poezije...". Balzak je bio romanopisac za jedan dinar, pa nije bio srećan čovek. Pravi pesnik nije pesnik ni za dinar ni za milion dinara, pravi pesnik ne stvara za nadnicu. Svaka umetnost je pre svega stanje duha, a ne profesija, tako bar na stvari gledam ja iz ugla honorarnog tezgaroša koji se bavi lenjiraškim poslom. Ja pišem tačno onoliko koliko mogu da otrgem od vremena koje provodim radeći ili realno živeći (jao, zašto li je ovaj realan, ljudski segment života sve manji i manji...) I ne maštam o nagradi za svoje pisanije, jer više volim da pare pravim na drugi način. Volim kada veliki umetnici stvaraju zato što su sigurni u publiku koja će želeti njihovo delo, a ne da prave finansijske predračune. One koje svoje knjige planiraju kao što se planira biznis ne smatram za umetnike. >> potrebno je, izgleda da gineš za svoju književnost, a to podrazumeva >> i razne neprijatne stvari tipa "...biti bez žene, bez nade, i opet >> se ne mimoići sa samim sobom...", a ko je na to još spreman ?. >> Ali, nema veze, samo jednom se živi dosadan, jalov i haotičan život, Zašto? Život se živi da ne bude ni dosadan, ni jalov, ni haotičan. Književnost ima smisla dok god čoveku pomaže da se ponovo sretne sa samim sobom, ali radi toga ne treba okretati leđa ni ženi, ni nadi :)
književnost.821 willow, -> #820, supers
>> Pravi pesnik nije pesnik ni za dinar ni za milion dinara, pravi >> pesnik ne stvara za nadnicu. To je sasvim normalno i dobro je što je tako. Ono sa "jedan dinar", mislim, ispreterivao sam malo tu stvar :). Dobro je što pišu, samo neka ne podcenjuju moju sposobnost da kao običan čitalac, i bez nekog jačeg obrazovanja, ali sa dovoljno prirodne inteligencije, ipak umem sam da procenim ono što mi vredi, kao i ono što mi ne. >> Svaka umetnost je pre svega stanje duha, a ne profesija, >> tako bar na stvari gledam ja iz ugla honorarnog tezgaroša >> koji se bavi lenjiraškim poslom. Da. Međutim, to stanje duha, podložno je uticajima sa svih strana, kao recimo, gužvanju po pretrpanim autobusima, ili ubadanju kišobrana otpozadi, ili traumatičnim i ne prirodnim za čoveka buđenjima u 5 ujutru, ili obavljanju raznih besmislenih poslova. Ima mnogo tih stvari koje dosta pogubno utiču na stanje duha, sem, naravno, ako ne živiš na nekom pustom ostrvu, a to bi bilo lepo, kad bi se moglo. Prava šteta, toliko tegli meda, a samo jedna sekira ti na raspolaganju :) Što se tiče profesije, kad pesnik živi od svog pisanja, onda je to njegova profesija, i to nema nikakve veze sa stanjem duha. I, zar vodoinstalateri, konobari, čistačice, i ostali obični ljudi nemaju pravo na svoje stanje duha, već samo umetnici ?. >> Ja pišem tačno onoliko koliko mogu da otrgem od vremena koje >> provodim radeći ili realno živeći (jao, zašto li je ovaj realan, >> ljudski segment života sve manji i manji...) Vidiš, Stane, to je simptomatično, da čovek uvek otrže komadiće vremena od tupave realnosti za svoju uživanciju, umesto da bude obrnut slučaj. >> I ne maštam o nagradi za svoje pisanije, jer više volim da pare >> pravim na drugi način. Šta si bre zapeo, pare pa pare... To niko i ne dovodi u pitanje, to da vredi pisati, ali ne za pare. Postoje razne vrste nagrada, zar ne ?. Kao recimo, zlatna medalja na konkursu za kratku priču, ili pečeno prase za najaromatičniju pesmu :). Šalim se, umetnost je možda tebi čast, ali ponekom je i mast. Osim toga, na stranu sve ostalo, ali, od čega pesnici plaćaju svoje račune za struju, i od čega odvajaju za benzin i piće, ako ne od svojih pesama ?. >> Volim kada veliki umetnici stvaraju zato što su sigurni u publiku >> koja će želeti njihovo delo, a ne da prave finansijske predračune. Volim kad umetnici stvaraju zato što su ubeđeni da je ono što rade stvarno nešto vredno i izuzetno. Što se tiče publike, tu se malo komplikuje stvar. Mislim, ljudi su čudni, ponekad su suviše ostrašćeni i kao da ne žele da vide ništa drugo. Eto, da Hitler nije imao dovoljno svoje publike, nikad ne bi ni mogao da postigne ono što jeste. Inače, kad smo već kod "volim-ne volim", volim dosta toga, a ne volim kad umetnici umisle da su oni kod publike nezamenjivi, jer niko nije nezamenjiv, a naročito ne Pikaso. Finansijski predračuni nemaju nikakve veze sa umetnošću u samom startu, ali se ta umetnost, na ovaj ili onaj način, na kraju ipak i unovči, bilo kroz gotovinu, bilo kroz čekove, bilo na kredit :). >> One koje svoje knjige planiraju kao što se planira biznis ne >> smatram za umetnike. U redu. Međutim, valjda se slažemo oko toga da je sasvim u redu da pisac dobije i po neki honorar za svoj rad, čisto da bi bio u stanju da još toga napiše, a ne da lipše posle prvog romana :). Mislim, što ne dati čoveku njegove pare, jebeš ga, zaslužio ih je. >> >> potrebno je, izgleda da gineš za svoju književnost, a to >> >> podrazumeva i razne neprijatne stvari tipa "...biti bez žene, >> >> bez nade, i opet se ne mimoići sa samim sobom...", >> Zašto? Život se živi da ne bude ni dosadan, ni jalov, ni haotičan. Normalno. Ali, ne valja ni to što neko suviše rano sagori u svom jedinom pokušaju, ali i što neko suviše kasno shvati kakav mu je život ustvari svo vreme bio. Inače, ovo ostalo može da ispadne i sasvim u redu, valjda. Ne znam, videćemo, pričamo o tome, al' tek za jedno tridesetak godina, kad dođe vreme i za našu konačnu Kalemegdansku partiju šaha :). >> Književnost ima smisla dok god čoveku pomaže da se ponovo sretne >> sa samim sobom, ali radi toga ne treba okretati leđa ni ženi, ni >> nadi :) Ne treba ničem razumnom okretati leđa. Međutim, isuviše dobrih pisaca su bili ubogi i usamljeni na neki svoj način. Ne moram to da ti govorim, Bukowski je dugo umirao dok nije dobio šansu, Hemingvej je na kraju izbušio glavu mecima, Tomas je legao pod sto i više nije ustao. Mnogi su poludeli i završili kao golubovi u nekoj sobi a ne verujem da su hteli namerno da sjebu sami sebe. Možda su se, što ti kažeš, suviše često sretali sa samim sobom, ili bili svesniji nekih stvari od tebe ili mene, ili, jednostavno, ginuvši pomalo za svoju stvar, na kraju, na žalost, ostali i bez svog glavnog oslonca, glave. A što se tiče žene i nade, mislim, Stane, tu se slažemo :). To su dve najvažnije stvari za uspeh gole ljudske egzistencije :). A tu je i piće, ofkors, zato živeli i popi nešto i na moj račun :). Bezveze je i neumesno, razbacivati se parolama u ovako napetim situacijama :), ali ova je dosta šaljiva i opičena, pa ću da je sad citiram... "Stvaralaštvo se precenjuje. Pa i Bog je za šest dana stvorio Zemlju, a onda se sedmog dana odmarao..." :)) - E.Hemingvej. Pzdrv, Doboš, Truba, i Boško Buha u uvu
književnost.822 dalex, -> #797, recc
> Izašao je, ustvari još nije :) izlazi 15. maja novi broj časopisa > "Reč". > > Imate priliku da prvi uživate u sadržaju novog broja. > > Prijatno čitanje! :) Jeste, zaista ste izuzetni.
književnost.823 mcar,
1.11.96. Represija Sanjao sam ruke koje pokrecu nasmejane lutke. Tamo iza zelenog zastora gde zlocin i kazna, krivica i oprostaj stoje jedni kraj drugih. Cuo sam kako milioni vriste i video protagoniste bola. Crne dubine osakacenog uma, cudni ukus represije pod jezikom. Dodirnuo sam ljusturu sistema. Iznutra je cvrcalo od besmislenog bola i bezumne patnje osudjenih i podvojenih. MC
književnost.824 supers, -> #821, willow
>> Da. Međutim, to stanje duha, podložno je uticajima sa svih strana, >> kao recimo, gužvanju po pretrpanim autobusima, ili ubadanju >> kišobrana otpozadi, ili traumatičnim i ne prirodnim za čoveka >> buđenjima u 5 ujutru, ili obavljanju raznih besmislenih poslova. Izgleda da sam napisao poruku koja je mnogo smrdela na ostrašćeni idealizam, čim si ovoliko opširno prodiskutovao na temu mog pisanija. Ne, naravno da mi nije namera da tvrdoglavo pljujem svu umetnost koja želi da bude plaćena. Daleko od toga, jer kad bih tvrdio da ništa nije u parama ne bih bio iskren ni prema sebi. Jednostavno, ja mislim da je strašno bitno da umetnik ne sme da pravi kompromise samo da bi njegovo delo bilo uspešnije na tržištu. Traume i natrpan prevoz su nedovoljan razlog za podilaženje publici. Niko ne brani umetniku da prave pari na neki drugi način, nekimdrugim poslom, ukoliko je njegova umetnost nepravedno neshvaćena :) >> To su dve najvažnije stvari za uspeh gole ljudske egzistencije :). >> A tu je i piće, ofkors, zato živeli i popi nešto i na moj račun :). Uvek :) >> Pzdrv, Doboš, Truba, i Boško Buha u uvu Otpozdrav svoj trojici... I Majakovskom...
književnost.825 willow, -> #824, supers
>> Ne, naravno da mi nije namera da tvrdoglavo pljujem svu umetnost >> koja želi da bude plaćena. >> Jednostavno, ja mislim da je strašno bitno da umetnik ne sme da >> pravi kompromise samo da bi njegovo delo bilo uspešnije na >> tržištu. Ova naša rasprava je otišla u skroz pogrešnom pravcu, jer ni meni nije bila namera da _branim_ umetnost kojoj je za cilj da bude samo naplaćena. I, mislim da to sa naplaćivanjem stvari već postaje zamorno. Mislim, i tebi i meni je sasvim jasno u čemu je razlika između umetnosti i šou-biznisa, zar ne ?. >> Traume i natrpan prevoz su nedovoljan razlog za podilaženje >> publici. Opet se nismo razumeli. Traume i natrpan prevoz su stvari koje pogubno utiču na stanje duha, pa ne vidim kakve sad to veze može imati sa podilaženjem publici. Sem ako ne misliš da je "neko" video svoju šansu u tome, da se, uz pomoć podilaženja ljudima, popne na svoju umetničku granu, pa to posle lepo i naplati i iskoristi da se konačno vozi i hrani se k'o čovek. Da li si na to mislio ?. I, postoji li dovoljan razlog za podilaženje bilo čemu, bar kad je umetnost u pitanju ?. I, zar treba i raspravljati o tome ?. >> Niko ne brani umetniku da prave pari na neki drugi način, >> nekim drugim poslom, ukoliko je njegova umetnost nepravedno >> neshvaćena :) Ovo mi se ne sviđa, naravno, ako se nisi samo šalio. Nadam se da si se šalio, pa, onda, evo i ja da priložim jednu šaljivost... "Pravedno shvaćena umetnost obično oduzima samo po jedan čitav ljudski život, a nepravedno neshvaćena umetnost, ponekad i još plus mnogo miliona njih..."- A.H. ( ovde sad može i jedan kiseli smajli da padne )
književnost.826 hogistey,
Odgovor na SEZAMNET.2:razno.893, qpele > NACA FACA -Nekada sam bila uobrazena, sada kada sam se oslobodila i > te mane, sada sam savrsena!!!! :) Noja slabost bilo je osecanje nadmocnosti koje sam prevladao. Sada sam Savrsen. Erih Frid iz Antologije savremene nemacke poezije, Svetovi, Novi sad
književnost.827 hogistey, -> #797, recc
> Izasao je, ustvari jos nije :) izlazi 15. maja novi broj casopisa > "Rec". > > Imate priliku da prvi uzivate u sadrzaju novog broja. > > Prijatno citanje Kako da vidim nasa slova na ekranu citajuci REC?
književnost.828 willow,
Slatki dah Bili smo se šetali neko vreme, pa onda našli neko mesto da može da se sedne, taman dovoljno široko za dvoje da stanu, ali pod uslovom da ti nju smestiš sebi u krilo, kao ja tad, jer, privučen tim žrtvovanjem, sva svoja razmatranja o skučenosti prostora sam ostavio za kasnije. I tu onda bili smo baš sami, sasvim, i svo to pusto mesto je bilo samo naše, i veselo dvoje, ustvari, bili smo to mi, i dok se niska trava propinjala na prste da vidi šta se dešava, ona se smejala i radovala prirodi, a onda se i priroda smejala i radovala njoj, uključujući i mene, i tako u krug, brzo i u krug, sve nošeno vetrom, i sigurno, i naše, i jako, kao vetrenjača na mlazni pogon... I tu, odjednom, osetio sam se opet jak i hrabar i nov koristan, i bio sam sav mudar, mnogostran, i višeslojan svuda, i dok je taj jedan cvet tada cvetao za sve, pamtim, znam, i kunem se, osetio sam kao da me nešto golica iza ušiju i silazi mi niz vrat, pa ulazi i ostaje unutra, taj neki volšeban osećaj, kao recimo, kad vas zapljusne talas zadovoljstva razbuđenih čulnosti. Onda sam rešio da joj saopštim neke novosti po pitanju svoje osećajnosti, ali, ostavio sam to za posle, nego sam krenuo da je prvo redom i dobro i mnogo izljubim. A to veče, neka neba možda i jesu šuštala dok su razularene ptice noći vrištale i šutirale i šamarale im suton, neka neba, ali ne i ono naše gore, ne, molim lepo, ne i ono naše iznad... Pzdrv, W,W,3.
književnost.829 miobrado,
GRAD DOBRIH LJUDI (pjesma) Sumnja je opstojala prije slova naslova: GRAD DOBRIH LJUDI na putu između studentskog doma i gostionice, u knjižnici, vlaku, na predavanju, kod izmjene bonova u restoranu, ne, ipak ne bih, ne nikako, mogao reći: >>Živim u gradu dobrih ljudi<< pijanci sitni lopovi i prosjaci u skloništima pred kišu očevi majke braća glave nosevi iza pulta iza leđa radnici direktori posao žene noćna samoubojstva i javne smrti promocije objave diplome Ali postoje troje ljudi (od kojih se meni jedna sviđa) a ona dvojica (ili dvoje) u tramvaju, u uredu, u redu, i ostalim javnim (mogućim, dozivnim) i zabranjenim mjestima sviđaju se drugoj šestorici (i svi samo u svom rasporedu ljubavi: spavanje s djevojkom (minutno svojom) izmeću bolesti i kazališta: to su već moje tijesne ko sobe tjeskobe televizori, anđeli na vrhu čačkalice kruh i sol ne, ipak ne bih, ne nikako, mogao reći: >>Živim u gradu dobrih ljudi<< Ali postoje troje (od kojih se meni jedna sviđa) a daljnjih deset i sve se ponavlja ... Miroslav Mićanović (Grad dobrih ljudi, Biblioteka QUORUM/Zagreb, 1984. g., str. 45.)
književnost.830 miobrado,
HRONIKA Evo kako sam ga izgubila: nije mi išlo od početka, posle je nestala struja i voda, do ručka sam ponovo u krevetu čitala Bunjina, posle je došla struja i čula sam vesti, posle sam razmišljala i plakala, a nije mi se razmišljalo, nije mi se plakalo, nije me bio stid, nije me bio strah, nisam htela da ostanem ovde, nisam htela da ustanem, nisam htela da se obučem, nije mi se jelo, nije mi se pila kafa, ni čaj, ni pisma mi se nisu pisala, ni čestitke za Božić, nikom nisam htela da telefoniram, nisam skupljala snagu, nisam htela da me grize savest, nisam htela da ostanem ovde, nisam htela da izađem, nisam htela da putujem odvratnim autobusima, nisam htela među ljude, nisam htela vlast, nisam htela da ostanem ovde, nisam htela da radim, nisam htela da govorim, nisam htela da učestvujem, nisam htela da prisustvujem, nisam htela da se osmehujem, nisam htela da se nadam. Eto kako sam ga, otprilike, izgubila. Mirela Ivanova (Mlađe bugarsko pesništvo/Književne Novine, od 15.4.1998.g., br. 972, str. 8.)
književnost.831 hogistey,
Mozda ce se nekome svideti.... Rade Serbedzija J...m ti ja ovaj zivot bez Balasevica Dodju tako ponekad neke tamne ure, Sjetis se drugova svojih ili neke davne cure. Zatvoris oci polako, boli te sjecanje svako. Dodju ponekad, tako, neke tamne ure, sjetis se mladosti svoje i prve cigare sjetis se zivota davnog, pa uzivas u sjeti. Zamisljas gradove stare, ulice, trgove, ljude. Dodju ponekad, tako, neke tamne ure, ja mogu sve razumjeti i mogu sve oprostiti, a tesko mi je nekako zivjeti bez Balasevica. I odavde sve do Morave, ako me svi zaborave, ja zaboravit' necu nikada panonskog mornara. Ponekad napisemo pismo, adresu imam u glavi, kazu, zajedno vise nismo, drug mi u drugoj drzavi, a nekad smo znali skupa, brzim preko Bosne, na sta je ovo izaslo ti matere rosne. I tako svake noci, sedim i pisem pismo, znam da ih poslati necu, nema nikakve sanse, popijem malo vina, pa mi je nekako lase. Princip je uvek isti, sve su ostalo nijanse.
književnost.832 mcar,
28.11.96 Tren Osetio sam slobodu, bila je masna i topla, drhtava i ziva. Samo na trenutak, dok te nije bilo gospodaru. Dok nisu dosli demoni tvoje bolesne maste. Samo na tren, treperilo je lisce i cuo sam kisu. A onda si dosao, vratio se pakla. Zatvorio si prozore, namakao rezu na vrata. Zacvrcalo je meso na usijanim stolicama, zaplakala su deformisana deca. MC
književnost.833 bkisic,
odgovor na 5831 Meni se jako dopada. Zahvaljujem ti se ovom prilikom. Nemamo li svi po nekog tamo iz neke "druge" drzave?
književnost.835 miobrado,
KOŠUTA I ĐEVOJKA "Košutice, rosna ti si! Đe si bila te si rosna?" "Ja sam bila u đevojke." "Je li kakva ta đevojka?" "Iz lica joj sunce sjaše, a iz grla mjesečina, iz njedara zora sjajna, dvije ruke do dva krila, kako nećeš da je mila?" ("Antologija narodnih lirskih pesama", u izboru V. Đurića, grupa izdavača, 1969. godine, str.35.)
književnost.836 miobrado,
SRPSKA DJEVOJKA U Milice duge trepavice, prekrile joj rumen' jagodice, jagodice i bijelo lice. Ja je gledah tri godine dana; ne mogoh joj oči sagledati, crne oči, ni bijelo lice, već sakupih kolo đevojaka, i u kolu Milicu đevojku - ne bih li joj oči sagledao. Kada kolo na travi igraše, bješe vedro, pak se naoblači. Po oblaku zas'jevaše munje, sve đevojke k nebu pogledaše, al' ne gleda Milica đevojka, već preda se u zelenu travu. Đevojke joj tiho govoriše: "Oj milice, naša drugarice il' si luda, il' odviše mudra, te sve gledaš u zelenu travu, a ne gledaš s nama u oblake, đe se munje viju po oblaku?" Al' govori Milica đevojka: "Nit' sam luda, nit' odviše mudra, nit sam vila - da zbijam oblake, već đevojka - da gledam preda se". ("Antologija narodnih lirskih pesama", u izboru V. Đurića, grupa izdavača, 1969. godine, str. 33. i 34.)
književnost.837 mcar,
Oni dolaze svaki dan Sunce vec bejase zaslo kada sam presao reku, ali je ostalo sasvim dovoljno svetla. Nisam primetio nista neobicno, nisu me pratili, paznju mi je jedino privukao covek u trenerci koji je izvodio neobicne pokrete, U magnovenju shvatih da se on bavi onim kineskim vezbama. "Blago njemu", pomislih. Levo od mene neobican skup gradjevina. Znam, prvo je to bio sajam, pa nemacki konc. logor, pa kratko vreme sediste televizije. Pitam se sta li je sada unutra. Isprd gomila dece juri, starija guraju razdrndana kolica u kojima se nalazi najmanje dete. Kada voznja postane prebrza, ono zavristi. Kaldrma je skoro prekrivena prasinom koja se u oblacima podize iza mog bicikla. Ipak moram da prolazim ovuda, ovo je precica, a ja moram brzo do cilja. Ako uopste pronadjem cilj. Zato se ne obazirem na sarene kioske, utegnute devojcice pored njih, debele domacine u potkosuljama koji tu piju ko zna koje pivo. Izbijam na siri put kojim jure automobili. Crni, elegantni "audi" prolazi prebrzo pored mene, plasim se da cu bitiudaren, panicno skrecem i izlecem na trotoar. Nemam vremena za pregled bicikla, idem dalje. U staklenim fasadama obliznjih kompanijskih sedista ogleda se crvenkasto nebo na koje se sa istoka navlace oblaci. Lepo je, samo je cudno, oblaci obicno dolaze sa zapada. Blisko zvrndanje tramvaja je dobar znak. Znaci samo jos malo. "Vazna je to stvar" mislim, "ne mogu da me prate automobilom jer cesto skrecem na uske staze, ne mogu ni pesice, jer sam prebrz". Bacih pogled u daljinu, oblaci su se spustali iznad ravnodusnog grada. Vecina zgrada imala je neku zuckastu boju. "Kakav kontrast prema oblacima". Na mnogim mestima, narocito tamo gde bi trebao da dodje krov nizali su se crvenkasti zidovi. Znao sam da su to nemalterisani zidovi nadogradnja. "Moram ipak da mislim na svoj zadatak, na okretanje pedala, na razlog zbog kojega sam krenuo". Linija velikih rusevina nastalih od zgrada izgradjenih u takozvanom "natur beton" stilu. "Znaci prva polovina sedamdesetih." Brzo sam skrenuo. "Jutrom ovde vlada velika guzva". Usporavao sam, pejzaz se promeni i cinilo mi se da uplovljavam u nekakvu neobicnu luku. Vetar je vec ozbiljno duvao i kovitlao gomile papira, peska, smeca. Tek tada sam poceo da zapazam ljude, neki behu zapalili vatre u praznim benzinskim bacvama. "Kako im ne smeta prasina", mislio sam. Sisao sam s bicikla i krenuo gurajuci ga prema njima. Nekolicina ciganske dece nije se ni pomerila iako sam prema iskustvu ocekivao reakciju. "Ocigledno zbog svakodnevne guzve". Vetar donese neku kesu i obmota mi je oko noge. Poceh da se epilepticarski trzam tresuci nogu. Kesa nekako spade. Prosao sam pored satora, pored neobicnih najlonskih bivaka, pored srednjovekovnog logora nomada, ispod betonskih mocnih stubova zaboravljenog i unizenog grada. Trave nije bilo uopste, samo gola zemlja koju vetar nestedimice raznosi. Na pretecoj pomracini, istaknute spram neba koje sprema oluju savijale su se vatre beskucnika. Tamo u samom dnu sedeo je Darko. Prekrstenih nogu u "lotos" polozaju, znao sam da se pretvara. cutke sam seo pored njega na karton pustivsi da bicikl polako padne na zemlju. Nije se ni pokrenuo, cutao je, i ja sam cutao. Uzeo je nekakv suvi stap i njime crtao po utabanoj zemlji. Hladni vetar od kojeg nam se koza jezila trenutno je odnosio isceprkanu prasinu Iz daljine je vec potmulo tutnjalo. Od reke. Darko je onda okrenuo glavu, kao da se nije iznenadio sto sam to ja. "Onda?", zapitao je. Uzdahnuo sam, "sve je isto. oni i dalje navracaju, traze te." Ugrzoh se za usnu, "mozda ce jednoga dana odustati, mozda je danas bio poslednji put." "Ne seri", rece Darko, oni nikada nece odustati, to nikada nece prestati". "Nije ti jasno?, nastavio je, "pa i ti ces koliko sutra doci na red, svi vi..." Uzdahnuh. Vetar opet dunu donoseci nam samo vlagu i jezu. Prve kapi podigose prasinu. Darko nije vise zvrljao. Njegove mrsave, cirevima posute ruke pustile su stap, tresao se. Kapi se zgusnuse, nisam znao sta da mu kazem. Iako se oluja uz huku priblizavala mogao sam jasno da cujem kako place. MC
književnost.838 willow,
"Ljudi su išli ka svetiljkama koje su lebdele u mračnoj daljini, šarene i pokretne zmije. Slivali su se iz svih okolnih ulica. Koliko li to dolara predstavlja, pomislih, ovakva gomila, i to samo u vidu maramica, na primer i svilenih čarapa. Ili samo cigareta. I kad pomislim da, eto, mogu da se šetam usred tog novca, a to mi ne donosi ni pare, čak ni koliko za jelo. Strašno je kad čovek samo na to pomisli, koliko su ljudi zatvoreni jedni prema drugima, gore od kuća. I ja sam se vukao ka svetlosti: bioskop, pa još jedan kraj njega, pa još jedan, i tako duž cele ulice. Gubili smo dobar deo gomile pred svakim od njih. Izabrao sam i ja bioskop, onaj gde su na fotografijama bile žene u kombinezonu, i sa kakvim butinama, gospodo !. Teškim !. Širokim !. Određenim !. A iznad: ljupka glavica, sušta suprotnost, nežna, krhka, kao olovkom iscrtana, bez potrebe za doterivanjem, savršena, nigde jedna nemarnost, nigde jedna greška, savršena, kažem vam, ljupka, a istovremeno čvrsta i sažeta. Sve ono što život može da razvije kao najveću opasnost, pravu zamku lepote, otkrivenje svih mogućih dubokih i božanstvenih skladova. U tom je bioskopu bilo prijatno, udobno i toplo. Velike a nežne orgulje, kao u bazilici, samo bazilici koja se greje, kao butine. Nijedan izgubljen trenutak. Utoneš odmah potpuno u mlako praštanje. Samo se opustiš i već poveruješ da se svet ipak najzad priklonio samilosti. Skoro da u nju utoneš. A onda se snovi penju iz mraka i plamte u snoviđenju pokretne svetlosti. Nije no sasvim živo ono što se dešava na platnu, a ostaje u njemu veliki mutan prostor za siromahe, za snove i za mrtve. Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi. Među snovima biraš inaj koji ti najbolje greje dušu. Za mene su, priznajem, to bili golicavi, jedna plavuša koja je imala zaista nezaboravna "pluća" i vrat, smatrala je za potrebno da razbije tišinu ekrana pesmom gde je bilo reči o njenoj usamljenosti. Da zaplačeš s njom zajedno !. To je ono što vredi !. Kako vas to podigne !. Posle toga ću, predosećao sam, imati za bar dva čitava dana hrabrosti u mišićima. Nisam ni sačekao da upale svetlost u dvorani. Bio sam spreman na odlučno zalaženje u dubok san, sad kad sam pokusao malo od ovog božanstvenog zanosa duše..." LUJ FERDINAND SELIN, odlomak iz knjige "PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI"
književnost.839 willow,
"A onda, nastupila je ponoć u podne, i ledena oluja usred vrelog jula, i venuli su leteći buljuci rašivenih delova tela, uz svo to vrištanje i svo to zapomaganje, poslednje pred sveopšti potop. Slika potresna kao ljuska smrskanog jajeta, i plač majke božije, a Zemlja, stajala je sada tu, kao razbaštinjena i uboga žena, postiđena i naga, i nemoćna da bilo šta učini. Vatrena utroba je onda izašla gore, na površinu, i rigajući dugo i gusto i besno, sva se sručila među ljude, oštro kao preki sud. I tako se čitava ta stvar polako privela svom kraju, pre nego što se zemaljska prašina i konačno razletela čitavim kosmosom, i sve zatim utihnulo..." Soulman LilCross, odlomak iz vica "Prepiska" :)
književnost.840 bkisic,
PISMO OBOZAVATELJKE! 26 godina je zivela ne primetivsi te. Mozda je ostro ili pregrubo reci da te nije ni primetila, ali to se odnosi na ono"mislim kao muskarca". Za nju si bio samo "simpatican mladic, nelosih glumackih kvaliteta". Iznenada shvata da pocinje da misli o tebi. U pocetku joj to bese simpaticno. Nije se sputavala. Pomislila je da sa zakasnjenjem prozivljava tinejdzerske dane. Zabavljalo ju je sve to. Svaka pomisao na tebe, izmamljivala joj je osmeh na licu. Smeskala se sama sebi, uz razmisljanje "kada bi mi sada neko cuo misli, sit bi se nasmejao". Bezanje od stvar- nosti pocelo je sve vise da uzima maha. Ni sama ne zna zasto, ali dosla je na ideju da ti se obrati. Pomislila je "uostalom, zasto ne bih i njega zabavila?!" S obzirom da je ubedjena da ima dara za pisanje, i da se u svoje slobodno vreme time i bavi, uplasila se samo da nije presla onu granicu "normalnog sveta". Da li je izgubila kon- takt s realnoscu, ili se po svom dobrom, starom obicaju, za- bavlja na svoj racun? Ne bi se moglo reci da je zaljubljena u tebe. Svoje razmisljanje o tebi, sebi objasnjava kao "on je neko ko me intrigira i koga zelim da upoznam". Svrstava te u onu retku kategoriju ljudi uz komentar "deluje mi prizemno i prostodusno, u onom pozitivnom smislu; priseban je, ali ipak poseban." Ona je sebicno zaljubljena samo u sebe. Sebe obozava, sebi se divi. Ne kaze da u nekog drugog nikada nije bila zaljubljena. Jeste i te kako, ali zaljubljenost u druge je prolaznog karaktera, a zaljubljenost u sebe, konstantnog. Nema li vec dovoljno godina da shvati da su ovi potezi, detinja- sti? Ima skoro 27 razloga koji joj govore da jesu. Ipak, nije li bolje kajati se zbog necega sto si uradio, nego zbog necega sto nisi?! Izvinjava se na slobodi sto ti se obratila. Iznenadila je i samu sebe. "ONA"
književnost.841 hogistey,
Protiv bolesti pisanja treba blagovremeno preduzeti ostre mere jer to je opasna i zarazna boljka. Petrus Abelar francuski teolog i filozof (1079-1142) Politikin Zabavnik, 24.IV 1998
književnost.842 miobrado,
"Đe si sada kada treba - nesvrstani, Gali Butros Butros! Da ti nije, da ti nije Milan Panić, Panić - pis'o jutros!"
književnost.843 stemil,
Kakav li me to zanos pobednika Uzdiže danas tebi bliže, bože ? Jadan li je čovek koji veruje Da samo na ljude osloniti se može ! Rasin Ovo je samo deo stihova. Ako neko ima celu pesmu voleo bih da mi pošalje na Mail ili ovde. Hvala Miki
književnost.844 dzim, -> #840, bkisic
<M> Ipak, nije li bolje kajati se zbog necega sto si uradio, nego zbog necega <M> sto nisi?! elem, da...chuh u nekoliko navrata istu izjavu...lichno mislim da je tu samo razlika u duzini trajanja...duze se kajesh zbog nechega shto nisi uradio, nego zbog necheg shto jesi...
književnost.845 miobrado,
(Dil Ber) Ovo je priča o Dilu Beru koji je bio kauboj-konj, zbog kog su dame u neseseru praktikovale o d kolonj. Dil Ber je bio pola i pola: najlepših stvari najbolji spoj. Ber Dil - slika konjskog idola, Dil Ber - kompletni kauboj. Pio je viski - za prednji deo. Za zadnji deo - mrvio zob. Tako je Dil Ber skladno spleo sudbinu ljudsku i konjsku kob. Među konjima - intelektualac, za kauboje - divlja zver. Delom snagator, delom znalac - takav je bio Dil Ber! ... to beše priča o Dilu Beru koji je bio kauboj-konj, zbog kog su dame u neseseru praktikovale o d kolonj. Dušan Radović (Književne novine, br. 919/920, decembar 1995. godine, str. 14.)
književnost.846 miobrado,
"Dok je njegova duća prelazila iz ekstaze u malaksalost, gde je bila ona? Da li je možda njena duća, po tajanstvenim putevima duhovnog života, u tim istim trenucima bila svesna njegovog poćtovanja? Može biti." Džems Džojs (Portret umetnika u mladosti, Rad, 1984. godine, str. 234.-235.)
književnost.847 bkisic,
CUDNOG LI KAKTUSA Na prvi pogled neuobicajena, nepredvidiva, drugacija, jedinstvena. Zbunjuje svakoga ko joj se nadje na putu. Kaktusic je koga je nemoguce dotaci, pomeriti. Cuje se buka na sve strane. Bode! Pruza otpor svakome ko zeli da mu pridje. Plasi se. Ne zeli povredu. To je doziveo. Verovao je bezgranicno. Neko je to zlo- upotrebio i ranio ga. Odvojio ga je od korena, iscupao iz zemlje. Bio je zedan, gladan, slab, izmucen, slomljen, skrhan. Ne zna ni sam kako je uspeo d se vrati u svoju saksijicu i da na neki nacin povrati svoju snagu. Rane su vidljive, ali on je tu. Ziv je. Promenio je svoju koru, stablo i grane. Obraci trnje. Krije se. Cuva se. Nevera vlada. Bol se pamti. Nikada se ne zabora- vlja. Patnja je uvek tu i vodi sa sobom mrznju, gnev i nervozu. Kada patnja jednom zakuca na necija vrata, ne napusta ih. Strpljivo ceka da joj se vrata s vremena na vreme otvore ili bar otskrinu. Kaktusic to zna. Svoju dobrocudnost nikada nije izgubio, samo sto je vise ne pokazuje. Ne veruje nikome. Lakse mu je da povredi druge, nego da on ponovo bude povredjen i porazen. Voleo bi kaktusic, da neko zna kako da mu pridje, da bi mogao da se otarasi svog trnja i pokaze svoje mekano srce. Ne voli on svoje trnje. Smeta mu, stvara mu osecaj neprijatnosti, narocito kada nekoga ubode. Nije mu svejedno, ali ne sme to da pokaze. Mozda ce to neko ponovo zloupotrebiti. To bi ga ubilo, a on je tako zeljan zivota, lepote, dobrote, srece, iskrenosti i vere. Nada je tu, ali sumnja je mnogo jaca. Tesko mu je, ali ipak mora da se odupre i ubode. Ako bi popustio, neko bi ipak grubo prisao i opet ga slomio. Za nestanak kaktusica nije potrebno mnogo i on to zna. Zato se i cuva. On zeli paznju, ruku, neznost, toplinu. On samo na cudan nacin, ali za njega jedini, to i trazi.
književnost.848 mcar, -> #847, bkisic
5.847 - mnogo lepa prica. MC
književnost.849 mcar,
Mi Starci, zustri, vitalni, sirovi. Unose se u lice i dahcu zadah od luka, piva, kobasica, vremena. Besni, snazni, svesni sopstvene moci koju ne daju i koju ce kako izgleda poneti sa sobom u grob. Neosetljivi na poraz, na bedu i prazninu koju su stvorili. Bez osecaja krivice zbog buducnosti koju su prodali, koju su ukrali od novorodjenih generacija. Jer citav se njihov zivot pretvorio u to bespomucno, izbezumljno gazenje zivota, taj nenorrmalni i prirodnim zakonima suprotnmi pir. Zadriglih trbuha, otecenih ruku. Guraju prst u oko, saku usta, partizanski pistolj pod rebra. Dotrcali ravno iz sustine represije sada traze mesto u tramvaju. A njihovi mladi, posle pocetnog perioda bunta, smesnog bunta koji nema cilj i koji ne vodi nikuda do toplog roditeljskog skuta u kome je sve oprosteno i svi nestasluci zaboravljeni. Mladi cekaju trenutak u kome ce njihove pocetne ludosti otici ad acta. Trenutak u kome ce i oni svadbom, zaposlenjem ili nekim slicnim cinom uci u carobni svet trulezi posle koga im otvorena vrata buducnosti vise i nece biti potrebna jer nista vise nece ni zeleti ni zahtevati. Sve dok se i oni jednoga dana ne pretvore u zitku masu koja se uvek docekuje na noge. U masu zeljnu beskona~nih ciklusa "snalazenja", atrofiranog ponosa, zamagljenog pogleda. Medju nama zene, debele, lepe, ruzne, nasminkane. Zauvek zaustavljene u razvoju na nekoj od strana casopisa u kojima pise sve, svi recepti za jedan solidan, miranm potrosacko pokorni zivot. I gomila zabrana i tabua, izmenjena seksualnost pretvorena u savete i TV serije. Pretvorena u gace sa "brazilskim efektom" podizanja straznjice. U inkviziciju sto melje one retke medju njima koje nisu popustile, sto su iz razloga samopostovanja svog tela i du{e ostale slobodne. Beskonacni riz beskonacno jeftino skupih cipela koje se bacaju i cirkulisu. I na kraju njihov jednostavni patriotizam, uzdisanje za stvarnim ili umisljenim sirokim ledjima vodje. Majke koje misle da u radjanjem stekle nad detetom vlasnistvo i pravo da ga modeliraju, mese, delju prema vlastitom liku ili jos bolje nekom drustveno prihvacenom jeftinom kalupu. Tu decu, njihovu decu, dok su beznadezno mala i dok nemaju nikakvih mogucnosti i snage da se usprotive, dok im se u lice gura ogromna kasika bezukusne hrane, koja vriste jer je zeludac pun, a majka umesto davanja ljubavi gura kasiku posto je to mnogo jednostavnije, lakse, jeftinije. Tinejdzerke dok se zapanjeno smeju, vriste, znaju one da su mamine devojcice iako ne mogu sebi da priznaju da je ono sto ih pokrece samo trenje napetog klitorisa, ta jedinstvena istina koju iz nepoznatih razloga treba sakriti kao da to telo uopste nije njihovo. Muskarcine od kojih svaki garantuje za izuzetnu duzinu sopstvenog penisa, za potenciju, za "devet puta bez vadjenja". Intelektualci koji bi da postanu maco tipovi, ili obrnuto. Konacni algoritmi pretrazivanja kojima se na optimalan nacin brzo i sigurno dolazi do zenskog mesa. zudnja za apsolutnim automobilom snaznog motora. Beskonacno nadmetanje, na racun zivota i zdravog razuma produzeno decastvo. Kukavicluk onda kada je potrebna ratobornost ili obrnuto. Surov, sirov i prazan svet plemenskih, fudbalskih drustava, zatvorenost i vaznost rituala. Nasilje i snaga kao konacni argument. Sila kojom se opravdava sve. Narocito beskonacni strah od zena i nerazumevanje istih. Mrak na ocima koje vode svet u propast. I mi, zgazeni, prazni, oholi prema sebi samima. Slabi, nikakvi, kukavni. Jadamo se na pro{lost, na buducnost, na sve sto smo mogli, a nismo. Zgadjeni nad sobom i pred sobom. Preliveni uzasom koji se sa nas cedi kao sto se ulje cedi sa novogodisnje curke ili svinje, kako ko voli. Hiljadu izgovora, uporedjivanje sadasnjosti i bolje proslosti, bacanje krivice na drugoga, frfljanje o tome da je sve isto i da je svuda isto, frka u zelucu. Zauvek produzena patnja koja vise i nije patnja nego jedno kontinualno stanje. Kompletno prihvatanje spoljasnje represije, vera da nece nas, da je neko drugi na redu. Zauvek zalepljen glupi osmeh iz koga ne izlazimo potpuno prenerazeni od nacina kako osecamo sebe same, od stvarnosti koja nas melje. MC
književnost.851 hercog,
Za nju V Jako je to što sAd u meni sija, Suncu ravno. Duši Mojoj to mIr joj daje, raNu svaku zaceljuje, u mrAku put mi kazuje. Sale
književnost.852 bkisic,
Kratko, jasno i sa stilom!
književnost.853 mcar,
Mrak Jebi se u mraku, ne pali svetlo, veruj. bice bolje jednoga dana, u mraku. Veruj da postoji mogucnost, kada zaigras u sistemu. Veruj da ces uspeti u zivotu i sve ce biti bolje, jednoga dana. Trazi smisao u napornom radu. Novac da kupis sto brza i skuplja kola, novac, da postanes slavan i omiljen, novac, pratices kuci lepe zene. Dok budes stagnirao, tvoje ce potrebe rasti, ali jednoga dana sigurno bices glavni, i tabloidi ce pisati o tebi. Do tada, zivi bez emocija, skupljaj slike s letovanja, jebi se u mraku i ne pali svetlo, ionako nemas sta da vidis. MC
književnost.854 willow,
Ljubavno gnezdo u plamenu Bila je to jedna zdrava letnja subota. Sunce je bilo veliko i konkretno u svom zanosu, zavlačilo se zracima svuda, i, uopšteno, davalo je štimung svemu. Čitav taj dan je bio sav beo i topao, kao nov i podgrejan leš. Grejalo je obimno i sa svih strana, i mogao si mal' te ne, prase da ispečeš na toj vrućini, koliko je pržilo. A ja, mnogo sam se znojio, i bio sav u slanim kapima, od glave do pete. Smešno sam izgledao, kao da plačem čitavim telom. Leto je, ukratko, tog dana, dobro zaleglo na stvar. Sedeo sam u nekom jačem hladu, a nebo mi je bilo plavo svuda oko ušiju. Ipak, malo sam se, što se kaže, užeglo osećao. U takvim situacijama, čovek, jednostavno poželi da je slon i ništa više. Sve se može mnogo lakše podneti kad imaš širok rep za borbu protiv komaraca, dva velika bočna ventilatora oko glave zbog hlađenja, i surlu, dovoljnu da svako puno bure isprazniš do dna, jer tako i treba. Ipak, bio sam zadovoljan mestom zaleganja. Svaka bašta je dobra, samo kad su kelneri hitri i uslužni, a ovi momci su to i bili. I što je jako važno, čovek je tu imao šta i da vidi, ako već nije bilo ničeg čemu bi se više mogao nadati. Žene su, zaista, pol vredan pažnje. A, eto, i kao da je čitava ta predstava samo za mene, opet ih je bilo mnogo, i svaka je bila drugačija, i opet nešto novo, nešto čemu ne možeš odoleti, svaka na neki svoj način, i sa ponekom finom nijansom tu i tamo, ali uz sve na svom mestu, baš kako i treba. Jasne i stvarne i skoro na dohvat ruke, bile su kao himne i arije stvorene iz prkosa, kao anđeo za anđelom i zanos za zanosom, i sve iznedrene iz čipkastih oblaka i nove i nepregledne beline. Da nije svih tih konkretnih žena, zapitao bih se, kakva korist od života ?. I da se nadovežem, da nije svih tih naslućenih anđela što te čekaju gore, zapitao bih se, a kakva korist od smrti ?. Imao sam hladno piće i dobar pregled ispred očiju, i time sam, u redu, bio sasvim zadovoljan. Na kraju krajeva, mada sam već izvesno vreme bio i sam u nekoj vrsti ludila, ipak nisam ništa iole jasno mogao da vidim ili naslutim. Izgleda da i za ludilo moraš imati nešto više od pene u ustima. Kao recimo, talenat. Tek poneki pravi ludak zna šta ga stvarno čeka posle. Ko zna, možda se zato tako i ponaša ?. Glava je mesto na kome se odlučuje, a ako unutra ima i nešto mozga, onda je dobro. Uglavnom nije tako. I, šta čovek i da očekuje, u ovom svetu punom loših odluka. Ljudi ti umiru od nemarnosti i trajne neizlečivosti, a ti otkrivaš nove i originalne i razne načine za kloniranje ovce ?. Jebeš ti takva savršenstva. A par sati ranije, stvar je konačno svedena do usijanja. Moja dama. Oduvek je bila laka na rečima, ali ovaj put mi se činilo kao da sam zavukao glavu u cev mitraljeza usred rafalne paljbe. Pričala je koliko hoćeš i bila je zaista svo vreme u pravu. Ma kako odmeren čovek bio, ipak, nije mu svejedno kad ga proglase za nešto tupo, lenjo i nezdravo. Čovek onda mora da se zapita. Nije ni to loše, tako se, makar, neke stvari i iskristališu. Da, unela se sva u stvar, i prilično plastično uokvirila u čemu je problem. Našu grozničavu ljubavnost, nazvala je javašlukom i zaprežnim kolima koja stanu, kad se konj koji ih vuče, umori ili lipše. Ona je, naravno, sebi dodelila ulogu tog konja, a ja sam opet ispao onaj što samo sedi, i što kao svinja uživa u datim okolnostima. Ne protivim se toj tezi, takav je moj manir, štedim se, al' samo dok ne dođe vreme ručku. U početku te peckaju obrazi, ali posle pet-šest šamara, još jedan gore-dole, ništa ti ne znači. Čovek se lako na sve navikne, naročito kad nije obučen ni za šta bolje. Dođe vreme kad je, jednostavno, najlakše ni protiviti se, ni zalagati se, za bilo šta. Ali, bilo kako bilo, nagli prelasci iz vrelih dana u ledene noći, ipak su jedna jako nezgodna stvar. Smuči ti se i dobiješ proliv, i to u isto vreme. Malo toga može da se poredi sa osećanjima, a čovek je bolešljiv i osetljiv na sve i svašta, kao i savršena ruža što životari i stagnira u saksiji, dok niže vrste skaču i zvižde i rastu slobodne, naravno, nerazumne, izvan svega, i ničim obuhvaćene. Šta reći ?. Izgleda da stvari funkcionišu na taj način što prvo moraš u njih da dobrovoljno uložiš sve što imaš, a da se, pritom, ti tu ništa i ne pitaš, jer, sve se to podrazumeva, i to je jedini način. U redu, samo što sve to, u jednom trenutku, već počne da liči na pijacu od danas do sutra, gde se licitira i rasprodaje do besvesti. A srca su izgleda žrtveni jarci koji su na posebnoj ceni, kao veliki i sočan i jedini crveni paradajz i biftek u suvoj i sitnoj nemaštini. I, tako, kaže ona meni, a verujte mi na reč, pričala je sto na sat, kao da je intervjuišu u mlaznjaku, "...te priče, o ljubavi kao livadi punoj ljubičica, obično ne potraju, jer ljudi su poznati po svojim težnjama da otkrivaju nove pustinje, i vrše stalna uranjanja u neistraženosti...". Šta je želela ovim da kaže, to blage veze nemam. Čitala je mnogo, valjda je stvar u tome. Mada, čovek i ne bi trebao suviše da čita, ko zna, tako mu možda ostane više vremena da razmišlja i svojom glavom. Ovako, ispalo je da nisam njeno savršenstvo. Onda je otišla, moja jedina pilularna lekovitost i ćup gustog melema kojim, kako-tako, zasladiš makar nešto od preostale duše. Eto, kao i za istinsko ludilo, i za još poneke stvari, nedostajao mi je talenat. Shvatio sam da je ljubav i ludilo slična stvar, samo što kod ludila sve držiš unutra, a kod ljubavi napolju, ali, u oba slučaja, niko te ne shvata, i ponašaš se čudno, i preuzimaš sve same nelogične korake. Da, kad je u pitanju ludilo, i jedno je sasvim dovoljno, ali, za ljubav, ipak je potrebno i nešto više od samo dvoje na okupu. Onda sam naručio još jedno piće i više nije bilo ništa o čemu bih mogao razmišljati. Ili sam ja to tako izmislio i hteo. I kad ne postoji nijedan stvarni razlog, uvek možeš da nađeš nešto, u ime čega vredi piti. Mašta i sećanja su ti koji te, na na kraju krajeva, uvek i dovedu do čudne i prijatne obeznanjenosti. Bilo kad uzmeš i izvoštiš stvar do kraja, bilo kad sedneš i ločeš do iznemoglosti. Tako je to, kad se okonča nešto što je nekad bilo novo, i nadajuće, i puno poleta i smeha i svega. Posle, šta ćeš drugo, gledaš dan, kako umire u svoj svojoj lepoti. Razmišljaš, suton je vreme romantike, a ne teških misli. A i čemu to ?. Pzdrv, W,W,3.
književnost.855 mcar,
Vrata Vrata nisu imala oblik. Vrata su imala ukus surogata za cokoladu. Vrata su imala ukus secernog preliva. Ona kroz koja treba sa elanom proci, vrata kroz koja treba sa elanom protrcati. Samo elana vise nema. Biti snazan, veso mlad, jebati najbolje i najlepse, uniformisane zene. Jebati kurve i voleti samo svoju mamu. Razaznati ih po odeci ili prema naznakama sa TV-a? Plave i debele su dobre, crne i mrsave su vestice. Izmedju je samo spektar nebitnih varijacija na temu. Pozuzdati se u ego trip da ne promasis kapiju. Izdvojiti sebe iz mnostva nevaznih individua i pridati si kosmicku vaznost. Samo to, jedino to. Mozda to. Vrata nisu imala oblik, cekao sam ispred njih da postanem covek. Rekli su mi da cekam ispred njih da bih postao covek. Rekli su mi da su oni koji su prosli zaista postali ljudi. Rekli su mi da napravim prvi korak, a kada sam ga napravio, ispred su bila jos jedna vrata i jos jedno predvorje, jos jedno cekanje u kome treba da prepoznam svoje i mrzim tudje. Imao sam ja svoje motive, zadate jos davno, kao klinac nisam propustao reklame i uvek sam jeo najnovije proizvode. Igrao sam se kauboja i indijanaca, nasih i njihovih. Igrali smo se svega, mucenja zarobljenika narocito. Nasi i njihovi. Moram postici, ostvariti nesto. Moja dobrobit je dobrobit svemira. Moj nezanimljivi zivot jeste vrhunski dozivljaj. Ostvariti nesto je nacin da se istaknes i kada se istaknes da se vidi da si ostvario. Pa makar to i ne bi bilo vazno. Dovoljno je da te zapamte, samo da prodjes, konacno da prodjes. Najbolje je ciniti bas sve sto i drugi cine, tako je najbolje. I onda opet i uprkos svim mojim naporima, u novo predvorje. Nikako nisam mogao da prepoznam okvir od cvrstog drveta, debele grede prekrivene smolom, gotsku uzvisenost prolaza. Nikako nisam mogao da pronadjem veru za trenutak u kome prolazim, za trenutak tog koraka. Iako su mi govorili, saptali, mantrali, vikali o svim pravilima koja treba da ispostujem, mahali rukama i zastavicama o svim prednostima koja cu jednoga dana imati prodjem li samo, pokusam li samo, usudim li se samo. Nisam razume to sto govore, Reci su bile ispreturana, njihove oci izbuljene dok su kukali, strahovali i disali za mene, dok su se nadali u moj uspeh, dok su mi davali primere svojih uspesnih poduhvata. Razumeo sam na kraju njihove reci, ali nikako da sagledam znacenja, zar ce mi buducnost doneti tako mnogo? Zar na kraju i ja i oni necemo umreti. Vrata, vrata, vrata, ispred njih skakao je ludi violinista, okrecuci se i gudeci neku sopstvenu elegiju od koje se puls ubrzavao i zenice sirile. Nisam imao razloga da prodjem, nisam imao razloga da budem tu. Postojanje vrata, predvorja, cekaonice, pa sve je to potpuno besmisleno, shvatao sam sa uzasom u ocima, glavi, rukama, celom telu koje sa nagonom beslovesnog i nesvesnog bica shvata da se konacno raspada i da taj proces ne samo da je uzeo maha, nego je odavno uznapredovao. I onda se u tom bolesnom telu stvorila jedna misao o gadjenju, jedna velika misao i sama gadjenje nad vratima nad cekaonicom, nad jednostavnoscu te plitke i nimalo ostroumne lazi. MC
književnost.856 kolja.t, -> #855, mcar
> Vrata, vrata, vrata, ispred njih skakao je ludi violinista, okrecuci > se i gudeci neku sopstvenu elegiju od koje se puls ubrzavao i zenice Postovani mcar i willow! Koristim ovu priliku, uz izvinjenje shto cutim ovoliko, da vam se zahvalim za sve sto ste ovde poslali... Uzivam stiklirajuci kockicu "z" u programu SDW :)))) Samo nastavite ako vam nije uz *** da stvarate, mada je izgleda sve besmislenije nego shto izgleda :) pa cak i stvaranje... Ko zna? Voleo bih cak i da vidim zastarelo, papirnato izdanje vasih poredjanih reci... :)) Ne mogu monitor da drzim dok lezim na tetkinom krevetu... :) ......... Best wishes from faraway province of dusty light... kolja.t http://members.tripod.com/~KoljaT
književnost.857 dalex,
Razne vrste pogleda ------------------- Koncentrišem se, štimam gitaru drvoredi bacaju sene. Moj pogled sleće na reku staru a tvoj samo na mene. Sasvim je lako da ti sviram da ti ulepšam veče kada me tako posebno gledaš dok Dunav lagano teče...
književnost.858 willow, -> #856, kolja.t
>> Poštovani mcar i willow !. >> Koristim ovu priliku, uz izvinjenje shto cutim ovoliko, da vam se >> zahvalim za sve sto ste ovde poslali... Koristim ovu priliku da uvažim izvinjenje i da prihvatim zahvaljenje.
književnost.859 aladine,
E sad, ja ne spadam ovde al ajde..... Deja vu Postoje u nama neke neiskazane misli neizbrisive radosti nepremoscene vode od neispricanih prica... (Postoji u meni pesnik koji je izgubio pesmu u autobusu 56e na putu ka poslu jednog obicnog jutra) Izvinte na smetnji....
književnost.860 bkisic, -> #854, willow
> I, tako, kaze ona meni, a verujte mi na rec, pricala je sto na > sat, kao da je intervjuisu u mlaznjaku, "...te price, o ljubavi kao > livadi punoj ljubicica, obicno ne potraju, jer ljudi su poznati po > svojim teznjama da otkrivaju nove pustinje, i vrse stalna uranjanja > u neistrazenosti...". Sta je zelela ovim da kaze, to blage veze > nemam. Citala je mnogo, valjda je stvar u tome. Mada, covek i ne bi > trebao suvise da cita, ko zna, tako mu mozda ostane vise vremena da > razmislja i svojom glavom. Ovako, ispalo je da nisam njeno > savrsenstvo. Ovo mi zvuci tako poznato! Gde li sam to vec cula? Zasto svaki mus- karac kad zena odlazi, ne trazi gresku u sebi, vec u njenom citanju? Zasto je tako tesko prihvatiti pored sebe zenu koja zamisli cuda, zna da cita i da misli? :)
književnost.861 mcar, -> #856, kolja.t
Zahvaljujem se. Marko
književnost.862 willow, -> #860, bkisic
>> > I, tako, kaze ona meni, a verujte mi na rec, pricala je sto na >> > sat, kao da je intervjuisu u mlaznjaku, "...te price, o ljubavi >> > kao livadi punoj ljubicica, obicno ne potraju, jer ljudi su >> > poznati po svojim teznjama da otkrivaju nove pustinje, i vrse >> > stalna uranjanja u neistrazenosti...". Sta je zelela ovim da >> > kaze, to blage veze nemam. Citala je mnogo, valjda je stvar u >> > tome. Mada, covek i ne bi trebao suvise da cita, ko zna, tako mu >> > mozda ostane vise vremena da razmislja i svojom glavom. Ovako, >> > ispalo je da nisam njeno savrsenstvo. >> Ovo mi zvuci tako poznato! Gde li sam to vec cula? To ne znam, možda si me čitala u prethodnom životu :). Takvi odlasci su česti, čini mi se. U priči je opisana situacija gde se, hipotetički, ofkors ;), muškarac nije morao uopšte da trudi da traži greške u i na sebi, jer je ona sve to tako lepo i volšebno uradila umesto njega. Inače, a ovo je takođe u okviru tekstopisčeve slobode ;), ta dama je pisala priče o bogactvima i inspirativnosti pustinja i ostalog zrnevlja, i pričala koliki uticaj na nju vrše njeni omiljeni pisci H.H. i T.M., mada to možda i nije uticalo na čitavu stvar, đavo će ga znati. I, veruj mi, ništa nisam izmislio, sem što sam, tu i tamo izvršijo zamenu poneke teze, ovde i onde izvrnuo par činjenica, a ostalo sam improvizovao :). >> Zasto svaki muskarac kad zena odlazi, ne trazi gresku u sebi, >> vec u njenom citanju? Možda je stvar u tome što i nije sve u čitanju, već ima nešto i u ličnom zapažanju. Mislim, čitanje sam pomenuo samo kao jedan od terena sa koga čovek lako pokupi neka svoja savršenstva i onda sve ravna po tome, i upoređuje sa tim, itd, itb. I pravo da ti kažem, i ja sam na toj listi, i nikako da naletim na neko savršenstvo tipa Linde Hamilton i Sigurni Viver :). Znači, nemam ništa protiv da damče čita šta god joj volja, naprotiv. Tako će uvek biti materijala i meni neku bajku da pročita pred spavanje, čisto da se zaspi sa osmehom među ušima i srećom na licu :). >> Zasto je tako tesko prihvatiti pored sebe zenu koja zamisli cuda, >> zna da cita i da misli? :) Je l' ti to meni bre ? :)). Ako neko idealizuje žene, onda sam to ja, jer one su ukras svega. Jednostavno, čini mi se tako, Bog je možda i navijao za žene pri stvaranju polova i njihovoj spoljašnjoj materijalizaciji, ali, kad je na dnevni red došla stavka sa raspodelom sumanutosti i razjarenosti, tu, izgleda, dobri stari Praiskonski Ćale Čitavog Kosmosa nije štedeo ni jedne ni druge, nego je tu stvar obavio pošteno, i svakom je otišlo po pola sa tih paklenih gomila. Osim toga, možda je stvar u tome što sve to zavisi kojim se čudima čudiš, šta čitaš i o čemu misliš. Sa druge strane su njegova čuda, njegova čitanja i njegove izmišljotine :). Nisu ni sva čuda, sva čitalaštva, i sve misli kompatibilne, ma kako rasprostranjena bila ta teza, po kojoj se suprotnosti do zla boga privlače. Čak i ako je stvar savršena do bola, uvek se nađe neka trivijalnost tipa, preklapanja večitog derbija na prvom, i "Kassandra Ludila" na drugom programu, i, eto ti razlog da i najgrozničavija ljubav ode u peršun. Pzdrv, D.+.
književnost.863 askripka, -> #860, bkisic
­=- Zasto je tako tesko prihvatiti pored sebe zenu koja zamisli cuda, ­=- zna da cita i da misli? :) Za ovaj vrlo komplexan problem potražio sam mišljenje stručnjaka. Tako sam došao do komentara jedne od najumnijih faca civilizacije uopšte, nejgenijalnijeg mislioca, njega - kralja strategije, telekineze, parapsihologije i svega ostalog. So, sledi njegov komentar! p.s. Eto prilike za sve one koje mi traže još QuickTime Movie fajlova. Stavio sam jedno /r uz attach. Hoću da mi ekran skroluje kao lud od sysmsg-ova. Jel' jasno?!? Zato udarite sada jedno jebeno 'd' za download!!! Svom snagom! Rasturite vašu tastaturu! filozof.mov
književnost.864 mcar,
Preporucujem knjigu "Zivot i prikljucenija" od Dositeja Obradovica. Naizgled zastarelo, ali u stvari nije. MC
književnost.865 mcar,
Krug Vlast. Da li je pojmis, jednostavnu, surovu? Kao zelja da lupis sakom o sto. I da nikada, nikada ne pravis kompromise. I da nikada, nikada ne dozvolis da udahnemo do kraja. To je uzbudjenje komandanta razocaranih ljudi - nebeski tron je ugrozen. Ravnodusnost. Kako opisati tvoju ravnodusnost? To sto ne osecas nista, bas nista, sto ti nije vazno koliko nasih zivota treba potpaliti da bi ti mogao da svrsis, da bi ti mogao da vladas. Buducnost. Sta je to buducnost? Nicega nema, gledaj ljude na ulici neki od njih vise ne postoje. Tudja smrt, tudja kuca ukradena zemlja. Majke pripremite crninu, ucinite mu to. Inercija. Inercija nasih malih sitnih zivota samosvedenih ispod mudrosti opstanka. Zezamo se: sportski dogadjaji, prenosi, pozorista, svadbe. Bespomocni smo crvi, gazeni uzivamo. Kao u svakom tvom snu. Vlast. Iza koje nema nicega. Iz koje sve izvire i sve se nastavlja. Moc, pred kojom pesma zamire, valovi besmislene patnje podizu se. I crna cizma gazi, gazi i gnjeci necije ljudsko lice. MC
književnost.866 mcar,
Kavez Tako, zaspes u svom rodnom gradu, a probudis se ujutru u kavezu sa majmunima. Tek tako. I mozda je to duhovita situacija za one s druge strane sto guraju kroz ogradu cigarete, banane i ogledalca. Mozda. Za nas je to ipak pitanje loseg ukusa. Cudno, zaspes u svom gradu, i kad se probudis nema vise grada. Oko tebe plesu majmuni. Cudno, ipak je to pitanje loseg ukusa. MC "Pogledaj one budale iza resetaka", rece majmun. "Svaki dan dolaze, krevelje se i pokazuju prstom. Jedan od njih svaki dan udje, pokupi nasa govna i donese nam hranu, a onda opet zatvori vrata."
književnost.867 bkisic, -> #863, askripka
Ha, ha, ha !
književnost.868 miobrado,
INSOMNIA CHRONICA Noću je čaršav rastvorena karta sveta. I ja se u besanici prikradam zagrljajima Severne Amerike, rastem budna, rastem 9996000 km2, zauzimam prvo mesto u proizvodnji nikla, cinka, platine, azbesta. Noću sam Kanada i zovem te: pobegni kod mene. Mirela Ivanova (Mlađe bugarsko pesništvo/Književne Novine, od 15.4.1998.g., br. 972, str. 8.)
književnost.869 miobrado,
Tebi, moja, Maro, - vo imja zenitizma i LJUBAVI! KRČMA U PLANINI Ima jedna krčma gore u planini, vide joj se svetla noću u daljini. Ko to pali sveće i po krčmi šeće to je lijepa Mara, kći starog krčmara. Pa mi želja dođe, što u srcu krijem bona Maro ja zbog tebe pijem. Svaki taj plamičak, stavlja me na muke harmonika šalje sa planine zvuke. Meni sine lice, lijepe krčamrice kad mom stolu dođe mene umor prođe. Ranjenog hajduka napojila Janaaaaa a mom srcu Mara melem-rana. Kad umoran stignem gore u planinu ja utjehu tražim u rujnome vinu Mara čila, vedra, igraju joj njedra, ................................. Pa mi oči padnu na ta njedra bujnaaaaa bona Maro daj još vina rujna.
književnost.870 askripka,
Mamuti (integralna verzija) Bože kad se setim kako sam čekao sunce, kako sam prizivao Karibe, kako sam hvalio efekat staklene bašte i nemilosrdno pržio pljugu za pljugom da pripomognem globalno otopljavanje... Sada su vrućine došle, premda je još maj, i ja se sa nostalgijom sećam tri-četiri pivca dnevno što su u dobra stara vremena susnežice i košave zadovoljavala sve moje potrebe za tečnošću i duhovnom stimulacijom: sedam-osam to je suviše, postaću odveć pametan od svog tog B-vitamina, i umreću mlad, usamljen i siromašan kao i svi neshvaćeni geniji, a lihvarske baba-sere koje koriste činjenicu da u varijanti sedam-osam i najbolji od nas moraju da piške kao zeke, sazidaće na meni celo vikend-naselje u Slankamenu i lanac privatnih klonjara sa Bahovom muzikom i pozlaćenim slavinama... Ipak, neću da grešim dušu, ima nešto i u ovoj slatkoj izmaglici koja čoveka obuzme posle pete krigle, i (ma jebo i baba-sere!) moja bi sreća ustvari bila savršena da me Neša, zavaljen na baštenskoj stolici kao predsednik granskog sindikata begler-begova, već ne gleda pomalo mrko, pomalo kao da mi zamera što me vitke nogice mlađanih prolaznica već neko vreme zaokupljaju do te mere da pojma nemam šta mi lako zaplićućim baritonom peva na uvce... "A bre, ludaku, jel slušaš ti mene šta ti pričam, ili isključivo bleneš u ovo što prolazi pored tebe i pali kod odlikaša na dodatnu nastavu?", napokon mu se otima, i ja preko volje skrećem pogled sa prešminkane klinkice što s nekog prigradskog busa zaista trbuhom (tj. golim, preplanulim pupkom) za kruhom skakuće u pravcu Skadarlije, puna nade da će konačno naći miška svog života koji će je paket-aranžmanom voditi na Sardiniju kada mu radnja malo krene i lemati je kao vola kad Zvezda ispadne iz kupa šampiona, sutradan se pokajnički zaklinjući u večnu ljubav i spominjući baš ovo čudesno veče te daleke 1998, kada joj je pored kioska za pljeskavice prvi put krljnuo jezik na čist bezobrazluk... "Kažem ti da trulije proleće ne pamtim", nastavlja Šone da vergla, u krajnje pogrešnom uverenju da ga sada pažljivo slušam, dok Peca i Bane, koji su počeli da mu ga daju još posle šljake samo kolutaju očima i povremeno rezignirano odmahuju rukom, "ovo i nije proleće, ovo je neki totalan bedak, sve nešto kao čekamo da se desi, a ne dešava se ništa, jer nešto izgleda uopšte ne valja, nešto se negde gadno sjebalo, možda je opet vreme za neke demonstracije, ali ustvari mi nije ni do toga, nije mi ni do čega, ne znam, razmišljao sam da ostavim Sanju ili da promenim posao, ali i to me sve nešto mrzi, a i volim je, jebi ga, nekako sam se navikao posle svih ovih godina..." "Mamuti...", kažem, jer svim srcem osećam da tako treba, premda mi u tom trenutku i nije baš jasno kuda sam zapucao..."Kome ti mamu, siso pederska...", počinje umorno Neša, ali Peca preseca ozlojeđeni monolog, jer ni kad kljuca kao zumbul ne može da odoli da malo ne palamudi: "Ma, bre, mamuti, ono, mega-slonovi u jagnjećim gunjevima, ako ti je tako lakše da skapiraš, izumrli su pre jedno sto hiljada godina, otprilike negde kad i tvoja jetra..." "Pogledaj se some na šta ličiš, oči ti žute ko pišaćka poslednjeg kineskog cara, mogao bi da duvaš u balon preko telefona, i ti ćeš nekom da pričaš o jetri...", spremno mu odvraća Neša. A zatim, posle par sekundi kontanja, meni: "Čekaj bre, kakvi sad mamuti..." "Pa, ono, kao...", počinjem, jer ni sam nemam pojma šta sam hteo da kažem, a onda odjednom sve kockice uleću na svoje mesta i u glas kažu "klik!": "Mislim, pazi, mamuti su bili ko ja i ti brate, kapiraš, ono, veliki, zajebani, mnogo troše, a fabrička garabcija istekla još kad su dinosaurusi šetali u špilhoznicama..." "Idi, kurac...", mrmlja Peca u pola glasa, da nas baš mnogo ne naljuti... "E, miki, dok je bilo ledeno doba, njima je bilo do jaja, piči jebomrazica, silaze glečeri, a oni na minus trista kuliraju i prave zimi male mamute... Onda se nešto desilo, valjda je otoplilo, ali kapiram da nije ni samo to, više ono, namnožili se Kromanjonci, krenula gužva, ludilo, zubari poskupeli i profušerisali se, plomba za kljovu pedeset marona, i te munje, i jednog dana mamutima padne mrak na oči i izgube se u nepoznatom pravcu... Posle su slonovi krenuli da ih kao nešto kopiraju, ali džaba, brate, mamut je mamut, a Dambo je Dambo..." "Aha...", uzdiše Neša i povlači se u privatne odaje iza crvenkastih okica da razmotri dobijene informacije... "Jebi ga, brate, živeli...", napokon kaže i stvari se lagano vraćaju u svoj prirodni, popodnevno-ubaljezgani tok... Zatim je nebo postalo ljubičasto, pa naglo potamnelo, mi smo rešili da menjamo mesto, i neko je pozvao taksi u koji smo se potrpali, nekakve muzike i enterijeri počeli su sve brže da se menjaju oko nas, odjednom su se tu pojavile i neke žene, i ja sam nešto strašno zanimljivo pričao sa slatkom crnkom, ali sam njen telefon, nakon što su sve žene ponovo nekud nestale (ženkice moraju da majke, prokomentarisao sam, one su stubovi društva, porodice i seksualne revolucije), opet bacio zajedno sa ispražnjenom paklom pljuga, a utom je nastupio i jedan pomalo nejasan period kroz čiji sumračni mutljag su se jasnim sjajem probijali samo težak ukus roštilja i jutarnje cvrkutanje tašmajdanskih ptica... E, a onda je izašlo sunce, i ja sam ponosno izvadio tamne cvikere koje za ne daj bože uvek šteknem u džep kada izlazim uveče, dok su svi ostali papci treptali kao svrake na jugovinu, razbacani poput nota dečje pesmice na širokom stepeništu crkve svetog Marka... Bio sam najlepši i najmamurniji mamut u veselim zracima obasjanom Kenjigradu, ali mi je firma "Jata" odprekoputa nekim čudnim magnetizmom ipak privlačila pogled... I tek što sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome da li ugrožene vrste možda imaju neku prednost pri dobijanju šengenske vize, i da li prirodnjački muzej izdaje mamutske domovnice, kada je odnekud zamirisao burek i već je bilo vreme za drugi doručak ili treću večeru, čudan obrok koji džinovski surlaši prosto moraju da sebi priušte oko šest ujutru...
književnost.871 willow,
Malo sam ovde izfilozfirao, al' što se kaže..."od nečeg se mora živeti, a od nečeg i umirati..." :) Dan kad konji jašu jahače je kao i svaki drugi letnji dan u paklu Jutro-posle, to vam je ono kad čovek zaspi u oblacima Raja sa osmehom među ušima, okružen belim i još toplim anđelima htenja, a probudi se u loncu Pakla, okružen razjarenim i do pola prokuvanim zverima, sav naduven i bunovan i tup. Glava je prvo što osetiš na sebi, normalno, jer je teška kao zazidano đule i tvrđa od armiranog betona. Onda te čitavo telo počne da boli, mnogo i temeljno i redom, svaka stavka koju imaš, ponaosob. Stvar oko toga je takva, da, što si kokretniji i krupniji čovek, to te više i boli. Zato je mnogo jeftinije i bezbednije biti što sitniji, jednostavniji i ništavniji, jer tako na sebi suzbijaš bolne tačke, a, vidiš, čovek i postaje savršeno banalno parče kartona onog trenutka kad iz sebe ukloni i poslednji trag čulnosti, razumnosti i ljudskosti, i zato, sada se lepo pokloni, izljubi i oprosti sa svima, i počni... Ali, pitam se, kakva jutra-posle čovek i da očekuje, kad put do čudesne tame i sveobuhvatne lagodnosti toplih i nacvrcanih noći vodi kroz bestidno prljavo-žutu, užeglu i gustu reku dana, u kojoj ima svega, sem obične vode za piće ?. Ali, domišljatost je ono što ume da ukrasi i golo stenje i slomljeno granje, pa uvek možeš da smisliš nešto kao "...svaki novi dan je nešto novo i tu ima izazova koliko hoćeš...". Čovek se doseti svega, i to na sto raznih načina. Muda labudova, i ako mene pitate, po načinu na koji se stvari odvijaju, dan je samo dobro osvetljena pećina. I sve bi bilo u redu, al' samo pod uslovom kad bi i čovek bio slepi miš. Pošto nije takav slučaj, ostaje ti da urlaš iznutra dok traćiš svoju dosadu, kao nerođeno dete, spakovano u tesnu utrobu sa dobrom izolacijom. Ehhh...Znam, mora da je stvar u tome što je Zemlja, na žalost, prilikom stvaranja ostala nedovršena, pa neke stvari nikad nisu ni osposobljene za rad, kao recimo, "Vrteška Nerazumnog i Kompleksnog Uživanja", ili, "Dokolica Baš te Briga", ili "Sve Što Poželiš". Projekat "Zemlja", vodi, izgleda, Đavo lično, tako da ni ne možeš sad da očekuješ da lepe stvari počnu da ti rastu po drveću. Ljudi zaista nemaju sreće, a onaj koji je sve ovo i umesio se ne oglašava još od nastanka sveta. Bog ili stvarno ne postoji, ili se zavukao u kolibu i čita novine, ili se ubi od stvaranja po Kosmosu, pa nikako da obiđe svoje ovozemaljsko stado. Mnogo toga je već zahvatio triper, i čovek više ne zna koju meru i da upotrebi. Tu možeš, ili da zauvek batališ radnju, ili da uvek prethodno nekog šalješ u izviđanje terena. Eto, uvek kad nemaš spremnu neku vrstu zaštitne gumene čete u džepu kao treću opciju, one prethodne dve ti ispadnu kao zajeb živ', kažem ja... Ako voliš horor-predstave, onda baš fino, sve ti ide u prilog. Mrak je ništa, ali samo u odnosu na dan. U mraku sobe, čeka te mlako naslućivanje straha i jauk ucviljenih babaroga noći, ali čim izađeš na svetlost dana, e, to je već nešto drugo, nešto stvarno ozbiljno; istinska strava i istinski užas, na svakom pogrešnom koraku, i u svakom krivo usmerenom pogledu. Česti slučajevi Blickriga po autobusima. Straćene ljubavi. Teza da je kurva, ustvari, politika. Paklenosti, ne koliko voliš, nego koliko ti duša istrpeti može. A stvar oko Pakla je jasna; pakao ne čini neko određeno ili fiksno mesto dešavanja, tipa rupčage u kojoj te čeka najveća Božija prekršajna kazna, to je, u neku ruku i smešno, jer bi onda ispalo da Beli Ćale Svega koristi usluge Opakog Roštiljdžije za razračunavanje sa ljudima i njihovim manama. To bi bilo kao kad bi ti bio dobar, ali, eto, šta ćeš, moraš, pa angažuješ nekog plaćenog ubicu da sredi stvar oko dugovanja zajma. Pakao čine ljudske sumanutosti, tako da Pakao može biti i tu i tamo, i ovde i onde, i gde god se okreneš, i gde god zaželiš. Jednostavno, Pakao je mobilan kao kuga i strpljiv kao nagazna mina i može biti svuda gde ima i izopačenih ljudi. Ljudi su ti koji se ponašaju kao konkretizovani Đavoli, i imaju dah aždaje, i nema gorih ljudoždera od samih ljudi, to da se zna... I šta onda čoveku i preostaje, nego da sam sebi zamisli i stvori jedan jači Raj, u kome će da zalegne, otvori to šta ima od pića, ili sebi nađe neku drugu zabavu tipa "piši, kad hoćeš da zavaraš glad...". A i uz ljude, dobre kao smeh, sve ume da štima do kasno u noć, da se ne lažemo... I tako, u krug. Makar dok ne naiđe nešto vredno svega, nešto rumeno i smirujuće, kao vinograd pun žena, i sve onda bude onako kako je i bilo u početku, i kao što bi trebalo i da je sada, a nije, znači, rajski volšebno i izazovno slatko, kao smokvin list orošen kapima meda, tu, u senci njenih pametnih butina, tu, gde ti se sva mudrost zaustavlja, i tu, u sred jednog divnog i nezaboravnog Zemaljskog dana, a to su, ako mene pitate, oni dani, u koje uroniš sasvim polako, samo da bi što duže u njima uživao, samo da bi sve to još potrajalo, i dođe ti kao neko konačno suočavanje, s tom razlikom što ti uvek prvi biraš i s' kim to, a i oružje... Pzdrv, W,W,3.
književnost.872 supers,
ČUDAN DOGAĐAJ NA PLANETI ZEMLJI IZAZVAN VETROM KOJI JE DUVAO U MOJ PROZOR *** Part One: Surprise in Blue Kiša je upravo prestala. Vozim se na zadnjoj platformi trolejbusa, a ne kažu bez razloga da su beogradski trolejbusi paklene mašine. Grejanje usred leta radi punom parom a ventilacija ne postoji, pošto su ove dušegupke na četiri točka predviđene za uslove ruske zime. Ni prozori se ne mogu otvoriti jer su sve ručke sa njih otpale. Dok je letnji pljusak lio, putnicima su kišne kapi omogućavale preživljavanje u svojevrsnoj sauni koja prokišnjava, a sada osećam kako svaka kap isparava sa mene. Pored mene se u trolejbusu tiskaju majka i kćerka. Namrgođena majka glasno komentariše potmulu grmljavinu koja se čuje ispod trolejbuskog poda, pitajući se hoćemo li svi poginuti pre nego što stignemo kući. Njena velika devojčica samo ćuti i sija ne učestvujući u majčinom besu, polumokra od minulog pljuska i nasmešena. Na svakoj stanici vrata se treskom otvaraju. Ljudi najbliži vratima ne žele da se sklone i propuste one koji silaze, u strahu da će neko drugi uleteti i zauzeti njihovo skromno mesto kraj vrata koja smrve ruku ili nogu koju priklješte. Staramajka je puna reči osude za ove statiste na trolejbuskim stepenicama. "Pomerite se da prođe narod", "Tako mladi, a mrzi vas da iskoračite par koraka iz vozila", "Ako niste primetili, kiša je prestala"... Kćerka se povukla do prozora, ne želevši da aktivno potpomogne majčin performans. Još uvek se smešila, a smešio sam se i ja njoj, razmenjivali smo srdačne osmehe koji su govorili "Baš je šašava njena matora", "Lepo ti stoji ta polumokra majca"... A majka je stajala na središtu zadnje platforme i već je pala u vatru, besedila je o mentalitetu Beograđana na kraju dvadesetog veka... Trolejbus je svojim putnicima priredio novo iznenađenje. Proradio je generator, celo vozilo je počelo da vibrira a od zaglušujuće buke više niko nije mogao čuti majku koja brine tuđu brigu, videlo se samo kako otvara usta. Trolejbus je ušao u oštru krivinu. Iza krivine je velika stanica i kćerka je krenula da prevali put od bočnog prozora do izlaznih vrata, nimalo lak put pošto su u vozilu skoro svi rukodržači izumrli. Položila mi je ruku na rame, otvorila usta kao da hoće da se ispriča što me je upotrebila za oslonac, ali ništa nije rekla niti sam je mogao čuti od buke generatora. Netremice smo se gledali čitav sekund, dragocen i dugačak sekund tokom kojeg smo oboje zadržali smele osmehe. Primakao sam se njenom licu i na uvo joj otpevao kako bih voleo imati njen broj telefona. Odcvrkutala mi je svoj odgovor, buka generatora se stišala, trolejbus je ušao u stanicu i ja sam gledao kako silazi i za svojom majkom odlazi Mirela Anđelković, 650-755. Vrata su se zatvorila silovitije nego ikada pre, trolejbus se od tog udarca raspao a ja sam se probudio. *** Part Two: White Elephants Kada nešto pođe naopako na javi, zvukovi iz stvarnosti daju ritam snu koji sanjate i tako obično nastaju snovi sa najlepšom radnjom. Prvo što sam ugledao kad sam otvorio oči, bio je prozor koji je cele noći ostao poluotvoren da bi se makar malo popravio vazduh u mojoj sobi, nesnosan kao u trolejbusu. Sprema se pljusak, počeo je da duva vetar i treskanje prozora doživeo sam u snu kao otvaranje i zatvaranje trolejbuskih vrata. Skočio sam iz kreveta da zatvorim prozor, pomislivši kako mora da je mnogo jako lupio kad sam sanjao da je trolejbus zajedno sa putnicima otišao u paramparčad. Ali, kamo odoše svi oni detalji sna kojima ne nađemo paralelu na javi? Osuđeni su na zaborav. U svom snu se osećate prirodno i logično, ali čim se probudite na sve strane primetite apsurde, sve što ste u snu sabirali i oduzimali pogrešno je. Ako negde i niste sebe uhvatili u nelogičnosti, to je otuda što vam je taj deo sna maglovito neodređen - niste sigurni ni gde ste se nalazili, ni s kim ste bili u snu. Zar vam se nije stotinu puta desilo da neki važan podatak, ili nešto dragoceno i lepo želite da otrgnete od zaborava i prenesete iz sna na javu? Strpate to u džep, ili čvrsto stisnete u šaci, ali kada se probudite džepovi i šake su vam prazne, a ako je nešto pisalo na dragocenom komadiću, vi ne možete da se toga setite. Ipak, ovog puta čudo se desilo i ja sam podatak preneo u stvaran svet, bez zapisivanja. Još uvek pamtim: Mirela Anđelković, 650-755. Znatiželja mi nije dala mira. Još uvek u donjem vešu, uključio sam kompjuter, ubacio disk sa telefonskim imenikom, otkucao 650755 i kao odgovor program mi je izbacio na ekran adresu nekog Anđelkovića iz Vase Pelagića 33. Krasna podudarnost, rekao sam sebi i razvio na pod mapu Beograda. Zviznuh od oduševljenja: za ulicu Vase Pelagića silazi se baš na onoj stanici gde je nasmešena devojka iz mog sna sišla. Načinio sam par skokova do kućnog bifea i pronašao jedva načetu centilitarsku flašicu džina. Pomislih kako se otvorene flašice ne iznose pred goste, dobih napad pedantnosti i počeh da se častim džinom kako bi se ovaj neugledan primerak mogao odstraniti iz bifea. Dohvatio sam i pretresao albume i spomenare iz osnovne, srednje škole, sa svih kampova i ekskurzija, da proverim da li sam ikada u životu poznavao stanovitu Mirelu Anđelković. Nisam je nigde našao. Ipak, ili je odnekle ostala u nekom zabitom kutku mog sećanja, ili je vreme da počnem da proučavam paranormalne fenomene kao što su predskazanje u snu ili telepatija. Konačno shvatih da se nisam dohvatio džina radi uspostavljanja reda u bifeu, nego da bih savladao strah od džangrizave majke ili maćehe iz sna, šta li je već. Shvatih da želim da telefoniram, pogledao sam na sat, prošlo je podne, ako sam se i ja probudio mora biti da je sav normalan svet još odavno na nogama. Okrenuo sam broj koji sam sanjao. Ženski glas se brzo javio, rekao je "Halo" i za mene je predstavljao veliko olakšanje. Naime, jedini glas iz sna kojeg sam zapamtio bio je torokanje maćehe, glasa tihe devojke se nisam sećao, ali po boji sam zaključio da ovaj glas koji mi se javio na telefonski poziv mora biti neko čeljade mojih godina. "Mirela, ti si?", "Ja sam". Prođoše me žmarci, ona postoji i pričam sa njom. "Ko je to?", pitala je. "Sigurno me se sećaš, sreli smo se jutros u troli". To sam rekao i nije mi ni palo na pamet da ona nije obavezna da istog jutra sanja isto što i ja. Iz slušalice je dopirao glasan smeh. "Jao jeste, kako sam mogla da zaboravim". Opet provala smeha. "Poznat si mi odnekud, ali ne mogu da se setim", "Jel' sigurno ne možeš da se setiš", "Ne mogu". Rekao sam joj da se ni ja ne sećam ničega, sem da se ona zove Mirela i da sam je sreo tog jutra u trolejbusu. Ona se ponovo slatko nasmejala i mic po mic, "Hoćeš li me se setiti ako se vidimo", "Valjda hoću", dogovorili smo randevu za uveče, u kafeu na neutralnoj teritoriji, između njene i moje trolejbuske stanice. *** Part Three: Lady in Red Kažu da se čovek pošteno rasani tek kada se umije hladnom vodom. Ušao sam u kupatilo, stao pred ogledalo, umio se i protrljao krmeljive oči. Pomislih kako ni u snu, kao ni na javi, čovek ne viđa svoje lice ako ne pogleda u ogledalo. Ljudi vide svoje telo iz raznoraznih perspektiva u snu, ali jako su retki oni koji u svojim snovima gledaju sebi pravo u lice. Što se drugih likova iz sna tiče, dok god oni postoje na javi problema sa njihovim zamišljanjem nema, ali belaj nastaje kada pokušamo da se setimo onih likova iz sna koje nismo sreli u stvarnosti. Pokušajte da nacrtate lik nekoga koga ste sanjali, a da njegovo lice nije pozajmljeno od čoveka koji pripada stvarnom svetu oko vas. Ako budete potpuno iskreni, ako pokušate da crtate isključivo po sećanju iz sna, a ne prema onome kako ga trenutno zamišljate, shvatićete da se zapravo ničega i ne sećate. E, to je bila moja muka. Koliko god se ja i Mirela gledali u snu, njenog lika na javi nisam mogao da se setim. Setih se svog drugara koji je imao sličan problem kada je startovao devojku mrtav pijan. Kad se otreznio, nije se sećao kako ona izgleda, ali je na sledećem sastanku ona prišla njemu pa se sve dobro završilo. Sećanje na tu zgodu me je ohrabrilo da ne klonem duhom, da se doteram za uveče i krenem u susret Mireli. Uostalom, razmišljao sam, kada je ugledam sigurno ću je se setiti. U trolejbusu sam se premeštao sa noge na nogu i uznemireno okretao svuda oko sebe. Izgledao sam kao čovek sa manijom gonjenja. Mučila me je pomisao da bi Mirela ponovo mogla biti u trolejbusu i sve bi moglo biti upropašteno ako mi se desi da gledam pravo kroz nju. To što ona na sastanak dolazi trolejbusom iz suprotnog smera me nije nimalo umirilo, jer ako mi se devojka sa kojom sam razmenio svega petnaestak rečenica telefonom javlja u snu, ko zna gde bi sve mogla da iskrsne. Nisam razmišljao o tome da li se Mirela uopšte vozi trolejbusom, da li je ona ovih dana ikoga srela u trolejbusu, bilo u snu ili u stvarnosti, hoće li se ona večeras uopšte pojaviti... Mislio sam samo o tome da je moram prepoznati kad naiđem na nju. Kad sam sišao iz trolejbusa, osvrnuo sam se oko sebe i na vidiku još uvek nije bilo nikoga ko bi mogao biti Mirela. Pred ulazak u kafe, još jedanput sam rekapitulirao ono što je izvesno: ja sam sa jednom devojkom jutros razgovarao telefonom, materijalni dokaz da je to ona ista iz sna je podatak iz telefonskog imenika, a materijalni dokaz da sam je zvao telefonom je flašica pritom ispijenog džina. Izem ti dokaz, progunđao sam i ušao unutra. Ulaz u kafić je na idealnom mestu: nije osvetljen, zabačen je, a mnogo ljudi se tiska pored ulaza. Idealno mesto da čovek osmotri situaciju pre nego što korakne dalje i pre nego što celom kafeu upadne u oči. Za šankom preko puta ugledao sam onisku devojku svetloplave kose i šiljatog nosića kako sedi sama, pogleda nasmešenog ali oborenog i zamišljenog nad čašom mineralne vode. Osetio sam vrelinu u svim žilama - to je Mirela! To je bila ta kratka svetloplava kosa zabačena iza lepog malog uveta koje sam zamolio za broj telefona. Tada mi je palo na pamet da se snažno uštinem, tek da proverim da nisam kojim slučajem ponovo u snu. I koliko god sam se samokažnjavao na užas prolaznika, ostajao sam tu gde sam i tako se uverih u protežnost sveta oko sebe, i to uverenje dopunjeno soritom "Mislim, dakle postojim" me je ubedilo da je sve u najboljem redu i da je na javi. Nonšalantno sam prišao šanku i zauzeo slobodnu stolicu pored njene. "Jesi li me dugo čekala"? Ona pogleda u mene, dvaput trepnu, pa odgovori "Celog svog života" sa dozom zainteresovanosti, ali i dozom ironije. Potom se uspravi. "Ali moram da te upozorim da će moj dečko uskoro doći". Odlučan da je uverim da je onaj ko treba upravo došao, upitao sam je "Da li se dobro sećaš kako on izgleda?" Odgovorila je ironično: "Ne, ne sećam se. Davno ga nisam videla pa sam zaboravila". "A da li ga ponekad sanjaš?", pitao sam je i dodao "Ja sam te sanjao, i tek sad sam te prepoznao. Kad sam se probudio nikako nisam mogao da se setim kako izgledaš". Istovremeno sa mnom, ona je govorila "Sanjam ga svake noći, vidim ga svuda okolo, ali kad se probudim očajna sam jer ne mogu da se setim kako izgleda". Nismo se pažljivo slušali, ali zadnje reči, "da se setim kako izgleda" smo izgovorili kao u glas pa smo zajedno počeli da se smejemo. Naručio sam piće za oboje, malo potom je zasvirala neka lepa rok balada pa sam je pozvao na ples. Njena ruka je ponovo bila na mom ramenu kao u trolejbusu, a moja oko njenog struka. Nadvio sam svoje lice nad njeno, i počeo da tiho govorim uvetu i plavoj kosi koji su me začarali jutros u trolejbuskom snu. I mic po mic, shvatio sam da devojka sa kojom igram ne živi u Vase Pelagića 33 i da se ne zove Mirela Anđelković.
književnost.873 hercog, -> #852, bkisic
$$ Kratko, jasno i sa stilom! Još samo kad bi pojasnio na šta se odnosi ova tvoja replika :) Sale
književnost.874 bkisic, -> #873, hercog
> Jos samo kad bi pojasnio na sta se odnosi ova tvoja > replika :) Da POJASNILA bih ti vrlo rado. Bas na tvoju pesmicu koju si poslao navedenog datuma. :)
književnost.875 djika,
ovo bi trebao da bude odgovor na supers: Da li to stvarno postpoji ili ti to samo toliko ocajno zelis da se desi (kao i ja i pretpostavljam dosta nas, jer nam je to sada itekako potrebno)? Uz veliki pozdrav i zelja za istinitoscu...
književnost.876 bkisic, -> #871, willow
>Pakao cine ljudske sumanutosti, tako da Pakao moze biti i tu i >tamo, i ovde i onde, i gde god se okrenes, i gde god zazelis. >Jednostavno, Pakao je mobilan kao kuga i strpljiv kao nagazna mina >i moze biti svuda gde ima i izopacenih ljudi. Ljudi su ti koji se >ponasaju kao konkretizovani Davoli, i imaju dah azdaje, i nema >gorih ljudozdera od samih ljudi, to da se zna... > I sta onda coveku i preostaje, nego da sam sebi zamisli i >stvori jedan jaci Raj, u kome ce da zalegne, otvori to sta ima od >pica, ili sebi nade neku drugu zabavu tipa "pisi, kad hoces da >zavaras glad...". A i uz ljude, dobre kao smeh, sve ume da stima do >kasno u noc, da se ne lazemo... Zar i Raj ne cine ljudske sumanutosti? Zar i Raj ne moze biti i tu i tamo, i ovde i onde...? Zar i Raj nije mobilan...? Zar ljudi nisu i ti koji se ponasaju kao konkretizovan Svevisnji, i nemaju li dah delfina, i nema li boljih dobrocinitelja od samih ljudi...?
književnost.877 hercog, -> #874, bkisic
$$ Da POJASNILA bih ti vrlo rado. Bas na tvoju pesmicu koju si $$ poslao navedenog datuma. :) Sorry, sorry na omašenom rodu O:) Zahvaljujem na pozitivnim kritikama... Sale
književnost.878 recc,
Junski broj časopisa za književnost "Reč". Uživajte! :) rec9806h.zip
književnost.879 willow, -> #876, bkisic
>> > Pakao cine ljudske sumanutosti, tako da Pakao moze biti i >> > tu i tamo, i ovde i onde, i gde god se okrenes, i gde god >> > zazelis. Jednostavno, Pakao je mobilan kao kuga i strpljiv kao >> > nagazna mina i moze biti svuda gde ima i izopacenih ljudi. >> > Ljudi su ti koji se ponasaju kao konkretizovani Davoli, i >> > imaju dah azdaje, i nema gorih ljudozdera od samih ljudi, >> > to da se zna... >> Zar i Raj ne cine ljudske sumanutosti? Ne, to nikako. Otkud ti to da Raj čine ljudske sumanutosti ?. Uostalom, kad bi to činilo Raj, šta bi onda ostalo za Pakao ?. >> Zar i Raj ne moze biti i tu i tamo, i ovde i onde...? Svakako da može. Al' da bi ga ma gde i bilo, prethodno moraš i da ga negde stvoriš, zar ne ?. A Raj najbolje i stvoriš kad ti se niko ne meša u posao, a da ti se niko ne bi mešao u posao, moraš da ostaneš sam sa sobom, a da bi ostao sam sa sobom moraš tačno da znaš zašto želiš da ostaneš sam sa sobom, u protivnom, ode jedna glava dok kažeš "spusti bre tu pikslu"... >> Zar i Raj nije mobilan...? Naravno da jeste. Ali, kad su u pitanju lenji ljudi, oni više vole statične Rajeve i debele hladovine, pa tako i ja. >> zar i ljudi nisu i ti koji se ponasaju kao konkretizovan >> Svevisnji, i nemaju li dah delfina, i nema li boljih >> dobrocinitelja od samih ljudi...? Jesu, imaju, i nema, mada mi se ono sa "dahom delfina" ne sviđa, bolje bi leglo nešto kao "dah dobrog duha iz boce Ruma". Vidiš, ponekad mi baš fali inspiracije i materijala i mrzi me da izmišljam dobročiniteljstva kojih nema. Onda se, to je najlakše, bacim na sama dešavanja, i šta ja tu mogu što su ona takva kakva su. A da se petljam sa eventualnostima i naslućivanjima volim, i ako si pročitala do kraja moj tekst, sigurno si naletela i na zadnji pasus :), koji je sav šaren i fin i rumen i sladak, "kao vinograd pun žena..." :). Da, da, a to znamo i ti i ja: da sve dok si živ, još uvek ništa nije izgubljeno :). Takođe, ne sviđa mi se ono da se dobri ljudi ponašaju kao "konkretizovan Svevišnji". Ja bih pre rekao da se ponašaju kao "konkretizovani Bogovi", jer, ljudi su konkretno nešto; sad, ili su konkretni Đavoli, ili su konkretni Bogovi, ili su mešano, po pola, što zavisi od sitacije i okolnosti, itd, itb. Ima onaj štos... -"Ćale, postoji li Bog ?." -"Naravno, sine, da postoji." -"A kako izgleda Bog ?." -"'Oćeš baš konkretno ?." -"Aha." -"Konkretno, ja sam Bog..." -"A je l' postoji i Đavo ?" -"Naravno, al' za to se obrati komšiji..." Spoznaja: Bog i Đavo žive na istoj njivi i deli ih samo jedna ograda, i to ona što se najlakše i najbrže preskoči, a naročito kad je jedan od domaćina odsutan, a žena mu tu, i sad čeka, sva spremna... Što se tiče stavke sa dobročiniteljima, ima ih koliko voliš, ali, oni mogu da budu tema samo neke druge priče, i to neka preuzme neko ko je obučeniji od mene za te stvari, a ja se, za sad, opredeljujem za pacovske teme, jer svako ko zna dovoljan broj slova azbuke može o tome da piše, i toga ima uvek i za sve nas i dovoljno i suviše. Kad se zgužvam u šugavom GSB-u, okružen tuđim trbusima, pazusima i razjarenostima, iskreno da ti kažem, malo toga lepog mi pada na pamet. A kad se stvari budu dovele u red, veličaćemo sve što treba, i ima tri puta da prepišem Bibliju, i od tog trenutka ima sve svoje objavljenosti i Ratove i Mirove i Katarzičnosti da posvećujem dobrim spasiocima sluđenih i razbaštinjenih i amputiranih ljudskih duša. Vidiš, na kraju, složismo se mi, mal' te ne, pa svim pitanjima :) Pzdrv, Vilenjak i Duško i Dule i Dudule, što misli su nam se nadule
književnost.880 mcar,
20.10.96. Sloboda Veliki jebac kopna urla mokrim okeanima, misici se grce neumitno trosni, izvedeni iz ravnoteze. Postoji sloboda gospodaru. Pogledaj ta usta sto se keze, pogledaj meso koje peva mahnito i bezglasno. Bez obzira na formu, bez obzira na sve. Ne postoji simbol u koji se moze uhvatiti istina. istine nema, ne mozes me zavarati. I dok seme istice gospodaru, ne mozes uhvatiti moje lice, ne mozes shvatiti ideju svojim bolesnim umom. Ne mozes sagledati prostor iskrivljenim ocima tvojih robova.
književnost.881 willow, -> #880, mcar
>> Veliki jebac kopna urla mokrim okeanima, >> misici se grce neumitno trosni, >> izvedeni iz ravnoteze. Jake reči u odličnim stihovima.
književnost.882 kum.djole, -> #880, mcar
>> Veliki jebac Zašto se ova tema sve više pretvara u mačo bulšit patetiku?
književnost.883 dr.grba, -> #882, kum.djole
>> Zašto se ova tema sve više pretvara u mačo bulšit patetiku? Šta ćeš. Treba ljudima nekakav dokaz da su u ravni sa Bukovskim (:
književnost.884 willow, -> #883, dr.grba
>> >> Zašto se ova tema sve više pretvara u mačo bulšit patetiku? >> Šta ćeš. Treba ljudima nekakav dokaz da su u ravni sa Bukovskim (: Je l' ti to hoćeš da kažeš da je Bukowski bio mačo bulšit patetičan ? :)
književnost.886 mcar, -> #882, kum.djole
Mislim da pesma nije macisticka. Zao mi je ako si je tako razumeo. MC
književnost.887 mcar,
Zudnja za zivotom Mislis li da sam to ja plivao ka onom ostrvu smirenosti. Ne, to nisam ja plivao, ovde mira nema. Udovi se tresu kao ruke dervisa. Pitas se, ko je onda slavio praznik tisine, dok smo se drzali, dok smo se stezali. To su samo kapi letnjih kisa, prvo udari jedna, pa druga i kraj. 25.08.97.
književnost.888 kum.djole, -> #886, mcar
>> Mislim da pesma nije macisticka. >> Zao mi je ako si je tako razumeo. Nisam uopšte mislio na pesmu u celini. Mislio sam na način na koji počinje, ova i nekoliko ranijih. Zgadi mi i čitanje i razumevanje, ako znaš šta hoću da kažem.
književnost.889 dr.grba, -> #884, willow
>> Je l' ti to hoćeš da kažeš da je Bukowski bio mačo bulšit >> patetičan ? :) To si ti rekao (:
književnost.890 olio, -> #883, dr.grba
> Sta ces. Treba ljudima nekakav dokaz da su u ravni sa Bukovskim (: Kad pomenu Bukovskog ima li ko sve knjige koje je covek napisao i one koje su izdate ovde kod nas?
književnost.891 willow,
Poslednji pozdrav poslednjoj Dami Da napišeš pristojnu pesmu o tome, treba da uložiš mnogo truda, ali, možda ti se, na kraju krajeva i isplati čitava procedura oko toga. Naravno, to je i dobra prilika da se čovek rastrči po hartiji, kao noćni traktor po ranjivim oranicama tuge. Pesnicima to već nije problem: svako ko iole raspolaže pristojnim buketom cveća ili ima neku sličnu sposobnost zavođenja, posle se lako razmaše, i sve to bude, više ili manje, na nekom pristojnom nivou što se i podrasumeva. Dobro, ali šta ćemo sa nama trapavima...? Ništa. Stvar je jasna: Nebo je gore, i Sunce je gore, i drvo je levo i drvo je desno i ja sam tu negde pronađen i uokviren pomoću svoje senke i opis bi bio to. I, vidiš, slovo ovde, slovo onde, i već se suviše reči nakupilo, kao sto i jedan dalmatinac, i još sto i jedan bernandinac, i još sto i kusur i jedan žuti kanarinac, pa možda je bolje da skratim sve ovo mučenje, naravno, kol'ko mogu... Ponekad je lakše izbegavati reči. Simfonije su u notama i melodije su u prstima, i ko te pita i za reči i za pesme i zašto upošljavati stih...? Baš treba... Da brda osećanja uokviriš i formulišeš i saopštiš čitavom svetu. Da tajnu tvoju i tajnu moju razbacaš svuda po kugli Zemaljskoj. Jedina korist od suptilno postavljenih oproštajnih ljubavnih pisama je ta što mogu da rasplaču i tvog dželata i tvog grobara i tvog poštara i tvog komšiju i tvog psa. I sve bi se svelo na sledeće... Slavuj je umirao i padao odozgo na pod, a Mesec je ludeo od tuge, dok nije izronilo vižljasto Sunce u jarko žutoj i svilenoj i prozirnoj suknji. Kratko, ali bajno. Istakao bih; prvo: njene duge nožne zrake, drugo: uzvišenu telesnu temperaturu, treće: neke specijalne efekte, al' da sad ne zalazimo suviše duboko u temu... Fino društvo, baš fino: Dama, lepotica i zver, i Džentlmen i prostak i crv. Lepo... A onda, Zemlja je pukla podamnom i svetlost je ostala gore, i duboko iznutra, iz utrobe, duboko i iz iznutra izronio je crveni oblak i kao da je hteo da kaže: čitaj naslov... Vest je važna, Damo, i zato čitaj naslov i dalje... Gde sad zevaš... Pretposlednji put i poslednji put ti kažem čitaj naslov, i samo ga čitaj i dalje i dalje i dalje... Pzdrv, W,W,3.
književnost.892 willow, -> #890, olio
>> Kad pomenu Bukovskog ima li ko sve knjige koje je covek napisao >> i one koje su izdate ovde kod nas? Ima od Buka dosta toga da se nađe po gradu, samo moraš malo da se rastrčiš. Nekih stvari imaš po knjižarama, a neke možeš da nađeš i kod preprodavaca polovnih knjiga ispred Filozofskog, na Bulevaru, iza Savezne Skupštine i na Zelenjaku. Nedavno sam bio ovde poslao poruku sa adresom i telefonom neke agencije koja je objavila par njegovih knjiga, i kod njih možeš da ih naručiš. Pregledaj poruke ove teme par meseci u nazad, tu je negde, lako ćeš da je nađeš. Ako do sad nisi ništa čitao od Bukovskog, evo ti moj predlog sa čime početi. Prvo nađi i pročitaj neku knjigu od Hemingveja, recimo "Zbogom, oružje" ( imaš je kod Filozofskog za 20 din. ), jer, ako je neko uticao na Bukov stil pisanja, onda je to stari Erni, svom svojom jednostavnošću, duhovitošću i spontanošću. Kažem ti ovo jer kad posle pređeš na Buka, mnogo kraće će da traje početni utisak da je on obični lascivni matori pokvarenjak ili mačo-bulšit-patetik :). Naročito obrati pažnju na njegovu poeziju. Genijalno nešto, i moje je mišljenje da je njegova poezija ono što kod njega najviše i vredi. Buk je mnogo više bio pesnik, nego pisac, tako ja gledam na stvar. Ako si se nameračio na kupovinu, od njegove poezije, u zadnje vreme jedino sam viđao "Pesme poslednje Zemaljske Noći", tu i tamo. Prijatna potraga :).
književnost.893 vantic,
A sta je to ljubav? Nesto sto spaja prirodu , vecinu ovozemaljskih teznji , istinu , lazi , pozitivna osecanja , greh , slobodu ! Nesto nedokucivo , ali koliko god bolno toliko i slatko! Ili je ljubav samo opravdanje za seks?
književnost.894 olio, -> #892, willow
> mozes da ih narucis. Pregledaj poruke ove teme par meseci u nazad, Znam za to, ali mene interesuje sve ono sto je on napisao. Procitao sam sve sto je izaslo od njega ovde ali samo bi da proverim, mozda mi je nesto promaklo.
književnost.895 willow,
"Pustio sam da me vodi po mračnoj uličici. Glas joj je postao hrapaviji, a reči su joj same navirale na usta. Uopšte se ne sećam šta je govorila, a mislim da ni sama nije znala šta govori. Govorila je divlje, besomučno, protiv sudbine koja je bila jača od nje. Ma ko bila, nije više imala imena. Bila je naprosto žena, izmučena, izubijana, skršena, stvorenje što nemoćno udara krilima u mraku. Nije se nikom obraćala, a najmanje meni; nije govorila ni sa samom sobom, pa ni s Bogom. Bila je samo brbljiva rana koja je našla glas, a u mraku se činilo da se rana otvara i stvara oko sebe prostor u koji može krvariti bez srama i poniženja. Za sve me vreme grčevito držala za mišicu, kao da se želi uveriti da sam tu; stezala mi je ruku svojim snažnim prstima, kao da mi dodirom prstiju želi saopštiti misao koju njene reči više ne sadrže..." Henri Miler, odlomak iz knjige "MIRNI DANI NA CLICHYJU"
književnost.896 mcar, -> #888, kum.djole
Zaista sam sve a ne macista. MC
književnost.897 legolas,
Poruka za ortaka: Da li neko zna gde moze da se kupi (u nekoj antikvarnici) knjiga Homerova slepa publika od Roberto Salinas Prajs-a koja je svojevremeno (pre jedno 8-10 godina) izasla kod nas. Ako je neko ima rado bi je kopirao ako ne uspem da je nadjem. Please, mail to nemko@galeb.etf.bg.ac.yu
književnost.898 supers, -> #875, djika
>> Da li to stvarno postpoji ili ti to samo toliko ocajno zelis da se desi >> (kao i ja i pretpostavljam dosta nas, jer nam je to sada itekako >> potrebno)? Uz veliki pozdrav i zelja za istinitoscu... Sori što ovoliko kasnim sa odgovorom, ali trenutno očajno želim da se desi da upišem fakultet pa spremam prijemni i slabo se javljam na Sezam... A što se moje pričice tiče, ona se bavi odnosom između čovekove fikcije i čovekovog delanja. Pisao sam je podstaknut ličnim iskustvom, ali ne obraćaj preterano pažnju na sladunjavu radnju. Naravno da se nije sve odigralo onako kao što piše, nema pisca koji se ne bavi falsifikovanjem brojnih fragmenata da bi obične epizode iz života pretvorio u priču. Ako sam uspeo da čitaocu nagovestim zašto se sve desilo baš onako kako se možda ;) desilo, onda sam ispunio svoj cilj. Uopšte, smatram da nije preterano zdravo pisati priče i želeti da se baš tako desi. Mnogo je bolje da odeš i da ti se stvari dese, pa onda da sedneš i na sopstvenim grešakama sagradiš priču ;)
književnost.899 dr.grba, -> #897, legolas
>> Da li neko zna gde moze da se kupi (u nekoj antikvarnici) >> knjiga Homerova slepa publika od Roberto Salinas Prajs-a >> koja je svojevremeno (pre jedno 8-10 godina) izasla kod >> nas. Ako je neko ima rado bi je kopirao ako ne uspem da >> je nadjem. Je li to ona knjiga što tvrdi da je Troja bila u Gabeli kod Čapljine? Pričalo se o tome da su tvrdnje vrlo lako oborene, ali se ne sećam činjenica. Bilo bi zanimljivo da neko od prisutnih, ako ima više podataka o toj tezi i njenom obaranju, da neki komentar.
književnost.900 hercog,
Mislio je da se znaju Upoznali su se pre oko mesec dana. Ona je bila u nevolji. On je pomoći hteo. čuli su se svakog dana. Ona je bila sama, tako je rekla. On takođe. Ona je pričala svoje tajne. Rekla je da je pritiskaju dugovi. Rekla je da spava sa medvedom sama. Rekla je da ne voli ljude koji samo pare traže. Rekla je mnogo toga. On je slušao i samo je pomoći hteo. Onda je promašila svoj rođendan. Onda je rekla da je već dugo neko teši. Onda je tražila da on trči za nju. Onda je tražila mnogo toga. Bože, zar još ljudi ima takvih. Mislio je da se znaju. Ona više ne postoji. Sale
književnost.901 hercog,
Za nju II Jako je to što sada se čuje, Egipat je daleko, Leto stvara svoje zvuke, Ekser i dalje ne miruje, Nosi u sebi svoju bol. A mi smo još uvek samo tu. Sale
književnost.902 hercog,
Bol Zašto dok napolju padaju kapi, Armija mrava po meni sad šeta? LJudi su mali, Uski i isti, Bar tako sada to biva. LJudi su veliki, Eto tek tako, Nikada neću znati, kada i kako. I dalje padaju kapi. Sale
književnost.903 hercog,
ZA NJU III Jutro još jedno uskoro će doći, Evo samo što nije. Leto do tada će proći, Evo i ono odlazi. Niz nebo klizaju zvezde, A ja ostajem sam. Sale
književnost.904 hercog,
NE VOLIM NOĆ Kad utule poslednje vatre I ugase zadnji svici, Mrak u duši veje. Sećanja pusta tada ti krenu, Nagrnu gordo u tvoju glavu, Ne daju mira ni trunke sreće. Dok sat sporo kuca, Ti misliš samo i ništa drugo, Stežeš si srce i bežiš u dalj. Ne vredi ništa ti sad, čekaj ponovo petle, Prizivaj sunčev zrak. Kad konačno svane, Malo veseliji budeš tad. No ko zna dokle, Jer ponovo će doći isto vreme, Ponovo će te stići isto to. I tako u krug, Iz časa u čas, Jedna slomljena duša, traži, sebi spas. Sale
književnost.905 supers, -> #899, dr.grba
>> Je li to ona knjiga što tvrdi da je Troja bila u Gabeli kod Čapljine? >> Pričalo se o tome da su tvrdnje vrlo lako oborene, ali se ne sećam >> činjenica. Bilo bi zanimljivo da neko od prisutnih, ako ima više >> podataka o toj tezi i njenom obaranju, da neki komentar. Nije to ništa, još je zabavnija ona teorija po kojoj stari grad Bar predstavlja konturu jednog junaka iz Ilijade gledano iz profila... Zaboravih koji je dasa u pitanju.
književnost.906 mcar,
Izpod zivotinja Ne ostavljaj me tamo, u svetu u kome su stvari izgubile znacenja. U zavicaju nasilja u kolevci uzasa. Ne ostavljaj me, tu prazno je i hladno. Iz ljubaznih ociju susetke viri noz. Vidis da sam ziv u ovoj praznoj pustinji MC
književnost.907 mcar,
Gadjenje Enterijer je moderan, manekenke su lepe i kulturna elita grada je tu. Sve blista i sija se, ali gadjenje je neizmerno. Automobili su elegantni, i zene su skupe. Tu su naucnici, ministri i poltroni, tu su kriminalci, profesori i sportisti. Mozda je to taj veliki svet, ali ja ne mogu da suzbijem gadjenje. MC
književnost.908 supers,
PROMENI PLOČU Samoizgnan iz društva prezren od svih Usamljen u gužvi pa se pretvaraš u stih Pesimista u duši od figura sve se puši Majakovskog u džep to je uzor jako lep Šta će tvom pisaniju glava ili rep Umetnik je neshvaćen a narod je slep Pa kad se umoran nasučeš o sparinu leta Gde ćeš stvarati još grdju sliku sveta Ako ne u konferencijskom sistemu Sezamneta
književnost.910 willow, -> #908, supers
>> PROMENI PLOČU >> Samoizgnan iz društva prezren od svih >> Usamljen u gužvi pa se pretvaraš u stih >> Pesimista u duši od figura sve se puši >> Majakovskog u džep to je uzor jako lep >> Šta će tvom pisaniju glava ili rep >> Umetnik je neshvaćen a narod je slep >> Pa kad se umoran nasučeš o sparinu leta >> Gde ćeš stvarati još grdju sliku sveta >> Ako ne u konferencijskom sistemu Sezamneta ČOVEK NIJE GRAMOFON Čovek ne bi trebao da bude prilagodljiv na način na koji je jedan gramofon prilagodljiv: uvek će se naći par dobro odabranih ušiju kojima se ništa od muzike ionako neće dopasti. I gramofonska ploča ima dušu; samo što je njena duša - pljosnato uobličena. Ljudske duše nisu pljosnate. Neke ploče ne mogu se zameniti: mogu se samo ili spaliti ili polomiti. Uništiti. Od ljudi, dešavanja i stvari kojima si okružen ne možeš se osloboditi na način na koji se uvek možeš osloboditi nečeg letećeg; kao recimo, usranog frizbija... O načinima na koji se društvo šali na tvoj račun: skoro pa da bude kao vic samo što se ne smeješ. O pesnicima i pesmama, jakim kao omča i oštrim kao britva: to je ono što na ovaj ili onaj način kad tad osetiš i na svojoj koži. "Zdravo, ja sam pesnik taj i taj, i odličan sam. Paz'te sad ovo: Niko nije toliko savršen kao dobro ohlađeno pivo..." Dok tigar spava, pacovi kolo vode; Veliki pacov na tavanu ždere sitnog miša, a bataljon žutih mrava ti se postrojio po stolu. Ako želiš da ti se u kuću opet vrati mir, onda pokušaj ovo: otpusti mačku, probudi tigra, i nabavi mravojeda... P.S. Žao mi je što više ne možemo da razgovaramo kao ljudi, nego samo da se psujemo i dobacujemo ispljuvcima, kao stočne vage. P.P.S. 1 - Ne znam ništa o Majakovskom, niti me trenutno zanima bilo šta o njemu da saznam. 2 - Ako ne želiš da ostaneš anoniman doveka, onda se sledeći put makar malo izpotpisuj. 3 - Radi sve što misliš da ti je u interesu. Čovek je, ionako, jedino u obavezi da vodi računa o sebi. Korisnik naloga "willow" na SezamNetu
književnost.911 m.s.pesic,
Obećao sam kolegi da pošaljem priču. Pošto je on na Eunetu, a sa Sezama, kao što se zna, ne može da se šalje datoteka to sam odustao. Da sav trud (oko slanja!) ne bi bio uzaludan, kačim je ovde pa ko voli - neka uživa. Bilo bi lepo i korisno, kada bi čitalac, potom, ostavio mail, mišljenje, kritiku... kafe.txt
književnost.912 willow,
Kratka, prilično nedovršena priča "...vidiš, dušo: život, ovakav na kakav smo ti i ja navikli, tako te iscrpi i smoždi, da kad-tad moraš da umreš..." Alisa, jedne vrlo dobre, vrlo vesele noći Izašao sam iz kuće, zaključao vrata, i s' licem prema mraku ušao u duboku noć, vedru i toplu. Nebesko društvo je bilo sveže dopremljeno i na broju; mesec je bio gore i zvezde su bile gore a ulice kojima sam prolazio sve su bile puste i tihe, dobro osvetljene i sigurne, bez trzaja, bez štipanja, bez galame. Noć je bila neometana, raskošna i puna; božija, svačija i moja. Tama je ostala nezauzeta i nije tu bilo ničeg što bi ometalo čitavu stvar; čovek se oseti sigurnim kad nema ljudi oko sebe. Ušao sam u zgradu, onda se popeo stepeništem, pa kroz hodnik stigao do tačnog stana; nisam se na vratima predstavio nikom, nego sam samo prošao i ušao, ne najavljen, kao prašina. Mesto je bilo prijatno, toplo i mračno. Dima je bilo mnogo i to je vazduh činilo vidljivim i bilo ga je svuda, plavog i gustog i nemirnog. Muzika je bila odlična i ne suviše glasna. Ljudi su svi imali svoja pića; igrali su, pričali su, smejali se, i svima im je bilo dobro. Bila je to jedna zdrava, mlada, lepa gomila, pristojna u svojoj opuštenosti, umerena u svom uživanju. Tamo napolju možda i nisu bili suviše srećni, ali sada, bili su ovde, tu, gde je sve na svom mestu i sve prijatno i sve u redu, i to je već menjalo čitavu stvar. Nesreća se može slabiti na razne načine; dovoljno bi bilo uočiti razliku. A oni su baš to i činili; i to na vrlo dobar način. Sva su mesta gde bih mogao da sednem bila već zauzeta, iako je stan bio veoma širok, visok, prostran i udoban i lep. Fino; mogli ste ili da stanete negde uza zid, ili da se razmašete kao propeler po podijumu za igru. Meni se ovo prvo učinilo razumnijim, pa sam pokupio čašu nekog užasnog crnog vina i sklonio se u stranu, dalje od vreline. Ako nikog ne bih poznavao, onda bih na ovakva mesta dolazio ili kad bih osećao potrebu da se časno i na miru naroljam, lagano i za svoj groš, ili ako bih bio u potrazi za nečim što bi obično potrajalo samo do jutra; svi ostali razlozi brzo bi se gubili. Sva društva već su uveliko bila formirana i uokvirena i popunjena. Teme su im bile složene i određene; smišljene po sklonosti, a ne nagonski ili po potrebi. Družili su se u skupinama; devojke su sve bile čiste, pažljivo negovane i sveže, a muškarci otmeni i mudri, hrabri i staloženi; ja tu sada nisam imao šta da tražim. Oduvek sam stizao suviše kasno za te stvari, i oko ponoći, sva društva bi mi se tik pred nosom i sklapala i zatvarala. Uskoro je počelo i da mi se vrti u glavi od vina koje je bilo da ti se smuči, i što sam ga više koristio, postajalo je samo sve lošije i bljutavije. Napustio sam ga na pola, primirio se malo, pa zatim izašao na terasu da razbistrim svoje misli i dovedem se u red. . . . Čovek kad jednom nađe svoj mir, izgubi interesovanje za bilo kakve krajnosti; onda više ne razmišlja ni o Raju ni o Paklu. Pošto se svet uglavnom rukovodi ratovima, čovek se tu veoma lako iscrpi dnevnom problematikom, i u takvom stanju malo ko ima snage još i da razmišlja o nekom dugoročnijem miru; ljudima je izgleda sasvim dovoljan i predah. Predah je nuždan; da se ljudi naspavaju i oporave; da odu na odmor i da naprave fotografije sa letovanja i da se vrate nazad i tako svake godine da bi kasnije imali čega da se sećaju. To veče nisam imao mira; bio sam mlad, neupućen i nezadovoljan svim i svačim; i trebao mi je samo jedan mali malecki - predah... "...Možda će da pomogne ako uzmem još vina u sebe ?. Ovo je vino večeras bilo baš loše, ali je, inače, to volšebna stvar; kad bi mu se posvetio na pravi način, nikad te ne bi ometalo. Znalo je način na koji se svaka dobra stvar može da uveliča, a ona loša da usitni. Nekad bi te stišavalo i mazilo, a nekad bi te budilo i godilo ti i teralo te. Uglavnom, pomagalo je; dok manevrišeš kako-tako i snalaziš se na čudne načine; dok se crpiš sav, uranjajući u samoubilačke maštovitosti; dok tumaraš tminom; dok strpljivo čekaš na sledeći dobar potez bogova i sudbine; dok ti se svi ostali pijanci smeju. A možda je jedino pravo rešenje da potražim neku ženu u okolini ?. Mada, oko žena se baš toliko i ne razumem kao oko pića. Kad su žene u pitanju, tu sam stručnjak na neviđeno: znam skoro tačno gde bi se šta na njoj moglo nalaziti, i koliko bi toga otprilike trebalo da bude..." Mogao sam sad da biram jednu od dve krajnosti; još jedan mamurluk iz centra pakla ili čvrste, rajske noge. Normalno, opredelio sam se za ono drugo. I sama pomisao na jednu krajnost me je užasavala i zato sam se priklonio drugoj. Zato je izmišljen i Pakao; da se ljudi zaplaše i da bi Raj dobio naznačaju. Da nema Pakla, i Raj bi prilično izgubio na svojoj vrednosti. . . . Sve sam u to vreme radio pogrešno. Imao sam poneki cilj, tu i tamo, samo što su moje mete bile plitke, a moje strele okrenute naopako. Snalazio sam retko, i na način na koji se u mraku snalazi kokoška hendikepirana slepilom; bilo bi to uvek uz pomoć osnovnog živinskog instikta. Možda je čitav problem u tome što sam zadržao svoje prve navike; one što sam ih stekao još u ranom detinjstvu. Spolja sam forsirao izgled jednog popa, ali iznutra, bio sam i ostao plašljivo, musavo i alavo prase, vrišteći gladno kao da mu je ugrožena poslednja večera. Sve ovako kovitlajući očima, uporno sam tražio neki lavor tople vode za svoje umorne tabane. Bio sam površan, ne znam zašto; valjda me terala neka strašna sila koja bi sve što je bolje uvek odlagala za kasnije. U to vreme, ono kad je noć, samo to bi bilo važno: u tami, dok ležiš naviknut da budeš sam, kad nazreš sjaj pored sebe, samo bi trebalo opipati, uroniti i snaći se kroz susedno telo; osvojiti ga celog, ali bez potrebe za žurbom; usput lagati slatko i po mogućstvu samo što slađe, pažljivo birajući reči. A posle, pušiš cigarete i razmišljaš o svemu. Naravno, svi ti munjeviti obrti su još jedan od razloga zašto bi čovek uvek trebao da nosi i kutiju cigareta sa sobom; da bi imao posle šta da puši, dok razmišlja o svemu. I da gleda kako mu dim izlazi kroz uši, a duša isparava na nos. Krajnje romantično, reklo bi se... . . . Otišao sam do ve-cea da se išoram i malo se uglancam i spremim se za akciju. Proučio sam se u ogledalu; zaključio sam da izgledam kao nešto zaista novo i ozbiljno i činio se potpuno spremnim i sa mnogo stvari koje bih imao odmah da ponudim. Ne zamerite mi; nisam ja kriv što sam rođen pod maleroznom, malo kome zanimljivom i neshvaćenom zvezdom. Onda sam zatvorio radnju, povukao vodu, proverio da li je sve u redu, pa ugasio svetlo, i izašao iz klozeta - predsoblja kanalizacije. Odlično sam se nasladio tih pet minuta. Inače, i sva moja ostala petominutna naslađivanja tu su se povlačila, i obično bi se tu i završavala; po tuđim toaletima, kao upotrebljeni štapići za uši. . . . Vrlo brzo sam bio napolju; a tu, pred vratima, zatekao sam jedan drugi, mnogo lepši prizor; anđelu prvo primetiš krila, pa tek onda oči. Bila je umorna i sanjiva, kao pred spavanje. U takvom stanju, nije joj bilo da epiteta; komplimenti joj, u tom trenutku, ne bi značili ništa. Ne znam šta je tražila tu; moguće da je želela da dođe na red. Moje vreme je isticalo, pa sam je odmerio u trenutku, dok kažeš sve vrste keksa što postoje. Sa formalno-tehničke tačke gledišta, bile su to obline predviđene samo za najskrovitije hladovine. I imala je noge u vezi kojih bi se svi mi složili; čvrste i rajske, obećavale su elegantno i lako kretanje pokretima neobičnim ali lepim, kao kod balerine. Rastao sam brzo i solidno, istovremeno i sav se šireći, kao obimni balon od krvi i mesa. Krupno sam joj se nasmejao, a ona je na sve to samo prevrnula očima i uletela unutra; ipak, njen je damski parfem još uvek ostao ispred. Udahnuo sam potpuno i duboko i čitavog ga pokupio u pluća, kao da je sve to samo moje. Iako se iznutra čulo riganje pićem izazvane utrobe, nisam joj zamerio. Osim što je spolja bila odlična, još nešto mi se dopalo u vezi nje: pristojno se ponašala i bljuvala je ustranu. Oduvek sam obožavao da vodim računa o svim tim nekim sitnijim ženskim detaljima. . . . Pristupio sam joj prilično nenametljivo, i na jedan jako intiligentan i duhovit način: "Tvoje su pametne butine obe večeras veoma nadahnute. Tu bi čovek zaista imao dosta toga novog da uvidi i da nauči...", ali sam doživeo krah. Pokušao sam još sa "je l' smem da ti sednem u krilo ?", "je l' te zanima možda kol'ko ima sati ?", i "Bog je za šest dana stvorio Zemlju, da bi se za sedmi posvetio isključivo tebi...". Naravno, bio sam suv i sav načitan i obaveštavao se iz isključivo poverljivih izvora. Mlada intiligencija, to sam bio. Tupan. . . . Imao sam sreće; vino joj se svidelo mnogo više od mene, ali je ona preterala u vinu i onda sam joj opet ja bio lepši. I tako, oboje na neki svoj način obzenanjeni i u raskoraku sa nerazumnim svetom ljudi i stvari, ipak smo se našli jedno drugom, a noć je bila duga i topla i prijatna i letnja. Bilo nam je fino i imali smo nekih dopadljivih scena udvoje a zvona su dugo posle zvonila za nas. Činili smo dosta toga. Sručila bi se na mene očas posla; moje bi prve pokušaje staloženo dočekala a onda ih i preuzimala i dovršavala, planski i temeljno; ja sam tu bio uzgred i kao samo da zamirišem, postavljen suviše visoko, i zaboravljen kao dunja na ormanu. Nakon nekog vremena, valjda da se ne bih suviše ulenjio, prepuštala bi inicijativu meni. Bio sam sav u dilemama odakle bih mogao početi a onda bih se jednostavno rastrčao i razbacao svuda po njoj, obrađujući sve što stignem ne znajući šta ću pre. Radio sam sveobuhvatno i marljivo i napredovao kroz nju brzo kao zagrejana krtica kroz prvi sneg tako da bi se onda ona topila svuda oko mene; a bila je slatka prste da poližeš. Ljubio sam je mnogo i sve što stignem i sve što bi mi palo na pamet detaljišući možda bez potrebe. "...a sad da vidim šta još možeš da uradiš sa tim tvojim mikserom..." izazivala me - i ko joj je kriv; blago meni mutio sam je ratnički i u serijama, borbeno kao da je u pitanju opstanak svog krema i spasenje čitavog tog nebeskog carstva pudinga; grizla me je svuda i drala se kao da je videla krvoločnog krokodila umesto mene; propisno sam bio zalegao na stvar i od svog tog silnog posla guzica mi je dugo treperela i odslikavala se na mesečini, kao fenjer. Da, da, sve to - bilo je - nimalo naivno. Nisam više znao šta ću sa njima, koliko me je posle zasipala pohvalama, komplimentima i pogodnostima.I dugo, dugo sam se bečio, i još uvek ne naviknut na svetlo u sobi čkiljeći je gutao svu živu i svečanu, vitlajući svojim zanosom, ponosom i repom drhtavo, kao pacov. Rešili smo da bi bilo u redu da se još ponekad čujemo, pa smo razmenili telefone i onda se razišli srećni, zgužvani, krvavi i pijani, i obnovljeni oboje od pupka do dole. Te stvari, uvek te tako dobro razmrdaju i ožive; skoro pa da budeš kao reanimirani zombi nov posle toga. Naknadno sam saznao i njeno ime; vodila se kao Alisa. . . . Svi su ljudi zaljubljive prirode, samo što retko ko ima dovoljno pravih prilika da to i dokaže. Alisa, crna Alisa, šta ti je to trebalo?; pa zar ne znaš?; ovo nije zemlja čuda; ovo je zemlja čudovišta. . . . Užas, pomislih posle. Šta to ova žena hoće od mene?. Pa zar ona nije čitala ljubavne pesme?. I kakav je to način?. Dan kad ti neko priđe označi propalim!. A i ljudi su ponekad strašno čudni: čim se zaljube počnu odmah i da se žale. Sve ih redom krene da boli; zubi im se klate, gube kosu, utrobe im se prevrću, svi ih vuku i za uši i za nos. Mislim se, šta ima uopšte i da se zaljubljujem; ako mi je već toliko stalo do bolova, prošetaću se do prve tamnice; tamo su sve sprave za mučenje već spremne. Samo se lepo opustiš i prepustiš dželatima da na miru obave svoj posao. . . . Da,da...Ljubav je mač sa dve oštrice, ženskom i muškom. Ljubav je batina sa dva kraja, ženskom i muškom. Ljubav nije ono kad lomiš čaše šakama i udaraš glavom u zid i pišeš pesme o tome. Ljubav; to je ono kad u klozetu ona sadi ljubičice, a on hrizanteme. Za ljubav, potrebno je dvoje sa strahovito tolerantnim nosevima. . . . Moraš naučiti da razlikuješ kad je neko tu samo zbog tvog tela, a kad i zbog tvojih para; to je ono što Alisa nikad nije umela da razume. U ljubavi ne postoje jasna i određena pravila igre; tu je sve dozvoljeno i zato je ljubav i jača od pravde; za ubistvo se robija, ali tek za ljubav se i umire. Mnoge su ljubavi na neki način fatalne; možda je stvar u tome, što se na putu ka uznapređenju svog uma, čovek zaustavio i zalegao pod prvi hlad na koji je naišao; i tu zaspao. U neku ruku, čovek je obična lenja buba; i to - praktično bezumna. A koristiti minimalno od svojih stvarnih mogućnosti, znači ipak biti nedovoljno savršen za neke stvari; kao recimo, za istinsku ljubav. Ljubav postoji, samo to nije ono čemu su me učili u pesmama; i Bog postoji, samo se sigurno ne zove tako. To je ono što Alisa nikad nije umela da razume. . . . Alisa je retko plakala, ali ipak jeste, a kada bi joj se to dogodilo, trajalo bi dugo. Njene velike oči bi se onda sužavale i širile i krivile kao pred porađaj, i iz njih bi curile suze krupne kao grudva snega. To su bili trenuci u kojima je nikako niste mogli utešiti; mahala bi glavom, mnogo bi plakala, pričala razne koještarije tipa:"...ko pita prase da l' će mu za Božić biti do praznovanja ?", i uopšte, bila sva blesava. Da bih je nekako umirio, našao bih joj neku finu stvar na radiu i seo pored nje, pa je milovao po licu i pričao joj kako je sve dobro. Ne bih time ništa postigao. Jednostavno, postojali su kod nje ti neki trenuci kad ništa više nije bilo dobro. Skupilo bi joj se sve odjednom; suviše toga, na suviše malom prostoru. Sva u bunilu, stalno bi se budila; morala je, čekali su je dani nezahvalnih obaveza. A ona je imala samo jedan i jedini divan san; onaj u kome je želela zauvek i da ostane. Nego, imao sam tu sreću da je Alisa menjala raspoloženja kao čarape. Posle određenog vremena, zdravo i široko bi se nasmejala i odmerila vas detaljno; sve što imate na sebi, htela je da vidi. Zatim bi se izvila prema gore i promrmljala nešto sebi u bradu. To bi značilo da će uskoro da ugasi sva svetla, sem ono u hodniku koje uvek stoji upaljeno. . . . Ponešto sam za svo to vreme ipak i zapamtio. Čovek, da nema čulo sećanja, mnogo lakše bi se oslobodio svega; čak i svoje prošlosti. . . . U baksuznim životima, užasne stvari obično počinju strašno naivno. One lepe i smirujuće, kao po pravilu nikad se i ne privedu kraju na način na koji ti misliš da bi bilo u redu: suviše često ti se usred radnje dogodi neki ozbiljan maler; kao recimo, probudiš se. Ili, umreš. Alisa je očito, bila baksuz čim se spetljala sa nečim kao ja nespremnim; bio sam zatečen kao novinar u istini. Za mene je ovo bio samo mesec gozbe i džabalebarenje i provođenje uz medeni roštilj. Žao mi je, lepa damo, ali ja sam parazit; za ostalo nisam obučen; za ostalo nisam pripremljen; za ostalo sam i pretrpan i prepunjen i sve takve neke stvari... . . . To veče, bio sam preforsiran rumom; da sam bio boca, zatvarač ne bi mogao da mi stane na glavu, koliko sam bio pun. Skroz sam bio odšrafljen i raskliman; znojio sam se mnogo, pucao po svim šavovima i urlao pesme, škripeći iz sveg glasa, kao promukli kurjak. Telefon u sobi je zazviždao, i pošto sam se malo izprenemagao, ipak sam se javio. Kad sam čuo glas sa druge strane, prvo sam pomislio da to ipak nije neki slavuj birajući omaškom pogrešio broj. Ipak nije; "Alisa ovde...", rekla je. . . . Trajalo je kratko, a onda je ona prva spustila slušalicu. Mogao sam da predvidim sve šta se dalje dogodilo: sigurno je otišla nazad u svoju sobu, ugasila sijalicu i onda...hmmm....dalje ne znam. Čudno: od svih stvari, tačno se sećam jedino da joj je telefon stajao u hodniku. Normalno; toliko sam se puta tu izuvao da sam već bio popamtio i čitav raspored nameštaja. . . . Posle smo se još jednom videli. Ali, uzalud; našli smo se opet u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Alisa ništa nije radila, nego je samo stajala i ćutala, sva utučena. Zato sam se ja bio dosta razmahao. Sve sam joj saopštio; ukazao joj na svoje slabosti, nedoslednosti i nemarnosti, i posle utanačio pojedinosti oko našeg naknadnog druženja, njenog i mog. Laprdao sam mnogo, opširno i komotno krećući se kroz svaku od tema; imao sam reči mnogo više nego što mi ih je stvarno trebalo a ništa novo nisam uspevao da kažem. I tu negde, njoj je bio izgleda pukao film, pa više nije želela da me drži u samilosti, nego se lepo opustila i krenula da me časti; prvo jedan aplauz, a onda i još par njih: šljas...šljas...šljas!. A kad me dobro izlupala, neko vreme samo je stajala tu, rumena i vrela i nema, rešena i spremna da ode. Onda je duboko udahnula, kao da je želela sa sobom što više toga da odnese; pogledala me prodorno, kao britva, a njene oči su mi saopštavale: "...a sad, prvo da pušim šipak, a posle neka slobodno i obrišem dupe peršunom što sam ga namenio sebi za supu...". Posle je skrenula pogled tamo negde, a nakon toga se i udaljila; dole, niz ulicu, visoka i osunčana i lepa. Kad se izgubila iza ugla, skupilo mi se sve, i počast i žal; to se odmah moglo i da vidi na meni. Otišao sam kući polako, priteran uza zid, krijući se i povlačeći se kao zgužvana novina po oštrom vetru i kroz mnogo sitne kiše. Vreme je bilo ubi-bože. . . . Kraj. Ustvari, nije; opet sam bio vraćen na sam početak, jedino što ni iz daleka više nisam bio kao nov. Bila bi to užasno loša taktika za trkača kome je stalo više do cilja, nego do promocije. Jedan maratonac, ako je dovoljno razuman, nikad neće šprintati baš svaki krug; da bi čovek pružio svoj maksimum, nije dovoljno otimati se za sekunde. Naročito ako je do cilja bilo još mnogo. Treba štedeti snagu, biti uporan, poznavati stvari, imati stil. To je pravi način da se potraje i da se odmakne. Svi bi mi mogli mnogo više da pružimo; pod uslovom da svi pođu sa iste linije, i ravnopravno, još od samog starta. Pošto nije takav slučaj, čovek obično mora sam da se snalazi, i to na razne načine; preskačući žive ograde i tarabe; hvatajući prečice; uletajući u krivine; gazeći pešake. Čudan neki svet, zar ne?. Ali nije dobro ni ako čovek samo čeka; ništa neće postići time; ima samo sit da se načeka. . . . Jedan i jedan jesu dva, ali trenutak i trenutak su ništa; sve dok postoji nešto kao večnost, i sve dok postoji nešto kao beskraj. . . . Vidiš, Alisa, tu ima dovoljno vremena i prostora i za tebe i za mene i jednom će se naša ovozemaljska jurnjava preseliti negde gde bi, ipak, postala sveobuhvatna. A to već znači da ti, na neki način, ipak bezgranično i beskrajno ostajem veran. Jer, zašto bi sva naša vernost trajala samo do groba i tu pred očima sveta, a ne, recimo, i za stalno...?. Zato, Alisa, ne vredi ti da se kriješ; vidim te; samo nas jedno prokleto ogledalo sada deli; dopustićeš mi, valjda... "posvećeno ljudima i ogledalima" Pzdrv, W,W,3.
književnost.913 gasha., -> #912, willow
> Alisa, jedne vrlo dobre, vrlo vesele noci Jako lepo !!! Svaka cast Vilenjak !!! Odusevljena sam !!! Gasha.
književnost.914 willow, -> #912, willow
>> Kratka, prilično nedovršena priča Dopustite mi da razjasnim neke nedoumice oko ove priče... Alisa nije žena koju sam jednom iskoristio. Alisa nije žena koju sam bukvalno izneverio. Alisa je ono što čovek prvo vidi kad stane pred svoje ogledalo i Alisa je ono što čovek uvek vidi kad stane pred svoje ogledalo. Alisa je odraz nečega i jedina senka kojoj se nazire osmeh. Alisa je nešto oko čega svaki čovek treba najviše i da se potrudi. ...zahvaljujem.
književnost.915 recc,
Letnji dvobroj časopisa "Reč". Uživajte! :) rec9807h.zip
književnost.916 willow, -> #915, recc
>> Letnji dvobroj časopisa "Reč". >> Uživajte! :) Vrlo dobro. Mada, uživali bi smo mnogo više da "Reka reči" nije ovaj put svedena na samo dva čoveka. Pisci, budite tako ljubazni i ustupite svoja mesta kritičarima :). To je moj opšti utisak ovog broja: Na dva pisca ide osam kritičara. Reč kritike-Reka reči 8:2. :) Pobeda, čista k'o komadić plača :). A u "Reci reči": OTO HORVAT - "Četiri pesme" Sjajno !. Taj čovek stvarno ima odlične pesme. Opuštena atmosfera, mnogo svima jasnih i lepih slika, bez razularenosti i zagušenog izražavanja. Hvala vam za ovo! Ne želim da ispadnem glup, ali me zanima: da li je taj čovek već nešto objavio sem ovoga, i ako jeste, gde to ima da se nabavi?. SRBA MITROVIĆ - "Trajanje" Za sada je prilično suvoparan i eteričan. Rečenice su mu pretrpane i uopštene. Neki put imam utisak kao da su 0n zapisane u nekoj ledenoj tamnici, pod čkiljavom svetlošću jedine preostale sveće. Kao da na silu pokušava da razbudi dremljive patuljke u glavi čitaoca; tako postiže suprotan efekat; i samog čitaoca uspava. Jasno se može uočiti njegov spisateljski dar, ali mislim da kao pisac pridaje sebi suviše veliki značaj. Mada, verovatno je stvar u tome da sam još uvek suviše mlad da bih mogao na pravi način da ga shvatim. Kad sakupim još desetak godina, možda će utisak biti i drugačiji. Jedino se postavlja pitanje, da l' će on potrajati toliko?. Ja mu želim sve najbolje.
književnost.917 rdejan, -> #915, recc
>> Letnji dvobroj časopisa "Reč". Vrlo kvalitetno štivo, svima toplo preporučujem. Kada pomislite da smo dotakli dno :) i da su svi pametni ljudi otišli, pročitajte "Reč," vratiće vam se vera... iz ličnog iskustva. :) :( Pozdrav, Dejan
književnost.918 olio, -> #911, m.s.pesic
> Obecao sam kolegi da posaljem pricu. Palindromi su odlicni!!!!
književnost.919 brka,
Evo price koju sam napisao pre nekoliko meseci. Nije kao neki biseri Willowa i Cara koje sa uzivanjem citam, ali to je moj doprinos izuzetno bogatoj riznici prica u ovoj konferenciji. PAD """ Izasao je iz kuce, seo u kola, i krenuo ka mostu sa namerom da se ubije. Most je bio oko 20 metara visok, i ispod njega je prolazila reka koja je sa te visine licila na potok. Stao je na ivicu. "Nemam nikakve nade. Ovo je jedini izlaz." Leteo je nekoliko sekundi, posle cega se cuo samo priguseni odjek udarca. Dva dana kasnije, u novinama su izasli izvestaj poslednjeg kola nacionalne lutrije i citulja sa njegovim imenom. On je dobio glavnu premiju. Pozdrav, Aleksandar Brkic
književnost.920 mcar,
Zlatna mladez Zlatna mladez sanja svoj san: mermer i staklo, izmet i gnoj. Zlatna mladez sanja svoj san: splav, pistolj, plavusa, dzip, istekle oci, kontejner, strah. Zlatna mladez sanja svoj san: srecni, ponosni, bogati lepi, krastavi prosjaci, prosutih creva. Zlatna mladez sanja svoj san: naucnik, sportista, pisac, sluga sitema. Svinje su mirno zvakale djubre. Djubre je mirno sluzilo svinju. MC
književnost.921 mcar, -> #919, brka
Hvala na pohvali za price. MC
književnost.922 brka,
Vracam se iz Ateljea 212. Od predstave sam vise ocekivao. Izlazim na Bulevar Revolucije i na stanici srecem nekoliko optimista - cekaju tramvaj. U dzepu od jakne nalazim 8 dinara, sve po dinar - verovatno kusur iz prodavnice. Hodam unazad nadajuci se da ce naici koji linijski taksi. Nista. Stopiram, ali niko ne staje. Razmisljam da li bih ja stao da sam u ovim kolima. Uveravam sebe da bih. Idem sinama i, kao po navici, stalno se okrecem iza sebe... Opa - zamalo da padnem. Sapleo sam se o nesto. Mrtav pas na sinama... Aleksandar Brkic