CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - književnost

književnost.410 willow,
VAŽNA NAPOMENA PRE ČITANJA: Ova pesma se zahvaljuje pesmi "Zagonetna pesma" gospodina Aleksandra "Alekse" Hercoga zbog ideje za svoju formu. 'Oću da kažem da sam mu drpio fazon za pesmu, da bi nekako mogao da skrpim ovu svoju. So Sale, veliko hvala i sve najbolje u daljnjem radu. Šarolika pesma Stojim. TRAS !. BUP. Ležim. Hodam. DOĐI, KUCO !. GRRRRR, AV-AV-AV !. Bežim. Ručkam. 'DI JE SARMA ?. ŠIPAK SARMA !. Režim. Noć je. ZEV-ZEV !. HRK-HRK !. Pa sve tako. Ležim. Bežim. Režim. Miru težim. Dok ne odležim. Weepin', Willow, 3.
književnost.411 willow,
Sećanje na Damu Lično sam ih pitao. Ponaosob, Dan po Dan. Izvinite gospodo, a, je l' se sećate vi nje ....? O, kako da ne ! , rekli bi. Onda bi mi pričali... I pričali... I pričali... I tako, Dan po Dan. Eto, Damo, da znaš samo... Svaki te se od njih seća. Weepin', Willow, 3.
književnost.412 olio, -> #396, willow
> 1. Sekspir to nikad nije radio > 2. Bludni sin > 3. Zene Procitao daavno. Mislim ima li nesto novo, sto je skoro prevedeno. Ima neko da sa Interneta dovede spisak svega sto je ovaj objavio.
književnost.413 willow,
Ovo mi je omiljena... Ako vas ne bude mrzelo, molio bih zapažanja. Dama E8...konj C2-D5, šah(t) ! Ljudi, pomozite, jer imam tu dilemu, i uopšte ne znam kako da doskočim problemu. Mesecima se već 'rvem s' tim pitanjem, k'o da sam, kojim slučajem, šahista il' filozof zvanjem. Razmrsiti to klupko, jedina je možda mera, al' klupko se ne da, nego još i inat tera. Pa zato, reko', da pitam nekog od vas, ako bi bili ljubazni da ponudite spas. Šta je to, pitam se, Ona htela time da kaže, kad se nasmešila, il' smešnula, da kažem blaže. A onda glavicu okrenula negde tamo, da ne bi pocrvenela samo ?. A ja na to uzvratio istom merom, s toga se sudario sa nepažljivom banderom, upao u neobeleženu na putu baru, i odleteo kroz namerno otvoren šaht na trotoaru. Možda vam se čini, kako sam ja sve to opisao, da sam ja u stvari namerno od nje zbrisao ?. Kažem nisam, ako na umu imate tu misao, jer inače ne bi ovu pesmu uopšte ni napisao. Nego bi lepo napolju punim plućima, nešto drugo sasvim, sada disao. Weepin', Willow, 3.
književnost.414 dalex, -> #413, willow
> Ako vas ne bude mrzelo, molio bih zapažanja. Ok, da vidimo šta je to stiglo ovog puta iz doline vilenjaka... Izdvojio bih poslednje strofe... > Možda vam se čini, kako sam ja sve to opisao, > da sam ja u stvari namerno od nje zbrisao ?. > Kažem nisam, ako na umu imate tu misao, > jer inače ne bi ovu pesmu uopšte ni napisao. > > Nego bi lepo napolju punim plućima, > nešto drugo sasvim, > sada disao. ... a inače kao i obično: Duhovito i lepršavo, razbarušeno, zabavno, potsticajno i maštovito, kao gruba skica dubine, bez suvišnih detalja. Pesmica koja se vrti oko vas, tražeći mesto za prijem. Onda nađe mesto za povezivanje sa mestom za prijem, a dalje... ;) ...dalje je kao kad zoveš Sez po nekad samo zvoni u prazno, beznadežno, po nekad se javi potpuno nepoznat i neočekivan glas, po nekad je suviše đubreta na vezi, ;) al se desi i da se dobije iz prve, e onda se čuvaj... Poz!
književnost.415 dule.n, -> #414, dalex
│ Duhovito i lepršavo, razbarušeno, zabavno, potsticajno i maštovito, │ kao gruba skica dubine, bez suvišnih detalja. │ Pesmica koja se vrti oko vas, tražeći mesto za prijem. │ Onda nađe mesto za povezivanje sa mestom za prijem, a dalje... └─────────────────── Da l' je bolja pesma ili kritika sad? Da razlučim sve to, bio bih ja rad! :)
književnost.416 willow, -> #414, dalex
>> Duhovito i lepršavo, razbarušeno, zabavno, potsticajno >> i maštovito, kao gruba skica dubine, bez suvišnih detalja. Hvala, hvala. Vidi se da imaš njuh za praaaavu umetnost :) >> po nekad samo zvoni u prazno, beznadežno, Šta oćeš da kažeš ? Da ljudi nemaju razumevanja za moje pisanje. Priznaj, priznaj, to si hteo da kažeš :). >> po nekad se javi potpuno nepoznat i neočekivan glas, A, nema više, hvala Bogu. Otkad su mi uveli novu, digitalnu centralu, javlja se samo poznat, pišteći glas :) >> po nekad je suviše đubreta na vezi, ;) Ovo si, vala mog'o i da izostaviš :)), mislim, ako sam korektno :)) shvatio šta si hteo time da kažeš. >> al se desi i da se dobije iz prve, e onda se čuvaj... E, ovake kritike volim da čujem :) ! Zezam se, hvala ti što si moju pesmu udostojio pažnje. Pusti me, bre...dobro, dobro, reći ću mu kad si zapela. Evo, i ona kaže da ti se zahvalim. U njeno ime. Pa, dobro. U pesmino ime, još jednom hvala. Ne vuci me...šta sad 'oćeš ?...Da ga poljubim ?! E, to ćete morati lično da regulišete. Weepin', Willow, 3.
književnost.417 willow, -> #415, dule.n
>> Da l' je bolja pesma ili kritika sad? >> Da razlučim sve to, bio bih ja rad! :) Dobro, mislim se, možda sam još mlad, al', obećavam javno, razlučiću, kad-tad. Il', pakujem kufere, pa pravac u Čad. :) U.B.R. Sviđa mi se ovo, mislim, nadovezivanje na pesmu. Weepin', Willow, 3.
književnost.418 dule.n, -> #417, willow
│ Dobro, mislim se, možda sam još mlad, │ al', obećavam javno, razlučiću, kad-tad. │ │ Il', pakujem kufere, pa pravac u Čad. :) └─────────────────── :))) Lepo, skromno! Al' odgovor se još traži: Pisac il' kritičar, ko je vama draži? ;)
književnost.419 dalex, -> #416, willow
> Ne vuci me...šta sad 'oćeš ?...Da ga poljubim ?! > E, to ćete morati lično da regulišete. Molim!? Ma beži bre!! ... Ajde, de, šta sad kukaš? Pa šta da radim što ti misliš da sam širokih shvatanja? Dobro, jesi i ti žensko, al to nije isto... Uffffff... Evo ovako: ja tebe da da pokažem, pa da dobijem poljubac od nje, ako joj se svidiš? Ok? Jeste, sredi se, ne valja da te vidi uplakanu... Eto, i to nekako regulisasmo... ;)
književnost.420 willow, -> #418, dule.n
>> Lepo, skromno! Al' odgovor se još traži: >> Pisac il' kritičar, ko je vama draži? ;) Ajde, Dule, lafe stari, sad nam svima lepo kaži svoju mis'o o tom' gukni, al' budi što blaži :). Reci, super su i pisac i kritičar, je l' važi ?. U suprotnom, samo glava ima da ti viri, na peščanoj plaži :)). Uostalom, šta je to što svaki pisac i kritičar za sebe traži. Hvalospev i "kevo, aj' mi časkom parče 'leba, s' džemom namaži". :)) P.S. A keva kaže... "Ne mož' sinko, klopa mora redom da se njupa. Prvo ide supa." Weepin', Willow, 3.
književnost.421 kum.djole, -> #420, willow
>> "Ne mož' sinko, klopa mora redom da se njupa. Prvo ide supa." Priča vam je glupa.. ;)
književnost.422 stripi,
da li neko zna u kojoj desankinoj knjizi se nalazi njena pesma NE NEMOJ MI PRICI takodje molim one koji imaju tu pesmu da je ostave u conf pozdrav p.s. izvinjavam se za malo d
književnost.423 sister, -> #422, stripi
> da li neko zna u kojoj desankinoj knjizi se nalazi njena pesma > NE NEMOJ MI PRICI Probaj 'Zeleni vitez'? Evo: Strepnja Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići! Ima više draži ova slatka strepnja, čekanje i stra'. Sve je mnogo lepše donde dok se traži, o čemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu? Izdaleka samo sve ko zvezda sja; izdaleka samo divimo se svemu. Ne, nek mi ne priđu tvoja oka dva!
književnost.424 askripka,
Samo za ljubitelje: Jedno od retkih remek-dela domaće književnosti... Milan Lukić PESME IZ UGAŠENOG VULKANA Izdato od strane "Zajednice književnih klubova Srbije" - Beograd, 1993. U pitanju je zbirka pesama. Navešću neke, pa vi sami prosudite da li vam se dopada ili ne. Još samo da dodam: pesme prenosim u izvornom obliku, dakle bez ikakvih korekcija. Ako vam se učini da je neka pesma kratka, da znate da sam je ja ispisao celu, što će reći da to ide na dušu autoru. MORTUS ANTE PORTAS Uspravan je bio, ne htede da gmiže, Sad na kolenima je bivši gorostas; U smiraj života neprimetno stiže Tiho i lagano-"Mortus ante portas"! KRIK DUŠE Na sve strane razvejane nade leže, Usamljen jecam u ledenoj samoći, Tužno cvili duša, ko što se razleže Pisak lokomotive u mrkloj noći. HVALA Danas, kad Srbija strada i traži spas Našlo se mesto u svim bratskim srcima. Zato, za sve što su učinili za nas Beskrajno hvala, našoj braći, Grcima! ČAŠA Smrt prekinu ljubav našu, Nema tebe više, mila! Ja zauvek sklanjam čašu Iz koje si pivo pila... SRPSKA SLOGA Atomsku bombu su ljudi napravili. Na mesec možemo ići, hvala Bogu! Jevreji se s Arapima sastavili. Al' najteže je postići Srpsku slogu. Da ne ispadne da biram samo 'jednostrofne' pesme, mada jeste činjenica da me malkice mrzi da kucam, evo i jedna 'normalne' dužine... NOVO VREME Sad je vreme Bez dileme Nove šeme: Seksi teme! Volim žene Ja, vatrene, Zaljubljene Baš u mene! Ja ne skrivam Da uživam I ne snivam Kad celivam! Tuđe časti Neću krasti, Nudim slasti Vrele strasti! Gle, poetu U duetu, U krevetu Gađa metu! Eto... Ako ikako možete, nabavite ovu knjigu... Pod uslovom da ste ljubitelj ovakve vrste poezije...
književnost.425 willow,
Imam neki nesumnjivi osećaj u sebi da će baš ova pesma načiniti od mene slavnog čoveka, vrednog spomenika još za života. I to ove zime :). Dižem ga, mislim spomenik, čim sakupim građevinski materijal, znači kad padne prvi sneg. Na sred dvorišta ima da ga sagradim. Tu će najbolje da se vidi iz dnevne sobe. I, ima da utrošim pola metra snega na...ono. Komšiluk će da pukne od zavisti. I treba. Ionako se non-stop trte sa tamo nekim porodičnim fotografijama sa letovanja. Pokazaću ja njima ko sam ja. Pokazaću ja njima svoga...Moga. A ispod, na spomen ploči, će da piše : "Odbi'. Ova šangarepa nije na prodaju." Zato, dragi meijl čitaoče, sezamovče, čatadžijo, pejdžoffer-u. Molim za malkice ozbiljnosti i trunku pažnje, jer sledi... Sneško Belić iz Pakla Ode glava i nos od šangarepe... ...od sad i bez ruku. Oduvek bez nogu. Stiglo proleće, hvala Bogu. Čučim na njivi, toplina, milina. Za opevanje spremna moja okolina. Bez briga, nerviranja, bez svađa sa tobom. Spokojan u društvu samog sa sobom. Ja vrlo dobro znam, koliko sebi vredim. Zato, najbolje mene svih drugih da poštedim. Bez Nje... Bez Njih... Bez Bilo Čega. Slobodan i čist. Baš kao prelepa i nežna... Jebena pahulja snega. Weepin', Willow, 3.
književnost.426 willow,
Oda "nekom tamo lewom" "neki tamo lewi", Vilenjak, običan obešenjak... običan perverznjak... običan pokvarenjak... običan...hmmm...medenjak. :) Weepin', Willow, 3.
književnost.427 willow,
Ovu pesmu ne bih menjao ni da mi ponude sabrana dela od Hesea za nju... E, aj' sad malo mene gađaj ( Podlac ) To veče gledao sam u telewizor, a ona čitala. Posle nekog vremena, "hoćeš ti prvi ?" me upitala. "Ne, ljubavi, bolje idi ti" rekoh joj, umesto da sam je sprečio "srećo, nemoj. Stoj !". I tako, ne sluteći ništa, u kadu je stala, "tra-la-la" zapevala, glavicu hitro nasapunjala. Slavinu u jednom potezu odvrnula... Pa je, brže bolje, nazad zavrnula. Tišina je trajala još sekundi par. Pomislih, da nije možda u pitanju neki vodovodni kvar ?. No, čim je videh na vratima sobe, odma' sam s'vatio u čemu je stvar. Upitah je "E, zar ne bi trebalo da si u kadi ?" Ništa nije rekla. Samo je krenula arsenal da vadi. Pa poče da cilja, žmureći onako, na meni mesto, od glave do pete, baš svako. Sunđer pored glave prolete mi blisko... Po njenoj proceni, patofna je "ufff !" završila, isuviše nisko. Da l' sam sve to možda i sam isk'o. Ne znam, al' kad reče "Joj, ništarijo, podlače, opet si svu toplu vodu spisk'o !" Samo sam stao mirno... I kad je prevareni kupalac na trenutak, namršteno gvirno. I kad je sapun "FIJUUU !" kroz prozor, tik kraj mene svirno. Bio sam u stavu mirno. A onda reče, "Sa' će' ti da vidiš svoga Boga". Pa zatim.... ...izvin'te me što sad prekidam ovu pesmu stoga. Weepin', Willow, 3.
književnost.428 willow,
Evo, čak i priče pokušavam da pišem... A kako je sve ovo počelo ? Eh... !. Sedeli baš davno davno, mUž i ŽenA pod smokvom u svojoj dnevnoj sobi, pa gledaju TW. Iznenada, muž oseti nesnosnu glad. - "Auuu, ženo, ala sam ogladneo. Baš bi da krknem nešto", reče on. - "Dobro, idem sad da ti spremim lepu večeru", odgovori mu žena, pa odskakuta u kujnu. -"Ajde, ajde", reče muž, pusti dva-tri puvanjka, promeškolji se malo, pa nastavi da bulji u TW, zadovoljan time što će uskoro dobro da se namandža. -"Pa za to, uostalom, one i služe, zar ne ?", pomisli on. . . . Žena je već bila naseckala crni luk, kad odjednom, seti se da joj muž pati od avitaminoze. Pošto je bila zabrinuta za njegovo zdravlje, odluči da ga malkice slaže. Spazi jabuku, zgrabi je, pa se vrati u dnevnu. - "Izvini, dragi moj mužiću, ali nisam stigla danas da odem na pijac, pa nam je frižider skroz prazan. Ima samo ova jedna jabuka." - "Dobro, daj šta ima, krče mi creva, bre !". Uze muž jabuku, zagriz'o je, kad ono... - "Ženo, šta je ovo. Otkud sad ovaj crv u mojoj jabuci ?!!!", prodra se on. - "Jajaro jedna, šta se dereš. Nemo' sad ja da skočim pa ti malo prebrojim rebra !", poče crv da brani ženu. - "Crve, junačino, ti si se već pokazao !", poče da sikće zmija, koja, inače nije bila planirana u scenariju za to veče. - "Začepi gujo, da ne bi ostala bez kičme !", dobaci joj smokvin list, pa zatim, brzo otpade. - "Šta sam ja to Bogu zgrešio", reče Neko što je zajedno sa njima gledao TW to veče. - "Neću više da trpim njihove svađe" , naljuti se On, ustade, ugasi svetlo, izađe iz sobe, pa zaključa vrata za sobom. Tu u mraku, nastade neopisivo klanje u kome je rokao ko koga i gde stigne. Na kraju, jedino je dobro prošao crv koji se na vreme bio zavukao u rupu. . . . Prošlo je mnogo mnogo godina... Sve dok neki mamlaz više nije mogao da izdrži, pa je morao, po svaku cenu, i to u pola tri ujutru, da sazna šta se krije iza tih zaključanih vrata. I tako je, sinko moj, sve ovo i počelo. Weepin', Willow, 3.
književnost.429 kum.djole,
HALT! Kratke priče! ;) Elem, možda ove tri neće biti ni blizu kao ona jedna koju sam poslao, ali sve zajedno čine jednu celinu, naravno ne tematski već, kako bih ja to rekao.. paj' sad.. istorijski ! ...(uh.. ubi me prejaka reč ;).. Naime, svo ono višegodišnje baljezganje kumova po etru staaaarog Radio Pingvina, odlasci, posete, pingvinske žurke, pripremanje grafita, bdenje uz kontakt programe, prepadanje ljudi po ulicama (tzv. anketiranje:).. .. uključuje i ovaj ciklus kratkih priča, usred adolescencije jednog od tadašnjih underagera, kome je, eto.. svašta padalo na pamet. ;) Svi znamo za VIZIJU 011, znamo Albaharija, znamo i onog nevidljivog kućnog prijatelja :) i uostalom, ko se bar jednom nije oprobao na nekakvom konkursu nek' se okane pisanja, k'o ja što sam. ;) Idemo, ciklus "Jedan prob'o pa se usr'o" ... iliti, čista zezancija, prljava improvizacija, i poslednja - blesava kombinacija. Tekst, molim.
književnost.430 kum.djole,
Eksplozija --------------------------------------------------------------------- I ranije sam bio u takvoj situaciji.. radio sam TO i pre, ali ovoga puta bilo je zaista posebno.. Toliko devojaka i mladića oko mene, bilo je tu i starijih ljudi.. stajali smo i gledali se ravno u oči ne bi li videli šta u njima plamti.. kakva želja.. kakvo uzbuđenje.. Prebacivao sam pogled preko nekih devojaka, merkao ih od glave do pete i pokušavao da dosegnem do čarobnog trenutka kada ću se probiti kroz vrelu masu i uraditi ONO zašta sam se odavno pripremio... Iznenada, osetih jedno telo pokraj svog. Visoka, dugonoga crnka pripila se uz mene tako da sam osetio svu njenu toplinu. Želela je TO svim srcem. Osetio sam njene ruke na svojim leđima.. njeno stopalo koje je tražilo izlaz iz neviđenog uzbuđenja.. Širila je strast znojeći se od silne uspaljenosti. Najednom, približi mi se i jedna slatka plavuša, sitna, ali prilično snažna. Znao sam šta joj je u glavi i šta bi volela da doživi. Goreo sam. U tom trenutku osetih još jedno žensko, a zatim i muško telo. Srce mi je kucalo veoma brzo, telo je tražilo slobodu, a u glavi mi je odzvanjala misao da moram izdržati.. do kraja. Posmatrao sam devojke i mladiće, mokre od znoja i uzbuđenja, zadihane i spojene u jedno. Odjednom, plavuša se izmigolji ispred.. i žestoko udari zadnjicom .......o moje prepone.....uhhh.. ...Oteo mi se uzdah.. i shvatio sam... da ću uskoro.... eksplodirati.. Napokon, iziđoh iz autobusa i nastavih svojim putem..
književnost.431 kum.djole,
Vi pokušavate da nas smuvate.. a ? ---------------------------------------------------------------------- Da. Tačno je da pokušavamo da vas osvojimo. Obe. Trudimo se već dve nedelje a vi ste to tek sad primetile. U stvari, neću ništa da krijem.. reći ću vam celu istinu. Mi smo posetioci s druge planete. Tačnije, sa planete Kruzardon, u galaksiji Moa, 18 miliona svetlosnih godina udaljenoj od vašeg sistema. Našu planetu naseljava 64 milijarde ljudi, tačnije muškaraca. Poslednji primerak ženske vrste uočen je pre 38 milenijuma po vašem vremenu, na obroncima planine Thurdstading. Bežala je od čopora raspomamljenih muškaraca sve dok je srce nije izdalo. Jadnica. Od tada, pa sve do danas, a to je skoro 3075 kruzardonskih godina, na našoj planeti nema žena. Naravno, ne moram da vam pominjem koliko naša braća pate i čeznu za vama, koliko nas je Veliki Dork kaznio zabranivši nam da mislimo o ženama kao o jedinstvenim bićima koja nam nedostaju na Kruzardonu. E, pošto smo ja i Raghardbrand, to je inače njegovo pravo ime, napravili neke gluposti u zemlji iz koje dolazimo, "Ilegalni pokret obožavalaca žena" nas je pretvorio u zemaljske muškarce, tačnije poružneo nas koliko je mogao i po kazni teleportovao na vašu planetu sa jasnim zadatkom - moramo u roku od jednog kruzardonskog minuta da sa sobom natrag povedemo dve najlepše žene sa planete Zemlje. Mi smo ovde već 10 godina u potrazi za lepim ženama, i verujte mi, taman kad sam pomislio da po cenu života, svog i sve svoje braće sa Kruzardona, odustanem od dalje potrage, Raghardbrand je uočio vas dve i rekao mi: "Mordkfrinh, ovo su dve najlepše žene na zemlji!" Zato obe, pod hitno morate poći s nama na Kruzardon, gde ćete biti privoljene da spavate sa po 32 milijarde muškaraca. Ako uzmemo u obzir vaš životni vek, to znači da ćete narednih 50 zemaljskih godina svakodnevno upražnjavati seksualne odnose sa 3.5 miliona Kruzardonaca, uključujući i nas dvojicu. Evo, ako ste spremne, upravo ističe naš minut. I ne bojte se, mi Kruzardonci smo najlepši muškarci naše galaksije. Jedini konkurenti su nam Algbartedi, samo što oni imaju malo veća kopita. Raghardbrand, pali bre taj teleport u mečki, krećemo!
književnost.432 kum.djole,
Šta bi rekla ova mašina na sve ovo --------------------------------------------------------------------- Prvo slovo joj je Q, ali od tog slova ništa baš ne možeš da započneš. Drugo je W (već se brinem da nije nepismena?) a treće E. E znači da je ova priča pobedila na konkursu jer žiri će to saopštiti ovako: "E, a prvoplasirana je...". Posle famoznog E sledi R, a sa R ima toliko Reči da me taman s mašinom zajedno Razbiju ili bace u Raku. Sa T mogu da napravim Tortu, Tepih ili Toster, a može i Trava. To mi je blisko. Pod Z mašina bi rekla "Zajebi Z, Zakucaću te!" pa Z preskačem. U je lepo slovo, podseća me na jednu devojku, i tu stavljam Una, mada mašina kaže da je bolje Uštipak ili Urmašice. Sa I vezujem nešto što liči na neku glupost, jer reč sem Istina nemam. O mi je super slovo, liči na Otvorena usta, ostavlja me OOOOOduševljenog (a može i Odvratnog). Sa P bih opsovao, ali neću, jer imam u dogovoru s mašinom reči Prezervativ, Preljuba, Penis i još Ponešto. Veliko š mi ne radi što me tera da mašinu šutnem šakom, ali moram da zavrŠim (evo ga proradilo!). Pod A mećem Albahari bez razmišljanja, a pod S stavio bih Sveća, Sankcije i Siromaštvo, dok mašina hoće Silovanje (mnogo sam grub). Kod D dajem Dozvolu i Draganu (na jel'da Dačo?) a sa F mogu Flert i Flaša, a mogu i da Furnem ako zagusti. G je slovo koje koristim samo ponekad, jer mi liči na neku pogurenu babu, nekakvog Gada ili ono što pogledam pre nego što pustim vodu. Sa h (opet malo) halapljiv, hrabar, a može i Hašiš, što je već stvarno Holandski. J stavljam pre edem i ebem, Jer Ja nisam tamo neki Jadnik ili Jabučar. Sa k (malo, po običaju), mašina bi Kucanje (Kažiprstom) a ja bih samo Klackalicu. L me nervira kao slovo, tu ću samo Loptu da metnem. Kod Č stavljam Čipili, jer je najlepša, a sa Ć možemo da Ćaskamo do sutra. Y i X i nisu neka slova pa ih preskačem i idem na C - Car, Cipela i Cena, a mašina (iako nije za veš) dodaje Centrifugu. Od V pravim Vatru i Vetar a od B Bistu, Blato i reč Bljak. Kod N Nemam Ništa Naročito a sa M Mislim o Mojoj priči (Mašina kao M). Preskačem Đ i idem na Ž: "Žao nam je", reče Žiri, "priča je glupa."
književnost.433 willow,
"Ljubav je lepa samo dok se čeka !". A šta bude kad se dočeka ? E, onda više nije samo lepa, nego je plus toga i pametna, topla, tu pored tebe, traži ti sladoled, smejulji se...itd. Ne, nemoj me stići... Pobogu, na šta sad to liči... Puff..puff..puff ! Mislim se, Ne, ne i ne ! Puff..puff..puff ! Evo ti šipak, nikad me nećeš stići... Sledi još jedna pesma... I Ljubavna i Bajka i Legenda U dolinu Vrba. Doletela. Pod veliko tužno drvo. Sletela. Srebrnu haljinicu sa sebe svukla. Zevnula. Pidžamu obukla. I u postelju zavukla. Osmehom ga darivala, toplim, mekim, poljupcem celivala. Pa se u ćebence uvila, i nešto lepo usnila. Mala Vila. Kraj svog Vilenjaka sklopila je krila. Weepin', Willow, 3.
književnost.434 willow,
Molim vas, batalite sad kokice :). Ovo mi je jako bitna pesma... Ode Pogledala me tako... Da, baš tako. To veče. Nešto joj igleda, mira nije dalo. Pomislih, šta li mi želi sad reći to biće malo ?. "A srce moje iznenada stalo. Vidim, da ć' uvene. E', čekaj bre malo ! ko će sa' da pumpa krv kroz vene !". Znaš, možda bi bilo bolje, i pored sve dobre volje... Da odem. A zašto ?. Reci, zašto ?, procvileh k'o Lesi. "Bre Lesi, pa pobogu, 'de si !. U dva ujutru nazad kući doći, vala, ovaj put nećeš moći, bez tatinih batina i to dobrih, proći". Ništa, nema veze. Reče i ode. To veče. Uzeh olovku i parče papira. Dok ne prospem sve iz sebe neću ni ja imati mira. Utrobu. Pred sve njih. BUP ! Pravo na sto !. Bravo, pesniče. Aplauz molim. KLAP-KLAP !. Tooo !. "U smiraj dana, otvori se rana. Večna, kao krv tečna. Prikane moj, molim te batali...". A da ubacim kao fora, prekid mali ?. Videću... ...'de smo ono beše stali ?. A, da !. "Prekini, 'ajde, ne čini mi to, što posipaš po rani mi kuhinjsku so". Fino, baš fino. Evo, već me je i bol za njom min'o. Želja me već prošla. Mislim se, neka... Da ona sad nije zauvek o'šla, ko zna da l' bi mi ikad' za pesmu inspiracija i došla. Dečko, ako imaš po koju pesmu još... Znaš, nisi ti baš toliko pesnik loš. Hvala, hvala !. A to veče, mada ustvari i nije htela... Hvala, hvala ! Za trenutak, na vratima stala... Hvala, hvala ! Onda se okrete i ode Hvala, hvala ! Dama mala... Još jednom, hvala !. Weepin', Willow, 3.
književnost.435 olio, -> #429, kum.djole
> Tekst, molim. Bravo, bravo, bravo.....!!!! Ovo su bas "STRAVA STVARI".
književnost.436 kum.djole,
SVAKODNEVICA Pa, znaš kako je. Gura se. Eto, ustanem ko vampir, odem na pos'o, vratim se umoran ko pas.. Posle nisam nizašta. Sednem, bacim nešto u kljun, popijem kafu.. popušim par cigara.. prčkam. Onda razmišljam, da l' da jebem, ili da legnem malo da odmorim ? Pošto nemam šta da jebem, ..e onda legnem malo da odspavam. Onda ne mogu da zaspim, pošto sam opterećen time što nemam šta da jebem. I tako se prevrćem, prevrćem.. Onda ustanem, i tako, prčkam.. Posle malo večeram, pogledam neki film i još malo prčkam. Onda legnem da spavam. I ujutru ustanem ko vampir, odem na pos'o, vratim se umoran ko pas.. Posle nisam nizašta. Sednem.. (C) kum
književnost.437 aljosa,
Pablo Neruda MOME SU SRCU DOVOLJNE Mome su srcu dovoljne tvoje grudi, i krila moja za tvoju slobodu. Iz mojih usta poletjet će u nebo ono što je spavalo u tvojoj duši. U tebu je varka svakog dana. Stižeš kao rosa na cvijetne krunice. Potkopavaš obzorje svojom otsutnošću. Poput vala bježeći neprestano. Rekao sam da si pjevala u vjetru kao što pevaju pinije i jarboli. Ti si kao oni, vitka i šutljiva i često si tužna kao putovanje. Utočište, kao stari put. Nastanjuju te jeke i glasovi čežnje. Budim se i ponekad sele i bježe ptice što su spavale u tvojoj duši. Poodavno sam Veci obećao dvojezični izbor Nerudine poezije, ali špansko izdanje nisam našao, pa ako ga neko ima neka ga slobodno okači :)
književnost.438 willow,
Iznenada... Na zadatak, krenula je, poljubaca cela četa. "Njen Smešak" im beše motiv. A "Baš Svud'", krajnja meta. Weepin', Willow, 3.
književnost.439 vekac,
Cekam snegove da oboje tisinu i zamirisu ledenim poljima niz nebo, negde prema zvezdama... MojDrugSale
književnost.440 willow,
Na žalost, nisu sve pesme vesele... Do države Tišine Da li ste to znali...? Kraljicu i Kralja jutros su im, nove, dali. Nju, da bi joj podanici sve svoje jedine poklone slali. Njega, da bi makar nekog krunisali, jer, tako su bili svečano obećali. Slažem se sa tim... I ratove su im međusobne obezbedili. Da bi, makar jednom, nekoga i oni pobedili. Eto, i to se čak da srediti... Dobro je, s' vremena na vreme, malo ih prorediti. Kako sad ne ceniti tu muku... Jer, ukrali su je lično Kapetanu Kuku, da bi im pružili, pomirenja ruku. Mnogo su na tome radili... Svako jutro dobro bi poranili. Da bi večna polja temeljno obradili i u pravilne redove ih usadili. Posle... Korenje bi redovno plevili, a ono što preostane... ponekad bi i zalili. Od jada, skoro su osedeli... Dok su ih u sanduk, na o-ruk, preneli. I do groba, u gluvo-nemoj povorci, odneli. Naravno, uvek bi ih fino ispraćali... I punu šaku zemlje, za put da se nađe, sniženo im prodali. Kada bi ih slali u državu Tišinu. Da se i oni malo sami o sebi brinu. Weepin', Willow, 3.
književnost.441 posejdon,
Da li se neko seca vremena kada je umro Mika Antic ? U njegovoj zaostavstini pronadjena je jedna neobjavljena, mislim njegova poslednja pesma, posvecena istoj osobi kojoj je bio posvecen i 'Plavi cuperak'. Do groba sam zahvalan onom ko ima tu pesmu i istu mi(nam) dostavi.
književnost.442 mcar,
Da li neko zna nesto o konkursu za kratku pricu radio Indeksa? O cemu se tu radi? Marko
književnost.443 sani., -> #442, mcar
}} Da li neko zna nesto o konkursu za kratku prichu radio indexa? Pa slusaj emisiju "oblak u bermudama" pa ce ti se samo kasti :)
književnost.444 kum.djole, -> #443, sani.
>> Pa slusaj emisiju "oblak u bermudama" pa ce ti se samo kasti :) ..oblak u berJAJAma..
književnost.445 willow,
Malo me stid... ...al', sve što sam sačuvao i namenio baš tebi... ...opet sam zadržao u sebi. Weepin', Willow, 3.
književnost.446 posejdon,
I dalje se trazi pesma nadjena u zaostavstini, neposredno posle smrti Miroslava Antica, posvecena istoj osobi kojoj je bio posvecen i "Plavi cuperak"
književnost.447 dr.grba, -> #446, posejdon
>> I dalje se trazi pesma nadjena u zaostavstini, neposredno posle smrti >> Miroslava Antica, posvecena istoj osobi kojoj je bio posvecen i >> "Plavi cuperak" A da li je ta pesma negde objavljena? Ko je osoba kojoj je posvećen "Plavi čuperak"?
književnost.448 posejdon, -> #447, dr.grba
> A da li je ta pesma negde objavljena? Objavljena je, koliko ja znam jedino u "Nin"-u (ili "Intervju"-u) par dana posle njegove smrti i to baš u članku u kome je i pisalo da je ta pesma posvećena dotičnoj osobi. Nije mi poznato da li je pridodata nekim kasnijim izdanjima njegovih dela (mada mislim da nije). > Ko je osoba kojoj je posvećen "Plavi čuperak"? U pomenutom članku je prenet deo razgovora vođen sa dotičnom, ali njeno ime nije pomenuto.
književnost.449 willow,
Kako da najbolje izgubite sve ono što nikad niste ni imali... sudar.txt
književnost.450 mcar,
A kada je na programu pomenuta emisija "Oblak u bermudama"? Marko
književnost.451 mcar,
Emigrirati Zgrcena koza, drhti u prazno, tu negde okolo, postoje zubi i kicma. I voda curi, vrelo ulje cvrci. Iz svojih brloga izlaze gladni dabrovi, izlaze i glodju crno drvece, uspravno na svetlu, zeleno lisce bledo spram sunca. A vreme se cedi kao nakot, umiru trenuci umiruceg, u ranama na petama, ranama na nogama, ranama u rukama, u krvi. Duboku sakriveni u lancima dozivljenog, prsti nokti, disanje. Vuce se glas ulicama i nestaje u slivniku. Vuce se krik organizmom i u jednjak upada, tumara misicima, sija iz ociju, hocu da zivim, sada, odmah, neopozivo, obicno, svejedno, u trenu kada sunce izlazi, zalazi, pomracuje se. U trenutku kada spavam, jedem, jebem. Marko Car 1997.
književnost.452 brka, -> #450, mcar
> A kada je na programu pomenuta emisija "Oblak u bermudama"? Emisija "Oblak u bermudama" ide svake srede od 19-24 na Radio Indexu (88.9 i 99.8 Mhz). Emisiju vodi i uredjuje Dacha Kocijan (inace, legenda beogradskih radio stanica). Emisija se sastoji iz sledecih delova: Biseri i Lipsusi, Grafiti, Hapaksi i Neologizmi, Klub ljubitelja pustih ostrva, a Oblak u bermudama organizuje i konkurs za kratku pricu (sada je vec jedanaesti). Uostalom, sve sto vas zanima cucete u Oblaku...
književnost.453 olio, -> #452, brka
> Emisija "Oblak u bermudama" ide svake srede od 19-24 na Radio Hvala na informaciji!!!
književnost.454 hercog,
Potrebna bibliografija Tomasa Mana Sale
književnost.456 max.,
Elem, evo jednog dela moga opusa proznih dela. :) Tema je, dakako, humoristichko-ironichno-satirichnog karaktera. :) Da, da ne bude nekih zabuna...ja sam chovek sa vishe juzera: dzim, maancha, shaman, delimichno bog. i ovaj. Toliko. opus.zip
književnost.457 dr.grba, -> #456, max.
>> Da, da ne bude nekih zabuna...ja sam chovek sa vishe juzera: >> dzim, maancha, shaman, delimichno bog. i ovaj. A zašto menjaš username? Neki trip? Ne voliš da se ponavljaš? (:
književnost.458 max., -> #457, dr.grba
<M> A zasto menjas username? Neki trip? Ne volis da se ponavljas? (: Ne znam...meni brzo "dosadi" jedan juzer... ...to je zvanichno...a nezvanichno, ima toga puno da se pricha...
književnost.459 mcar, -> #452, brka
Jos jednom o "Oblaku u bermudama" Ja zbog svog radnog vremena nikako ne mogu da slusam pomenutu emisiju. Kako onda da saznam informacije o konkursu za kratku pricu? Ima li neki telefon? hvala, Marko
književnost.460 askripka,
Apokalipsa danas, kama sutra "Je li bre, a kad ono tripuju da će da bude smak sveta?", pita me Neša preko svog šestog-sedmog pivca, bez ikakvog blama što kao poslednji fušer pije bolidni sindrom sudnjeg dana koji, evo ima već par godinica, drma pa izuva šahiste iz parka, postarije udavače i prirodne filozofe, jednom rečju, javno mnenje... Gledam ga pomalo kao da mi je ubio oca, jer sam tek uleteo sa novembarske bljuzge koja je, što se mene tiče, mirno mogla da sačeke do tamo negde iza Nove godine: ma kakav smak sveta, opet su nešto trovali u "Dnevnom telegrafu", i zašto, pobogu, kad god uđem mrtav žedan Buca mora da pere čaše na drugom kraju šanka? "Bio juče, budalo, prespavao si ga pijan, ono, ceo rad, Si-En-En prenosio, delili zastavice, točili pivo džabe, i te munje...", kažem, i refleksno se okrećem oko sebe da proverim da li je neko slatko dete u utorak kad mu nije vreme rešilo da malo izađe s drugaricama: nije. "Smiri se bre, mentolu, ozbiljno te pitam, nije mi petnaesto pivo nego peto, a, mislim, već jedno metar dana imam neki filing da će zemlja ladno da se otvori da nas proguta, pogotovo kad prepodne siđem do grada, narod je totalno odlepio, stoje po stanicama i bleje, samo čekićam kad će neki penzos da isuče trofejni luger i da krene da puca u meso, a i ova moja mi slaže neke žvake, ono, ajmo Nešo da palimo kod moje švece u Kanadu, ajmo Nešo kod tvoje tetke u Mičigen, rekla joj Olja, neka njena kokoška koja se bavi astrologijom, da se kao sprema nekakvo žešće sranje, tašta piči po gajbi ceo dan i kuka kako joj penzija stigne samo za struju i infostan i kako te bubašvabe neće dobro da donesu, znaš da nisam paranoik, ali su na kraju uspeli da me utripuju..." "Jeste, miki, i ja sve nešto kontam da će da bude neke čarlame...", ubacuje se Buca koji je u međuvremenu oprao svoje čaše i prišunjao nam se s leđa, "Sad, da li će građanski rat, ili opet neka inflacija, ili svetski potop, to nemam pojma, ali ima da bude mnogo grdno, pazi kad je pre neki dan svratio Toza Stipsa i častio pola kafane, ja ga pitam je li bolestan, a on kaže da je već kupio kartu, u petak leti za Australiju, ono, pacovi uvek prvi snime da ne valja..." "Buco, brate, ti bar znaš doktora Mikića, gore na Vračaru, oslobodio te je od vojske kao dokazanog psihopatu, idi bre kod njega i povedi i ovog ovde, popričajte malo s čovekom, on za to prima platu, a mene palite, samo mi još fali da se smaram vašim tripovima o kraju sveta...", kažem bolesnicima i okrećem se na drugu stranu da malo buljim u tuđe ribe, još uvek bez piva... Dolazim kući malo posle jedan, jer oko pola dva, tačna kao japanski poslovni voz, taksijem stiže mala Sandra, pravo od svog dečkića koga će sutra opet da laže kako je ustala u devet i otišla da prijavi ispit... Ulazi bez kucanja, i ja bez reči počinjem da je skidam još na vratima, šapućući zadihane gluposti, male, prljave, slatke reči... Pola sata nestaje kao dim, i odjednom hvatam sebe kako boreći se za dah tripujem trista na sat: bože, kako je ovo bilo dobro, krajnje je vreme da se sredim, trebalo bi da oženim Sandru i da joj spucam par klinaca, ide nekakav gadan bedak, opšta propast, kuku i pomagaj... Zatim se s prvim dimom postkoitalne pljuge, mudrost svetskog čoveka vraća, u polumraku obasjanom njenim žarom mala je previše lepa da bih joj smestio takvu pušku, ako je kraj sveta, koji će nam moj klinci, a ako se samo sprema neka domaća fešta, bolje da me kad krene komšija prikolje zato što Reks mnogo laje, nego zato što imam lepu ženu koju hoće da pokara... Gasim pljugu na pola. Čekamo sudnji dan u mraku. Autor: poznat(?... ;) ) pošiljaocu
književnost.461 brka, -> #459, mcar
> Kako onda da saznam informacije o konkursu za kratku pricu? > Ima li neki telefon? Konkurs za kratku pricu traje do 8. decembra. Znaci teorijski nemas vise vremena za slanje, ali mogu da ti pomognem. Sledeca emisija je u sredu, 9. decembra. Daca je rekao da ce prihvatiti i one price koje ljudi licno donesu u sredu u emisiju. Zato u sredu idi do Makedonske ulice do radio Indexa (ili daj nekome da odnese pricu). Ne znam tacno koji je broj zgrade, ali to ti je u zgradi PGP RTS-a na levoj strani ulice (pre Politike - videces u izlogu ploce PGP-a). Bicu i ja u sredu u Indexu. Prica ne sme da ima vise od 28 kucanih redova, i mozes poslati najvise 5 prica. Price potpisujes sa nekim aliasom. Pricu stavis u veliku kovertu. U malu kovertu ubacis svoje podatke (ime, prezime, adresa, telefon), i tu malu kovertu ubacis u veliku. Sve to lepo zatvoris i odneses. Nadam se da sam bio koliko-toliko razumljiv. Ako te jos nesto zanima telefon Indexa je 3230-060. Mozes da zoves veceras (subota) od 18-20, bice neko iz Oblaka tamo. Pozdrav Aleksandar
književnost.462 mcar, -> #460, askripka
Ovo pod 5.460 je stvarno odlicno. Marko
književnost.463 mcar, -> #461, brka
Hvala mnogo Aleksandru, pokusacu da stignem. Marko
književnost.464 milica, -> #446, posejdon
*>U njegovoj zaostavstini pronadjena je jedna neobjavljena, mislim njegova *>poslednja pesma, posvecena istoj osobi kojoj je bio posvecen i 'Plavi cuperak'. Mozda i nije ta pesma koju ti trazis, ali je ok pesma :) BESMRTNA PESMA - MIROSLAV ANTIC I Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, mozda ce i u tebi odjednom nesto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si, uopste, ponekad mislio sta znaci ziveti? K'o sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuga... Zar ima tuge? Po merdevinama maste u mladosti hrabro se popni. Tamo te ceka ona lepa, al' lukava duga. I zivi. Sasvim zivi. Ne grickaj kao mis dane. Siroko zvaci vazduh. Prestizi vetar i ptice. Jer, najzad, sve kratko traje: odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom, na ponekom uglu, vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivje. Odjednom svet, dok hodas, sve vise ti je uzan i osmeh sve tisi i tisi i nekako - iskrivljen. Zato zivi. Al' sasvim. I ja sam ziveo tako. Za pola veka samo stoleca sam obisao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad: naopako. Al' nikad nisam stojao. Vecno sam isao... Isao... Stvarno, da li si katkad mislio sta znaci umreti? I gde to nestaje covek? Sta ga to zauvek iste? Nemoj ici na groblja - nista neces razumeti. Groblja su najcrnji vasar, i ruzno pozoriste. Ti nisi za takve teatre, gde nema nade i vatre, teatre presahlih suza gde vlada grobljanski red, gde nema svadje i pesme i nema aplauza. I kraj se zna unapred. II Ako ti jave: umro sam, evo sta ce to biti. Hiljadu sarenih riba leprsace mi kroz oko. I zemlja ce me skriti. I korov ce me skriti. A ja cu za to vreme leteti visoko... Visoko. Zar mislis da moja ruka, koleno, ili glava moze biti sutra koren breze, il' trava? Da neka malecka tajna il' neki luckasti strah mogu da postanu sutra tisina, tama i prah? Znas, ja sam odnekud sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni nece ugasiti ili skratiti. Samo cu, obicno tako, jedne slucajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se ociju vratiti. Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza gde nikada ne vlada red gde ima i svadje, i pesme i vriske i aplauza. I kraj se ne zna unapred. III Ja sam prelepo ziveo, jer to sam zaista znao. Ako ti jave: umro sam, ne veruj, to ne smem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sa svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nesto kao leprsav trag. I zato ne budi tuzan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i cudno drag. Uprkos danima sivim, kad vidis neku kometu upamti: to ja jos uvek, sasav letim i zivim.
književnost.465 rdejan,
"Razgovarali su u kafani tiho, niko im nije rekao reč. Govorio je prijatelju svoj sud, svoju smisao i znanje iz poluvekovnog iskustva: - Mislio sam da je novac sve. Sada se smejem kada mi neko da komad divne šunke za list bolesne hartije. Mislio sam da je život ljubav, a sada znam da je ljubav sam život... Sve što sam ikada imao uložio sam u ono što najviše volim - u svoju ćerku. Avaj, uložiti čašu vode u žednu pustinju mršav je izbor. Suviše sam slab da bih joj išta uskratio, ali joj ipak mogu malo pružiti. Ljudi oko nje joj zamenjuju oca, a često i muža. - Ne brini, prijatelju. Svaki dar je onoliko vredan koliko ga vrednuje onaj koji ga dobija. Sigurno je poznaješ bolje nego ja: Šta bi ona sada zaista htela? - Ne znam ni sam, italijanske cipele i pravi damski šešir. Ali ja joj ne mogu to kupiti... - Opet brineš bez potrebe. Moj blizak rođak ti može nabaviti cipele kakve samo zaželiš. Oko cene ćemo lako. Pođi sada sa mnom, uzmi ono što ti treba i idi u miru. I javi mi da li joj se poklon svideo. I bi tako. Sledećeg dana, otac je sa spremnim poklonom željno iščekivao ćerku koja je trebalo da se vrati iz škole. Posle par sati, iznerviran i poplašen, konačno ju je dočekao. Na sebi je imala blistavi damski šešir... "
književnost.466 dr.grba, -> #464, milica
>> I zato ne budi tuzan. Toliko mi je stalo >> da ostanem u tebi budalast i cudno drag. U mom sećanju, Mika Antić je ostao baš ovakav. Sećam ga se jedne vrele i prevrele letnje večeri 1982. godine, kada su ga pijanog kao majku popeli na binu u centru Kikinde da deklamuje delove iz tek napisane poeme "Kikinda". Čovek je iščitao ili izdeklamovao celu poemu, a dok je završio, skoro da se istreznio (: Dok je goorio stihove, bilo je teško odvojiti pogled od njega: čovek bi pomislio da će zgriznuti mikrofon. Njemu je bilo potpuno svejedno što nije umeo sam da nađe put do mikrofona, važno je bilo samo govoriti stihove. Imao sam prilike da budem prisutan u društvu ia bine kada je sišao. Tu su ga neke lokalne face ljubile, grlile i tapšale po ramenu, a on je 'ladno pričao kako je tog proleća jeo a la mokrinski sir usred Njujorka (((:
književnost.467 sav.gacic, -> #460, askripka
> Apokalipsa danas, kama sutra Jebote... od o'og moš'se rikne... :)) Bis, bis... :))
književnost.468 willow,
Pačići mali Stali Raja, Vlaja i Gaja, negde otprilike na početku stripa o "avanturi u džungli punoj raznih zajebancija", pa zaključuju u glas... -"U, onaj peder Dizni. Izgleda da nam opet uvalio patku". Weepin', Willow, 3.
književnost.469 willow,
Nikad krštena priča Ušžo jedne nedelje jedan čovek po imenu Nik Kver u jednu veeeliku, zelenu radnju, pošto je pročitao da tu piše "Otvoreno". Unutra je bilo zagušljivo i mnogo ljudi, što Niku nije ni malo zasmetalo. Dočeka ga veeeliki uniformisani čovek po imenu Skid Ajga Će Odra Ću TeSad ... . Ufff, zvaću ga dalje samo "on", sa velikim slovom "o", znači "On", kako je to i red uvek kad pričamo o svim tako veeelikim ljudima. On je bio očigledno jedan od prodavaca u ovoj veeelikoj, zelenoj radnji, čim je baš on doček'o Nika. -"Dobar dan, izvolite.", reče On, dubokim, strogim glasom. -"'Bar dan. Vi ste, da znate, jedina radnja što radi i nedeljom", ushićeno Mu otpozdravi Nik. -"Ova radnja, ona je uvek otvorena", odgovori On. -"Ja sam čuo da vi ovde imate neke karte za Raj ?", upita Nik. -"Dobro ste to čuli." -"E,super. Ja bih jednu kartu, ako može". -"Može, može. Imamo samo povratne. Hiljadarku molim, drago dete". -"Čekajte malo, zar se to plaća ?", začudi se Nik. -"Uostalom, šta će mi povratna ?. Odlazak u Raj, to je oduvek bio put u jednom pravcu, zar nije tako ?", poče da propoveda Nik, toliko se zbunio. -"E, žoćeš ti da ideš u Raj, il' nećeš ?!!", dreknu On. -"Dobro, dobro", reče Nik, pa se maši za novčanik. Pošto su obavili i tu trgovinu, krene Nik ka vratima. -"Hvala, odo' ja sad. Doviđenja". -"Čekaj bre malo, žde si ti to pošžo ?!!", prodra se za njim On. -"Šta ti misliš, da možeš tek tako, uđeš, izađeš, uđeš, izađeš iz ove radnje, uznemiravaš Me tu svaki čas kako se tebi digne i još bi da ne platiš ?. Vadi još žiljadarku". -"More, Prodavac, znaš šta. Terajte se i Ti i ova Tvoja veeelika, zelena radnja u tri lepe p...eršun bre !", prasnu odjednom Nik, koji se u ovoj priči, bar do sada, pokazao kao dosta tolerantna osoba. Zatim lepo izvuče kartu za Raj iz džepa, pocepa je u komadiće, pa izađe, zalupivši vratima od radnje za sobom tako jako da je otpao i onaj "Otvoreno" natpis. Naravno, posle tog događaja Niku više nikad na pamet nije palo da uđe u bilo koju iz lanca tih veeelikih, zelenih radnji. Čak mu je, začudo, pošlo za rukom i da odgovori neke svoje prijatelje od tog, što bi Mi prodavci rekli, greha. Weepin', Willow, 3.
književnost.470 askripka,
Ako nekog zanima, auktor ove pričice (i još koječega) može se pronaći među članovima multifarmakološke umetničke grupe "Canabis semper cum vobis" (V.P., A.S, M.V., D.D.T., K.P.J. ...). U temelje našeg pogleda na svet ugrađeni su animizam i totemizam, papci u saftu, James Hetfield, nekromantija, Four Fingers, sarin, soman i tabun, golden showers, papa Jovan XXIII, ICN Galenika, triput bez vađenja.... Na insistiranje oduševljenih masa šaljemo još jednu pričicu, a ako alka-selcera i tetra-hidro-kako-ono-beše bude dovoljno, biće i više (?!?). O tugo "E, bejbi, pazi kad me uopšte ne pušta! Evo već metar dana kako ludujem, ubijam se od cirke, mesto me ne drži pet minuta, što reko Rambo, o tugo jesenja...", kažem ja i bacam pogled kroz prozor na sumrak koji se kao neko žitko, plavkastim oksidima nepoznatih metala zasićeno blato sliva niz fasade ulice što (još uvek) nosi ime generala Ždanova. "Ma nemoj ništa da mi pričaš, totalno sam odlepila, uopšte nije onaj uobičajeni jesenji bedak, ovo je nešto skroz spičeno, pola ljudi s kojima se čujem uopšte ne mogu da se sastave..." Umesto tačke na analizu situacije, Maja pravi gadljivu grimasu i kreće da nešto brlja kašičicom po šolji neskafe, dok ja još uvek buljim u odvratne zgradurine prekoputa i krajičak crkve Svetog Marka koji se nazire u uglu okna. Rez. "E, bejbi, kako mogu da se skoncentrišem na metafizičku elaboraciju akutne forme novembarskog veltšmerca koja nas je sastavila kad mi non-stop dolivaš taj vinjak, uopšte nisi normalna, oblokaćemo se kao srećni... Dosta, aman... Živeli... Ma znam ja šta mi je, od male Sanje proletos nisam imao nikakvo emotivno pražnjenje, ove polovnjače koje u poslednje vreme trošim su totalno truo rad, treba mi neko ludilo, ono, ne veza, posle Sanjice nema šanse da budem u fazonu veze još barem jedno godinu dana, skroz me je smorila, nego neki trip, ono, da traje nedelju dana, ali da stvarno bude do bola, ma neka traje i tri sata, samo da izbacim ove munje iz glave, i, ono, da opet osetim da me nešto zaista drma..." Moja stara prijateljica me gleda svojim plavim okicama, puna razumevanja za tridesetogodišnju budalu koja tripuje amour fou dok marka ponovo skakuće i pocepani izborni plakati lepršaju na umerenoj košavi kao sablasni galebovi na dijeti od beznađa i vlažnog lišća. "Lakše s tim nogama, slone, oborićeš mi štafelaj...", kaže, ali oštrinu njenih reči uteruje u laž blag osmeh koji počinje da se formira negde u okolini usana, i ja hvatam sebe u pubertetskom vrpoljenju po prostranoj naslonjači od bambusa, bez ikakvog pojmljivog razloga, gde su mladi tu je i šala... Rez. Budim se oko pet popodne, savršeno usaglašen sa mamurnim meškoljenjem uličnih svetiljki što napolju, upravo u trenutku kada otvaram oči, počinju da mučno isijavaju ubogu ljubičastu fosforescenciju koja će se u neodređenom vremenskom intervalu tek titanskim naporom volje (sasvim uporedivim sa čeličnom odlučnošću neophodnom da se u mom trenutnom stanju ustane iz kreveta i ode po alka-selcer) naglo pretvoriti u anemični sjaj polovnog neona. "Gospode...", kažem bez naročitog uverenja, i konstatujem da, sudeći po blagom lelujanju golog granja ispred mog prozora na Neimaru, košava i danas tek s pola srca razgoni u dve dimenzije sabijene pakle jeftinih penzionerskih pljuga i loše odštampane reklame nadobudnih baja koji pice veličine kamionskih guma samopregorno dostavljaju za pukih desetak procenata prošlomesečne prosečne zarade, takoreći za dž... Da, to klokotanje koje se oglašava definitivno nije nervozni kotlić komšije sa sprata iznad, to je vinjak što se još uvek mrzovoljno preliva načetom aparaturom moje utrobe, i, da, popušio sam dve pakle sinoć, hvala na pitanju, i u ustima mi je kao na belgijskom frontu posle prve javne degustacije iperita, a u glavi mi navijači Vest Hema skromno slave penal dosuđen u devedesetom minutu, ali, nekim čudom, od jutros (od jutros, od večeras, samo niski duhovi insistiraju na sholastičkim cepidlačenjima) iznenada imam utisak da je jesen u stvari najlepše godišnje doba, blaga i zlatna jesen sočnih grozdova i rumenih žetelaca sa kičastih stranica udžbenika poznavanja prirode i društva iz sedamdesetih... Vetar nekako naglo prestaje da duva (ma kakva košava, tek mu je drugi dan, ovo je neki balavi karavlaški nadrivetrić), i retke kapi kiše stidljivim dobovanjem načinju rezonantni lim simsa; duboko udišem pomešane mirise Maje i njenog "Inosensa" koji mi još uvek prianjaju za telo, i sitog srca, blažen i trom kao lav posle prazničnog ručka, unapred zamišljam kako ćemo se do neke sledeće gadne jeseni najslađe na svetu praviti ludi: rez...
književnost.471 posejdon,
> Mozda i nije ta pesma koju ti trazis, ali je ok pesma :) > > BESMRTNA PESMA - MIROSLAV ANTIC > > I > Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, > mozda ce i u tebi odjednom nesto posiveti. Da ti pravo kažem, pesma mi, sećam se, u potpunosti stvara isti utisak kao i ona koju sam prvi put pročitao u "Intervju", ali me neke stvarčice pomalu zbunjuju, kao npr: "Da li si, uopste, ponekad mislio sta znaci ziveti?" "Stvarno, da li si katkad mislio sta znaci umreti?" "I zato ne budi tuzan. Toliko mi je stalo" Ubeđen sam bio da je i u samoj pesmi evidentno bilo da je upućena ženskoj osobi (!?). Mada u principu i ovakva kavka je, može da bude posvećena bilo kome, ipak, posebnu notu joj daje i to što je posvećena osobi (ženskoj) kojoj je bio posvećen i "kultni" čuperak. Dotična osoba je to saznala (čak i za čuperak) tek nakon pesnikove smrti, kako to obično biva, "prekopavanjem" po njegovoj zaostavštini. U svakom slučaju, pesma je i više nego OK! Otkri tajnu gde si je našla i molim te, proveri mi ovaj stih, da li je "Za pola veka samo stoleca sam obisao." ---- ili možda "Za pola veka sama stoleca sam obisao." ---- Pozdrav
književnost.472 willow,
Ko mi sa' to radi ? Dok ja lepo ležim i uživam i čvarim se u kadi, neko mi svo vreme čep od kade vadi. Weepin', Willow, 3.
književnost.473 kant, -> #470, askripka
Bravo.
književnost.474 milica, -> #471, posejdon
*> Otkri tajnu gde si je nasla Drugarica me je zamolila da joj prekucam neke textove, medju njima je bila i ova pesma.. nisam sigurna, ali mislim da je na vrhu stranice pisalo "Ona". *> i molim te, proveri mi ovaj stih, da li je Ta stranica (na kojoj je bila ova pesma) nije vise kod mene, tako da ne mogu da ti pomognem..
književnost.475 askripka,
Posle kraćih pregovora, "Canabis semper cum vobis" uspeo je da, u zamenu za 2 džointa i jednu čvrstu (žensku?) guzu, dobije prava za objavljivanje kratkog remek-dela "Kečap-baka, Napon-deka". Zbog dužine istog, delove ćemo objavljivati u intervalima od 20 cm, što će reći kako nam se digne q*ac... Kečap-baka, Napon-deka Ispod svojih dugih trepavica, Sandra mi upućuje pogled za koji znam da znači da bi želela da ostatak večeri na miru tračari s Vondom. Malo se migoljim, uzimam cigarete sa stočića i, uprkos blagom dizanju Vondinih obrva koje automatski prati otprilike svaku drugu pljugu (Vonda je prokleti poturica, konvertit u najcrnjem smislu te reči), palim drsku četvrtu za sat i po, koliko već uz malajske delicije iz njene kuhinje i solidni božole sedimo na prostranoj terasi Majkove ruftop-gajbe. Preko cigarete bacam šmek na zapad, prema Džerziju, i zahvaljujem bogu što nisam astronom-amater (ima već oko devet, i nebo je, što od pre samo sat vremena zašlog sunca, što od par hiljada kvadratnih milja prozora, farova i reklama, nežno ljubičaste boje, bez ijedne zvezde), a onda, napokon, popuštam i, razvlačeći usne u pomalo licemeran osmeh, kažem: "Well, girls, I guess it's time for Mike and me to go inside and check if there's any of that prepechenitsa left in his liquor cabinet." Majk spremno ustaje, uzima svoje cigare (još jedan Vondin mrk pogled) i brza niz šljunkom posutu stazu duž koje su, stotinak metara više nego što to bog zapoveda, posađeni pačempresi. Dok uz blago zakošenu rampu ide ka monstruoznom livingu u kome uvek tripujem na partiju Viktorija sa Vondinim sakrosanktnim Rotkom u ulozi gola, u njemu se odigrava mistični preobražaj: postaje Majkl, pa Mihajlo, pa, konačno, u trenutku kad, sasvim balkanski, upada u svoju omiljenu fotelju, ponovo samo Mika, Mika koji je iz Beograda otišao još osamdeset treće, kod brata od tetke, i, posle skromnih početaka u nekoj garaži u Patersonu, uspeo da se na polovnim kolima, nekretninama i sumnjivim poslovima sa zavičajem dočepa gomile para. Sedam i bacam na sto paklu "Drine" bez filtera koju mi, po boks svakih nekoliko meseci, šalje drugar iz gimnazije čiji šurak, pilot, često putuje za Njujork (ja sam, hvala bogu, najgora vrsta izafektirane budale; takođe, premda je prostora za pušače sve manje, počeo sam da uživam u komentarima i pitanjima koje soc-etno dizajn kutije izaziva); znam da, pre nego što ode po šljivovicu koju, naravno, ima, Mika mora da na jeziku oseti malo ćirilice, i čekam, povremeno uvlačeći gorak, nearomatizovan dim, ritualnu formulu za početak naših praznoslovnih zastranjenja: "Au, brate, kako ćemo da ih olajavamo, nisu svesne!" Volim tog čoveka, volim ga jer je dorćolski idiot do koga ozbiljna kinta po svim pravilima ovoga sveta nije mogla da stigne, volim ga jer hrče, podriguje, puši i tamani džank-fud čim se Vonda izmakne na dva milisekunda, volim ga što u color conscious Americi političke korektnosti upotrebljava isključivo najpogrdnije sleng-termine za sve rase, veroispovesti i etničke skupine, uključujući i svoju, volim ga jer nemamo ništa zajedničko, osim mesta rođenja upisanog u njegovom plavom i mom crvenom pasošu. Ili ga, možda, i ne volim, ne onako kao što volim neke druge ljude koji su užasno daleko, ali, jebi ga, ostatak mojih brzih, briljantnih, svestrano obrazovanih prijatelja ili ne zna srpski, ili ne ume da potegne kako valja, a, by the way, niko od njih definitivno nije u stanju ni da obezbedi dva sjajna mesta kad god "Niksi" igraju u plej-ofu... Mika ustaje (da li ste se ikada uplašili da će se neko udaviti u tepihu?), nestaje na trenutak iza mojih leđa i vraća se s flašom hladne prepečenice u čiji šumadijski pedigre, sve do pivopija pred seoskom prodavnicom i lakog mirisa balege u vazduhu apsolutno ne sumnjam. Počinjemo nekako traljavo: jebote jesi čuo da je Lusi zatekla Vinija u đakuziju s onom malom Filipinkom što im radi u kući, ma da, Vini Meola, vlasnik "Stejtusa", poginuo sam od smeha, žvaka je da su te Filipinke nešto uskopičaste, mogu da zamislim šta joj je konjina uradila, sa šest i po fita i jedmo sto deset kila, posle deset sekundi seksa u kupatilu možeš da gajiš krokodile, i usred tog svinjca Lusi se vraća sa bridža posle pola čuke jer je Vini ostavio neki mastard na sedištu "Kadilaka" a ona sela u belom kompletu... Šta, ti ne znaš Lusi, kučka samo takva, krvi će mu se napiti, lepo sam mu rekao da ne može da drnda tu klinku ispred njenog nosa, ali ne, totalna budala, pored svih konobarica i kurvica morao je baš nju da kara, video sam ga sinoć u klubu, kaže The bitch could've entered the fuckin' bathroom thirty seconds later... I was just about to come... snimi bolida, I was just about to come...; na šta ja pariram pričicom o Semu O'Grejdiju sa luzo-brazilske i nekoj pički sa Haitija, bivšoj studentkinji koju se setio da pokupi tek na oproštajnoj žurci Žozea Marinja, nekog lika sa univerziteta u Sao Paolu koji je gostovao godinu dana, tip lud kao struja, radi koku i kenja nešto o de Andradeu, klasika, gomila pijanih i drogiranih budala koji zuje po nekoj razdrndanoj gajbi u istočnim osamdesetim, sam sebi sam smrdeo na rum tri dana, ono, klinka spopada Sema a on se šatro brani, ženu mu je to veče boleo zub, i sve se, fala kurcu, završava tako što on užicka kurton od Žozea i ubije je od kurca u kupatilu a svi se kao prave blesavi, naročito Suzan koja radi sa Semom a druži se sa Džesikom, Sandra me je tu negde odvukla kući, možeš misliti, onako urađenom mi se pripišalo i krenuo sam da im lupam na vrata i da urlam, normalno, Sem sutradan ništa ne spominje, samo se kezi kao beba kad se usere i zvižduće Dilanove bljuvotine po hodnicima, ja ga ništa ne pitam, kao jebe mi se, ali mi Gas uredno prijavljuje da kara klinku i da se primio kao mlad majmun, i tako to traje jedno tri nedelje, samo što za te tri nedelje Sem izgubi šest kila i liči na zombija, pa Džesika skapira da ima neki galopirajući oblik raka i sedi mu na grbači da ode kod Džada Formana da se pregleda a posle kumi Džada da ga pošalje u Bet Izrael na magnetnu rezonancu ili već neko takvo ludilo... - tu negde Sem sabere dva i dva, znaš ono, levo brak i deca, desno ta mala i vezivanje lisicama za krevet u pauzi za ručak, i, blago meni, zakaže joj čuku negde u Vilidžu da je, onako očinski, otkači... Sve je to on jako lepo zamislio, ali je zaboravio da klinki pošalje scenario, i kako su seli a da joj nije šest puta rekao da je obožava, ona počinje da histeriše, a moron joj takvoj ladno sve servira, i još zamuckuje, mala tu totalno odlepi, krene da lomi staklariju i da urla, menadžer hoće da zove pandure, ona mu zvizne šamar i izleti, a Sem ostane da se onako smotan vadi iz govana... E tu počinje zezanje, klinka provali kućni telefon i krene da zove bar deset puta dnevno, Džesika pizdi, sumnja na babe iz komšiluka, Sem dolazi na posao siv u licu, usro se ko grlica, samo što ne ide svima po kafu za vreme pauze, međutim, pošto je mala izgleda stvarno bila klinički slučaj, ćerka nekog ministra koji je morao da zapali, šta ti ja znam, posle jedno nedelju dana počinju da stižu paketi, a u njima, miki, mega-miks vudua i šizofrenije, kokošije noge, golubija pera, komadi vunice, prljave ženske gaćice, totalan horor, i, normalno, u svakom paketu pismo umrljano suzama o tome kako je Sem obična svinja ali ga ona još uvek užasno voli i ne zna da li da mu izvadi slezinu makazama za pečenje ili da mu izdrka dok spava i rodi njegovo dete - Sem spadne još po kilo posle svakog paketa, ali Džesika je dobra devojčica i ne otvara njegovu poštu, sve dok mu matori Hopkins bukvalno ne naredi da ode na taj seminar u Lisabon, i jedan od tri paketa ne počne da neopisivo bazdi, e tu gospođa veže naparfimisanu maramicu oko usta i nosa, otvori ga i nađe poluraspadnutog pacova sa roze mašnom oko vrata, za svaki slučaj je prvo pala u nesvest, a onda uzela najlon-rukavice, pročitala propratno pismo i, pošto to caru nije prvi put, a, mislim, dao je časnu skautsku da neće nikad više, spakovala kofere, pokupila klince i zapalila kod matoraca u Konektikat, ima metar dana, a Sem naglo ćelavi i svaki dan joj piše pisma koja sva počinju sa "Draga Džesi, ja sam jedna obična svinja...", pa ti sad vidi kakav je to lik... (nastaviće se)
književnost.476 askripka,
Kečap-baka, Napon-deka (Part II) "Jebi ga", kaže Mika, "ja moju Vondu nikad ne varam, osim kad me Čeda pozove u Vegas da šatro pregledam knjige. Ne bi ni tamo, ali jebeš mi mater ako sam u stanju da odolim..." Ja se smejem i gledam kako mi sipa još pola tamblera šljive: znam da će u ušima uskoro početi da mi zuji i unapred se radujem mortus-pijanom pogledu na friday night kroz panoramske prozore, zamućenju koje čini da se poentilistički oratorijum diskretnog treperenja razmaže u gigantski svetlosni enformel ispod čijeg astigmatičnog palacanja brzinom nesvesti piče fleševi pseudo-priča u statističkim ćelijama noći: igle koje prilaze venama, čaše lošeg vina pred vlažnim usnama portorikanskih tinejdžerki, znojava tela truckana kroz katalog lascivnih poza magnezijumskim siktajima stroboskopa... Junski smog već lagano dobija ukus šardonea, i ja puštam prepečenicu da se dugo preliva po ustima, paleći strane i vrh jezika, samo da bih, nakon što niz ždrelo ispratim sirovi, pomalo mučni zadah rakijskog kazana, duboko udahnuo i osetio kako prohladna, enopneumatska struja prodire sve do najzabitijih bronhiola. "A, bajo? Jel udara?", kaže Mika, koji sa blago pokroviteljskim izrazom trezvenog hedonizma već pola minuta prati seriju mojih blaženih grimasa. "Jok, ti udaraš.", automatski odvraćam, malo iritiran što me je prekinuo usred vožnje, i skrećem pogled prema terasi na kojoj ženke nastavljaju svoj dvostruki monolog o krpama, socijalnom kalkulusu i, precizno dozirano, udvaračima. Njihov laki, tupavi, urođeni engleski ide mi na kurac, ide mi na kurac što je petak i što će Sandra sigurno početi da me na svoj poslovan, ljudi-to-sve-vreme-rade način popaljuje čim uđemo u kuću, Sandra koja, utegnuta u haltere i podvezice, sa svojom već malo ocvalom bruklinskom kožom još uvek katkad zna da me naloži, ali ne danas, ne pijanog i sentimentalnog od balavurđenja na srpskom o koječemu, ne u ovoj blagoj noći kada se osećam kao virtuelni igrač na žici koga odavno ne plaši udar o lažnu zemlju, ni sintetički zvuk lomljenja vlastitih kostiju, već samo pad, samo jeziva izvesnost vetra što sve brže navire iz strugotina arene, svest o neizbežnosti još jednog mučnog zatamnjenja... "Jeste jebote," više čitam s Mikinih usana nego što čujem "sve se u poslednje vreme svodi na neku blesavu kombinatoriku, život mi liči na partiju prefa ili na ekipu sredovečnih svingera u nekoj debeloj provinciji... Jebi ga... Preključe sam se čuo sa Ćamijem, zvonim ja nešto oko sedam po njihovom, javlja se tetka Mara, znaš ono, gde si Miko, sine, pa kako ti je tamo, a zvuči neverovatno matoro i iza nje piče neke bolidne vesti, ne razume se šta je, ali kapiraš da ne kažu ama baš ništa, i onda mi da Ćamija, greh mi na dušu, nisam ga zvao mesecima, a Ćami ko Ćami, kenja trista na sat, kaže mi da je ekipa iz Prve slavila u "Metropolu" dvadeset godina mature, kao svi su došli, ono, Kiza, Džaja, Mile Sisa, Ćelavi, napili se ko zmije, i u neko doba Miša Svinja skapira..." Mika prekida žvaku u pola rečenice jer Vonda, koja je minut pre zamakla u pravcu toaleta, prilazi sa svežom šminkom i praznim mehurom i blešteći vrhunskom zubnom keramikom dobacuje: "Hey you hunkies, you're already high on that old country booze, or what?" Dižem pogled i posmatram je jedan trenutak: pristala brineta u ranim tridesetim, to se valjda tako kaže, sa seksi senkama oko smeđih očiju, punim usnama ergonomski dizajniranim za primanje kite i belom Klajdermanovom krpicom na ivici i marici dobrog ukusa, queen and come-queen right down to her fuckin' bones... Zatim u istom, blago ljigavom, ortaci-smo-do-jaja duhu kažem: "Come on, Vanda, can't you see we're deep into it. And what about you, JAP's, made any breakthroughs in digestion, eh?" "Fuck, Vanda,", lenjo mrndža Mika sa svojim umereno stravičnim akcentom "I was just telling Deki about my highschool reunion when you shattered my concentration to fuckin' pieces..." a zatim meni, namigujući, "She keeps getting on my nerves, but she's a great lay, you know, and, anyway, I married her, so I guess I'm stuck with what I've got... Pile moje, đani kako se slatko kezi, ko je ne zna, skupo bi je platio... Jebote (Vonda se bez komentara okreće i izlazi napolje graciozno mešajući, posve odlučna da nedvosmisleno nagovesti da great lay u njenom slučaju nije samo prazna fraza), sad stvarno ne znam gde sam stao... A, da, Miša Svinja skapira da je vreme za neki pičvajz i kreće da loži Kizu, Ćelavog i Robiju kako je počeo da vežba jogu, i kako je joga žiška neviđena, kao, preporodio se, i sve u tom stilu... Ove dileje normalno umiru od smeha, u fazonu su kakva kurac joga sa tom stomačinom, kad si vido svoju kitu zadnji put, i te fore, a Miša kao zapeo ko mutav na telefon, i u neko doba šatro popizdi i kaže im kako se toliko razgibao da može sam sebe da ugrize za bulju, ovi ne mogu da veruju šta priča, kapiraju da se skroz ulio, i kreću da ga prže, ono, kao, Šomi, brate, sereš ko foka, de možeš, nema šanse, i, kao, tu polako počnu da padaju opklade... Šomi ih radi na sitno, kao, sramota ga pred ribama, jebi ga, javno je mesto, nema smisla, međutim ovi se primili ko saućešća, navaljuju, on traži soma marona, oni ne daju, i na kraju se Robija otvori petsto kerma i svi ostali skupe još toliko, ali samo ako skine ćega..." Mika zastaje da zapali cigaretu i da nam dolije rakiju; moja glava se mrzovoljno rascvetava kao zapišan krin u svetlo julsko jutro, počinjem da perverzno uživam u defokusiranom skakutanju pogleda po nameštaju i zidovima, na kojima, osim Rotkovog crvenkastog, blago zamućenog pravougaonika na oker podlozi, sasvim disonantno vise samo sumnjiva platna Frenka Mancinija i Teda Kovalskog, dvojice nadobudnih mladoturaka iz neofiguralne kabale, čije stidljive pokušaje da što skuplje prodaju dupe revno teslimi baš Vondin art-guru, Dejv Berkovic, mind-fucker non plus ultra... Pipavim, polusvesnim manevrima već neko vreme pokušavam da manično-depresivne udice zrikavo zabačene iz proširenih zenica zakačim za bilo koju staru cipelu ili bušnu unutrašnju gumu u vidokrugu, proučavam način na koji se Mikina kosa u džeknikolsonovskim estuarima povlači ka blago zašiljenim ušima, po treći put bezuspešno brojim lako zamašćene dugmiće na univerzalnom daljinskom upravljaču, poput introvertnog tinejdžera u svlačionici izlepljenoj duplericama, činim sve da mi pogled ne zaluta u pogrešnom pravcu, ka celestijalnom rozen-marcipanu što u talasima poprskanim neonskim štrasom neumolno navire kroz ogromne prozore... O ne, nisam navučen na nesreću, nisam ljigavi adikt samosažaljenja; in fact, nisam navučen ni na šta osim na duvanski dim koji mi u pravilnim intervalima prodire u pluća i čini moje misli lakim i prozračnim: sve su ređi trenuci kada se osećam na vrhu sveta i sve češće čujem vreme kako protiče, i, jebi ga, ko mi može zameriti što otkidam na ovo purpurno nebo, što se valjam u njemu kao nerast u vlastitim govnima i patim u uredno avaliranim apoenima povodom stvari gotovo isto toliko dalekih i nerealnih kao diskretno iskrenje indirektnog osvetljenja u matoroj prepečenici ili dve žene koje pričaju o begonijama i spiralama na kilometarskoj krovnoj terasi... "I, jebi ga,", Majk Nestorovič izbacuje dim u tri kratka mlaza, kao insekticid šiknut u oskudno brežnjevsko pivo, i promptno nastavlja tiradu, "tu se negde nađu, ovaj im spusti na osamsto bez zajebancije sa skidanjem gaća, oni zagrizu, u međuvremenu, pošto su se drali kao konji, pola ekipe se okupilo oko njih i navija, ribe pište, majmuni umiru, i usred cele te ludnice Šomi ustaje, vadi protezu i ujeda sam sebe za bulju... Pu, jebo ti ja mater, kaže Robija, još četiri banke nemaš a nijedan zub u glavi..." "I,", pitam ja glasom koji mi šuplje odzvanja u ušima, "jesu li mu platili?" (nastaviće se)
književnost.477 willow,
Još jedan veoma običajan dan Sedam...mrtva tišina, jer u toku je scena "Ćutke Žale". Osam...neke sveće, za neki pokoj, neke duše, pale. Dvanajs'...suzi da poteče, uz pretnju batinama, jedva brane. Trinajs'...upeklo sunce, "'ajde pope, skrati !"... Četrnajs'...najzad, kraj sahrane. Devetnajs'... Radio, podešen na "zvuci iz rodnog kraja" odvrnut do daske, trešti. A pijani svat "Oooj živote !" krešti. Jedna vesela gospođa, cupka na čelu kola, dok njen umorni muž, prevrnut leži ispod stola. Preko drugog, a ovaj preko trećeg... A Ana Četvrt Karabinka, vrcka levo-desno, pokazuje sve lepo što ona za njih ima, penje se na sto, koji se onda malo klima, jer je to star sto, eto što. I dok sto pod njom stoički škripi, Ana na njemu, na sve strane kipi. Jasno, večeras da zdipi, naći će se već neko... To njeno, zaboravljeno na šporetu mleko. Slatko veselje, trajalo je dugo, a i posle toga... Dobro... Sad, nije bitno ko je sve te čaše o pod razbio. Niti kol'ko je ko 'ladne jagnjetine u sebe nabio. Nego, da je taj dan, time na svojoj običajnosti, veoma dobio. Ujutru... Valjda zbog velikog opšteg zdušnoga bola, torta osta' pojedena... a i Ana skinuta... Na žalost, samo do pola. Weepin', Willow, 3.
književnost.478 askripka,
Kečap-baka, Napon-deka (Part III) "Gde da mu ne plate, ne bi ih oprali ni Sava ni Dunav... Šomi tu normalno vikne još pet-šest flaša skivija za početak i tek onda se totalno onerede, Ćami kaže da je imao prekid filma, pojma nema kako je stigao kući, samo zna da žena tri dana nije htela da ga vidi, ali reče mi da su Aca i Marina izgleda otišli zajedno, ne znam da li znaš Acu Pavića, on je neki sportski novinar, nemam pojma gde radi, njih dvoje su furali u gimnaziji, ono, neviđena ljubav, ona je bila najbolja riba u razredu, ali, jebi ga, znaš već kako to ide, i sad normalno imaju po jedno troje dece, mislim da se Aca dvaput ženio, ali, koliko je Ćami provalio, kresnuli su se i za desetogodišnjicu, i za petnaestogodišnjicu, a inače se uopšte ne viđaju, ona radi u nekoj banci ili već nešto u tom fazonu, jebi ga, Aca je dolazio u Njujork par puta, videli smo se jednom, Ćami ga zamolio da mi prenese ajvar od Keve i Šikijevu lozu, i nikako nisam mogao da se nakanim da mu spomenem Marinu, ono, baš mi je bilo truba, a ne mogu da ti javim kako me zanima šta njih dvoje imaju u glavi oko četiri ujutro kad već polako smišljaju šta da slažu kući i kako da sutra odrade osam sati..." Gledam do pola praznu flašu i ništa ne govorim jer bih rekao nešto tipa "Why, life's a bitch..."; u glavi mi piči film prolećnih noći na Bulevaru, prohladnog povetarca koji duva povrh vlažnih šina i napetog, zagrljenog vrebanja na žutu iskru taksi-firme u perpendikularnoj daljini... Zatim vetar donosi miris lipe (lipanj je, uteram mu strini, i premda ni vetra ni lipa nema na desetine sparnih, ustumaranih milja unaokolo, ja pozdravljam ovu polu-haludžu kao znak mentalnog zdravlja, i u to ime dižem čašu rukom koja već izvesno vreme podrhtava od neke zatajne troletnice...); ponekad, na kratko, možeš opet imati sebe dok se noć rastače na sitnim kukicama opremljene, sjaktave atome i mozak, kao u formaldehidu, pliva u slatkoj magli koja zastire vidno polje: zbog toga lagano natežem ljubazni nepenthe iz čaše od brušenog kristala i duhovnim uhom semi-percipiram kako major Tom Nestorovič na prazno rula po pisti, pripremajući se za još jedan paradoksalno-hermeneutički luping; jedini problem je to što ljubazni nepenthe odjednom ima vomitozno-sladunjavi ukus dvaput kuvanog čaja od krckavih čaura triput blagoslovene utehe Svetog Klimenta, i što mi kroz suzama zamućen filter vlastite optike i sâm na planeti jezivih dorćolskih Palatala nasukani lingvanaut već izgleda kao prezrela stabljika bugarskog ili makedonskog maka, mrk i amorfan, malo povijen pod silinom demirkapijske omare, malo sparušen od perenijalnog UV-fluksa iz sunstroke-popevki Adolfa Topića... Hvata me blaga nausée i nekakvi suvi mehurovi, kao sove u napuštenom gasovodu, bodro ciguligaju kroz moj jednjak, donoseći umesto slatkog lahora sa začinskih arhipelaga samo opaki zapah ljutog sosa od kikirikija i gnevno mreškanje kiselo-slatke piletine, zloslutno sklone vendeti onkraj groba... Mika još neko vreme nastavlja da tupi o Kurti i Murti (braći, svastikama, pederima, mafijašima), a ja se, poput alge, prepuštam landaranju u mlakoj okeanskoj struji, nevoljan da blesnem svežderskim trbuhom i zarijem EEG-ralje u nogu zatečenog surfera, daleko preslab da dvoklikom na ikonu sebe/Dejana, čupavog čiča-Gliše zavaljenog u uterusnu fotelju šturo dokinem krem-ništa što se uvija oko mene, balavo blažen i spreman da s vegetalnom distancom tek nadgledam lako vlaženje pičkica-čežnjica, lako tinjanje "Kada ću?" žiški na kortikalnom parketu: kada ću sa Sandrom napokon sesti u avion ka Barbadosu ili Arubi i kupkom azura i "Bakardija" sprati naslage deridijanske pareze i blumovskog mejk-apa, sve kataboličke redukte iz seminarskih samobluda mojih slabokrvnih, mutnookih pulena, kada ću opet videti malu Andreu koja je na studijskom boravku u Parizu (lak ubod ljubomore vezan za preplanule Pjerčiće-pederčiće u čijem društvu se možda vucara po Monmartru i oko Sorbone), Andreu koja voli da piškim po njoj i da je tucam u guzu uz Hendriksa i Prokol Harum, kada ću se opet buditi sa osmehom na licu, kada ću se zakucati u zid sa dvesta dvadeset na sat i osetiti kako mi pernati bolničari vazdušastim prstima otkopčavaju pojas, dok hor počivših predaka peva Ave Maria i domahuje belim maramicama, and the colored girls go tup-tuh-rup svojim predućim, spermogrgoljećim sopranima... "Ala smo se uradili...", kaže Mika i, iznoseći nezainteresovanim, faktualnim tonom tu pritom vrlo akuratnu evaluaciju, prosipa nešto prepečenice na mermernu ploču stola i blentavo se smeška. "O Bože", mislim, "život je mandarina, lako se ljušti, ali se začas..." "I kurac,", nastavlja čovek koji je svoj shore cruiser nazvao "Famfulja II" sa obrazloženjem da kući već ima jednu (Vondu je slagao da mu se tako zvala prababa, a za broj nije ni pitala), "sutra sam opet ispušio za golf, Steva će načisto da popizdi... Je li, jel viđaš onog njegovog opičenog sina, opet ne govore već šest meseci...?" "Kog mog se uzbuđuješ," kotrljam lepljive loptice reči preko jezika, frame-by-frame Sizif u ubavom kibucu koprofaga, heroj socijalističkog rada u složnoj domaji balegara, "ionako se razumeš u golf ko Marica u krivi... Viđam ga, jebote, ali bolje da ga ne viđam, stalno mi uvaljuje neku duvku, ono, Akapulko gold u deset prepodne, i stalno mi traži neke pare na zajam... Dobiće kilo supe i kurac u dupe, još mi dođe pedeset baka od prošlog novembra... Ma pun mi je kurac umetnika, veruj mi brate, da mogu lego bih na plažu negde dole na Karibima i motao spravu za spravom jedno godinu dana, a kad mi jedno milion pocrnelih guza prođe ispred face možda bih nešto i otkresao... Ono, kao, možda..." "Mojne, Deki, nikad se ne zna," kaže večni optimista i skupljenim pesnicama pritiska slepoočnice, kao da će mu to pomoći da rastera zloguki nimbus odmakle intoksikacije, "stvari se okrenu dok si reko piksla... Ma ni ja odavno ništa više ne kapiram, i čisto me zabole kurac... Ne znam da li sam ti pričao šta mi se jednom desilo kad sam radio kao keša... Jebeš ga, ništa, radio sam u nekoj piceriji dole u kraju, "Uno", ne znam da li si nekad svraćao tamo, i, pošto je to tada držao Šoletov kum, znao me čovek od malih nogu, često se dešavalo da ja ili Šole ostanemo poslednji, pokupimo pazar i zaključamo... Jao jebote, ne mogu da pričam koliko sam janpi... E prekoputa je onda još bila neka lokalna kafančina, "Ibar", reče mi Ćami da su je srušili, i tu je baba-Sera bila neka matora mandovka, isto iz kraja, zvali su je Ruža Snajperka, neki joj švaler istero oko još šezdeset i neke, izgledala je ko kapetan Kuka, ono, klasična žvaka, muž jedno veče otišao da kupi pljuge a zadnji put je viđen pre dvanaest godina kako šibicari na vašaru u Svilajncu, sinovi što u Beču, što na robiji, uglavnom, gazda je s njom imao dil da kad "Ibar" fajrontira, i kad tamo sredi klonju, pređe kod nas da počisti kafanu... I, jebi ga, jedno veče, ono, neki oktobar-novembar, kiša piči pa ubija, nije mi ni do čega, zapadne meni da zatvorim, a ja mrtav umoran, ceo dan mu ga davao po nekim lozama s nogu, da rasteram bedak, usta ko pepeljara, ne vadim pljugu od dva popodne, samo što nisam poubijao poslednje goste, i, kao, konačno sredim sve, oteram šankerku i nekog klinca koji je menjao Šoleta, a Ruža ko za kurac kasni, i ja tu provalim da sam u stvari neviđeno gladan i rešim da zveknem jednu porciju raviola, ono, kuvarica odavno otišla, a to mi je najlakše, zviznem ih u vodu i kraj priče..." (nastaviće se)
književnost.479 willow,
Nekom ( u retkim trenucima hroničnog nespokoja ) 'Ajde... Podmetni im tačku u sred rečenice. Il' zakucaj jedan dobar znak pitanja, direktno u čelo velikog slova na početku sledeće. Ne daj zarezima da rovare po živom mesu tvog izrečenog. Razvuci svoj osmeh pred čime god nepristojno je smejati se. Ne skidaj pogled sa svega što nedolično je gledati. I pamti sve što je već odavno trebalo biti zaboravljeno. Nije to bespuće... Probaj... Daj i vodiču i mazgama i džakovima slobodan dan. Ostavi izgužvanu mapu do blaga. Pusti je, nek' miruje u džepu. Samo čitaj znake... Traži tragove po zemlji. Namiriši dim nekog ognjišta. Orjentiši se prema mahovini. Nije to bespuće... Počupaj korov. Utabaj stazu. Dopusti samo suncu, kiši i snegu. Da presuđuju o godišnjim dobima. I po tome se ravnaj. Weepin', Willow, 3.
književnost.480 rdejan,
Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oskar Vajld. Listajuci knjigu naisao je na pricu o Narcisu. Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je isao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jednom jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao, nikao je jedan cvet, koji su nazvali narcis. Ali Oskar Vajld nije tako zavrsio ovu pricu. On je napisao da su, kada je Narcis umro, dosle sumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero, pretvoreno u krcag slanih suza. - Zasto places? - upitase sumske nimfe. - Placem za Narcisom - rece jezero. - Ah, nimalo nas ne cudi sto places zbog Narcisa - nastavise one. I pored toga sto smo mi sve stalno trcale za njim po sumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu. - Pa zar je Narcis bio lep? - upita jezero. - A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? - odgovorise iznenadjene nimfe. Na kraju krajeva, on se svakog dana sa tvojih obala naginjao nad tebe. Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad rece: - Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep. "Oplakujem Narcisa zato sto sam uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz svoje sopstvene lepote." "Lepe li price", rece Alhemicar. Odlomak iz knjige "Alhemičar", Paulo Koeljo
književnost.481 askripka,
Kečap-baka, Napon-deka (Part IV) Otpijam gutljaj i intenzivno zavidim svima koji Gospoda nad vojskama, umesto kao zlog knjigovođu, još uvek kapiraju kao tata-Bradu ili profesora Baltazara, soba pomalo vibrira, suptilno se kruni po rubovima i delikatno krza: odavno sam zaboravio sve što sam znao o mnogim i ubedljivim razlozima za disanje, i tromo nastavljam da pumpam u ekonomskoj brzini, mučno uvlačeći astmatične čuperke vazduha kao sline ili špagete... "E, i taman se ja montiram u separe sa onim raviolima i jednim pivcem", nastavlja Mika svoj solilokvijum, ne dozvoljavajući da ga nesrećni sinergizam čira, karija i prepečenice na duže vreme omete, "kad eto ti Ruže, sva u panici, izvini, Miko, teli more da me apse, da im jebem dadu dadinu, ono, u "Ibru" bila neka tuča, pijanci skapirali da je fajront mnogo rano i rešili da malo prorede inventar, i, fala kurcu, šef pozove pandure da ih pokupe, a Ruža, kalafonka ko kalafonka, ono, genetski zentuju od murije, zabila se u klonjaru i nije nos promolila dok je maltene nisu zaključali... I ništa, pustim ti ja nju, krene matora da čisti, a ja uvatim da marišem raviole, znaš onaj rad, zavatim kašikom, pa izudaram šes kila kečapa odozgo i tek onda hališem, tad se kečap tek bio pojavio kod nas, i to neka slovenačka govna, "Gudra" Portorož, ili već tako neka bolidarija, jebem li ga, a gazda dovlačio iz Švabije "Hajnc" u onim velikim pakovanjima, prste da poližeš... U neko doba provalim da me Ruža nešto čudno gleda, znaš, kao, čisti prednji deo kafane i ne može da me dobro vidi u separeu pozadi, ali malo-malo pa me nešto merka sa strane, krivi glavu ko noj jer sam joj seo na pogrešno oko, kliberi se ko budala, vidim da joj nešto nije jasno, ali možeš misliti kako se sekiram što je Ruža Snajperka u rebusu... I, jebi ga, završim ja s klopom, rasklonim ona govna, Ruža još triput omane repom, probrlja malo po kofi, i ona skontala da jedva čekam da joj vidim leđa, i, kao, tu ti meni pukne film, kažem joj da može da pali, zatvorim radnju i odem ćeri da se bacim u nesvest..." U gornjem levom uglu ekrana iskače Vondina glava sa dva oka što s rezigniranim izrazom skeniraju dimom obavijenu scenu u kojoj Džems Kegni i Hemfri Bogart šljiskijem tamane ionako oskudne neurone; glava se hitro povlači, oprezna ekstenzija gigantske krepuskularne kornjače čije vonjavo meso razjedaju svetlaci pustih noćnih ofisa; Mika se uzalud okreće, tamo gde sam maločas gledao još samo vrtlog vlažnog vazduha i sluzave tufnice "Laure Bjađoti" svedoče da je Vonda ikada postojala, i ne preostaje mu ništa drugo doli da glasom promuklim od držanja banke i duvanskih čvorića na glasnim žicama nastavi priču, jebi ga, tu prođe par dana, ono, business as usual, jedino što počinjem da kapiram da se nešto čudno dešava oko mene, znaš one fore, šankerica i kuvarica nešto šapuću, a kad se ja okrenem kao poginu od smeha, ja im pokažem kitu, one opet ki-ki, ko da sam je stvarno izvadio, i tako jedno pet puta dnevno, tuke nedojebane, a meni više pun kurac, imam neke probleme u životu, devojčici mi kasni meca deset dana, ceo dan kontam šta da radim, em je volim, žao mi da je oni kasapi drkaju, em joj ćale boksovao za "Radnički", tip zajeban samo tako, jebaće mi i oca i majku samo ako nešto načuje, i, sve u svemu, spremam se da ih jednu po jednu za uši privedem u klonju i slatko nategnem, čisto da vidim da li će i onda da se klibere... I ništa, u neko doba provalim da me i stalni gosti nešto čudno gledaju, ono, ja im nosim klopu ili naplaćujem, a oni mu ga daju po nekim kvarnim kezovima, nešto se kao domunđavaju, uopšte ne kapiram koji im je kurac, ali kapiram trista na sat da ću nekog uskoro tako da nabodem da će kevino mleko da propiša, a najveće ludilo tek dolazi, znaš ono, Dorćol ko Dorćol, neka žgadija non-stop ćoškari i gleda kako nekog da podjebe, i jedno veče, taman palim da se nađem s Danijelom, da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kad me najdrčniji klinac iz ekipe mrtav ladan startuje, kao, de si kećap, jebo te ja, a ja stojim ko moron i gledam ga, ne mogu da verujem, onda se ipak još znao neki red, normalno, čim sam se osvestio, priletim i zviznem mu jednu vaspitno-popravnu, zvonila mu je glava jedno tri dana, ali, jebi ga, nešto mi došlo neprijatno, znaš ono, idem ulicom i pizdim, nisam bre navikao da me mali mandovi prozivaju kod svake bandere, dole se bar znalo ko kosi a ko vodu nosi, i, uopšte, kapiram da mi se život odjednom pretvara u totalnu paranoju, ono, sledeći rad je da mi šest pandura siluju švecu usred bela dana, a pitaj kurac zašto i zbog čega... I jebi ga, tu se nešto popičkaram i sa Danijelom, jedanaesti dan, nije zezanje, odem ćeri, zakucam se u krevet, i, kao, ja bi da kuntam a ono, miki, u glavi ko na štajgi, neki fetusi, neke bolidarije, de si kećap, drž-nedaj, uglavnom zaspim tek oko šest ujutru i ustanem oko četiri popodne, a kao šljakam od dva, glava me otkida, podočnjaci ko piksle, kafa mi iskipela, ne mogu da odvežem pertle, ne mogu da nađem kafetine, a i bolje što ne mogu, jer bi popio jedno sto komada i a u pičku materinu... "De si kećap?", kažem i naizgled nazdravljam Miki, Rotku i Kovalskom: kurac moj, u ovom sakralnom trenu kada misao na jutro i alka-selcer tek povremeno zavibrira na ivici kognicije moja zdravica je upućena isključivo mudrosti bogova koji su smrtnicima podarili neon: neon, halogenke, natrijumske lampe, žareća vlakna od volframovih i tungstenovih legura, sve što svojim mnogobojnim bljeskom oslepljuje noć i zastire pogled na njihova zanavek zgađena lica, ensorovski raskliberena sveudilj maglinama prepišanog, fleš-zvezdicama na suvo izbodenog nebosklona... Moji snovi su od ovog sveta i tek stidljivo zirkaju na drugi, mimo penteličke perfekcije WC-šolje ja nemam nade na ino odlanuće, moje su misli tek samolepive sličice vedeta sa zaboravljenog fudbalskog prvenstva koje jesenji vetar raznosi po dvorištu prigradske osnovne škole, tek inebrijantni Ce-Ce projektili koji naleću na elektrificiranu mrežu, onako kako sekunde kao naglo odmrznute kapi padaju na šoferšajbnu... - (Pesak Ivo Džime - granate se rasprskavaju na inflamiranom nebu - miris baruta - kapisle - bašta u dedinoj kući, sunce i kiseli smrad mrava koje bezdušno spaljujem dedinom lupom - sise - sise - Andrea - miris karija pomešan s nekom užasno matorom mediteranskom kišom - da, Rovinj u zimu osamdeset i neke, prazna riva kojom mljackaju potočići i šušte bezbrojne kapi, veduta zamagljene Katarine - Aramis 5 - neki hodnik ofarban masnom zelenom bojom - kiša - kiša - /moj?/ kurac zabijen do balčaka u blago nedefinisana ženska usta...) - onako kako, oko četiri popodne, 31. XII 1975., u belo-zelenoj svetlosti ulične lanpe krupan sneg pada na dve smreke, tri Daglasove jele i jedan čempres ispod prozora moje sobe u Hadži-Milentijevoj... "Au, brate, tebi je do jaja..." odzdravlja Mika i pokušava da zapali filter; srećom, zlatni "Kartije" je zaturen u nekom hiperprostornom džepu Armanijevog letnjeg sakoa, a kartonskim reklamnim šibicama iz nouveau riche kupleraja koje jedini odrasli primerak malog Perice u mom sasvim pristojnom iskustvu uglavnom pohodi nije moguće zapaliti baš ništa: u Rimu leti stalno duva vetar, Jeanne d'Arc ne bi pristala da kutiju pridrži u zubima, a savez dobrovoljnih vatrogasaca u Troji je, kažu, vrlo jak... Tromo pružam ruku, uzimam cigaretu iz njegovih usta i vraćam je, kao ominoznu petardu iz crtanih filmova (Bye-bye, sucker!), pravim krajem na pravo mesto... Mika prvo zabezeknuto blene, zatim, kada mu prinosim plastični upaljač sa dva mačeta u korpici, poslušno uvlači dim, i, kao da je naglo izdisanje debelog mlaza mikroskopskih čestica pepela i katrana pomerilo neku skretnicu u njegovom unutrašnjem fliperu, trepće zakrvavljenim bonus-okicama, naglo uzima dah, i contra fatum nastavlja da sitno veze svoju logoraičnu fugu...: "I ništa, dogiljam se nekako do šljake, niko me ništa ne pita, svi vide da ne valja, ono, šta ti mene kurac ima da pitaš kako sam, i te fore, i u neko doba gost iz mog reona startuje Šoleta da mu donese kečap, voli čovek da zalije piroške, a Šole, dao ga Bog ludog, ne jebe dva posto što sam se ja smrko ko Rambo na svadbi, ladno se razdere preko cele kafane, kao, Miko, brate, donesi kečap čoveku, al mojne usput da ga eksiraš, a šankerica istog trena kao nešto krene da se komira, i meni totalno padne mrak na oči, ono, dođi vamo, pička ti materina ona ludačka da malo eksiraš pesnicu, jebo ti kečap mater, a Šole mi totalno kul prilazi, kaže, jebi ga, Miko, mojne se ljutiš, priča se po kraju da hasaš kečap kašikom ko paprikaš, i tek tu se meni slože sve kockice u glavi, i de si kećap, i one dva tuke, i gosti, i Šole, skapiram da matora Ruža ono veče uopšte nije snimila raviole, jebem joj oca ćoravog, budala je ladno skontala da ja sipam kečap u kašiku i onako klot ga hališem, a i kapirala se u kečap ko šinter u gurabije, dok već nije pustila buvu po celom kraju, pa joj je neko valjda objasnio... I, šta ću, jebi ga, krenem od muke da se smejem, reko, pozdravi Ružu, jebem je u usta matora, izbiću joj i drugo oko, pa nek riba klonju po Brajevoj azbuci, pička joj materina šlogirana, jedino što je Danijela trinaesti dan dobila i ja sam se tako uradio da tri dana nisam znao jal je Ruža Snajperka, jal Mica Trocevka, majke joj ga nabijem ciganske..." (nastaviće se)
književnost.482 brka,
U Zvezdara Teatru ce 30. septembra Matija Beckovic odrzati svoje knjizevno vece. To ce biti retrospektiva celokupnog njegovog knjizevnog dela. Za tu priliku napravljena je posebna scenografija, muzika i kostim. Bice to One man show Matije Beckovica. Ulaznica kosta 20 dinara, a mozete da date i vise, jer sav prihod ide u humanitarne svrhe. Zovite odmah, mozda je i ostala neka karta! Pozdrav Aleksandar
književnost.483 mcar,
Sta se dogodilo sa konkursom Radio Index-a za kratku pricu?
književnost.484 askripka,
Da čovek ne poveruje: stigli smo do kr(j)aja... Kečap-baka, Napon-deka (Part V) E, a sada je ozbiljno, smeh mi zastaje u grlu, u naglom napadu zdravog razuma ili poslednjem trzaju galvanske inercije stavljam ruku preko čaše u koju Mika smera da iscedi poslednje kapi prepečenice, mali homunkulus-Deki što se kao sablasni lemur povazdan keša o truli visuljak moje hipofize ima nameru da stavi ruku preko očiju i skoči u frojdovsku tminu koja ga čeka dole, ko zna gde, i odebljali jezik sasvim na svoju ruku slaže rutave kockice arahnoidnih reči čije slučajne konstelacije invarijabilno ocrtavaju Sotonin lik... "Pukli smo ko zvečke, matori,", kažem, "ne samo da smo pukli, nego pojma nemamo ni kada ni kako, jebi ga, možemo samo još da se zaluđujemo i da tripujemo idilične ge-šest varijante, ali kad god se uradim kao svinja znam da sam budan i da oko mene sve pada kao kiša kurčevih džukaca i mačaka, sve škripi, skrnatori i umire kao probušeni kurtoni i zarđale giljotine..." Mika ćuti i gleda me kao koker-španijel na samrti, cigareta mu ispada iz ruke i dok je usporenim pokretima napipava negde pored fotelje ja već znam da je gotovo, da sve što odsada kažemo nema nikakvu težinu ili je, pak, teško kao čitava blatna Zemlja nesretnim Antipodima što s donje strane sveta svoje inverzne živote provode u tapkanju na glavama... "Znaš šta?", intoniram sa značajnim izrazom broj sedamnaest, i unapred se radujem skromnom tračku radoznalosti koji se pojavljuje na Mikinom licu, dok silujući zapekle sajle facijalne muskulature pokušavam da izdajnički osmeh prikujem negde u korenu vilice, a zatim skroz ravnim glasom kažem: "Ništa, brate rođeni, ama baš ništa..." Mika slaže facu čiju deskripciju prilično verno sažima fraza "E moja dilejo, tebi je još do zajebancije", i s papskom benevolencijom odmahuje jedan abortirani blagoslov u pravcu peruanske tapiserije. O, Gospode, gledavao sam i prpošnije skečeve na tvojoj sinisternoj estradi, vaistinu, ukraj Ksanadua već nikoše favele lakokrilih Kolombina, a sluzorepi falstafozoidi odavno pogane kladence diljem cvetne Arkadije: jeste, izgledam kao Džef Bridžis u "Kralju ribara" i imam dobar kurac, dok bude hteo da me služi, ali ispred bioskopa "Partizan" mali cigani po svoj prilici još uvek demonstriraju mae-geri, madraci škripe unakrst univerzuma u slatkom saglasju telesnih fluida, u zlatnom trouglu fabrike horsa rade punom parom, i, uopšte, krv sveta gotovo svuda bodrije protiče nego tamo gde sam momentalno ja. Stoga bolujem od hormonalne strepnje i delim ljude na zubare, igrače i cepanice; motori Velike Zavere turiraju ispod prozora moje drage i šta mi drugo preostaje nego da zagrlim jastuk i opsetim se svih dečjih molitvi koje scenskim šapatom nadimaju idilične dormitorijume po zabitima Montane: if I die before I wake, to je onda to, i nikakav transcendentalni catcher neće sprečiti lopticu moje duše da preleti prvo teren, a odmah zatim i gledalište, da na trenutak zastane u nunc stans travestiji iznad krovova geta i veša što skuplja čađ na ubogim ispustima, da se napokon, kao Pera Kojot u dietil-lizergične raseline Kolorada, glatko strmopizdi u slivnik kraj klinike za venerične bolesti... Šljiva me još uvek drma, ali sinja džigerica marljivo ispira kužnu paradajz-čorbu koja slini kalcifikovanim venama i prve larve otrovnog mamurluka počinju da se miču negde u temeljima potiljka. Zadah sprženog mesa i dimljivih baklji u šarenim, Dizni-Terner-Munk pramenovima zapaja muzgave lagume sinusa i gluve kazamate srednjeg uha, dželati goli do pojasa užurbano prolaze sunđerastim kavernama noseći hromirane morske ježeve i egzotična seksualna pomagala, jezivi krici se krišom cede kroz pukotine smežuranih moždina kojima prohode mračne nožice glavobolje... "E jebeš mi mater,", emfatično počinjem uopšte ne znajući šta ću da iserem i gde ću da završim, "priča ti je do bola, jebi ga, uvek isti rad, ide, piči, ti veze nemaš kuda i kako, sve se nešto kao trzaš i migoljiš a u velikom finalu sve je go kurac, gde si bio - nigde, šta si radio - ništa... Jebi ga, baš si me sad podsetio, moram da ti ispričam kakvo sam ludilo imao s nekim matorcem kad sam se preselio kod babe u stan... Ono, kao, umrla mi baba, ćaletova keva, i ja se, normalno, iz taka prebacim u njenu gajbu, znaš ono, kul je meni sa matorcima, imao sam odvojen deo kuće sa posebnim ulazom i sve to, ali, da ga jebem, gajba je gajba, Generala Ždanova, da pljuneš do centra, sve ti blizu, jedino što ne valja je što nema ko da ti skuva kiselu čorbicu kad ustaneš oko podne a trinaesto pivo ti još bućka u stomaku, ali jebi ga... U to vreme sam još bio s Anom, spominjao sam ti je sto puta, bili smo zajedno pet godina, ali tu je već bio kraj, vukli smo se mesecima jer smo se mnogo voleli, znaš one fore, kao raskinemo, pa se neko vreme ne viđamo, pa onda opet budemo zajedno neko vreme dok se opet nešto žešće ne zakačimo, i tako jedno desetak puta, a svaki put nam ode pola života kad raskinemo, i totalno otkinemo kad se kao ponovo smuvamo... I ništa, preselim se ja negde u jesen devedesete, ono, kao, sve se već drma, ali niko još ne kapira da će stvarno biti rata, prenesem i stub, i video, i sve ostale kurcoboce, jedno vreme je i Anči spavala kod mene, dok nismo prvi put raskinuli, a baš negde oko Nove Godine, Teša mi donese iz Singapura nekakav bežični fontele, šatro "Panasonik", ja mu pozajmio deo kinte za prvu turu, pa da mi se kao oduži, a odužio mi se do moga, jebo mi je kevu, ionako sam telefonanisao ceo dan, a otkad mi je doneo spravu jednostavno nisam silazio s žice, znaš one radove, kenjaš pola čuke, ne mili ti se da potegneš pirpa na pola žvake a dotad si kao kenjao jedno pet minuta, i to kad si ležao koleru, čašpri u kadi, čašpri dok spremaš klopu, i sve u tom stilu, ono, seksi-telefon, jednom rukom drkaš, drugom držiš slušku... E, a kao zgrada mi je bila puna raznih frikova, čim malo odvrnem ziku šest baba čekića pred vratima da mi se najebe mamice, jedino što se ja najebem njima, oni mi kao nešto smeštaju muriju, a ja umirem od smeha, pola likova iz osnovne škole mi se strateški rasporedilo po stanicama na Starom gradu i Vračaru, mogu babe da ga duvaju, i kao ništa, rat traje, i apsolutno jedina faca koja mi ne pravi nikakvu frku je komšija vrata do vrata, nekakav čika-Velja, baja prvoborac od jedno tries devete, za svaki slučaj, mator ko Biblija, ono, ima potpisan primerak, a gluv ko top, otkad je punio haubicu na Sremskom frontu može da kunta između dva "Maršala", zabole ga kurac što baba-Persa i baba-Mileva već pevuše Paradise City dok unucima spremaju vanil-grancle... I, jebi ga, upoznamo se mi tu, kad god se ja ujutru vraćam iz grada, matori već pali po panju i ostala zezanja, nema šaje da se omašimo, znaš ono, dobro jutro, čika-Veljo, jeste vredni, dobro jutro, momčino, ma jok, nijesam, nijesam još stigao da ogladnim, i te fore, a kad otvori gajbu samo te zapahne, ono, brate, sarin, soman, tabun, padaš u nesvest u roku od odmah, tačno sam skontao što Milena Dravić nosi masku preko njonje kad igra partizansku bolničarku a nešto kao opale tifus i gangrena, ali, jebi ga, to su čelične generacije, ono, da već nije bio prevelika drtina da se u Vijetnamu bori na strani progresivnih snaga kapiram da bi ladno hasao napalm, Nikson bi načisto odlepio... I ništa, tako smo se mi družili oko pet ujutru cele zime, a zima kuku i pomagaj, znaš ono kad ošine repom, u februaru upeko minus, duva neka košava, jebe kevu, mart neke susnežice, lapavice, bedaci, i, normalno, kako je malo krenulo proleće ja mu ga dam po terasi trista na čuku, čim progledam, ono, negde oko keca, montiram se u fotelju i pijuckam fuku negde do trojke, a kad se stoka malo raščisti spustim se do "Cveta" na vopi, da vidim koga ima i šta se dešava, uopšte nisam imao živaca da pišem magistarski ili da radim bilo šta drugo, već sam znao da sam uradio šemu za Ameriku, a i toliko sam pizdeo zbog Ane da me je zaista čisto boleo kurac za sve ostalo, samo sam gledao da što više zujim, ne bi li malo iskulirao, i, gde sam stao, a da, jebi ga, jednog dana se i matori Velja zajebe da izađe na terasu i malo proluftira onaj svoj jebarnik, a ja baš nešto privršavam kofijanu i preganjam se s nekim drugarom povodom "Meklarena" i "Ferarija", ono, klimnem čiči glavom i okrenem se na drugu stranu, a matori otvorio usta i bulji u onu antenu, ladno kapira da sam američki špijun... I, jebi ga, dok se on tu kao osvestio ja spičim fuku, uđem unutra, i ispalim sa gajbe, a uveče sam imao neku žurezu na Avali koja se završila preksutra, roštiljem i početnim simptomima delirijum tremensa, sa roštilja cela ekipa produži direktno na Demiju i tamo se tek načisto dojebemo, a naročito ja, u varijanti pijem da zaboravim, i, sve u svemu, zakucao sam se ćeri tek posle jedno tri dana, a kad sam se jednom zakucao bio sam u fazonu da sad jedno tri dana i kuntam, samo što nisam minirao zvono, međutim, kurac moj, u neko doba, a ja taman sanjam kako razbijam Anči na mašini za pranje veša, neki manijak zapeo da zvoni kao da ga karaju u bulju, ja ne mogu da verujem, izvučem se nekako iz kreveta, zviznem cevanicu o komodu, marnem pajser iz kujne, i palim pravo na vrata da olomim budalu, kad na vratima Velja, sav zvaničan, samo što ne drži spomenicu u zubima, ja šteknem pajser u stalak za kišobrane i krenem kao nešto ljubazno, izvolte čika-Veljo, hoćete da uđete, i te fore, a pojma nemam šta pričam, jedva držim oči otvorene, fala bogu te nije hteo fuku, sipao bi mu mišomor i a u pičku materinu, i ništa, jebi ga, posle jedno pet minuta, a sve vreme stojimo na vratima ko dva mentola, ja počinjem da kapiram šta matori bulazni i iz taka krećem da se presabiram da li sam sinoć nešto mnogo zajebano gutao, pazi kad je baja ladno utripovao da mu "Panasonik" pravi frku sa pejsmejkerom, jebo majke, ne znam ti ja dal to zrači ili šta je, no u pošljednje vrijeme sve me nešto ovđe štreca, ka da mi je guja u njedrima, a ja ga slušam i ne znam da li da se prospem od smeha ili da ga steram u sto pički materina i nastavim da kuntam, ali, jebi ga, uzdržavam se, žešće mi je trulo da ama baš ni s kim u zgradi ne govorim, i tu se kao nešto iskuliram i uvatim da ga trujem kako to nema veze, jebi ga, nije to struja, to je na baterije, Japanci paze na te stvari, tamo svaki drugi penzos šeta pejsmejker, i ti radovi, i na kraju uspem da ga ubedim da mi se skine s kurca barem za to prepodne, kao, raspitaću se ja da li to nešto utiče, a utiče kurac moj, nema veze s mozgom, napraviću izolaciju, ako treba opet ću da nabudžim regularnu žicu, drži-prži, i, jebi ga, na neku foru ga kao navatam da ne piše pismo generalštabu baš istog dana, dvaput zaključam vrata, gurnem klozet-papir da zaglavim zvonce i odem da se komiram... I, miki, tu ti se ja reanimiram negde oko tri popodne, ono, kez od uveta do uveta dok se nisam setio Anči, kapiram uradio sam Velju ko mladog majmuna, nema šansone da mi još nešto prikenja, kad, nije prošlo čuku-dve, ja mutim neskafu i spremam se da pozovem malu da malo seckamo našu emotivnu situaciju na sitna crevca, a neko opet nalego na zvono ko mutav na telefon, đanem kroz špijunku, a ono, normalno, Velja, udri celu priču ponovo od Kulina bana do Faradejevog kaveza, muka mi pripala, i tu već kreće klasično ispiranje mozga, kad god me snimi na stepenicama ili negde u kraju, oplavi me načisto, te struja, te zračenje, te aritmija, te krive kurčine, najebo mi se matori mamice samo tako... I ništa, jedno veče, još uvek znam datum, ali, jebi ga, ne bih baš da ga spominjem, par dana pošto smo ja i Anči poslednji put raskinuli, samo što, fala bogu, tada još nisam znao da je poslednji put, mala me okrene negde oko deset sati i krene zadnji razgovor koji smo ikada imali... Jebi ga, svašta mi je rekla, ono, neću da te gušim, prvi put mi je sve nacrtala tako jasno da sam ovako blesav kakav sam uspeo da konačno shvatim celu priču, mislim, zvuči potpuno idiotski, ali prvi put sam skontao da je to, jebi ga, to, ne znam šta bi s nama bilo u nekom drugom životu, verovatno ništa, jebi ga, znaš me, ali u ovom je mala odlučila da je dovoljno čekala, a najcrnje je što sam i onda mislio a sada znam da je bila potpuno u pravu... Oboje smo pomalo plakali, zaista smo imali zašto, mada ne znam zbog čega ti ovo uopšte pričam, i, sve u svemu, prošlo je više od četiri sata dok više nisam imao apsolutno ništa da kažem, samo sam ćutao, i tako smo zajedno ćutali jedno pola čuke dok nisam prekinuo vezu i zapalio sto pedeset i šestu pljugu... Jebi ga, izleteo sam napolje u roku od trideset sekundi, bio je četvrtak, poneo sam sve pare koje sam imao na gajbi i zaustavio prvi taksi koji je na Bulevaru naišao, neću da te lažem, napio sam se kao zmija u nekom lošem društvu, svi prijatelji kojima sam želeo da konačno ispričam zašto ću poludeti spavali su ili nisu bili kod kuće, ne znam gde sam sve bio, imam samo neke fleševe klonje na Akademiji u kojoj povraćam i onih šarenih spotova u malom Kiniću koji se pale i gase, jebi ga, na kraju sam ipak došao ćeri, ugasio zadnju pljugu na parketu i srušio se na krevet u jakni i farmerkama... I ništa, danima sam bio totalno nekomunikativan, nisam uopšte izlazio sa gajbe, pušio sam baba-Olgine zalihe posthumnog "Jorka" i hasao po parče nakjučerašnje panje sa malo osušenog ementalera iz "Alonza" svakog usranog jutra, i jebi ga, tako je prošlo skoro nedelju dana dok nisam prvi put od one noći ispalio napolje, matorce mi stegao neki prolećni grip pa da im kao dobacim "Hepi dej" i Bajerov aspirin, i tu na vratima zgrade snimim Veljinu plakatu sa crnom petokrakom i datumom starim sedam dana, posle sam sve čuo od nekog inženjera sa trećeg sprata, našla ga je ćerka sutradan oko podne, ali umro je upravo one večeri, trokirao mu pejsmejker, jebote, ti ćeš i kad te neki tvoj simpatični poslovni partner rokne isto tako da se kliberiš, mislim, jebote, meni uopšte nije bilo smešno kad sam snimio onu plakatu, nisam mentol, znam da telefon nema nikakve veze sa pejsmejkerom, ali jebeš mi mater, kad god hasam podvarak kod nekog našeg morona, znaš ono, hodnik u babinoj zgradi uvek je bazdeo na kiseli kupus, ili kad mi ovo mobilno govno zacijuče, odmah se opsetim Velje i celog onog ludila i totalno se ubedačim..." Sandra se po drugi put pojavljuje na vratima terase: rutina mi je poznata, drugi odlazak u toalet znači diskretan signal da se bliži kraj večeri, da polako dolazi vreme kada će nam se ona i Vonda pridružiti na desetak kurtoaznih minuta, da bi nedugo potom, izmenivši standardni repertoar pozdravnih šala i par kratkih zagrljaja sa vazdušnim poljupcima, izašli u neverovatno veliki i neverovatno prazni rezervoar noći. Trezan sam, ili gotovo trezan, nespreman da se suočim sa sitnim pakostima koje brzo nadolazeći minuti pripremaju za mene; podižem pogled i fiksiram Rotkov razblaženo rektangularni flaster od trulih višanja i krvlju umrljanog lisičjeg krzna; tripujem da je to nekakva kapija, nekakve zarđale dveri na ovoj tuđoj priči; petak je i ja sam poučan i iskren kao Pilatova žena ili "Politikin zabavnik": boli me kurac šta je iza i da li nečega uopšte ima. (Ana! Ana! Osećam potrebu da ti sve ovo kažem, ja nisam nikakav pisac, ja sam samo jedan krivi kurac koji te ispod zilion slojeva smrdljive rđe još uvek uzalud voli, dušo, ja više nemam kontrolu nad rečima koje mi izlaze iz glave, i ne znam zašto ti, dok možda baš u ovom trenutku rađaš nečije tuđe dete, upućujem ovaj bangavi, tragično maltempirani svadbeni rondo...; ne želim više da te gnjavim, čim završim ovu rečenicu uključiću printer, već vidim sebe kako pakujem rukopis u debeli, prekookeanski koverat i šaljem ga Zoranu, i njega kako se mršti dok čita kvrgave šlajfne amaterske proze, nadam se da neko od starih prijatelja još prati književne časopise, ljubavi, ovo ne sme da te promaši, ne sme, ili možda ovo uopšte ne sme da stigne do tebe, više ne znam, izgleda da sam totalno odlepio, izvini, možda ću samo da obrišem ovaj fajl i da siđem do nekog bara da se razvalim do kraja, jebi ga, napolju već sviće, miris Sandrinog sna se uvlači kroz pritvorena vrata, bože, sve se događa onako kako valjda mora, nemoj da se mnogo ljutiš i nemoj da plačeš molim te: ližem ti nos i ljubim te u vlažna, moja usta...) * * * K R A J * * *
književnost.485 willow,
Zapažanje gospođe Ša Sede jedno veče gospodin Čuča Vac i gospođa No Ša u restoranu. U to, stiže im i večera. G'đa No, pogleda prvo u svoj tanjir pa onda u tanjir gos'n Čuče. Nešto joj tu izgleda nije jasno. Zamisli se par trenutaka, pa ga onda priupita... -"Je l' te, Čučo. A kako to da vi uvek dobijete veću porciju ?". Weepin', Willow 3.
književnost.486 ranx, -> #485, willow
> Zapažanje gospođe Ša Sjajno.
književnost.487 willow, -> #486, ranx
Zahvaljujem.
književnost.488 dr.grba, -> #481, askripka
>> (nastaviće se) O, ne... (:
književnost.489 dr.grba, -> #484, askripka
>> K R A J * * * Brate, druže, prijatelju! (:
književnost.490 supers, -> #489, dr.grba
>> >> K R A J * * * >> >> Brate, druže, prijatelju! (: Ne znam za tebe, ali meni se jako svidelo. Kečap-baka, napon-deka je jedan jako uspeli esej o hedonizmu i besciljnosti, njihovom sukobu i prožimanju. Forma je krajnje nabacana, stil neujednačen, ali šta ima veze? Važno je da nije bezlično. Meni je bitno da osetim autora dok čitam delo. BTW, svi ovi amaterski prilozi koje smo u poslednje vreme čitali na Sezamu su i meni ulili nedostajuću snagu da konačno sednem i napišem svoju prvu ozbiljnu pripovetku. Daklem, ako mislite da je posle dve decenije života kasno da se oprobate kao književnici, nije. Ja sam probao prošle nedelje i posle dva puta po 4 čuke rada došao sam do priče od 10K kojom sam veoma zadovoljan. Priču sam odmah predao na konkurs ne pustivši je da odleži, pa će debitovati na Sezamu početkom sledeće godine.
književnost.491 willow, -> #490, supers
>> Napišem svoju prvu ozbiljnu pripovetku... Samo napred. Jer, "ko piše, zlo čitaocu ne misli".
književnost.492 willow, -> #490, supers
>> došao sam do priče od 10K Mislim se... ????. Što je tu bitno kol'ko je K-a ?. Svejedno, bilo K-2 il' 10K, čim vidiš tako nešto, odma' posegneš za daljinskim da tražiš neki drugi program. Nisam imao nameru da te uvredim, samo ne kapiram to poređenje priče sa brojem bajtova. Još da si rekao i da je tvoja pripovetka "Windows 95 kompatibilna...".
književnost.493 askripka, -> #490, supers
­=- BTW, svi ovi amaterski prilozi koje smo u poslednje vreme čitali na ­=- Sezamu (...) Samo mala ispravka... Svi radovi koje sam ja ovde poslao su objavljeni. Neki su pisani po narudžbini, neki su prihvaćeni iz nekih drugih razloga, uglavnom, honorar smo odavno popili...
književnost.495 vitez.koja, -> #493, askripka
#=> Samo mala ispravka... Svi radovi koje sam ja ovde poslao su #=> objavljeni. Neki su pisani po narudžbini, neki su prihvaćeni iz #=> nekih drugih razloga, uglavnom, honorar smo odavno popili... E brate, ono o kečapu i baki... mislim, zn'š na šta mis'im br'te, a? E mnoogo jaka stvar, ali mnoogo jaka. Ono baš jebe kevu, baš mu ga daješ, ne ko ovi pederi, nešto tu, mis'im, levo-desno, nego, odma, ono, šakom u glavu... Šalim se, svidelo mi se stvarno, pročitao sam peti deo prvo, a onda i ostale delove unazad (mislim od 1. do 4. nisam, naravno, čitao od zadnjeg reda do prvog :) sk ps. nemo' da bi neko rekao da ovo zadnjeg treba da bude poslednjeg, kategorički odbijam.
književnost.496 supers, -> #492, willow
>> Nisam imao nameru da te uvredim, samo ne kapiram to poređenje priče >> sa brojem bajtova. Još da si rekao i da je tvoja pripovetka Znaš, nikako ne mogu da izbijem iz glave misao da mi je priča stala u toliko i toliko bajtova. U nju je uloženo daleko više misli i reči, ali kao perfekcionistička spisateljska duša ja sam brz na backspace tasteru kao Talični Tom na obaraču. A svaka druga mi rečenica živi kao izbeglica, proterana u deo teksta daleko od mesta u kojem potekla. Ništa nije tako temeljno uništeno kao odbačeni delovi elektronske priče. Ne znam hoću li ikada probati da napišem priču bez ove sprave. Imao bih tragove svojih lutanja i predomišljanja, ali se u njima nikad ne bih snašao. Ja moram da radim brzo da ne izgubim sopstvenu nit, brže nego freskoslikar kome se malter suši. Tu je personalno računalo nezamenljivo oruđe.
književnost.497 willow, -> #496, supers
O.K. shvatam. Sve najbolje.
književnost.498 askripka,
(jedna prošlonovogodišnja bazirana na istinitom događaju...) Deda Mrak Sedim za šankom i cevčim svoj "Lav", natušten kao nebo napolju, slika i prilika Ramba kome je u prethodnom kadru Zli Poručnik roknuo mamu, tatu i plišanog medu: crte sve duže, minus sve crnji, ribe sve nadrkanije... Na čelu mi piše PALI ME, BUDALO, ali Buca skroz kul prilazi, kao da sam tek uleteo s kezom od uveta do uveta, namešta svoju najnaivniju facu i kaže: "E, miki, sve zaboravim da te pitam, a je li, jesi razmišljao gde ćeš za Novaka? "A...?", je sve što uspevam da prozborim, jer što je mnogo, mnogo je, decembar još šlajfuje, a bolid već tripuje gde će za Novu godinu... "Tu, brate, imaš tri tipa...", ubacuje se Peca, koji već pola čuke čeka svojih pet minuta, "Ono, likove koji već trećeg, čim se vrate iz Irske, znaju da će sledeće godine da pale u Izrael, pa tako po abecedi, dokle stignu, likove koji ceo decembar kopaju neke šeme, a onda ih trideset prvog u deset uveče sastavi žuta groznica, i likove koje do pola deset šatro boli uvo gde će, pa onda krenu da vrte cifru kao bolesni i do jedanaest izbunare tri super žurke na Dedinju, ali ih onda taksista ispali pa ponoć dočekaju kod neke bandere u Lisičjem Jarku s tri lokalna alkosa... Nego znate šta je totalan bedak? Ja već jedno petnaest godina ništa nisam dobio za Novaka. Pa šta čeka bre više taj Deda Mraz, da ne valja negde moje poklone, majke mu ga spalim lopovske...?" "Ijao, što bi ja voleo da me Deda Mraz ove godine sastavi sa par soma marona, ne mogu da vam javim...", ubacujem sa strane, ko o čemu, kurva o uštipcima... "Deda Mraz, miki, još leži u koritu...", javlja se Neša sa ćoška, "Znate onaj klub kod Studenjaka gde vise rejveri i ostala hemijska ekipa, zaboravio sam kako se zove...? E, prošle godine, kad je bilo ono zezanje na Trgu, njih jedno trista-četristo je slavilo Novaka dole, svi odradili pola apoteke, ono, kad ih pipneš, udari te struja... I, ništa, oko devet ujutru osoblju padne žuta banka u računu, ljudi više ne mogu da stoje, a ovi ludaci piče kao navijeni, i krene onaj rad, ajmo, momci, idemo lagano, nećemo da spajamo sa srpskom, zakasnićete na bečki koncert, i te munje... Tu narod počne da se polako razilazi, i negde oko pola desetke najupornije likove uspeju da metlama i četkama isfuraju napolje, scena totalna nadreala, prvi ujutru, upeko neki minus, žive duše nema na ulici, a jedno sto manijaka, žuti, zeleni i ljubičasti u faci, stoje ispred Filozofskog, trepću ko svrake na jugovinu i pokušavaju da se presaberu šta su gutali a šta šmrkali, i kome će sad tako u kompletu da se uvale na kafu... Prođe tu par minuta, te ovamo će, te onamo će, koji trip, čoveče, eeej, i utom iz pravca Kališa u punom trku naleće neki pacijent i zakucava se pravo u njih... Oni ga gledaju belo, a baja mrtav ladan, onako zadihan, je li, kao, da niste možda videli Deda Mraza... Tu pola likova popada od smeha, kao, snimi mentola, je li, jel mi ovo tripujemo ili on to stvarno, ma nismo, brate, kuliraj, i nama je nešto hevi odjutros, i to, a tip ih pogleda mrtav ozbiljan, kaže samo, ništa, ako ga slučajno vidite, recite mu da ga tražim da mu noge polomim, i otfura prema Trgu ko Pera Kojot kad uzjaše raketu... Bolidi tek tu padnu u totalnu komu, ali, miki, ja kapiram da ga je baja negde nagazio, i da je čiča fasovao Urgentni... Sad samo Marks i Engels mogu da ustanu i da mu ga daju po irvasima, pa vi vidite..." Odjednom savršeno znam gde ću za Novaka, u dežurnu apoteku kod Londona, da kupim puno šarenih lilulica za kuntanje, odaberem dve najlepše, i s njima proslavim ono što oblajhane kobile sa Bastilje sasvim tačno nazivaju Najluđa Noć...
književnost.499 mcar, -> #498, askripka
Hvala za ovo pod 5.498.
književnost.500 brka, -> #498, askripka
> Deda Mrak > (jedna proslonovogodisnja bazirana na istinitom dogadaju...) Covece, a ja se jos nisam oporavio od Kecap bake i Napon deke :)
književnost.501 willow,
Fuj !. Nudim ovu pesmu u zamenu za bilo koje dve pristojne sarme... Za 'leba ću se sam snaći. Šta ćeš mi pa i ti, ko'i moj ? Ka' te njihov half pokosi u šesnajstercu a ti samo ustaneš, pročačkaš zube od blata pa nastaviš dalje da juriš za šangarepom. Kad stvarno pljunu u tvoje pivo dok si ti otišao časkom da "popraviš šminku". Itd... Kad ti nju zamoliš "jeste li za ples ?", a ona te na to daruje štiklom među zube. Kad pođeš na prvi sastanak, pa na pola puta nekom golubu postaneš stvarno dobra meta. Itd... ( prostor rezervisan za još pet veoma nadrkanih strofa ) Itd... "S'VATIĆEŠ DA SU SVE OVAKVE PESME I OSTALE ZAJEBANCIJE SLIČNOG TIPA... SUVIŠNE !." Kat !. Jebote, kamerman, kat !. Ko'i je sad ovo majmun što je uleteo u kadar bre ! Zovi obezbeđenje !. ( prostor rezervisan za gomilu psovki i lupu bezbednosnih pendreka ) Itd... ( prostor rezervisan za sevanje bliceva, mnoštvo kezova i buran aplauz ka' se završila odjavna špica ) Weepin', Willow, 3.
književnost.502 superhik, -> #484, askripka
:> * * * K R A J * * * Eh... žene... :) Elem, stvarno sam sa uživanjem pratio ovaj serijal tekstova. Naime, odavno već ne čitam prozu, a još i amatersku... Ali fora sa ovakvim stilom pisanja mi je veoma gotivna, svaka čast.
književnost.503 willow,
Još jedna iz poglavlja "Fuuuj-evi koji nikome ne trebaju"... Čova s' mosta Udahnuo vazduh, pogled'o ih besno, trasnuo pesnicom i viknuo "DOSTA !". Zatim opsova gadno, pa ode svojim poslom, preko ograde staroga mosta. Weepin', Willow, 3.
književnost.504 rdejan,
MARIJA MAGDALENA Bio je mesec jun kada ga ugledah prvi put. Hodao je pšeničnim poljem kad sam prošla sa svojim sluškinjama, a On bejaše sam. Ritam Njegovih koraka bio je drugačiji no u muškaraca drugih, a kretnje tela Njegovog takve kakve ne videh do tad. Ljudi ne koračaju zemljom na taj način. I čak i sada ne znam je li hodao brzo ili lagano. Moje sluškinje upirahu prstima u Njega i sašaptavahu se stidljivo međ' sobom. I ja zaustavih korake svoje na tren, te podigoh ruku da ga pozdravim. Ali On ne okrenu lice i ne pogleda me. I omrznuh ga. Povukoh se u sebe i prože me studen, kao da je zavejala mećava. I zadrhtah. Te noći ugledah ga u snu; i rekoše mi potom da sam vrištala onako usnula i prevrtala se u postelji. Beše mesec avgust kada ga ponovo spazih, kroz prozor. Sedeo je u senci čempresa preko puta mog vrta i beše nepomičan, kao iz kamena isklesan, poput kipova po Antiohiji i drugim gradovima Severne zemlje. I moj rob, Egipćanin, dođe mi i reče: "Onaj čovek je ponovo ovde. Eno ga gde sedi preko puta vašeg vrta." A ja ga gledah netremice, i duša u meni ustrepta, jer divan beše. Telo Njegovo beše jedno i svaki deo njegov kao da je voleo sve ostale delove. Tad se odenuh u damast, te izađoh iz kuće i krenuh prema Njemu. Beše li to moja samoća, il' Njegov miomiris, što me privuče k Njemu? Je li to bila glad očiju mojih što zuđase za lepotom, ili je Njegova krasota iskala svetlost očiju mojih? Ne znam cak ni sada. Hodala sam ka Njemu u namirisanim haljinama svojim i zlatnim sandalama što mi ih pokloni rimski zapovednik, u ovim istim sandalama. I kad stigoh do Njega, rekoh mu: "Dobar ti dan." A on rece: "Dobar ti dan, Mirjam." I pogleda me, a oči Njegove, noći slične, videše me kako me nijedan muškarac video nije. I najednom bejah kao gola, i obuze me sram. A samo mi je rekao: "Dobar ti dan." Ja mu tad rekoh: "Zar nećeš doći u moj dom?" A On reče:"Zar nisam već u domu tvom?" Onda nisam znala na sta je mislio, ali sada znam. I ja rekoh: "Zar nećeš da kušaš vina i hleba sa mnom?" A On reče: "Hoću, Mirjam, ali ne sad." "Ne sad, ne sad", rekao je On. A u te dve reči razleže se glas mora i glas vetra i drveća. I kada mi ih je izrekao, život je prozborio smrti. Jer ja, znaj prijatelju moj, bejah mrtva. Bila sam žena koja se rastala od svoje duše. Živela sam van ovoga bića koje gledaš sada. Pripadala sam svim muškarcima, i nijednom. Zvali me bludnicom i ženom koju je spopalo sedam đavola. Proklinjali me, a zavideli mi. Ali kad me je očima svojim punim praskozorja pogledao pravo u oči, sve zvezde noćne izbledeše i ja postadoh Mirjam, tek Mirjam, žena izgubljena za zemlju koju je poznavala, koja se obrela u novim krajevima nekim. A onda mu ponovo rekoh: "Dođi u moj dom i podeli sa mnom hleb i vino." A On rece: "Zašto me zoveš da ti budem gost?" A ja rekoh: "Preklinjem te, dođi u moj dom." A sva zemlja iz mene i svo nebo u meni dozivaše ga. Tad me pogleda i zenit podnevnih očiju Njegovih preplavi me, pa reče: "Ti imaš mnoge ljubavnike, a samo ja te ljubim. Drugi muškarci vole sebe dok su u tvojoj blizini. Ja te volim u tvojoj suštini. Drugi muškarci u tebi vide lepotu koja će iscileti pre nego im prominu leta. Ali ja u tebi vidim lepotu koja neće iscileti i u jesen tvog života ta lepota neće zazirati da se pogleda u ogledalo i neće narušena biti. Samo ja volim ono nevidljivo u tebi." Onda reče tišim glasom: "Idi sad. Ako je ovaj čempres tvoj i ne želiš da sedim u njegovoj senci, poći ću svojim putem." A ja zavapih i rekoh mu: "Učitelju, dođi u moj dom. Imam tamjana da ti zapalim i srebrn legen da ti umijem noge. Tuđin si, a ipak nisi stranac. Zaklinjem te, dođi u moj dom." Tad On ustade i pogleda me baš k'o što godišnja doba motre polje i nasmeši se. I reče opet: "Svi muškarci vole te zbog sebe. Ja te volim zbog tebe." I ode. A nijedan čovek nikada nije hodao k'o što je koračao On. Je li se to neki lahor podigao u mome vrtu i krenuo put istoka? Ili to beše oluja koja će protresti sve iz temelja? Nisam znala, ali tog dana sunčev smiraj Njegovih ociju pogubi aždaja u meni i ja postadoh žena, postadoh Mirjam, Mirjam iz Magdale. Odlomak iz knjige "Isus, sin čovečiji", Halil Džubran
književnost.505 vjevtic,
Trazim ... Trazim ... Trazim ... Trazim ... Trazim SVE ALI NE DOBIJAM NISTA!
književnost.506 vjevtic,
Zelim da ti kazem najdublje reci svoje duse ... VOLIM TE! ali nemam hrabrosti za to.
književnost.507 mcar,
Oblak Vedar dan, nebo pro{arano malim oblacima. Gospodar i njegova gospodarica sede u vrtu i piju kafu iz ukradenih {oljica sa grbom. Primetiv{i sliku oblaka u ogledalu te~nosti, gospodar se namr{ti. "Dodji da vidi{", ka`e supruzi, "oblak u mojoj kafi." Ona se naginje, "Ne volim oblake", izjavljuje. Gospodar duva u {olju ne bi li raspr{io oblake i oni na trenutak nestaju, ali kada se povr{ina kafe umiri obla~ak je ponovo tu. Iznerviran, gospodar uzima ka{i~icu i besno me{a sadr`inu {olje. Gotovo je, nema vi{e bezobraznog oblaka, gospodar je sada zaista zadovoljan. Na povr{inu izbija talog. MC
književnost.508 mcar,
Radovan hrani pse Radovan opet hrani pse. On vu~e zaradjalu kantu od marmelade, naizgled nezainteresovano. Ali psi nisu nezainteresovani. To su psi koji obitavaju u re~nom pristani{tu. Sa stanovista ljudi, ti psi su korisni jer ~uvaju ~amce i laju na nepoznate. Sa stanovi{ta pasa, sami sebi nisu ni korisni ni beskorisni, oni su samo tu i gladni su. Pet pasa se gura oko kante. Pavljovljev refleks je nepogre{iv, a poja~ava ga i miris ostataka. Radovan, opet nezainteresovano, prosipa kosti i otpatke. Pse}a radost dosti`e svoj vrhunac. Medjutim nijedan nije prikra}en jer je Radovan poneo ta~no pet ko{~urina. Psi zadovoljno krckaju, Radovan odlazi. Njegovi koraci se vi{e i ne ~uju dok gaca kroz suvu travu. Hoda prema starom brodu i radni~kim spavaonicama. Odande mu ve} dovikuju. Marko Car
književnost.509 ranx, -> #508, mcar
> Psi zadovoljno krckaju, Radovan odlazi. Njegovi koraci se vi{e i ne ~uju > dok gaca kroz suvu travu. Hoda prema starom brodu i radni~kim > spavaonicama. Odande mu ve} dovikuju. Podesi kodni raspored na Sezamu - nerviraju me ove kuke i kvake!
književnost.510 willow, -> #508, mcar
Dobra, crno-bela, besna priča. Mogao bi da ubaciš i ženu koja svo to vreme dok Radovan 'rani pse, čeka svog čoveka u rasklimanom krevetu.
književnost.511 willow,
"Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama" Charles Bukowski