CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - književnost

književnost.614 mcar,
Moje selo veselo Zivim u najvecem selu u zemlji (Srbiji). Imamo dva velika fudbalska kluba, hale za politicare i pevace. Imamo jedan veliki korzo pistu za nase nasminkane udavace. Kazu, nekad je tu bio grad, al' zulj'o nas je grad ko kamen u opanak. Sad je tu moje selo, moje selo, moje selo veselo. Zivim u najlepsem selu u zemlji (Srbiji) Skoro sve ulice imaju asvalt, skoro sve kuce kanalizaciju. Pivo ne pijemo ispred prodavnica, za to imamo kafice i klubove, za rekreaciju. Kazu, nekad je tu bio grad, al' zulj'o nas je grad ko kamen u opanak. Sad je tu moje selo, moje selo, moje selo veselo. MC da imam sluha, pokusao bih da napravim neku muziku uz deo ili celu pesmu
književnost.615 willow,
U međuvremenu... U rerni se, već duže vreme, potrbuške sunča neka ptica. Mažem je po dupetu, da ne izgori. Onda uzimam da ribam lavabo, pošto sam malopre završio sa usisavanjem. Cveće sam blagovremeno zalio. Mačku nemam. Imam dobar razlog za to. A i mačka ima. Kuče mi se davno udavilo u bunaru. To je zvanična verzija. U stvari se prejelo svojih govana, pa crklo. Klinci su nekad bili u planu, al' sad sam već mator. Drvo u bašti se suši. Pravim se da ne znam da koristim sekiru. Puštam kobilu da i dalje truli. U pet je trebala da počne utakmica, pa sam ribao dosta brzo. Žustro, što se kaže. Trebalo je još oprati veš. Rešio sam da preskočim kadu. Bio sam u stisci s vremenom. Bio sam spreman da sakrijem i mrtvo tele pod tepih, a kamoli sitne otpatke. Žena se sa posla vraća kasno, tako da ću na miru moći da odgledam to što imam. Ona će večeras možda da ode sa svojom ljubavnicom u pozorište. Možda i ne. Možda će svo vreme da se gužvaju negde. A možda će samo da sedi u kafani i da loče. Voli ona to. Ima urođeni talenat da namiriše neke stvari i po tom pitanju ne štedi sebe. Cucla sve što joj dođe u ruku. Mene izbegava, a i ja nju. Odavno smo podelili svu zajedničku svojinu i našu uzajamnu nezainteresovanost. Pošteno i po pola. Od tada, koristim alternativne metode. Mada mi se mlekadžija nabacuje. Kaže mi da imam neodoljivi materijal za muženje. Taj sisoje me mnogo gnjavi u zadnje vreme. Ja ga ignorišem. Možda mu uskoro zavučem usranu cipelu u usta, ko zna ?. Od takvih, ne primam ni zapečaćene flaše. Jes' da imam doživotni rok trajanja, al' ipak je to uslovni vremenski period. Svo vreme moraš da budeš na oprezu da slučajno ne zajebeš nešto, inače ti zauvek ode garancija. Imam situaciju u kojoj je možda najbolje da dane svedem na odlazak po burek i povratak u krevet. A spavati je zdravo. Jer, samo dok spavaš, imaš neke šanse da ti, na kraju krajeva, sve ovo neartikulisano znojenje, grčenje, prdenje i svrab, bude od posledica običnog ružnog sanjanja. Sve se to svodi na jedno... U međuvremenu sam se opet nacvrc'o, pa mi je nedostajala moja žena. A i ona. To više nije bila ona žena od nekad. Sećam se tih dana, uđem odmah posle nje u klozet i dok žubori povučena voda, oko mene se širi miris ljubičica što ih je maločas posadila unutra. Savršena ona, a savršen i ja. Ljudi su se okretali za nama. Jer, jeli smo puding nožnim prstima. Trčali bosi po novine. Zaglavljivali se goli u liftu. Ja i moja Dama. Mleli smo naša tela i mešali se u jedno. Da, da. Našoj ćufti, zavideli su tih dana. Danas mi neki dani fale. Ljudi, manje, više. Možda bih trebao da se oženim. Tu je prva bračna noć, ako ništa drugo. Izdepiliraću sve što treba, imam dobre zalihe voska u ušima. Prevrnuću svoje čarape, samo da osetim promenu na bolje. Naći ću izlaz iz tih mojih gaća bez šlica, kad tad. Do tad, evo me. Stojim u međuvremenu. Stežem bulju i trpim. Zeznuto je to. To, kad te nešto unutra stisne, pa ti ne da da potrčiš. Ne da ti da na miru stigneš tamo gde si već odavno trebao da budeš. Ili tamo, gde bi najviše voleo da budeš. Ili tamo, gde je ono o čemu si previše sanjao. Ono o čemu ćeš, jebeš ga, da sanjaš i noćas. Ovo međuvreme je jedna jako zajebana stanica. Velika hladovina je tu u igri. Dok bi da se žladiš i piješ limunadu, sve je u redu. Ali, kad ti dođe da se ukrcaš, šofer već zna za jadac. Pokaže ti kitu i samo ti protutnji ispred nosa. Onda ti preostaje jedino da sedneš na šine i da čekaš da te bilo koji voz pokupi. I da moliš Boga da se u međuvremenu i on nije već negde toplo ušuškao. U nečijem snegu, na primer. Pzdrv, Weepin', Willow, 3.
književnost.616 mcar, -> #615, willow
Bravo.
književnost.617 brka,
Pre neki dan procitao sam prvu knjigu Spanca Raja Lorige (napisana 1993.) - 'Najgore od svega'. Kod nas je izdata za Beopolis, i skoro je izasla. Moze da se kupi u knjizari 'Plato' (40 din), i u knjizari Stubova kulture u Knez Mihajlovoj (tu sam je barem ja video). Knjiga nije losa. Nisam se nesto preterano odusevio, ali dobro mi je dosla u ove sumorne, kisne dane... Slede neki odlomci iz knjige... ... Kao mali zeleo sam da provedem nedelju ili mesec dana ne progovarajuci ni reci, ali ne bih izdrzao zacepljenih ustiju duze od sat vremena. Kad sam bio mali mnogo sam se srdio. Sada se ljutim manje i ne sa toliko zara. Ako bi mi u razredu postavili neko pitanje, crveneo sam kao bulka. Isto tako, ukoliko bi se neko posvadjao sa mnom ili ako bi mi prisla neka devojcica. Zbog toga bih se po ceo dan tukao. Skola je jezivo mesto i postoji samo jedan nacin da ti ne dosadjuju: pesnicanje. Ukoliko nisi sposoban da udaris nekoga, izgubljen si; biti seronja u odeljenju je skoro isto tako lose kao i biti gojazan ili mekusac. Da sam ja u razredu proglasen debelim, sada bih se zatvorio u neki supermarket i pucao iz pumparice bez ikakve milosti na sve majke i njihovu decu kao i po personalu za odrzavanje. ... Jednog dana T je pokupila napustenog psa i dovela ga u kucu. U pocetku je bio simpatican i mazan, ali zatim mu je iskocio njegov dzinovski ud kao u kakvog konja, te je trckarao po ceo dan za nama pokusavajuci da nas natakne, tako da nije bilo drugog izlaza nego da ga odvedemo u prihvatiliste za pse, posto se na kraju nismo usudjivali da izadjemo iz sobe u strahu da nas monstrum ne siluje. ... Isterali su me zato sto je Huanu Hoseu de la Ljave palo na pamet da otima moju uzinu. Uzimao bi je svojim rucerdama gnusnog debeljka, trpao u svoja usta gnusnog debeljka i zurno zvakao sve dok ne bi nestala u njegovoj velikoj mesini gnusnog debeljka. I tako tokom celog tromesecja. Sve dok se nisam razbesneo i razbio mu stolicu o glavu. Nije se radilo o nekoj teskoj stolici, bila je plasticla, ali po okoncanju prepirke, Huan Hose de la Ljave zaradio je posekotinu na glavi u duzini od pet santimetara. Imao je moju uzinu i svoju posekotinu. To je moja predstava o tome kako se moraju uskladiti stvari. Za decake na odmoru u prvoj smeni bio sam heroj zato sto su na kraju spokojno mogli da pojedu svoje uzine. Za direktora sam bio maltene ubica. Rekao mi je kako mi dosta toga nedotaje da potanem dobar covek. Ali radi se o tome da kad si mali, poslednje sto ti nedostaje jeste da budes dobar covek. Kao mali mislis na to kako ti jos preostaje mogucnost da se preobratis u pravog kurvinog sina, tako da nastojis da ih iskoristis. Tako ja na to gledam, istinski kurvin sin drzi na odstojanju tupane na odmoru iz druge smene, a nije seronja koji provodi dane straseci klince i odnoseci im njihove uzine. Pozdrav Aleksandar
književnost.618 pperica,
CUJ GLAS MOJ SUMORNI, STO IZ TAME VICE, JA BOSIOK SEJEM, MENI FRIDRIH NICE....
književnost.619 mcar,
SISTEM Progutaj svoju knedlu i nastavi dalje, sistem je takav. Pojedi svoj bes, sahrani ga duboko u sebi. Shvati da ne postojis. Ne pokusavaj da razumes, isuvise je slozeno. Ne trazi logiku u njihovim postupcima. Sve je prazno. Ne citaj znake na njihovim licima. To nisu ljudska lica. Ako ti se ucine suvislim, znaj da si zarazen. Odbaci decju radoznalost, zdrav razum. To je nepozeljno. Odbaci nade, dani su tako udobno jednolicni. Represija traje. Nemoj verovati ocima. Sistem se zasniva na drugoj stvarnosti. Nemoj verovati osecajima i dodirima, oni dolaze iz sivog svetla. Sve to sto jesi vise nije vazno, cuti i hodaj niza stranu. I misli samo jedno: da li ces umeti da vristis? MC, 17.04.97
književnost.620 miobrado,
1. (rođenje) Rodih se na dan Stjepana Prvomučenika, u nebeskom zodijačkom znaku Jarca, s pečatom tmine na duši i privilegijom za teskobu. Rekli su mi da je majka izgovorila kroz suze radosne: "Ne kmeči, čedo! Život je tek počeo, godine plača su pred tobom!" A otac je u svoj Kalendar, kao u Knjigu matičnu, upisao datum, uneo podatke o vremenu i dometnuo svoju misao: "Ko se rodi ovde, jebo je čvorka!" Rodih se u očevoj krčmi, kraj druma kojim često prolažahu kiridžije, a jedan krak se račvao prema Primorju, i tuda smo mogli za nekoliko sati hoda stići u mediteransko obilje. Tuda su nekad hodili graditelji manastira i živopisci i radovali se što ostavljaju tragove Večne Forme Boga. Mirko Kovač ("Biografija bez veselja", iz "Evropska trulež", izdavač: Prosveta/Beograd, 1986., str. 7. i 8.)
književnost.621 miobrado,
"Gospodin Havliček voli svoj grad, prati svaku promenu i blagonaklon je prema novim građanima koji polako ubrizgavaju svežu krv u arterije Zagreba. Leopold nikoga ne mrzi. Uvek je bio savestan službenik, sa oba oka zagledan u vagu Pravde. Za sebe je govorio da je germanski pedantan i slavenski duševan. A ko je zaljubljen u rodni grad, nikoga i ne može mrziti. Leopold Havliček je ranije bio rado viđen gost u salonima starih Zagepčana, gde je više nego što dolikuje uglađenom gospodinu oponirao onima što su neumorno tragali za ugnjetačima roda hrvatskog. Gospodo, pravih Zagrepčana jedva da je bilo među ustašama, govorio je Leopold. Te koljače su nam brda dala, to je dug koji plaćamo što svakog friškog katolika proglašavamo Hrvatom. Danas je najteže biti Hrvat. Zar nismo veće žrtve od Srba? Njima Rimska kurija stoljećima uzima tijelo, a nama dušu. Leopold nije voleo komuniste, međutim, uspeo je da i pod njihovom vlašću sačuva ugled. Nije mrzeo došljake. U njima se taj stari Zagrepčanin nije prepoznavao. Za dvadeset godina, i oni i njihova djeca bit će pravi Zagrepčani, rekao bi pomirljivo Leopold. Tako je uvijek bilo, i tako će biti. Ni prostaci ne mogu odoljeti zvuku klavira, dodiru hladnog porculana i mekim sagovima. Gradske gospođice podijele blagodati postelje sa stidljivim kršnim brđanima, izmiješaju krv i znoj, i rađaju naraštaje koji će sve zaboraviti. Gospodo moja, završio bi ležerno priču stiček Leopold, nema tog plemenitaša koji se ne bi izgubio na obiteljskom stablu. ..." Dragan Velikić ("Astragan", str. 66. i 67., izdavač: Znanje/Zagreb, 1991.)
književnost.622 willow, -> #619, mcar
>> SISTEM Opako. Pzdrv, W,W,3.
književnost.623 willow,
"Naišla je oluja crnog tela, sa juga, i donela je kišu i dvanaest vetrova da oteraju brdske ptice sa lica neba, naišla je oluja, crni čovek, kao sa dna mora, riblje kamenje, grmljavina, noćni šljunak, kao mučnina, kao posteljica posle rođenja iz utrobe vremena; ludo kao magla, kao antihrist iz morskog plamena, ili iz krsta od pare. Kiselina je postajala jača, bura se umnožavala, i boja ljutnje, i zdravi, i prokleti, s rukama od stena - svi su naišli, penjući se. To je bio spoljni svet." DILEN TOMAS, odlomak iz pripovetke "Limun"
književnost.624 willow,
Izvinjavam se "paralelnim juzerima" :) što opet moraju da gledaju nešto što su već videli na Pro-u. Nadrkanost, Tenzija, Slom i Kraj ( u ovoj epizodi ) U suštini, biti mačak Tom, mora da je jako zeznuta stvar. Džeri ti se svo vreme nešto trti pred njuškom, tim svojim finim parčićima rupa od švajcarskog sira i samo ti pravi razna mala sranja, za koje posle optužiš druge nevine miševe, koji su imali pouzdan alibi u to vreme. Ali, Džeri dobro zna da svaka akcija pali, sve dok je u granicama stripa, crtaća, dok ima rupu za zbris i dok su drugi odgovorni za njegove dalekometne radove po plafonu tvoje kujne. Džukci te ganjaju jer su tako vaspitani i to se od njih očekuje ili misle da si još jedna suvišna koska, neki masni zalogaj iz musavog kontejnera svih kerećih đakonija. Oni ne znaju za bolje, to ih ne zanima, a ako se dublje upustiš u kereću psihologiju i kereći pogled na svet i rešiš da daš keru šansu, ostaćeš samo i bez druge ruke, noge, oka, svih tih čula, lagodnih čula privida. A bez toga, ko će posle da ti začini pasulj i supu i da proceni kafu, da l' je možda gorka ?. Čitav jebeni auditorijum smatra da si negativac, dileja, loše nacrtan, da počinješ i da se završavaš tu, sa dlakama što ti izviru i vise ti iz nosa. Svi se oni slažu da ti tako i treba, da si sve te pegle u njušku i zaslužio, jer se suviše trudiš i upinješ da preživiš, da ostaneš i dalje u igri lastiša sa samim sobom, pred svetom što bi da gleda. I da čak i tad', tako fino ponižen i izuven, suviše mlataraš nogama gore-dole, preznojavaš se i smetaš, a i imaš dosta loš rad ruku. I, sad, kao šlag na tortu, sve to moraš devet puta da prođeš ako si mačak Tom. Ono što mene teši je da nisam dobio tu ulogu i da samo jednom moram biti tu, pre nego što me prozovu da mi saopšte da li sam zaslužio krila, il' me, pak, čeka rep iz bulje i vruć' lonac ubuduće. Dok mi odgovorni crtač ne pruži šansu da opet kradem jaja, žvaćem kukuruz i budem u novoj epizodi pacov statista, glavni dasa iz kanalizacije, zatečen i zblanut ali, ipak prilagođen svom okruženju. Pzdrv, Weepin', Willow, 3.
književnost.625 willow,
A i lopte šutiraju na krov škole, zar ne ? Rodio sam se na taj način što me neko pomoćno medicinsko osoblje slučajno našlo dok čučim u poljima kupusa i uplašeno brekćem i urlam k'o tenk kad se penje uz piramidu. Svi su se čudili fenomenu i niko nije hteo da mi objasni otkud ja tu i gde je moja cucla. Niko nije primetio rodu, belu i svežu i zdravu od spavanja po dimnjacima fabrika, dok je stajala gore i imala grižu savesti što je otpadak bacila pravo na Zemlju, umesto u nebesku kantu za đubre, gde bi mu, ionako, bile bolje šanse. Ko zna, kada ga recikliraju, možda od zgužvane limenke postane čovek i po ?. Posle je tiho i pomirljivo spakovala svoje sendviče i odlepršala da na neki pošteniji način zarađuje za kukuruz. Medicinska sestra, kad me je videla, popela se na stolicu i onda dosta dugo vrištala, dok nije pala u nesvest. Glavni doktor je samo skočio kroz prozor i tu se zaustavio. Mislim, na pločniku. Moju fotografiju su hteli da objave u jutarnjem izdanju "Mi živimo od nakaza kao što ste vi", ali nisu smeli, pošto bi im zabranili dalji rad, spalili im visoko predstavništvo i streljali sve portire i čistačice. Pitao sam se, čemu sav taj bes ?. Zašto im se dlanovi znoje ?. Zašto imaju mučninu i onda povraćaju u saksije sa cvećem ?. Imao sam lice od stiropora i mrtvo kamenje u očnim dupljama, kao i drugi. Bio sam ćelav, smežuran, krezav iz starta, i dosadan k'o film o pustinji, baš kako i treba. Pristojno sitan i okrugao, taman da mogu da prođem kroz obruč na košu, u dvorištu ispred bolnice. To me i opredelilo. Rešio sam, biću lopta, i to, ne ona za ping-pong, nego neki jači kalibar. Za basket. Izoštrio sam svoj talenat i ispao koristan za neke stvari. Šta da vam kažem, bio sam mlad i ambiciozan. I nadojen vrelom vodom iz tuša, jer sam bio "alavo malo stvorenje, po svim pitanjima", rekli bi. Spreman da čupam i vadim korenje i izračunavam broj stepenika i spratova u letu, i sve to bez pomoći digitrona. Spreman da se hvatam sa stvarima u koštac. Da usnulim krticama redom otvaram oči. . . . Kasnije, oni što me nisu shvatali ozbiljno, često bi me zakucavali ili gađali nasumice sa svoje polovine. Nisam im zamerao, jer sam bio lopta, a teško lopti koja se optereti mislima o razlozima zašto je bacaju okolo i pumpaju još vazduha u nju, bar dok je koriste. Svi aplauzi bili su rezervisani za preciznog strelca u svilenim gaćama i najlon čarapama, a ja mu tu dođem k'o lopta. Moja putanja je oduvek bila parket, vazduh, parket. Da sam malo duži, mogao sam čak biti i raketa, sa zadatkom zemlja,vazduh,zemlja. I ko, nas lopte, uopšte pita, šta mi osećamo ?. Lopto, kakvu kafu želite ?. Lopto, zašto ne volite da vas šutiramo u vazduh kad pobedimo protivnika ?. Lopto, opustite se malo, sve je to samo igra...Ustvari, nemojte da se opustite i razmišljajte o pumpi u dupe, koja vas onda čeka, lopto. Čak se i u poluvremenu nađe neki talenat sa tovara nepruženih šansi, da vošti i glanca svoj šut na tebi. Nikad nema odmora za lopte. Ali, lopte su tu samo da stolicama olakšaju posao i da brže prođe dva puta dvadeset minuta dosade od života i ništa više. "Poenta čitave igre je samo spasiti živu glavu, jer je to sve što imaš", piše u uputstvu za lopte. . . . I, eto. Loši glumci su opet došli do izražaja tek kad je čitava publika ili zaspala ili umrla od dosade ili se izgubila u kanti sa kokicama. Dani su sve kraći, jer Sunce rano beži iza brda, samo da ne gleda šta se dešava. A ja sad ovo pišem sa krova škole, jer sam posle nekog meča ostao bez svežine i ambicije i konačno postao izlizan i jajast i probušen. Suvišan. Pzdrv, Weepin', Willow, 3.
književnost.626 dalex, -> #625, willow
> A i lopte šutiraju na krov škole, zar ne ? Ej, ova ti baš valja. Dođe kao grejpfrut, odlično, mada gorko ne zna se...
književnost.627 willow, -> #626, dalex
>> Ej, ova ti baš valja. Dođe kao grejpfrut, odlično, mada gorko >> ne zna se... Hvala. Tako to ide. Uzmem grejpfrut,pojedem koru,a ostalo bacim :). Zezam se. Nekad smo ti i ja fino chaskali ovde, a sad su ostale samo pohvale i chutanje i plavi pulover u kom je bila neka dama iz D-mola :). Šta se desilo sa svim tim finim kritikama i munjevitim odgovorima na njih u dugim nochima bez straha i praznim danima bez nade ? :). Odgovori mi, al' molim te, budi ozbiljan dok prichamo :). Pzdrv, W,W,3.
književnost.629 smilja, -> #607, mcar
Dobro...! Smilja :)
književnost.628 smilja, -> #594, dr.grba
> Ko je to odsutan? (: Ko pita ?
književnost.630 smilja, -> #627, willow
Da li hoćeš kritiku ili mišljenje ? Smilja ?
književnost.631 smilja, -> #591, willow
> Takođe, nemam nameru da ćutim i zviždim u plafon, jer, takođe, > nisam učlanjen u "civ.savet". I mislim se, što ne bi, jebeš ga, > i ja malo žvrljao po tabli, bar dok su profesori odsutni. Nešto malo razvrata i bluda nije na odmet; kad su ne-pismeni profesori os..utni; tj. oni koji misle da su tzv. civilizoavni savet (; Dakle, nastavite žurku momci, jer dežurni urednici žive svoje živote u staklenjaku .....i ne svadjajte se !
književnost.633 willow, -> #630, smilja
>> Da li hoćeš kritiku ili mišljenje ? A šta je tu povoljnije po mene ? :). Zezam se. Zanima me mišljenje a kritiku prihvatam. Zato, Smiljo, šalji sve što ti misliš da treba tu da se kaže. Ozbiljno mislim. Pzdrv, W,W,3.
književnost.634 dalex, -> #627, willow
> Hvala. Tako to ide. Uzmem grejpfrut,pojedem koru,a ostalo bacim :). Xm, kako ono ide... Idem, nađem, družim s njim. Ok. Pa nije baš da bacim. Ono, ima tu divnih delova o basketu i tako... :) > Nekad smo ti i ja fino chaskali ovde, a sad su ostale > samo pohvale i chutanje Što jes jes (najbolji jelenko šes'), fino se džakalo. Baš čekam da neko prokomentariše ;). Čini se da malo privatizujemo predstavu, zato ti ovo i šaljem na mail a ne u konf. ;), jerbo sam se sa Seniorem izveštio samo tako... Al nije da je ćutanje. U temi ima non-stop kako autorskih poruka tako i divnih izbora, i mogu ti reći da solidno uživam u svemu tome, jedino dalexove mudrijaške brljotine što mi opasno idu na živce! > Šta se desilo sa svim tim finim kritikama i > munjevitim odgovorima na njih u dugim nochima bez straha i > praznim danima bez nade ? :). I što je još važnije, šta je sa tim dugim noćima bez straha bilo!? Pa otkud znam, razmišlja se o tome u praznim noćima bez nade (i piva) ;). Valjda gubim tač. I ne kažem ovo što sam nekad imao tač, nego pročitah negde (ne mogu se setim de), a čini mi se mnogo zgodan izraz... ;) A malo i zbog auditorijuma... sasvim malo ;)... > Odgovori mi, al' molim te, budi ozbiljan dok prichamo :). Sama pomisao nije ni nagovestila mogućnost...
književnost.635 dr.grba, -> #628, smilja
>> > Ko je to odsutan? (: >> >> Ko pita ? Šta ko kome kuda? (:
književnost.636 willow,
"Sve što još mogu osećati strah je od drveća: iz zarobljeništva otac posla tabakeru - sa mojih inicijala na poklopcu sveže je mirisalo načeto drvo. Tada sam još uvek pušio krišom iako ne beš nikog od koga bih mogao otkriven biti: razdaljina, godinama, prevelika. Sve što još uvek osećam. Sada znaš zašto u nju sklanjam turpije i olovke tako male da se više ne mogu držati u ruci: sitniš koji ne zauzima mnogo, ali jedva staje. Zašto je nikad ne upotrebih." ANA RISTOVIĆ, odlomak iz pesme "Sve što još mogu osećati..." ( iz zbirke pesama "Uže od peska" )
književnost.637 mcar,
Odlazak Pokupimo stvari i krenimo dalje, uspomena nema, jer dom ne postoji. Nasi su nervi istroseni kao oblaci. I dok sunce mirno zalazi, osecamo da su nam sve uzeli. Duboko pod talasima mutne vode, trudimo se da osetimo drhtanje zive materije. jecaje zapanjenih cula. U igri odblesaka, u igrama reci trule olupine pod mostovima i zeleni se korov u sredini januara. Odlazimo, mi nismo uspeli da postanemo ljudi, da zivimo kao ljudi. Jer osecaj je divan dok pod nogama krckaju grancice i staro lisce - tajni svedoci vremena koje smo bili nasukani u sivom svetu, zaslepljeni pred crnim svetlom. Reflektori najavljuju grcanje straha, krikove pomicnih svesti, dok pokusavaju da se prilagode, oni ostaju, oni vriste. Brod neopozivo tone i kuca se neopozivo rusi, a preziveli, oni povlace za sobom sve nepricvrscene predmete i osobe. Plivaj, plivaj, prijatna hladnoca dotice tvoje ruke. Koprena spada sa ociju. Usput su ukrasi od starog gvozdja, ukrasi od polusrusenih ljudi. Cigani kidaju naneto granje. Vetar raznosi pesak. Odlazimo, ravno. Prema svetlu. 31.01.98 MC
književnost.638 morkin, -> #627, willow
> iz D-mola :). Šta se desilo sa svim tim finim kritikama i > munjevitim odgovorima na njih u dugim nochima bez straha i > praznim danima bez nade ? :). Popalili ste se i raspisali. Ne mora to da bude loše, ali mene mrzi da čitam bilo šta duže od par ekrana. Malo samokritike ne bi bilo loše.
književnost.639 willow, -> #638, morkin
>> Popalili ste se i raspisali... To stoji. Pišem tek odnedavno ( od juna prošle godine ). Čekam da me prođe ovaj prvi talas besa, a posle ću da vidim šta ću. U svakom slučaju, prija mi. Šaljem to ovde, jer, moj brat beži i urliče :) kad mu dam da nešto od toga pročita. >> Malo samokritike ne bi bilo loše. Da, to mi je jasno. Shvatim stvari, ali tada je već suviše kasno. Već su svi pročitali, pa nikakve koristi od brisanja. Pzdrv, W,W,3.
književnost.640 willow, -> #634, dalex
>> >> Hvala. Tako to ide. Uzmem grejpfrut,pojedem koru, >> >> a ostalo bacim :). >> Pa nije baš da bacim. Ono, ima tu divnih delova o basketu >> i tako... :) Aleksa, nismo se razumeli.Mislio sam, JA bacim i jedem koru bre :). >> U temi ima non-stop kako autorskih poruka >> tako i divnih izbora... Mutiš nešto, šta si hteo da kažeš ? :).Što, na primer, nisi rek'o... U temi ima non-stop kako izbora tako i divnih autorskih poruka... :)) Zezam se. Jeste, Sezam je fino mesto za opuštanje kad se nakačiš :). >> jedino dalexove mudrijaške brljotine što mi opasno idu na živce! Iskreno, nisam video ni jednu tvoju "mudrijašku brljotinu" do sada. A kad mi opasno idu na živce, ja odem na pivce. Uz otvoreno vino, živeti je fino. :) >> >> Odgovori mi, al' molim te, budi ozbiljan dok prichamo :). >> Sama pomisao nije ni nagovestila mogućnost... ...za ikakvu budućnost. Pzdrv, W,W,3.
književnost.641 miobrado,
* Puče kičma zmiji koju mi je brat čvrsto kao uže vezao o vrat i sa grane pljusnuh u pun krvi čun. Bežim. Rog me goni, sačekuje kljun, i u bekstvu, mučen ko lednički cvet, razaznah u mraku još strašniji svet: žena s bradavicom ko isisan crv doji vranu mlekom crnim kao krv; a žohare ljudi jedu, ulov tih, i bdiju, da žohari ne pojedu njih; eno i u nebu, uz šumarka rub, zasvetluca zvezda kao zlatan zub. Ljubomir Simović ("Ukus osamdesetih"/ panorama novije srpske poezije, Miodrag Perišić, izd.: "K. novine", 1986., str. 70.)
književnost.642 miobrado,
AFTER MIDNIGHT Vera me zbunjuje. Rastura. Tmurne litice, podnožja: sneg što veje kroz tamu. Iz ovog sveta ne vidim noć u kojoj se sve vidi. Moraću kupiti šibice za razvoj svesti. Za javu. Da bi se jasnije videlo dovoljno je ne spavati. Jutro će samo doći i kokoš podići glavu. Pod toplim perjem, pritajena, suština čak ni ne mrda. Bog hrče. Sanja erotski san. Strasno prilazi vragu. Vladimir Kopicl ("Vapaji & konstrukcije", str. 9. i 10. izd. : "Matica srpska", Novi Sad 1986.)
književnost.643 mcar,
Grad Nikad, tu u stvari i nije bilo grada - zbunjeni seljaci penjali su se uz Balkansku i ka Zelenom Vencu. Nosili su zemlju na opancima, kao amajliju, za srecu. Pazili su da ih ne zavedu price dokonih skolaraca, sva cuda sveta i strani namestaj sto su ga zadrigli trgovci dovlacili iz Beca. I nikada nicega nije bilo uvek su samo debeli macori skakali po smecu. MC
književnost.644 morkin, -> #639, willow
> >> Popalili ste se i raspisali... > To stoji. Pišem tek odnedavno ( od juna prošle godine ). Čekam da Nemoj sad da se obeshrabriš - ja jednostavno nemam dovoljno vremena da čitam mnogo dugačke poruke, možda ima ljudi koje ne mrzi. Lično, skloniji sam prozi.
književnost.645 willow,
Smrt u spavaćici Budi se i ustaje. Pije kafu i puši neke otmene cigarete. Doručak izbegava. Želi da bude vitka, brza, i tiha i kao i svaka druga Dama želi da bude voljena od svih. Onda uzima svoj notes i čita raspored za danas. W,W,3.
književnost.646 dalex, -> #644, morkin
> čitam mnogo dugačke poruke, možda ima ljudi koje ne mrzi. Lično, > skloniji sam prozi. Ok, normalizovano na morkina, proza, jedva duže od 2 ekrana ;>... Trepavica Marina i ja sedimo na bedemu Kalemegdanske tvrđave u letnje popodne. Ispod nas ambis, malo dalje kula Nebojša, reka. Sunce se presijava u Marininim očima, sve je idealno osim mišićavog mladića u tesnoj majci koji nešto dalje nepristojno cmače svoju devojku, ali ne obazirem se na njega... Pričam Marini o temi koju jako dobro poznajem. Njoj imponuje moj način govora, gleda me caklećim pogledom i misli da sam genije. To nije sasvim tačno, samo sam u intelektualnom pogledu dosta ispred nje. Pričam samouvereno, prija mi opčinjeni pogled, mada zapravo većim delom uma pratim njen unutrašnji svet. Marina je odavno zatelebana, ali jedva je to uspela sebi da prizna, a sad se lomi kako da meni stavi do znanja. Sluša me pažljivo, želeći da svojom koncentracijom pokaže koliko joj je stalo, ne govori, ali pogled govori više od reči. Vidim je kao na dlanu, mislim, eh, Marina, voleo bih da nisi toliko stidljiva... Onda na njenom obrazu spazim - trepavicu. Naravno, prezirem sujeverje, to su priče za glupake, ali u ovom posebnom slučaju smatram da će pomoći da Marina konačno kaže ono što oboje već znamo. Uzimam trepušku između palca i kažiprsta, pogledam je vragolasto. "Zamisli želju" , kažem. Ona zatvara oči, nešto kasnije ih otvara, sa smeškom, bira kažiprst... "Hu-Hu", jednom, drugi put, treći put... Otvaram prste "Ispuniće ti se želja", kažem i zadovoljan razvojem situacije, lepim trepu na njen lepi vratić. Dobro sam to smislio, čestitam sebi. Ej, misliš da si mala lukavica, a ne znaš da sam ja sve i uradio samo zato što znam šta ćeš poželeti. Zatvaram oči, u očekivanju poljupca. Eto, Marina, sada imaš šlagvort da učiniš ono što ti je u mislima. A nećeš biti ni svesna da ispunjavaš i moju želju, mislim zadovoljno, i već osećam da lebdim, da sam bez težine, hajde, hoćeš li se odvažiti... Zatim shvatam da je osećaj lebdenja i suviše stvaran, otvaram oči začuđen. Uspevam da shvatim da ja to padam u ambis. Uspevam da u kratkom trzaju oka ugledam gore, na bedemu, mišićavog mladića kako prilazi Marini, osmehnutoj. Ne uspevam da shvatim šta se u stvari dogodilo zbog blizine katastrofe, međutim um mi je zauzet time, pa odlazim bez vriska... Joj (:
književnost.647 dule.n, -> #646, dalex
│ Ok, normalizovano na morkina, proza, jedva duže od 2 ekrana ;>... │ │ Trepavica └─────────────────── Ja sam zaista uživao, ne znam za druge. Samo toliko. :) A što se tiče dužine, kad je nešto prijatno za čitanje, kao ovo, dva i po "ekrana" su vremenski bljesak! :)
književnost.648 mcar, -> #646, dalex
Vesela prica, nema sta. MC
književnost.649 mcar,
GLADAN N. se upravo gusi od spoljnih utisaka. Ulica je skoro utihnula, cuje se udaljena buka autobusa sa okretnice kod velike pijace. Sunce lagano zalazi i prljavi zidovi kuca postaju crvenkasti. Kao uznemireni pas tragac, N. gleda zidove, gleda u crne rupe - kapije, gleda kako zjape. Zbunjuje ga kontrast izmedju tih mracnih rupa i mediteranski svetlih zidova. Pokusava da proguta sve to sto mu cula serviraju, ne ide. "Opet sam lose raspolozen", misli. Zuri za zenama, okrece se, pokusava sebi da objasni zbog cega ga toliko privlace, analizaira svoje misli, "kada bi mogao da se pretvori u veliki falus, u besramnog psa, i onda..." Pijaca, prosjaci koji su udove izgubili u ratu i miru, ruznoca defektnih i zapustenih ljudi, nezanimljivi perfekcionizam polugolih dama svih uzrasta. Otreznjujuci kontrast dve forme mesa, bol zbog truljenja i propadanja. Umirujuce saznanje samo na trenutak usporava N. -a, malo kasnije, prepusta se omamljuju}oj pozudi. Doima ga zivot koji treperi sa njihovih usana, ociju, svega. Ne pokrece ga vise vlastita volja, on mora da gleda, tu ne postoji doza uzivanja prevejanog hedoniste, samo tupa, bolna strast. "Kao pas", misli N. i cini se da je odavno nadziveo stid. Poznati miris, polivaci ulica. N. bezi, niz strminu se slivaju ostaci paprika i kore od lubenica. Sve to traje neko vreme u njegovom mozgu, veselo okretanje otkinutih sljiva koje za tren zastaju na kamenim kockama kaldrme. "Gladan sam zivota, gladan", jeca N. u sebi, pitajuci se zasto sve to oseca, zasto se nada da je istina mozda tu, ispod trulih kora, iza prljavog nosaca koji spava na kartonu u kolicima. Sve se to mesa u odblesku htenja, zarke zelje da se oseti i dozivi, da se pojaca intenzitet tripa, tog suludog, nerazumnog sna, da se zagrize kamen i posle zadovoljno ispljunu slomljeni zubi. Jer bol je jedna od manifestacija zivota. Sumnjamo da smo mrtvi, treba nam dokaz. MC
književnost.650 stefan, -> #646, dalex
> Ne uspevam da shvatim šta se u stvari dogodilo zbog blizine katastrofe, > međutim um mi je zauzet time, pa odlazim bez vriska... Tako malo vremena a tako puno ukusa... ;)
književnost.651 willow,
"Danas mi kćerka nije dala da spavam posle ručka; izmlatih siroto dete, a posle me strašno grizla savest - svejedno nikako nisam mogao da zaspim. Šta se to dešava sa mnom ? Šta je to nateralo mene, koji ni bubu ne bih zgazio, da tučem decu, razbijam tanjire, udaram glavom o zid, gužvam i cepam novine, grizem salvete ? Iz kakvog to opakog semena klija bes što me guši ?..." MOMO KAPOR, odlomak iz romana "OD SEDAM DO TRI"
književnost.652 supers, -> #646, dalex
>> Ne uspevam da shvatim šta se u stvari dogodilo zbog blizine katastrofe, >> međutim um mi je zauzet time, pa odlazim bez vriska... Divno :) Usudiću se da tvrdim da je ova priča najbolje ostvarenje Sezamovca u konfi za ovaj mesec :) Ako ništa drugo, ima glavu i rep ;) Mislim da ne može svako literarno ostvarenje da ponese naziv pesma. Predlažem kolegama willow i mcar da na nekoj svojoj nedavno poslatoj pesmi (recimo, Nadrkanost i Grad, respektivno) spoje stihove u jedan red, dodaju znakove interpunkcije i srede redosled reči u rečenici tamo gde je potrebno - pa da ponovo pročitaju ex-pesmu. Mislim da se neće izgubiti ništa od izvornog značenja i ritma, a dobiće se na preglednosti.
književnost.653 kum.djole,
Usek Dok ćutim. I razmišljam. Kako mi zidaš kuću bez točkova i leptir ti na kosi čuči i smeje se i đavo što vitla repinom u tvojim očima sad me gleda. Dok spavam. I sanjam. Kako mi kamenje slažeš preko tela i slavuj ti na ramenu nešto tiho priča i sekira za pojasom što se cedi sad me žali. Dok čekam. I trepćem. Kako mi u meso ubadaš lepljivo trnje neko i bereš slatku paprat sa mojih usana i vatra što je maločas zapali sad me peče. Dok pišem. I drhtim. Kako mi mazno strujiš kroz vene i lomiš mi prste što te otkriše i trag koji ostavljam za sobom sad me pamti.
književnost.654 willow,
Kad Sve stoji i Ništa se ne pomera Eto, opet stojim na terasi sam, a vetar mi radi, znate već, ono, "blago meni...", sa licem i kosom. Gledam svoje kuče, a kuče gleda u mene, i tako se mi gledamo, on sa svog lanca i ja sa svoje terase, i osećam da on sad u sebi misli, "ti pričaš kako ti je loše, a šta ja da kažem...". Onda uđem nazad u sobu i tu tek ima svašta da se vidi... Uredno složene prazne flaše uza zid, štrokavi tanjiri, pažljivo raspoređeni po stolu, imam i džak u uglu sobe, tu trenutno trpam đubre, dok ne nabavim neki sobni kontejner i konačno to rešim, jednom za svagda. Pauci me smatraju za dobrog komšiju, znate već, ne diram ih, nisu oni krivi što su pauci i što imaju potrebu da grade mreže od plafona ka podu. Krive su muve ako upadnu, znate kako to ide, navuku se na tanak led... A muve su poznate po tome da ih sve zanima, ako znate na šta mislim... Kontra-pol nemam, ali imao sam ga, jednom, jesam, jesam, bilo je davno i ne sećam se kako je izgledalo sve to, samo znam da je bilo bajno. Ali, znate, mislim, tako ja gledam na to, ljudi najbrže i zaborave najlepše stvari, jer to pomaže da i one manje, mnogo manje lepše stvari, budu podnošljive i znate već, prihvatljive. Evo, i čitava ova soba, to vam je jedan veliki simbol il' vic, kako god hoćete, čekanja i prihvatanja, da stvari počnu da se odvijaju same od sebe, znate već, u trenucima kad sve stoji i ništa se ne pomera, ne znam kako bolje da se izrazim. Pzdrv, W,W,3.
književnost.655 willow, -> #652, supers
>> Predlažem kolegama willow i mcar da na nekoj svojoj nedavno >> poslatoj pesmi (recimo, Nadrkanost i Grad, respektivno) spoje >> stihove u jedan red, dodaju znakove interpunkcije i srede >> redosled reči u rečenici tamo gde je potrebno - pa da ponovo >> pročitaju ex-pesmu. Stanislave, hvala ti na sugestiji. Probaću. Ali, to, kolege... Mislim, što da se zavaravamo ?. "rdejan" je jednom lepo rekao..."ovde je neko trunka kvaliteta, dok su svi ostali gomila kvantiteta". A moderator "viceva" sigurno se razume u te stvari, zar ne ?. Pzdrv,W,W,3.
književnost.656 mcar,
Oblak Vedar dan, nebo prosarano malim oblacima. Gospodar i njegova gospodarica sede u vrtu i piju kafu iz ukradenih soljica sa grbom. Primetivsi sliku oblaka u ogledalu tecnosti, gospodar se namrsti. "Dodji da vidis", kaze supruzi, "oblak u mojoj kafi". Ona se naginje, "Ne volim oblake", izjavljuje. Gospodar duva u solju ne bi li rasprsio oblake i oni na trenutak nestaju, ali kada se povrsina kafe umiri oblacak je ponovo tu. Iznerviran, gospodar uzima kasicicu i besno mesa sadrzinu solje. Gotovo je, nema vise bezobraznog oblaka, gospodar je sada zaista zadovoljan. Na povrsinu izbija talog. MC
književnost.657 mcar,
Mom drugu neophodna je knjiga "Goli majmun". Potrebno mu je da je fotokopira. Ako neko ima pomenutu knjigu, molim da mu javi tel: 632-013, Zoran.
književnost.658 dalex, -> #653, kum.djole
> Dok ćutim. > I razmišljam. > Kako mi zidaš kuću bez točkova > i leptir ti na kosi čuči i smeje se > i đavo što vitla repinom u tvojim očima > sad me gleda. TRAS, TRAS i gotovo. Nisam stigo ni da vidim odakle me zviznulo. Dobilo me skroz. Uz 'ne znam šta & kapu itd. :) ', najbolje što sam od tebe pročitao.
književnost.659 willow, -> #653, kum.djole
Džo, jaka pesma. Pzdrv, W,W,3.
književnost.660 supers, -> #655, willow
>> Stanislave, hvala ti na sugestiji. Probaću. Ali, to, kolege... >> Mislim, što da se zavaravamo ?. >> "rdejan" je jednom lepo rekao..."ovde je neko trunka kvaliteta, >> dok su svi ostali gomila kvantiteta". A moderator "viceva" sigurno >> se razume u te stvari, zar ne ?. A ti se razumeš u ironiju, očigledno... Nemoj da si na kraj srca :)
književnost.661 dalex, -> #656, mcar
> Oblak Dobra priča, čini mi se već je bila...
književnost.662 dalex, -> #652, supers
> Divno :) Usudiću se da tvrdim da je ova priča najbolje ostvarenje > Sezamovca u konfi za ovaj mesec :) Ako ništa drugo, ima glavu i rep ;) Hvala tebi na lepim rečima, začinjenim još lepšim smajlijima.
književnost.663 dalex, -> #648, mcar
> Vesela prica, nema sta. Nije. A trebalo je da bude. Hteo sam da bude lagana i zabavna, i nisam uspeo. Jednostavno nije išlo. Poslednja rečenica joj daje, po meni, neki prizvuk morbidnosti, al sam ostavio jer mi se dopada. Mislim da tu 'ima priče'. I da bi dobar pisac napisao nešto stvarno dobro i zabavno (to ne povlači jedno drugo, al ovde je to bila moja zamisao), a od mene - ovoliko.
književnost.664 mcar, -> #661, dalex
Izvinjavam se ako sam ponovio pricu, ne znam vise sta sam slao, sta nisam. MC
književnost.665 smilja, -> #633, willow
> Pzdrv, W,W,3. Poneka priča ili pesma ili što drugo me podseti na moje sabesednike iz gimnazijskih dana..T.S. Eliot..V.B.Jejts. Kao da su epistole upućene iz nekih apokaliptičkih snova, neispunjenih želja kao rapsodije što se raspadaju, jer ih nešto isuviše jako drma u korenu bića. Ponekad izgleda da pišeš posle dugih i neprospavanih noći dok čekaš da kiša prestane dok čekaš da otvoriš oči dok čekaš budućnost i pitaš se da li je već ona samo jedna izbledela pesma..(: Čovek ili Senka ? Koračaš tiho u gorku slast i bojiš se ljudske izdaje ! U velikom gradu nema doline, bar je ja ne vidim ili sam odavno oslepela...;) > Zanima me mišljenje a kritiku prihvatam. Ovo je samo jedno privatno mišljenje.. ja ne pišem kritike, naročito ne pesnicima jer nisam pesnik i mislim da na to nemam prava ! Teško je napipati govor a još teže izreći misao... Dugo nisam čitala ovu temu književnost na SEZAM-u; od sad ću biti pažljivija... jer izmedju ideje i stvarnosti je jaz (: Smilja :) tzv. dežurni filozof P.S. Većina njih, filozofa nije imala dobar sluh za iracionalno..
književnost.666 willow, -> #665, smilja
Pozdrav Smilji, dežurnom filozofu + uspešnom psiho-analitičaru :) >> Ponekad izgleda da pišeš posle dugih i neprospavanih noći >> dok čekaš da kiša prestane dok čekaš da otvoriš oči dok >> čekaš budućnost i pitaš se da li je već ona samo jedna izbledela >> pesma..(: Mada kiša ne igra neku značajniju ulogu u mom raspoloženju :), pogodila si. Evo primera... "Ozonske rupe rastu k'o kvasac. Mrtva priroda iskače iz slika i osvaja svet. Milijarde ljudi čeka u redu da kupi poslednje dve jabuke, grozd i breskvu što su preostali... Stiže Apokalipsa pa na kvadrat... ...Grmi. Nebo se pretvara u pretnju. Ljudi vrište i padaju sa ivice Zemlje. Ljubim Sanju. Jedna letilica uzleće..." Odlomak iz priče koju nikad nisam poslao ovde, jer me blam :). >> Čovek ili Senka ? Koračaš tiho u gorku slast i bojiš se ljudske >> izdaje ! "Opsadno stanje i uzbuna. Beba pod šlemom. Tenk u dnevnoj sobi, minsko polje pod jastukom, mitraljesko gnezdo u kolevci do prozora. Sve je na svom mestu i mir opet može da počne..." Odlomak iz iste te priče koju nikad nisam poslao ovde jer me blam :) >> U velikom gradu nema doline, bar je ja ne vidim ili sam odavno >> oslepela...;) "Deco, sklonite se sa igrališta. Stižu kamioni !. Deco, sagnite glave. Vraćaju se bombarderi !..." Jasno je čega je ovo odlomak deo :). >> Ovo je samo jedno privatno mišljenje.. Hvala na privatnom mišljenju. To je dovoljno i sve što i očekujem. >> jer nisam pesnik i mislim da na to nemam prava ! Ja ne mislim da sam pesnik, mada mislim da ipak imam to neko pravo da zabeležim svoje raspoloženje na papir i to posle okačim ovde. Žao mi je što sam jedan od "nadrkanih konja ludila" :). Mnogo bih više voleo da sam, na primer, "palma na otoku nečije sreće" :)). Pzdrv, W,W,3. P.S. Drago mi je što se razumemo :). P.P.S. "Sanjam Ženu-Dogu i te kandže i te zube i taj puter kako se topi..." ;)
književnost.667 dr.grba, -> #665, smilja
>> P.S. Većina njih, filozofa nije imala dobar sluh za iracionalno.. Mimikrija: šta ćeš iracionalnije od filozofije? (:O
književnost.669 smilja, -> #666, willow
> Žao mi je što sam jedan od "nadrkanih konja ludila" :). Mnogo bih > više voleo da sam, na primer, "palma na otoku nečije sreće" :)). U žabokrečini dosade i ponavljanja svakodnevnice samo pamćenje izbacuje u visinu uvrnute stvari..!!!!!!!! Ajde' sahrani mrtvace;) Žao mi je / Vole bih ...HM :):) Sanjaj i dalje :) Smilja
književnost.668 smilja, -> #655, willow
> "rdejan" je jednom lepo rekao..."ovde je neko trunka kvaliteta, > dok su svi ostali gomila kvantiteta". A moderator "viceva" sigurno > se razume u te stvari, zar ne ?. Na žalost ovo je zemlja kaktusa, pusta zemlja..u kojoj svega ima kao na otpadu i jad i beda je u tome što se kod nas mnoge stvari svode u priči na vic..mahanje alatkom....a ne gadjaju u metu... već samo grebu kao mačka i prave štetu;) Smilja (:
književnost.670 mcar,
Simbolicko resenje - esej o kosnici Posmatrajmo primer jednog pogresnog shvatanja kontrole. Pisac pokusava da napravi paralelu izmedju kontrole kod slozenog sistema kosnice i kontrole kod ljudi. U isto vreme on procenjuje slozenu kontrolu kosnice simbolickim vrednovanjem karakteristicnim za ljude. Primetimo da se kroz esej o kosnici provlaci potreba za tzv "opservabilnosti" tj pisac pokusava da izvrsi potpunu simbolicku opservaciju sistema kosnice i da "objasnjenje" za prirodne procese na osnovu kojih funkcionise kosnica. Simbolicko resenje jednacina kosnice on ne moze dati jer jednacine kosnice ne postoje, bez obzira na relativno niski stepen slozenosti sistema kosnice u odnosu na u odnosu na celokupnu prirodu. U tekstu o kosnici dakle provejava potreba za opservacijom. Pisac dakle nevesto sakriva podsvesni aksiom da iza opservacije sledi kontrola. Potreba za kontrola svega i svacega lezi u samom piscu, bez obzira kako se on uspesno ili neuspesno trudio da je sakrije. Na primeru neuspeha ovog eseja o kontroli mozemo sagledati snagu i ukorenjenost nacina razmisljanja zasnovanog na kontroli. U ovakvom nacinu razmisljanja priroda oko nas, ukljucujuci i druge ljude, samo sto ne place od zelje da bude "opservirana" i "kontrolisana". Primetimo da u sakrivanju svojih pravih nagona covek-pisac eseja o kontroli ne govori o razumevanju. Razumevanje je isuvise slozeno, kontrola je daleko jednostavnija. Put do razumevanja je tegoban i komplikovan i zahteva izmenu subjekta kontrole. U modelu unutrasnjeg dijaloga subjekt kontrole ne zeli da se promeni, on je taj koji menja, inace je nepromenljiv u odnosu na objekt koji zeli da kontrolise. Zedj za "matematickim" objasnjenjem ovog autora potice od magicne zavodljivosti matematike koja navodno "dopusta" punu kontrolu nad simbolima. ------------------------------------------------------------------------------ Procitajmo sada prvi deo eseja KONTROLA NJOM SAMOM iz 1993. godine: KONTROLA NJOM SAMOM Pcela ulece u kosnicu, medju hiljade istih i jedne razlicite. Razlicita pcela luci enzime koji ostale cini jednakim i bespolnim. Time i apsolutno pokornim. To je nevidljiva mreza, nevidljivo tkanje zapovesti. Pcela je pripremljena za svoju dvostruku ulogu, da slobodno leti i donosi cvetni prah u kosnicu, ali ona u tome ima svoju funkciju koju obavlja bespogovorno, jer i sam smisao smisla u njoj ne postoji. Ali kad naidje na cvetno polje, ona o tome obavestava druge pcele, komplikovanom igrom, u kojoj pravi matematicki model prostora oko kosnice sa suncem kao referentnom tackom. Naravno u prirodnom polarnom koordinatnom sistemu. Pcela se pokrece tako jer ne moze da se pokrene drugacije, uklopljena neumitno u sam mehanizam vrhovnog uma kosnice, u kojoj robuje. Matica moze da se razmnozava, i nema potrebe da cini bilo sta drugo. Dakle zivot pcele radilice, kao i matice, sam je po sebi kontrolisan i stanja u kojima iste jesu. Ponasanja se uvek mogu predvideti sa gotovo stoprocentnom verovatnocom. Kontrola je potpuna i sveobuhvatna, jednostavno, kontrola je izvan domena pitanja. ------------------------------------------------------------------------------- U drugom delu eseja autor pokusava da protegne svoja razmisljanja na objasnjenje ponasanje ljudi. Usled strogo emocionalne antropocentricnosti autor nece pribeci "prirodnonaucnom" objasnjenju vec ce se potruditi da stvari objasni tzv "psiholoskom" simbolikom zasnovanom na relativno nejasnim simbolima zadovoljstva - nezadovoljstva, potcinjenosti-oslobodjenja, pokoravanje-pobuna itd. Zasto ovi simboli? Prvo, autor nesvesno priznaje da cak ni svoje (ljudsko) ponasanje ne moze objasniti simbolickom algebrom (prirodnonaucnom)(iako se radi na tome). Drugo, autor priznaje da ne moze biti objektivan i na isti nacin objasnjavati ponasanje dva prirodna organizma - sistema. Trece, autor priznaje da je najveci deo uzroka za ponasanje pripadnika vlastite vrste u domenu tajne - misterije. I konacno cetvrto, pesnmicki uzleti kod drugog dela ocog eseja uukazuju na cinjenicu da se ponasanje slozenijeg sistema (coveka) teze moze objasniti tzv racionalnim simbolima vec se za objasnjene moraju koristiti tzv iracionalni ili psiholoski simboli. (uslovno racionalni i uslovno simbolicki) Snaga iracionalnih simbola pri objasnjenu ponasanja ljudi i nemogucstvo bekstva od istih ukazuje na krah simbolickog - unutrasnjeg dijaloga u domenu opservacije. A od opservacije do kontrole samo je mali korak. ----------------------------------------------------------------------------- Drugi deo KONTROLA NJOM SAMOM: Problem koji nastaje kod ljudi je taj sto se mehanizmi i efekti kontrole stalno menjaju. Pogledajmo kako vojnici uce da gaze strojevi korak i da pevaju koracnice. Prisilno forsiranje njihovih neurona da izvedu ponovljene i neprirodne pokrete na kraju je dovodilo do sigurnog efekta srece pri ovim radnjama. Svaki put kada bih ih gledao, secao bih se dana kada sam ja cinio to isto: Telo se trese i odzvanjaju unutrasnji organi pri svakom pokretu. Ritam polako ali sigurno nadvladava svaku individualnost, ruke i noge vojnika polako ali sigurno i bez njihove volje pocinju da dobiujaju onaj lako prepoznatljivi blesavi izgled, uzvisen izgled. Neumitnost stapanja je velika i njima se cini da ucestvuju u nekom velikom poduhvatu, tresu se. Oficir, ili nadlezni, urla u zanosu i oni su vec uvereni da stvaraju umetnicko delo i gledaju iz masine pogledom u kome se okolne ravnice i nebo pomeraju gore dole, u ritmu koraka, ruke im se sve uigranije i uigranije krecu, gore dole, lica im postaju ponosita, cvrsta i oni postaju ponosni na svoje delo. Radost uspesno izvedene vezbe je velika, to je radost dresiranog psa kada vrati baceni stap. Dakle potreba za kontrolom postoji, i ona je veca od potrebe da se bude slobodan. Kasnije oficir nece biti potreban, i oni ce sve ovo izvoditi sami, srecni sto sami sebe kontrolisu. ------------------------------------------------------------------------------- Poetika dozivljenog u ovoj prici nece biti dovoljna da nas gane. ------------------------------------------------------------------------------- U prwethodnm eseju: "Simbolicko resenje" primecujemo ciklicni pokret kontrole. Autor opservira svoju raniju opservaciju. Kaze da je ona na korak do kontrole. Istovremeno ne primecujuci da je i on (drugi) (jer dva puta se ne ulazi u istu reku), takodje na korak do kontrole i samo sto se nije okliznuo kao i u svakoj neobjasnjivoj misaonoj igri sa mnostvom parametara. MC
književnost.671 mcar, -> #666, willow
Willow, odlican si, nema sta da te bude blam. Marko ps. Ako ne kazemo to sto imamo, cemu sve ostalo.
književnost.672 willow, -> #671, mcar
Hvala ti, Markoni. Pokušaću da se oslobodim i izbacim to iz sebe :). Svi mi ovde smo dobri. Treba nam samo još vremena, još piva i još dobrih priča i onda će sve da bude O.K. Zato, evo, svim juzerima koji pišu, želim uspešnu i plodonosnu nedelju, puno lepih ideja i dovoljno spretne prste da sve to zabeleže. Pzdrv, W,W,3.
književnost.673 willow,
"Adolf u zemlji čuda" "Presecite kroz šumarak, pa preko livade, tu ćete naići na utabanu stazu, onda dalje nastavite njom, i posle par minuta bićete gore...", rekoše mu neki čobani uz put. Zahvalio im se, poželeo im svako dobro, pa krenuo prema šumarku. Ljudi su ga ispratili pogledom, a ovcama je trava ipak bila mnogo zanimljivija. Kučići su osmatrali stado u akciji. Muve su zujale. Pošto je pažljivo sledio instrukcije, uskoro je stigao na vrh brda. Pogledao je oko sebe. I gore, i dole, svuda je bilo toliko prirode, toliko zelene i plave i žute boje. Bezimeni bregovi, čisti tepisi pašnjaka i uhranjene krave, mnogo plavog neba, zdravo i jako drveće. Postavio je štafelaj, iz torbe izvadio neophodan pribor, spremio boju, pojeo jabuku i počeo da slika. Da završi, trebalo mu je par sati, al' trud se isplatio. Ono što je njegovo mačje oko videlo, njegove spretne ruke, prenele su na platno. Sve je bilo na svom mestu, svaka travka, mrav i krtičnjak, bili su tu. Gledao je sliku neko vreme, divio se i divio i konačno odlučio da je nazove "Adolf u zemlji čuda". Protegao se. Zatim je pokupio svoj alat, iskenjao se u žbunju, i krenuo kući, zadovoljan svojim dobro obavljenim poslom. Za trenutak se okrenuo, pogledao niz brdo zadnji put, a njegove oči su govorile..."Bože, kad samo pomislim da će, od sutra, sve ovo biti moje...". Nasmejao se, i požurio, jer, spuštalo se veče. Poslednje veče pred poslednju noć pred prvo jutro prvog dana... Pzdrv, W,W,3.
književnost.674 morkin, -> #646, dalex
> Zatim shvatam da je osećaj lebdenja i suviše stvaran, otvaram oči > začuđen. Uspevam da shvatim da ja to padam u ambis. > Uspevam da u kratkom trzaju oka ugledam gore, na bedemu, mišićavog > mladića kako prilazi Marini, osmehnutoj. > > Ne uspevam da shvatim šta se u stvari dogodilo zbog blizine > katastrofe, međutim um mi je zauzet time, pa odlazim bez vriska... Odlično! Obožavam priče koje na samom kraju gube smisao. Potpuno sam prevaren jer sam mislio da je to još jedna ljubavna priča. Lepo sam zamislio ambijent jer je za njega vezano nekoliko ljubavnih uspeha. No, da ne širimo temu (Senior mi nije pod šifrom) imam i par kritika: 1. Kakav je motiv devojke da te gurne? 2. Kraj mora da bude nagliji, bez onog objašnjenja kako nemo padaš.
književnost.675 supers, -> #674, morkin
>> 1. Kakav je motiv devojke da te gurne? >> 2. Kraj mora da bude nagliji, bez onog objašnjenja kako nemo padaš. Koliko sam ja razumeo dalexovu priču, ne treba preterano lupati glavu oko toga zašto je Marini nabildovani grmalj dovoljan razlog da baci niz liticu pametnog & zgodnog mladića. Priča nije fokusirana na objektivnom (Basara bi rekao, na istorijskim činjenicama), nego na subjektivnoj istoriji glavnog junaka. Junakov ego se skotrljao niz Kalemegdan, ne junak :)
književnost.677 ranx, -> #625, willow
> A i lopte šutiraju na krov škole, zar ne ? Volim priče koje me razvesele.
književnost.678 morkin, -> #674, morkin
> Odlično! Obožavam priče koje na samom kraju gube smisao. Potpuno Ih, htedoh reći MENJAJU, a ne GUBE... Sorry.
književnost.679 morkin, -> #675, supers
> Koliko sam ja razumeo dalexovu priču, ne treba preterano lupati > glavu oko toga zašto je Marini nabildovani grmalj dovoljan razlog da > baci niz liticu pametnog & zgodnog mladića. Priča nije fokusirana na > objektivnom (Basara bi rekao, na istorijskim činjenicama), nego na > subjektivnoj istoriji glavnog junaka. Junakov ego se skotrljao niz > Kalemegdan, ne junak :) Dobro, ali u koji žanr bi ti svrstao tu priču? Počinje kao klasična (i lepa) ljubavna priča, a završava se kao triler, horor ili nešto između. Baš ta nedorečenost na kraju mi smeta. Bilo bi dobro da glavnom junaku sine kroz glavu neka misao koja te navodi da opet pročitaš ceo tekst i da vidiš u kojoj si bio zabludi...
književnost.680 dalex, -> #674, morkin
'Ali Bubi, postoje knjige koje se ne završavaju hepiendom.' 'To nije književnost!' (c) 'Anđeli...' Trepavica v2.0 (resurrection) Sedim na bedemu Kalemegdanske tvrđave u letnje popodne. Ispred mene ambis, kula Nebojša, reka. Sve je idealno, al ja sam u bedaku, jer nešto dalje sedi Marina, sa tim tipom, mišićavkom, a ja sam sam. Posebno me iritira drečavi kačket koji stoji sa strane, uobražen i razmetljiv, kao i njegov vlasnik. Uspevam da uhvatim na trenutke njen pogled preko šifonjera što nas razdvaja, i to je jedino što me u stvari zadržava ovde. Dođe mi da se bacim sa bedema dok posmatram kako dileja slaže žvaku i 'švalerski' se neprimetno primiče, to me zakucava do bezumlja. A tada (zemljo progutaj me, munjo isprži me) je dodiruje po obrazu. Uffffffff, dobro je, samo trepavica, smirujem se dok gledam kako je sklopio prste. "Hu-Hu", jednom, drugi put, treći put. Eh, Marina, kad bi samo ispravno poželela, mislim tugaljivo. 'Plakar' lepi trepu na njen savršeni vratić (lagani preskok srca), ona se vragolasto osmehuje... Zatim mu pokazuje nešto u pravcu Novog Beograda, na drugu stranu. Dok razvijotka napreže oči, šireći pri tome mišiće kao da će to pomoći, jedva da uočavam neprimetni pokret ruke, tek, kačket se u sledećem trenutku kotrlja niz bedem. 'Ma ništa, odma ću ja to!', veselo kaže mišićavi, o-ruk, spušta se na drugu stranu demonstrirajući definiciju, i šireći se odskakuće za kapom. Marina mi prilazi. Ispunjava me osećaj blaženstva, dok pokušavam da skontam šta se desilo, pomešan sa imbecilnim osećajem zbuna kojim sam efikasno upropastio nekoliko dobrih prilika u životu i zbog kog sada izgledam kao tele. 'Ne može da se popne odavde, mora da ide okolo, al da ipak krenemo, a?', pita Marina. 'Izgledaš ko tele', dodaje. Krećem, sa Marininom rukom u svojoj, i kad se malo pribrah uspevam da sročim 'Ej, pa želje su nam se poklopile! Ti si genije!'. 'Samo sam u intelektualnom pogledu dosta ispred tebe', kaže ležerno sa onim svojim predivnim osmehom. 'A poželela sam da mi napišeš priču. I uopšte nisam sujeverna...' Dan se pretvara u kaleidoskop bilistavih šljokica, paperjasti oblaci optimistički namiguju klizeći nebeskim plavetnilom, volim ovaj grad, volim ovaj bedem, volim atletu koji nabija kondiciju trčeći oko Kališa sa onim predivnim kačketom u rukama, volim te Marina!! , prolama se mojim venama u nekontrolisanom naletu emocija, dok zavezanih usta hodam pored nje - kao tele.
književnost.681 supers, -> #679, morkin
>> > subjektivnoj istoriji glavnog junaka. Junakov ego se skotrljao niz >> > Kalemegdan, ne junak :) >> Dobro, ali u koji žanr bi ti svrstao tu priču? Počinje kao klasična (i >> lepa) ljubavna priča, a završava se kao triler, horor ili nešto između. >> Baš ta nedorečenost na kraju mi smeta. Kakav crni horor? S obzirom da "Kraj je veka, postmoderno doba" (C) Ranko Amadeus, ne treba se preterano uzbuđivati nad padom glavnih junaka u ambis. Kao što smo upravo videli iz priče "Povratak trepavice" ;) taj pad je bio samo prolazna kriza. Ni trenutka nisam sumnjao da dalexova "Trepavica" ima svoj logični nastavak. Moja "Noć pod svetlošću kose" će takođe dobiti svoj nastavak, čak bih se usudio reći da moja pripovetka predstavlja ekvivalent dalexove :) Mada, nikako da zagrejem stolicu i napišem svoj nastavak kako valja. Iako u mojoj priči oboje ostaju da sede za stolom sve do kraja, bojim se da sam fabulu radnje ;) (bar u sferi unutrašnjeg monologa) zakomplikovao daleko više nego dalex sa svojim padom niz Kalemegdan ;)
književnost.682 dalex, -> #681, supers
> Ni trenutka nisam sumnjao da dalexova "Trepavica" ima svoj logični > nastavak. U pripremi: 'Sex & nasilje na bedemu', veliki komercijalni hit. 'Judgement day na bedemu', urnebesna hi-tech akcija sa skupim efektima. 'Life on the bedem after nuclear explosion', ozbiljna i duboka melodrama sa socijalnom tematikom. :)
književnost.683 mcar,
Dosada Kad ohladi se zemlja, dodje zima i shnijeg padne na ove gore i krseve. I nema sunca, strasti i radosti, ni djevojaka bijelih, njihove nagosti. Dosada pane pod ove sure planine i zivot davi svoijem sivim rukama. Tad shijednem u auto, i ravno niza stranu, dolje ka obali, poletim. Jurim nad ponorima, trkam se s burom. I samo rijetko usporim, da u pokretu pucam u znakove. A hladno more dolje, pijeni bijesno i prkosno. MC
književnost.684 dalex, -> #674, morkin
> Odlično! Obožavam priče koje na samom kraju gube smisao. Ovo je bio komentar po mom ukusu, nije trebalo da se ispravljaš ;). > 1. Kakav je motiv devojke da te gurne? Nije me gurnula. Ona je poželela da me otkači, dopao joj se drugi tip, a trepavica je rekla da će joj se želja ispuniti. Nisam zadovoljan što se to nije lepo videlo iz priče. Takođe, smučio sam joj se zbog ego tripa (lepo uočenog by supers), međutim bio sam i ovde nezadovoljan što nisam uspeo da ovo dovoljno jasno sugerišem. Naime, ideja je bila da čitalac omrzne konferansu zbog nadobudnog stava, a ja nisam našao dovoljno upečatljive rečenice. Videlo se i ovako, al ne onako jasno kao što sam hteo. > 2. Kraj mora da bude nagliji, bez onog objašnjenja kako nemo padaš. Tačno tako. Zapravo, objašnjenje nije kako nemo padam (bar nije trebalo da bude :) ), ali nisam uspeo drugačije da opišem da u padu samo u treptaju oka vidim njih dvoje gore. Smeta što sam to morao da uradim u više rečenica, a to daje osećaj dugog padanja. Takođe, trebalo je da ima zabavan prizvuk, da se vidi da je pad figurativan. Priča je napisana za Sez. Kako se pisanjem kao i drugim hobijima, bavim isključivo kad imam posla preko glave, a inače me mrzi, ideja je nastala još oko oktobarskog ispitnog roka. Mantala se po glavi do januarskog, a onda sam konačno seo da je napišem. Bio sam dosta osmislio stvar, al nisam uspeo da realizujem. Interesantno je primetiti da se uklopila u šemu proza-2 ekrana, koja se i meni činila prikladnom. Uneo sam par izmena, ali glavna je bila upravo onaj deo na kraju koji si citirao. Tada sam je opet pogledao i nisam bio zadovoljan, ali sam osetio da ne mogu bolje. U verziji koju ste videli beše potpuno gotova još pre askripkinog 'Dan za M.'. Interesantno da se ime devojke poklapa :). Nadam se da ćeš od silnog šaha i preferansa :) naći vremena, pa da čitamo i nešto tvoje.
književnost.685 miobrado,
BALADA O STOJKOVIĆIMA Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa? Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, i pada mrtav umoran, a mi živi. Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, - prska nam lobanja, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu. Dođe i veče. Umorili se strelci. Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku. Sa streljanja se vraćamo kući, ko s posla, i dok se u kujni podgreva večera žene nam krpe rupe u odelu. Posle večere pregledam domazluk: zakrpim krov, poduprem ogradu, nakupim kišnicu u kace i aranije. Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim kažem ženi: vešaće me u pet, gledaj da me probudiš nešto ranije. Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, - ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas - mi živi, svi nas tuku i psuju: ali ako. Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi. Kad sve dogori, mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi! Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno! Streljane nas vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno. Sudijama je već svega toga dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni im kao krivi. Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapuće narod, to neko štiti sudije od greha! A i nas katkad hvata zebnja pred san: nismo besmrtni, neće to dugo ovako, doći će jednom i nama kraj, nećemo izdržati, i umrećemo od smeha. Ljubomir Simović ("Ukus osamdesetih"/panorama novije srpske poezije, priredio: Miodrag Perišić, Beograd, 1986. godine)
književnost.686 miobrado,
_SAVET FESTIVALA JUGOSLOVENSKE POEZIJE MLADIH U VREBASU_ _30. put raspisuje_ _K O N K U R S_ _za mlade pesnike SR Jugoslavije i Republike Srpske_ Uslovi: - pravo učešća imaju pesnici do 27. godina starosti sa ciklusom od 10 neobjavljenih pesama na jezicia naroda i nacionalnih manjina, - pesme se potpisuju šifrom, a sa pesmama u posebnom kovertu, autor dostavlja rešenje šifre (ime i prezime, adresu, datum i mesto rođenja), - pesme se dostavljaju na adresu: _Festival jugoslovenske poezije mladih, 21460 Vrbas, Maršala Tita 87_ - sa naznakom za Konkurs, i to _u četiri kucana primerka, najkasnije do 15.aprila 1998.godine_, - pesnici čije pesme odabere žiri stiču pravo učešća na tridesetom jubilarnom Festivalu koji će se održati u Vrbasu od 28. do 30. maja 1998. - pesme učesnika Festivala biće objavljene u festivalskim publikacijama bez nadoknade, - Festival dodeljuje tri nagrade: I nagrada - objavljivanje knjige II nagrada - novčana III nagrada - novčana (Izvor: "Glas", 05.marta 1998. god., br. 667,str. poslednja oglasna)
književnost.687 morkin, -> #680, dalex
> Krećem, sa Marininom rukom u svojoj, i kad se malo pribrah uspevam > da sročim 'Ej, pa želje su nam se poklopile! Ti si genije!'. Marina sa tobom? ;) Ova priča je definitivno iz SF žanra. ;)
književnost.688 morkin, -> #684, dalex
> Nadam se da ćeš od silnog šaha i preferansa :) naći vremena, pa da > čitamo i nešto tvoje. Teško, ranije sam imao entutzijazma. Šta god sam pisao ili pokušavao da pišem vrlo blizu se rasplinulo jer sam imao potrebu da objasnim sve, svačiji motiv, zašto Sunce izlazi na istoku i slične nebuloze. Kako stvari stoje, moje literarno delo bi se po obimu moglo meriti sa Tolstojem. Nažalost, samo po obimu.
književnost.689 willow,
Ova je malo ozbiljna... Vitezi od Slomljenog Koplja Juče je tu bila još jedna bitka u pauzi za ručak. Fanfare, daleke i nedodirljive dame u belom, i sunce do pola neba, a danas je bojište pusto, i prašina se već slegla. Ptice smrti, žuti mravi i gladni crvi, oduvek su duvali u istu tikvu i sad je došlo i njihovih pet minuta, dana, godina, vekova, za gozbu. Ljudi su se davno razišli i rastrčali na sve strane. Sve je to izgleda, jedan običan doživotni maraton. A umor će trkača kad-tad naterati da poželi da je kraj trke iza sledećeg ugla. Ljudi se skupe samo za sahrane i to ih malo opusti i skrene im pažnju sa bitke do smrti koju čitavog života vode. Loše klađenje, aplaudiranje u prazno, i "isplači se...", to je ono što može da te ispuni, način da se dobro uklopiš, a bebe se sve češće rađaju same, bez smeha, bez razloga za slavlje, bez šanse, bezveze. Jedna babica se ipak uvek tu nađe, da spreči bebu da vrišteći odjuri nazad mami u stomak, jer joj se već sve smučilo. Polupani šlemovi, razbucani oklopi, i tela pokojnih poznanika, to je ono što ljude uvek zbliži. Strah od činjenice da stvari mogu da se iskomplikuju ponekad. Poenta je svo vreme biti prisutan, po mogućstvu u vertikalnom položaju. Dok su košulje od zgrušane krvi, čizme od skorenog blata, a zaštitni znak ljubavi bude bio "amputirano srce izbušeno strelama", jedini vitezi biće oni od Slomljenog Koplja. Tupi ašovi, zarđali bajoneti, i dobri nojevi, svi su zabodeni glavom u zemlju, i sad se krevelje u društvu glista. Mlade sadnice, zdravo drveće i stogodišnja stabla nose pantalone ovih dana, a lica se prave od stiropora, slame i kamenja i to već postaje stvar očuvanja tradicije i prenošenja magle sa kolena na koleno. Pzdrv, W,W,3.
književnost.690 willow, -> #649, mcar
>> GLADAN Markoni, ovo je bilo stvarno dobro. Mnogo dobro. Pzdrv, W,W,3.
književnost.691 udav,
Ovo napisah kada sam 29/03/98 procitao poruke, a 18:57 29/03/98 sada vidim, nesto se pojavilo ... nije mi jasno, da li sam nesto propustio ... >> =============================== >> 1.1 CIVILIZACIJA.10:filozofija >> dr.grba, 30.09.96. 23:50, 767 chr >> ------------------------------------------------- >> =============================== >> 2.2 CIVILIZACIJA.10:nauka >> jaroslav.s., 01.10.96. 22:05, 256 chr >> ------------------------------------------------------- >> =============================== >> 5.5 CIVILIZACIJA.10:knjizevnost >> veca, 04.10.96. 17:31, 779 chr >> Odgovor na 5.4, olio, 04.10.96. 09:24 >> ------------------------------------------------------- Poslednje poruke poslate u civilizacija.10. Kada sam ovo skinuo podsetilo me je na one uobicajene scene iz SF filmova gde jedna posada nailazi na svemirki brod, davno napusten, sa poslednjom beleskom u brodskom dnevniku ... Davna 96. godina, sta li je tada te ljude navelo da raspravljaju o filozofiji,nauci, knjizevnosti ili sta li ih je navelo da prestanu da raspravljaju ? Kako protumaciti cinjenicu da su konferencije sa sportskim ili politickim sadrzajem redovno pune, a filozofija i nauka nisu zabelezili ni jednu mudrost jos od 96. godine ... Tim vise je tragican tekst poslednje replike u konferenciji filozofija ... >> Dosli smo dotle da filozofske tribine >> mozemo stvoriti i u ovom, >> virtuelnom prostoru. Tim tribinama >> je namenjena ova tema Civilizacije. >> Dobrodosli. Niko nije korisniku dr.grba odgovorio 2 godine ... Zasto ? Poslacu ovo na civilizacija.10 , filozofija, knjizevnost nauka ... Pitam se kad ce neki klinac otkriti moje poruke i za koliko godina ... Da li ce mali naci poruku x.xxx udav ... i sta ce uopste pomisliti dok je bude citao ? Da li ce da napise repliku ...
književnost.692 dalex, -> #687, morkin
> Marina sa tobom? ;) Axa, od početka sumnjam da si ti onaj mišićavi!! Nadam se da ti supruga ovo čita! ;) > Ova priča je definitivno iz SF žanra. ;) Ovaj se SF oteo kontroli. Napisan je za sat vremena i otperjao put Seza pre nego što stigoh da prikočim. Zaboravih i AutoJoj. Popalio se pa se raspiso, što bi reko naš narod :). Nemam pojma kako je Supi znao :). Ono o serijalu beše šala, a ne ozbiljna pretnja :).
književnost.693 willow,
Ova je malo duža. Neka vrsta "Rata i Mira" kratke priče :). Bio me blam da je šaljem, ali Markoni mi je rekao pravu reč. Ovo je možda jedini tekst koji sam ikada i trebao da zabeležim. Želim vam uživanciju u čitanju, makar onoliku koliku sam ja uživanciju imao dok sam je pisao :). Istraumirani klovn uzvraća udarac Miris Dame. Njene noge, dva vodopada u sandalama, a kosa od svih šuma sveta. Kad staneš pred te oči, u njima vidiš svoj odraz u prirodnoj veličini. A ja sam sad stajao pred tim očima. U ovakvim situacijama obično se zbunim. Uši mi rastu, zubi mi ispadaju a cipele su već pobegle i čekaju me iza ugla. Ovaj put, nisam se zbunio. Samo sam pao, čulo se "BUP !" i to je bilo to. Imaginarni vrapci su igrali kolo i zviždali mi oko glave neko vreme, a onda sam utonuo u san. Doktorka Frojd mi stavlja obloge i mazi me po licu, to je sledeće čega se sećam. U prvom trenutku, pomislio sam da sam mrtav i da mi je zapao najlepši anđeo iz čitavog okruga, ali, falila su mi krila, zub me i dalje boleo, a i nešto me zasvrbelo. Obavio sam češanje i onda se spustio nazad na zemlju. Moj anđeo će me valjda sačekati tamo gore. Trebalo je prvo da rešim neke stvari ovde. Mučili su me snovi u zadnje vreme, a ja sam osećao da mi ova žena može pomoći u tome. Ustvari, bio sam siguran u to. -"Mladiću, je li vam bolje ?", upita me ona. -"Jeste. I izvinite na onakvom ponašanju. Takav sam. Uvek se začitam tik uz banderu", rekoh. Ona se nasmeja i njeni zubi su blesnuli. Grejalo me trideset dva sunca u tom trenutku. To me ohrabrilo i opustilo. -"U stvari, znate u čemu je stvar ?", rekoh. -"Molim vas, recite ?". -"U tome što nemate tompus, što niste ćelavi i bradati i to me malo zbunilo u startu". A reč "nadrkani" ne treba korisiti u prisustvu jedne dame. -"Mnogo gledate crtane filmove, to je problem. Crtani filmovi lako ubede ljude u razne stvari. Na primer, da će pouzdano preživeti skok sa desetog sprata. U stvarnom životu, stvari ponekad znaju da se iskomplikuju. Tad obično bude suviše kasno. Tad ste već na metar od pločnika...nego, da pređemo na snove, šta mislite ?". -"Može. Evo, vi me uzmite u naručje, ljuljajte me malo, a ja ću da pokušam da zaspim i da vam opišem šta se posle dešava..." -"Vi ste, mladiću, izgleda, neki pokretni cirkus, pristigao u moju malu kancelariju, a ?", reče ona. Onda smo se još smejali. Ona i ja i čitav svet. Došlo mi je da se preselim zauvek na ovaj krevet i da se nedam i ritam ako budu hteli da me razmeste. Hteo sam da me Doktorka Frojd zaveže i da zauvek eksperimentiše na meni. Naravno, takve stvari, pravi džentlmen uvek zadrži za sebe. Taj sam vam. Klanjam se, otvaram vrata i prebacujem sakoe preko barica. Onda me je ponudila bombonama. Odbio sam. Ustala je, razgrnula zavese, otvorila prozor da uđe malo svežeg vazduha. Soba je odjednom bila puna sunca. Video sam slavuja kako je sleteo na sims. Promeškoljio se malo, a onda se primirio. Spremio se da pažljivo prati razvoj situacije. Pogledasmo se. Namignuo mi u znak podrške. Šanse su mi rasle. "Slavuj što namiguje", zaštitni znak rasta šansi, pade mi na pamet. -"Dobro. Dosta je bilo zafrkancije. Tu smo da radimo, a ne da uživamo i gubimo vreme, zar ne ?", reče ona. -"U redu. Evo o čemu se radi. U zadnje vreme sanjam neke snove koji od mene zahtevaju mnogo. Razumete ?. Snove koji nisu moji. Tuđe snove. Snove što lome mozak". -"Da, razumem. Mnogi ljudi dolaze sa istim problemom. Ljudi koje je neko uspeo da ubedi da su oni mali ljudi, ali zaboravio da i njihove snove u to ubedi. A snove je teško ubaciti u kutiju za šibice, znate...Molim vas, opišite mi vaše snove...", reče Doktorka Frojd, a ja pomislih, ova žena raspolaže informacijama. Barata podacima. Ima iskustvo iz prakse. -"Evo šta sanjam. Sanjam opsadno stanje i uzbunu.Bebu pod šlemom. Tenk u dnevnoj sobi, minsko polje pod jastukom i mitraljesko gnezdo u kolevci do prozora. Onda neki veliki čova kaže da je sve spremno i da mir opet može da počne. Kaže, imamo deset minuta i da nam štopuje vreme. Onda se ja tu nešto igram, jurim Sanju okolo, ona skiči i beži, ali ja nezadrživo napredujem i smanjujem razliku. I taman joj uletim u klizeći start i sapletem je nekako, odjednom se čuje povlačenje vode i podrigivanje i ja vidim neki bade-mantil u papučama kako stoji u kupatilu i ubacuje deterdžent u mašinu, pa zatim pritiska dugme za centrifugu ljudskih glava. Onda čujem mamu, urla...Deco, sklonite se sa igrališta !. Stižu kamioni !. Deco, sagnite glave !. Vraćaju se bombarderi... !". Počinjem da štucam, da se znojim, da se koprcam i da se gilitam. Doktorka Frojd me smiruje, peva mi nešto. Daje mi par minuta da se sredim... -"Da. Ljudi dižu dva prsta i ne razmišljaju o tome šta će se uskoro desiti sa ostalih osam. Neki dezorjentisani vojskovođa je jednom mudro zapisao..."sve što ti je potrebno, jeste da kažeš pravu stvar i svo vreme budeš na sigurnom mestu". Dezorjentisani, naravno, pošto je na kraju i on dolijao. Vojskovođe, te su vam mrtvi ljudi od samog početka, grobovi u pantalonama, sa idejom da svi treba da budu takvi. Nemojte to da vas plaši. To je način na koji se rešavaju porodične svađe. Posmatrajte to sa vedrije strane. Na primer, zamislite da živite na Marsu, da pijete pivo i pratite kako se ludi Zemljani opet proređuju i ustupaju vam mnogo slobodnih mesta na plaži", reče mi Doktorka Frojd. -"Čekajte, a bade-matil u papučama ?". -"Skinite ih pre spavanja". Pomislih, ova dama zna šta priča. Mada, možda bolje da ih skinem dok spavaju ?. Obazrivi bade-mantil možeš da smakneš samo kad se ne nada. Ili iz zasede. Krenula je neka fina stvar na radiju. Sunce se pomerilo par metara na gore. Ideja sa pivom me smirila. Zamišljao sam da sam zelen, da sam u gaćama za plažu i da držim peškir sa likom sirene. Osećao sam se rešen jedne traume. I spreman da pređem na drugu. Slavuj se smeškao i pevao. Ova mu je, izgleda, bila od omiljenih. -"Doktorko, često sanjam i ovo. Neke ruke mese Zemlju. Ozonske rupe rastu k'o kvasac. Mrtva priroda iskače iz slika i osvaja svet. Milijarde ljudi čekaju u redu na pijaci da kupe poslednje tri jabuke, grozd i breskvu što su preostali. Onda ja jedno veče sedim sa Sanjom, ona gleda utakmicu, a ja u njena kolena, kad odjednom prekid u programu. Važne vesti. Pojavljuju se neki krupni momci, sve kit do kita, ne znaš ko je veći. Planine mesa, brda glava, stubovi kravata, i svi stali u taj naš mali ekran. Igraju se eci-peci-pec, bacaju mikrofon od jednog do drugog, nešto bi valjda da kažu. Onda dovuku nekog poznatog spikera, znate, to su oni mali ljudi što sede u katodnoj cevi i čitaju razglednice sa letovanja naglas. Onda taj spiker pročita sledeće..."Ljudi, to bi bilo to. Svi smo krivi. Vi se izljubite i oprostite, a mi se selimo na Jupiter...". I onda, sneg. Prekid komunikacije. Fudbaleri plaču, sudija svira prevremeni kraj. Grmi. Nebo se pretvara u pretnju. Sprema se Apokalipsa pa na kvadrat. Ljudi vrište i padaju sa ivice Zemlje. Ljubim Sanju. Jedna letilica uzleće...". Visim na lusteru. Doktorka Frojd me gleda, uzdiše, odmahuje glavom.Pada mi na pamet potpuna besmislica..."dajte vi meni dovoljno pouzdanu lijanu, pa ću ja vama lako dokazati koliki sam ja majmun". Onda silazim dole, da se ne blamiram pred tom lepom ženom. Nije lepa slika. Ona čeka, ja visim na lusteru, a luster se klati levo-desno. Povišenim tonom mi kaže, "lezite da vam objasnim neke stvari...!". To i učinim. Mislim se, "a da uzmete bič...?". "Isključivo prljave misli", to je moje srednje ime. -"Nemojte da pravite toliku predstavu od toga. Tu ste nemoćni. Kitovi su, kao što i sami znate, zaštićeni od svega. A kad nešto zaštitite od svega, normalno je da se to sve više i više množi. Zamislite hiljadu kitova kako uskaču u WC koji se nalazi u vašoj čaši mleka. Šta posle možete da očekujete... ?" - "Milk-šejk sa čokoladom ?", kažem ja. Onda, ekspolozija. Valjanje od smeha. Kokice lete u vazduh. Slavuj likuje, tapše krilima i zviždi pobedničku himnu.Pauk-skeptik razmišlja..."ovi mora da su poludeli, čim se smeju k'o blesavi...". Odjednom, tresak vratima. Sve stalo, ništa se ne pomera. Slavuj zanemeo. Ulazi njena sekretarica, gospođa Nese. Jedna pametna, vredna ali usamljena žena. Odavno razvedena. Od kad ju je i smeh napustio, ostala je potpuno sama. -"Molim vas, Doktorka, šta ovo treba da znači ?. Napolju ima mnogo nesrećnih ljudi, kojima nije baš do smeha, znate", reče ona. -"Izvinite, nećemo više, gospođo Nese. I, skuvajte nam dva čaja, molim vas ". -"U redu", reče gospođa Nese i izađe iz sobe. Pratim je pogledom i mislim se u sebi, koliko u svetu ima ovakvih ljudi, kao ova gospođa. Usamljenih i očajnih, zatrpanog srca, koje još uvek kuca unutra. Majke i očevi, raspoređeni po bataljonima i četama. Sinovi i kćeri, mravi pod poštedom, zadovoljni što treba da nose samo sto puta od svoje težine na leđima, kad se nešto novo gradi. Provedu dan u nekoj kutiji, znaju da im se tu nije svidelo ni prošli put, pa ipak se iz dana u dan vraćaju na isto mesto. Takav sam i ja. S tom razlikom, što koristim vakcine. I idem na terapije kod Doktorke Frojd. -"Mladiću, nešto ste se zamislili ?" -"Izvinite, razmišljao sam nešto. Ima li uopšte smisla tuširati se, ako ulazim u kadu obučen, i sa kišobranom ?" -"Kupujte što više letnje garderobe, a kišobrane, što češće možete, zaboravljajte u kancelarijama i autobusima, to vam je moj savet. Nego, je l' može sad da padne jedna hipnoza, čisto da vidimo na čemu smo ?". -"Naravno da može, Doktorka. Je l' treba da se skinem ?". Nije mi odgovorila, samo se smešnula. Onda je ustala, i uzela neku debelu knjigu sa police, pa opet sela pored kreveta. -"Vidite, mladiću, ova knjiga je poznata po tome što sadrži hiljadu strana, milion reči, tri miliona slova i sedamsto hiljada znakova interpukcije. Ja ću da čitam polako, a vi brojte reči i pokušajte da zaspite..." Onda je počela. Zahrkao sam kod sto pet i odjednom sam bio u svom snu. Jasno vidim sebe. "Zmaj sam. Igram se i letim po dvorištu, otrgnut i šaren i rumen u licu. Skačem po oblacima lud, slavuj mi maše i namiguje, rukujem se sa orlovima, sa anđelima nazdravljam još jednoj pobedi. Prolećem kroz tunele i iskačem iz rupa u zakonima. Izgleda da je dokazivanje stvari postalo smešna i trivijalna stvar, jer, svako preuzima u svoje ruke sopstvenu odbranu i sopstvenu sudbinu. Poslednji zastupnik prosi na ulici i nikako ne uspeva da preživi. Letim dalje. Sistem je dole, ja sam gore. Pucaju na mene, ali njihove puške su male, ti njihovi meci imaju strašno slab domet, probleme sa sustizanjem, loš vid. Onda odustaju. Ležim na postelji. Prilazi mi neki čovek u belom, gleda u E.K.G. i kaže mi..."dečko, ne znam za dužinu i debljinu, ali ova tvoja linija makar nije bila ravna...sve do ovog trenutka." I onda, mrak". Budim se i gledam oko sebe. Roze zidovi, prepuna pepeljara, izuvene papuče pored kreveta, na meni moja omiljena pidžama sa tufnama. Nigde Doktorke Frojd, kancelarije i bombona kojima me je ponudila. Sve sam to sanjao. Ustajem, razgrćem zavese i vidim slavuja na simsu. Namiguje mi. Namigujem i ja njemu. Smejemo se. Plavo nebo i veliko Sunce garantuju za ovaj dan. "posvećeno Slavuju što namiguje" Pzdrv, W,W,3.
književnost.694 udav, -> #646, dalex
>> Njoj imponuje moj nacin >> govora, gleda me caklecim pogledom i misli da sam genije Hmmmm, a sto nisi lepo rek'o : "Smuvao sam Marinu." ------------------------------------------------------ >> Dobro sam to smislio, cestitam sebi. Ej, mislis da si mala >> lukavica, a ne znas da sam ja sve i uradio samo zato sto znam >> sta ces pozeleti. Marina naravno nema nalog na sezamu ? ------------------------------------------------------ Salu na stranu , lepa ti je pricica, mada ima potresan kraj ... :-)
književnost.695 dalex, -> #694, udav
> Hmmmm, a sto nisi lepo rek'o : "Smuvao sam Marinu." Zato što je nisam smuvo. ;(
književnost.696 askripka,
Overa A kako mi je ova nedelja proletela, kao "Fantom" iznad Bagdada, kao triput bez vađenja, kao "Ferari" kroz sedam crvenih... Čovek sam skroman i zahvalan za sitna bodrenja koja mi Svevišnji s vremena na vreme šalje sa opštom idejom (to ja tako tripujem) da me osokoli u mom nadrkanom pravedništvu, da me osnaži i podrži naspram svih pakosti ovih usranih vremena... Već sedam dana znak neba se odaziva na ime Maja, ima dvadeset dve godine i urođen talenat za slatke igre kojima bate i seke u ovoj dolini suza prekraćuju vreme, a sinoć sam je prvi put odveo u omiljeni klub da stalnoj postavci životnih filozofa pokažem sve što, za razliku od mene, trenutno ne poseduju: njene duge, savršene noge, predinfarktnu figuru i zaljubljen pogled zelenih okica... Svi su se, normalno, pravili blesavi: kul je mala, brate, ali mene ćeri čeka Šeron, sad ću da je cimnem mobilnim da stavi pile u rernu, i te munje, ali, ma koliko se trudili, pogled bi im svako malo zalutao prema čudesima Majine topografije, i bale bi odjednom dobile neodoljivu potrebu da se prošetaju po bradi i reverima... Međutim, glavno zezanje je večeras. Smestio sam malu u krevet, i, normalno, spičio se pravo u klubić na laku seansu pumpanja ega i vađenja masti za koju je sinoćnji šou s Majom u glavnoj ulozi bio tek puka priprema... Ulazim kao bengalski tigar i sigurnim, gipkim korakom grabim pravo prema mojoj stolici na ćošku šanka koju nijedan som još nije stigao da prihapsi: sve se odvija savršeno... "Sigde Cobu, gađaj me jednim pivcem u roku od odmah..." nemarno kažem Buci, i osvrćem se da vidim kakav je utisak moj ulazak ostavio... "Sigde švaleru..." odvraća Buca "Je li, a gde si večeras štekovao onu malu od sinoć?" "Onu plavu...? Maju...? Jebi ga, mora dete da ustane ranije, ima sutra neke obaveze po gradu..." kažem i nastavljam da skeniram face po klubu: nešto nije u redu, nekako me ne mrze dovoljno... "Pazi se ti brate to kad kao mora da ustane ranije, mislim da znam tu klinku još iz Soul Fuda, nešto je kao furala sa onim Banetom što je puštao ziku petkom, napila mu se krvi ko kamparija..." "A, ona mala Maja," ufurava se Cope, koga ama baš niko ništa nije pitao "sinoć mi bilo truba da ti kvarim ugođaj, izgledao si ko beba kad se usere, ali znam klinku preko Nemanje, on ju je nešto kresao pre par godina, ali, mislim, nije samo on nego i Marko, Moca i pola pravnog fakulteta, ono, nije da te trujem, ali klinka je malo điha-điha, mator si već za takve budalaštine..." Spremam se da ga sagorim suptilnim raspitivanjem o tome da li je posle debele Vesne pre dve godine već uspeo da svojoj briljantnoj švalerskoj karijeri doda još neku recku, makar sa lakšom telesnom manom, ali me u pola reči prekida Neša, dobri, pouzdani, ne baš blistavi Neša, koji nažalost nije ni baron ni ložač... "A bre slepče", kaže, "sinoć ti celo veče šaljem signale, uopšte me ne vidiš... Slušaj...", spušta glas i prilazi bliže, dok Buca šatro seče limun za tedžu, a Cope se i ne trudi da kamuflira antene, "Znaš one moje drugare što valjaju pljuge, benzin i te munje... E pa oni mu ga malo daju po agencijama, čisto da se opuste, pa se i ja ponekad ogrebem... I ništa, ono, pre jedno dva metra su pozvali dve ribe kad sam ja bio tu, a ona tvoja od sinoć je ladno bila jedna od njih... Kad sam je video s tobom samo što se nisam šlogirao... Ja je, brate, nisam ni pipnuo, keve mi rođene, znaš da ne volim plavuše, ali Kanta i Glavonja je razvališe, pa računam, truba mi je da ti ne kažem, gde da šetaš ravu po gradu na pravdi boga..." "Aha...", kažem, i na pola piva kao popišan odlazim u noć: crno je, Bože, da crnje ne može biti, ali ja još uvek, skroz nekritično verujem u Tvoju beskrajnu mudrost i onaj pravi mig koji ćeš mi dati sutra, ili možda već noćas, tako da mi, dok po jebomrazici taljigam kući, tek svakih petnaest sekudndi pada na um da potražim Nešine simpatične prijatelje što valjaju pljuge i benzin, uradim neku utoku i presudim prvo kučki pa sebi...
književnost.697 acikic, -> #696, askripka
>Overa Ovo je dobro. Samo me obraduj, pa reci da se ne odnosi na devojke uopste. Pozdrav ANA
književnost.698 miobrado,
TREŠI TALAS Za obradu teksta trenirao me je Maks Šmeling, šta bi bilo da je Dostojevski imao daljinski upravljač? Ili Homer kameru? Ne bismo danas, svi u suzama, čitali izveštaj jednog slepca, sav se naježim od pomisli da je Tolstoj znao za treći talas i čipove od šesnaest bitova, ali da je morao da krije znanje kao zmija noge ne bi li ostao prljavi Hari. Sve spoznaje sveta u suštini su ništavne zbog vladavine ničega i jačega u jezgru svetske supstance. I zato je svejedno da li ćemo izabrati glavnu ili sporednu ulicu: uvek ćemo stići u bioskop. Vojislav Despotov ("Prljavi snovi", str. 38., Matica srpska 1988. god.)
književnost.699 miobrado,
SNAŠI SA SALAŠA Oj ti snašo sa salaša, Začepim ti dva vagaša! Vuk Stef. Karadžić ("Crven ban"/Erotske i narodne pesme, str. 74., Prosveta 1979. god., izabrao i priredio: Blagoje Jastrebić, recenzent: Milan Komnenić)
književnost.700 dr.grba, -> #56, dalex
>> A da se Pavić ponavlja, ponavlja se, to i kao laik i njegov obožavalac :) >> mogu da kažem. Zapravo, čini mi se da su pojedini delovi romana >> sastavljeni od već objavljenih priča, samo ne znam da li je >> doslovno prepisano ili prepričano. Takođe među romanima ima >> podudarnih delova. Al ne znam da li je to plagijat, ili kako mu >> dođe, da prepisuješ od samog sebe?? Ima lepa priča o delu koju Pavić priča na www.khazars.co.yu. Obavezno posetite.
književnost.701 dalex, -> #700, dr.grba
> Ima lepa priča o delu koju Pavić priča na www.khazars.co.yu. > Obavezno posetite. Rado, al baš i nemamo kako. Ako tebi (nekom)nije teško da baciš po nešto od toga ovde, bilo bi lepo.
književnost.702 pifat, -> #700, dr.grba
>>Ima lepa priča o delu koju Pavić priča na www.khazars.co.yu. >>Obavezno posetite. Da ne bude nesporazunma, URL je www.khazars.com :)
književnost.703 willow,
Tako stoje stvari, dečko One sada tako stoje, dečko... Iz utrobe vremena iskaču patuljasti džinovi od magle, a muda su ti se zaglavila u procepu, pa ne možeš da pobegneš... Sustigla su te suštinska pitanja. A kad ne znaš šta bi dalje, onda makar probaj da okreneš što više stvari sebi u korist. Zapisuj svoj bes po komadima stiropora. Onda to razbacuj, zaboravljaj i poklanjaj svima, oslobodi se toga kako znaš i umeš... Smisli neku opičenu auto-životnu mudrost kao ono... "sinko, some, jaši hrabro napred, sve dok se ne digne sav mulj sa dna..." Ne veruj legendi koja kaže da život čine male stvari. Ti znaš da su male stvari, dugmići i kolačići, namenjeni debelom mišu, i njegovom komšiji, mršavom pacovu. Rano mirenje sa malim stvarima, to su ti prvi simptomi dugačkog i dosadnog života, dečko... Prošlo je to vreme kad su te smatrali za neotkriveni rudnik zlata, pudinga i knedli, a ti se osećao vrednim, kao da si čitav naftni potencijal planete Jupiter. Sada si poželjan kao mina pod plombom. Sada si zatrpan, dečko... Ostale su ti samo reči. Reči su sada, tvoj jedini hleb, tvoja jedina žena, i tvoj jedini nož, brale moj... Ali, i to je nešto... Jer, dobar je taj osećaj... Taj osećaj, kad znaš, da od tog jeftinog i kiselog litra, sve kapi, svi gutljaji, i sve zdravice, pripadaju samo tebi... "posvećeno Dušanu Krstiću" Pzdrv, W,W,3.
književnost.704 gkosta, -> #701, dalex
>> Ima lepa prica o delu koju Pavic prica na www.khazars.co.yu. >> Obavezno posetite. > > Rado, al bas i nemamo kako. Ako tebi (nekom)nije tesko da bacis po > nesto od toga ovde, bilo bi lepo. U attachment-u: --------------- Milorad Pavic Pocetak i kraj romana Izvor: ------ http://www.khazars.com pavic.txt
književnost.705 mcar, -> #703, willow
5.703 - Izazvalo emocije - odlicno, odlicno. MC
književnost.706 mcar,
Beda (secanje na buduce dane) Sasvim mirno, i polako. Oni sluze samo tako. Nadaju se boljoj buducnosti: mrvice sa stola gospodara mozda ce pasti i bicu srecan ako ih ti ne uhvatis. Svakidasnje teme, plemenska jadikovka. Oni se pretvaraju da ih zanima, ulizuju se i u snovima. Sad je pravo vreme za zezanje, muvanje i sticanje. I meni bice dobro, ako nikome ne bude, ako gospodar dozvoli. Vera u simbole, lazne titule. Jer oni misle da se nista ne dogadja, oni se trude da izgleda da je u redu. I kazu: strpi se, covek treba da se bori, pa i gmizajuci. I kazu: kako je prijatno kad se vrata iza tebe zatvore, kada znas da su neki ostali napolju. U stavu mirno, spram izvora moci. plemeniti i hrabri, uvek su bili najbolji. Ali uvek su bili samo: sto redova u potiljak, petsto redova u potiljak, hiljadu godina u potiljak, svi zajedno u potiljak, da cutimo, da skruseno cekamo oglodane kosti, podrugljivi smeh. MC
književnost.707 dalex, -> #704, gkosta
> U attachment-u: > --------------- > Milorad Pavic > Pocetak i kraj romana Ej, hvala najlepše! Zaboravih u prethodnoj poruci da pitam, ima jedna misterija kod mene glede Pavića. Naime, nisam uspeo da nađem gde se razlikuju muški i ženski primerak 'Rečnika'. Imao sam u jednom trenutku oba primerka u rukama, znam šta je kurziv, al nisam nešto posebno bistar ;). To sam već ranije hteo da pitam na Sezu.
književnost.708 dr.grba, -> #702, pifat
>> Da ne bude nesporazunma, URL je www.khazars.com :) Da, tako je, izvinjotka.
književnost.709 dr.grba, -> #707, dalex
>> mene glede Pavića. Naime, nisam uspeo da nađem gde se razlikuju >> muški i ženski primerak 'Rečnika'. Imao sam u jednom trenutku >> oba primerka u rukama, znam šta je kurziv, al nisam nešto posebno Poslednji pasus u epilogu, par rečenica.
književnost.710 m.s.pesic,
Pavić je našao način da Vas zaludjuje. O tome možemo posebno da pripovedamo i raspravljamo. Ko je u konfi govorio o praslovenskim mitovima, koje je stari lisac dobro iskoristio, posve je u pravu. Ovde nije rečeno, ali da dodam, pošto se govorilo o plagijatu kod Grobnice za Borisa D. tada mladi pisac Radomir Glušac je optužio Kiša da mu je prepisao čitavu pripovetku.
književnost.711 kum.djole, -> #72, askripka
>> Što se mene tiče, briši sve što ja napišem ako smatraš da je potrebno. Ne bre. ;) Svaka tvoja poruka treba ovde da završi. Sa što više pikantnih izraza. ;) Bolje da slušam tebe kako razgoropađuješ Smiljanu nego Daleksa što nema tri čiste da istambura Marinu no se zbog nje još strmEca s tvrđave.. ;)
književnost.712 dalex, -> #709, dr.grba
> >> mene glede Pavića. Naime, nisam uspeo da nađem gde se razlikuju > >> muški i ženski primerak 'Rečnika'. Imao sam u jednom trenutku > >> oba primerka u rukama, znam šta je kurziv, al nisam nešto posebno > > Poslednji pasus u epilogu, par rečenica. Pa tako otprilike piše u onom objašnjenju, koliko se sećam, 'poslednja rečenica napisana kurzivom'. Al kako nemam ni jedan, a kamoli oba ;) primerka rečnika, mislio sam da neko ko ima napiše konkretno te rečenice, tj. ako se može naći na toj inet adresi, a hvala u svakom slučaju.
književnost.713 dalex, -> #710, m.s.pesic
> Pavić je našao način da Vas zaludjuje. O tome možemo posebno da > pripovedamo i raspravljamo. Ko je u konfi govorio o praslovenskim > mitovima, koje je stari lisac dobro iskoristio, posve je u pravu. Na koji nas način lisac zaluđuje? Ako je koristio mitove za osnovu svojih priča, ja ne vidim u tome ništa loše. U svakom slučaju rado bih čuo (uf, čitao :) ) nešto o tim njegovim izvorima, kao što i Smilju zamolih onda.
književnost.714 dalex, -> #711, kum.djole
> Bolje da slušam tebe kako razgoropađuješ Smiljanu nego Daleksa što nema > tri čiste da istambura Marinu no se zbog nje još strmEca s tvrđave.. ;) Alo uprava!!! Murija!!! Međunarodna zajednico!!! :) Drž razbojnika! Ovog u gornjem delu trenerke, jeste, njega! Malo je da se ovi početak neobuzdanoga flamea obriše, malo je da bude spaljen & duboko zakopan. U Hag zločinca kuma! Taman da ide sa ovim kontigentom ministara iz vlade, da uštedimo troškove prevoza. :) Nije što mi kalja sveti lik & vređa mi tanane & osetljive dubine osećajnoga mi bića. Ni po jada što vređa ingeniozno mi književno delo. Sve bi otrpeo. Al ono što me izbezumilo & izbacilo me iz takta... ... što mi bre user napisa velikim slovom!!?? ;)
književnost.715 dr.grba, -> #712, dalex
>> a kamoli oba ;) primerka rečnika, mislio sam da neko ko ima napiše >> konkretno te rečenice, tj. ako se može naći na toj inet adresi, >> a hvala u svakom slučaju. Toga tamo nema. BTW, iz nezvaničnog izvora saznajem da Pavić planira da povremeno objavi poneku priču na Internetu.