CIVIL.10

07 Sep 1996 - 03 Sep 1998

Messages - književnost

književnost.716 m.s.pesic, -> #712, dalex
d> Pa tako otprilike piše u onom objašnjenju, koliko se sećam, d> 'poslednja rečenica napisana kurzivom'. Al kako nemam ni jedan, d> a kamoli oba ;) primerka rečnika, mislio sam da neko ko ima napiše Ako se dobro sećam radi se samo o _jednoj_ reči. Dakle, muški i ženski primerak je mamac za snobove: imaju oba primerka, pa mogu, valjda, da ih spare i dobiju primerčiće. U Pavića ne treba gledati kao u ikonu.
književnost.717 m.s.pesic, -> #713, dalex
dalex wrote to m.s.pesic: Bilo bi pametnije da Vam odgovorim na e-mail ali neka bude i ovako. Pavić je veoma moćan čovek i nevolje mi nisu potrebne. Ali da nastavimo, mada odista nemam ni vremena ni volje da pišem traktate o Paviću. Bilo bi neskromno da Vas uputim na tekstove moje skromnosti o rečenom piscu (ali ne na Sezamu već po književnim revijama). Da Vam uštedim trud (a i sebi, da preturam po revijama) to su bili tekstovi o njegovim delima do Ruskog hrta, uključujući i njega. Prestao sam, dakle, da se bavim Pavićem pre dvadesetak godina. Većina tekstova bila je afirmativna. Prestao sam da pišem kada više nije moglo da se, čiste savesti, piše afirmativno. d> Na koji nas način lisac zaluđuje? Ako je koristio mitove za osnovu d> svojih priča, ja ne vidim u tome ništa loše. Ako ste pažljivo čitali Pavića, recimo od zbirke pesama Palimpsesti videćete da Pavić od dve knjige čini treću. A Vi i za treću dajete novac, ne onaj koji ste već dali za prethodne. Ako Vas ne zaludjuje, onda Vas vara. Nisam, dakle, upotrebio pravi izraz. d> U svakom slučaju rado bih čuo (uf, čitao :) ) nešto o tim njegovim d> izvorima, kao što i Smilju zamolih onda. Za Pavića radi tim. Tragaju, čitaju, zavaravaju tragove. Da bi se sve otkrilo, objasnilo, potrebno je itekako mnogo vremena. Niti ga imam (vreme) niti volje da se previše njime bavim. Jednostavno rečeno: imam treća posla. Možete ovo smatrati i povlačenjem, prethodne rečenice opštim mestima, neargumentovanim, briga me. Kada se, u beletristici, pojavio kasnih šezdesetih bio mi je veoma drag, zanimljiv; preporučivao sam ga na svakom koraku. Prošlo me je - pročitao sam ga.
književnost.718 m.s.pesic, -> #715, dr.grba
d> BTW, iz nezvaničnog izvora saznajem da Pavić planira da d> povremeno objavi poneku priču na Internetu. Ne da planira nego realizuje.
književnost.719 udav, -> #706, mcar
Zanimljivo.
književnost.720 udav, -> #709, dr.grba
>> Poslednji pasus u epilogu, par recenica. Cela ta stvar sa muskim/zenskim primerkom je samo (ne)vest nacin da proda sto vise knjiga ... ali ne bih sada o tome ...
književnost.721 dalex, -> #717, m.s.pesic
> dalex wrote to m.s.pesic: > > Bilo bi pametnije da Vam odgovorim na e-mail ali neka bude i > ovako. Pavić je veoma moćan čovek i nevolje mi nisu potrebne. > Ali da nastavimo, mada odista nemam ni vremena ni volje da > pišem traktate o Paviću. Ovo dalex nije napisao :), al nema veze... > Bilo bi neskromno da Vas uputim > na tekstove moje skromnosti o rečenom piscu (ali ne na Sezamu > već po književnim revijama). Da Vam uštedim trud (a i sebi, da > preturam po revijama) to su bili tekstovi o njegovim delima do > Ruskog hrta, uključujući i njega. Ne bi bilo neskromno, al kakvo crno preturanje po revijama. Ako imate po nešto od toga u elektronskom obliku, bacite ovde ili meni na mail, ja bih rado pročitao, svakako ne da bih se svađao sa Vama, nego da bih nešto naučio. > Prestao sam, dakle, da se > bavim Pavićem pre dvadesetak godina. Većina tekstova bila je > afirmativna. Prestao sam da pišem kada više nije moglo da se, > čiste savesti, piše afirmativno. Zašto nije moglo tako da se piše čiste savesti? > Ako ste pažljivo čitali Pavića Pažljivo? Šta znam... "Lud živi dokle oće, a mudar - dokle mora." "Za neke stvari je po nekad suviše kasno, kao kad se suviše kasno ode na spavanje." "... i učitelj razbi ćup. Učenik ga je, začuđen, upitao zašto je to učinio. Učitelj reče: Kada ne znate šta stvar predstavlja, ona je za vas sve ono što nije. Da sam ti rekao šta je, pa ga onda razbio, to bi bio gubitak. Ovako, on je za tebe sve ono što nije, a to je svakako više. I zaista, hazarski ćup služi i do danas, iako niko ne zna šta je on." "Persijski Šah i turski Car odlučiše da sklope mir, i poslaše glasnike sa bogatim darovima. Glasnici krenuše, jedan iz Isfahana, drugi iz Carigrada i sretoše se u hanu, otprilike na polovini puta. Tu im stiže glas da je Šah svrgnut, a car umro. Kako nisu znali šta da rade, ostaše u hanu. Vreme je prolazilo, a oni su za život trošili darove koje su poneli. Kad stigoše negde do pola, sastaše se, i nakon većanja odlučiše da ostatak bace u reku, pa da se vrate, svaki svojoj kući. Možda su i naše ljubavi takve, šaljemo ih po glasnicima, koji pola potroše uz put, a pola bace..." ... da ne nastavljam, i onako je skroz bez veze jer parafraziram iz glave. Ako uporedite sa originalima, dobijete otprilike kvalitet moje pažljivosti :), ali to ne beše pažljivost kritičara, već najobičnijeg konzumenta... > Ako ste pažljivo čitali Pavića, recimo od zbirke pesama Par zbirki priča, valjda sve romane, nijednu pesmu. Bilo bi mi jako zanimljivo da neku pročitam, voleo bih da neko baci ovde... > Palimpsesti videćete da Pavić od dve knjige čini treću. A Vi > i za treću dajete novac, ne onaj koji ste već dali za > prethodne. > Ako Vas ne zaludjuje, onda Vas vara. Nisam, dakle, > upotrebio pravi izraz. Izraz uopšte nije bitan što se mene tiče. A što se tiče para, tu je lisac baš našao crkvu gde će da se moli :). Ne posedujem ni jednu njegovu knjigu, al ima da frljim pare, kad se ukaže zgodna prilika... > d> U svakom slučaju rado bih čuo (uf, čitao :) ) nešto o tim njegovim > d> izvorima, kao što i Smilju zamolih onda. > Za Pavića radi tim. Tragaju, čitaju, zavaravaju tragove. Ne znam baš tačno, čini mi se da i za druge pisce, pogotovo na zapadu, često neko radi istraživanje. A kakve veze ima zavaravanje tragova, e to mi nije jasno. > Jednostavno rečeno: imam treća posla. Možete ovo smatrati i > povlačenjem, prethodne rečenice opštim mestima, > neargumentovanim, briga me. Ma što se mene tiče hej, haj, baš nas briga, generalno :)... > Kada se, u beletristici, pojavio > kasnih šezdesetih bio mi je veoma drag, zanimljiv; > preporučivao sam ga na svakom koraku. Prošlo me je - pročitao sam ga. To me zanima. U kom smislu ste ga pročitali? Da li Vam više nisu draga i zanimljiva njegova dela od onda?
književnost.722 dalex, -> #716, m.s.pesic
> d> Pa tako otprilike piše u onom objašnjenju, koliko se sećam, > d> 'poslednja rečenica napisana kurzivom'. > Ako se dobro sećam radi se samo o _jednoj_ reči. Kojoj? (Mislim da u objašnjenju stoji 'rečenica', al kako se dve rečenice razlikuju ako im se reč razlikuje...) > Dakle, muški i ženski primerak je mamac za snobove: imaju oba primerka, pa > mogu, valjda, da ih spare i dobiju primerčiće. :) > U Pavića ne treba gledati kao u ikonu. Pa, ovo nema neke veze s temom, al kad smo kod ikona... Dakle, pripadam jednoj od generacija koje su, u klinačkim danima, imale prilike da gledaju bumbare u crnim automobilima, da im mašu zastavicama, nose štafete... Zatim, baš negde u periodu kada počinješ da razabiraš stvari, mogao si videti kako se čitava šarada topi kao sladoled na suncu, kako se skidaju slike sa zidova učionica, kopaju spomenici iz dvorišta, kako se jedna predstava sveta ruši, propada. Ajde što je bilo ružno i bedno, nego što je ispalo groteskno, paradoksalno; paradoksalno, da ti uvrne mozak ako previše misliš, ako ti se za trenutak učini da si uspeo da nađeš trunku smisla da je sledećeg trenutka pretvori u potpunu suprotnost... A iz svega toga, na žalost ne kao proizvod filozofskih razmišljanja, više kao empirijski nametnuta potreba zarad psihičkog preživljavanja, došao je nauk da ne treba *nikoga* gledati kao ikonu... ... te da čak i kod same ikone postoji osnovana sumnja :), jer "ne pravi mi lika ni idola", mada ne znam što sam ovoliko udario u tamburu oko toga ;). Da se vratim temi... Ako ste pažljivo pročitali moju prvu repliku o Paviću (civ.savet 32.56) videli ste da sam se složio sa tim da u Pavićevim delima ima ponavljanja, nego beše pitanje da li je i u kojoj meri to plagijat. Otud i pitanje o izvorima. Replika beše upućena Smilji, koja je, kako vidim, rešila da napusti Sez, zbog čega mi je iskreno žao. Pavićevu želju da uzme pare ne beše ona pomenula nego ja, u toj replici.
književnost.723 dr.grba, -> #722, dalex
>> zastavicama, nose štafete... Zatim, baš negde u periodu kada počinješ >> da razabiraš stvari, mogao si videti kako se čitava šarada topi kao >> sladoled na suncu, kako se skidaju slike sa zidova učionica, kopaju >> spomenici iz dvorišta, kako se jedna predstava sveta ruši, propada. >> Ajde što je bilo ružno i bedno, nego što je ispalo groteskno, >> paradoksalno; paradoksalno, da ti uvrne mozak ako previše misliš, >> ako ti se za trenutak učini da si uspeo da nađeš trunku smisla da je >> sledećeg trenutka pretvori u potpunu suprotnost... Ovo bi mogao da bude sjajan prolog za "Predeo slikan čajem".
književnost.724 dalex, -> #738, miobrado
> Subject: ŠTA SVE MOŽEŠ U BEOGRADU KAD SI TURISTA Subject: Re: ŠTA SVE MOŽEŠ U BEOGRADU KAD SI ŠETAČ :) > Ja ne čitam Miloradove knjige. > Pokušao sam da pročitam jednu, ali nije išlo. > Neko to može, ali ja ne. Po meni, ljudi vole ili ne da čitaju Pavića, zavisno od ukusa. Valjda zbog specifične forme (ili je to stil?) šta znam. Kod ovog pisca nema 'ovaj mi se roman sviđa, a ovaj ne', bar kod ljudi sa kojima sam ja pričao o tome. Samo on/off. Ja volim da ga čitam. Pri tome nipošto ne razumem sve što je napisano, niti znam sve te mitove & legende koje su koren njegovih dela. Ponavlja se, a ja i onako po više puta čitam knjige koje volim, pa mi samo uštedeo napor. > Pinki je video Tita. dalex too :). Na studprot-u prošle godine, kod Platoa. Nigde lule i kerova, al poznata mi faca, a i kačket & brkovi su tu. Počnem da ga odmeravam, i baš kad sam ustanovio da jeste on, i hteo da mu priđem, sa rečima 'Ma jes to ti Milorade!?' :), čovek me pogleda. Ima po njegovim knjigama nešto o urokljivim pogledima, tek, ja sam iz ovoga pročitao 'Ja sam Milorad, *onaj* Milorad, the Milorad. Mrzim što svaki kreten misli da može da priđe i priča sa mnom kad me vidi na ulici.'. Bez reči, virtuelno, takoreći :). Ok, poručim mu ja isto tako virtuelno, ima po tim knjigama i nešto o razrokim sisama, ma mi nije omiljeno. I odustanem. S lošim utiskom... Ne znam de sam pročitao :) da je naš život kao trka, samo što cilj nije na kraju, nego negde na sredini. Nekad trčiš, i ne znaš da si cilj već prošao... Otkud znam, možda je Milorad presekao ciljnu traku, mada ja ne bih voleo da je tako. Al opet ću s uživanjem da pročitam "Nove beogradske priče"...
književnost.725 willow, -> #721, dalex
Aleksa, kad već pomenu Pavića... A šta misliš o romanima, pesmama i pripovetkama književnice Džoan Kolins ? :)
književnost.726 miobrado,
TEKILA Kupio sam dogu majko malog konja što ne voli u suzama pa me goni zavidi mi dušo ja i ti zakolji bika krv nek mu šiklja na toj zavidnoj mi blizini u njemu krklja nekakva lira - il mi se čini Balkan-ekspres je diskurs uz gusle nisi sretna u brdima bez jataka kao sred Menhetna što nije naše vlažan je klitoris u proleće obeća Ljubav i Zapad osvanu vene i žice fenomen za amen Tekili sve više veran U svojoj nesreći trudi se božjom milošću izabran za branje trešanja kad sezona dođe katkad u paklu da znaš pomračen um kako bere u korpu stavlja bojim se obične reči tome služe il ne očni kapak il naopako sunce višak krvi u mozgu laste Nebojša Vasović ("Brazil", str. 7. i 8., Matica srpska, 1986.)
književnost.727 miobrado,
MOJE IME Moje ime se ne izgovara javno policija ne dozvoljava da se širi Moje ime je konspirativno ime nekih mojih drugova ono se ispisuje noću po zidovima po cijenu slobode Moje ime je lozinka ljubavnika ono se izvikuje pod vješalima Mojim su imenom samo najhrabriji krstili svoje dječake u slijepim planinskim kućama znajući što ih zbog toga čeka Arsen Dedić ("Brod u boci", str. 86., Znanje, Zagreb 1982.)
književnost.728 miobrado, -> #724, dalex
>>> Pinki je video Tita. >> dalex too :)... Samo se planine ne sreću! Tako ti je to kad cirkulišeš unutar kruga dvojke. Svojevrsni "Rock around o clock inside circle-two". E, ovo sam, baš, dobro napisao i preveo. Inače Pinki je prodavac iz knjižare, a čitav događaj se odigrao jednog lepog dana početkom maja meseca 1994. godine. Tačnije 5. maja. Milorad je, naime, po mojoj proceni, hteo da uzajmi "Talmud" od prodavca - Pinkija, e da bi ukazao sagovornici - koja ga je čekala ispred ulaza - na neki deo teksta. >> Po meni, ljudi vole ili ne da čitaju Pavića, zavisno od ukusa... Pokušao sam sa "Hazarskim rečnikom" i to na ovaj način: po čeo sam od početka (sve počinje od početka) i kad sam pročitao prvu nepoznatu reč potražio sam je u nastavku. Čitajući objašnjenje za prvu nepoznatu reč pročitao sam drugu nepoznatu reč i potražio sam objašnjenje za drugu nepoznatu reč. I tako reč po reč, reč - dve; uhvati me muka od tog cirkulisanja, te odustah. Toliko o Miloradu i "Hazarskom rečniku".
književnost.729 willow,
Evo, ljudi, stiže još teksta. Ovo ide i na Pro, ofkors. "Paralelni juzeri", pomirite se sa mojim dupliranjem u vašem padu, molim. :) Dok sedim i čekam smak sveta s' proleća Dok sluđena dečica utoljuju svoju glad, ližući ostatke marmelade sa kuhinjskih noževa, prolazne krize konačno prerastaju u hronične bolesti, i eventualnosti onda postaju izvesnosti. Plodovi razjarenosti, iznuđene tragedije i isforsirane nesreće, na vreme stižu u domove i sada mire i zbližavaju ljude. Smeh je tu neprikladan. Izliv pogrešnih emocija u loše vreme, i toga je sve više. Jedino što mogu da učinim za sebe je, da još pišem, i da još pijem, da se pomalo nadam, dok sve više čekam... Da smišljam svoj plan bekstva, jer postoji već sasvim dovoljno razloga da se udaljim odavde. Ako zatvorim poslednja vrata za sobom, jedina zakucana poruka, znam da će biti : "Živi svoje, to što imaš, i ostavi moje parče stiropora na miru...". Do tada, volim da izvodim svoje male trikove, mizerije i budalaštine u šetnju, kroz šume od bezimenog drveća. Te moje drage mešance pikinezera i šarplaninaca, da izvodim na svetlost svih ovih uskih zemaljskih dana, i da puštam u vazduh jebade tipa : "Tumaranje i otaljavanje stvari i napredovanje prema nigde, to je nešto što je sasvim sigurno i izvesno, i zato mu se i ne treba dodatno nadati..." Smeh je stvarno jedina stvar koja me može spasiti u ovom sjebanom svetu, a snovi su mi zadnja odstupnica i krajnje rešenje, kad je mrkli mrak u pitanju... Prastari vic o mravu i cvrčku, mislim, ima stvarno dobru pouku. Mrav nema glavu, ali zato ima strašno jaka leđa. Osnovni problem sa mravom je taj što je nakupio suviše praznih tegli za zimnicu i što je violinu davno zamenio za kisele krastavce. Cvrčak je, po meni, dasa i po. Jer, kad zviždiš i skačeš svih devet meseci, onda ti i onih tako zajebanih tri, mnogo lakše padnu. Loše je to, što gluve olovne lopate opet zatrpavaju i žačepljuju prostor, nanose brane, i skraćuju reke na silu. Tužno je to, što se ljudi-golubovi i novi Ikari, jedan za drugim, strovaljuju i ruše sa neba, jer ne žele da shvate da postoje krivine, u kojima je potrebno imati nešto više od voštanih krila, presvučenih štitom od kokošijih gaća i ćurećih pidžama. Neki ljudi se čudno ponašaju... Vole da zastupaju tuđe stavove i tuđe želje, obično moje stavove i moje želje, i onda ja tu uvek ispadnem skroman, na primer, dovoljno mi je da se hranim živim kaktusom i nalivam se jutarnjom izmaglicom... I, sve ovo, to nije pitanje trenutnog nedostatka žene. Pre toga, stvari nisu puno obećavale, a sada su samo loše... Jer, dok krljanje traje, sve ambicije se gube, sve šupljine se proširuju, i svi bunari presušuju. Ali, zadnjih par dana je bilo sasvim u redu, što se mene tiče. Došle su neke lepe vesti, smeh je nabujao, i slavuj mi namignuo. Eto, svaka iznenadna akcija dobrih ljudi, pomaže, i, što je veoma važno, uvek smanjuje procenat poseda lopte kod onih drugih... "posvećeno Dragutinu "ma men" Aleksiću"
književnost.730 miobrado,
ČUVAJTE SE OPšTIŠ MESTA! N. Gogolj Savet koji je navedeni uputio sestiću, jer se ovaj nameračio da postane književnik.
književnost.731 mcar,
Stid Hodamo po ulicama nase mladosti, osecamo kaldrmu pod nogama. Gomile po uglovima, konzumente piva, i reski zvuk tramvaja. Ovo je grad, ovo je nakada bio grad. Tutnjava ispod oblaka, zlokobna najava, svi znamo sta ce se dogoditi. Izvesnost zla potpuno je jasna. Sporadicni slucajevi dokazuju pravilo. Neobicna tuga nas opija, toliko godina od rodjenja, tek sad shvatili smo da smo stranci, vezani jos tananim dahom ulica. Nesposobni da se pokrenemo, da ucinimo nesto ispod nadiruce plime. Pokusavamo da ne priznamo ono sto dolazi, ali uzalud, cak se i secanja raspadaju. Ka velikom ponoru tece ova reka, ona nosi ljude, kuce i uspomene. I dok prethodnica na crnim konjima stize zemlja pod kopitima grci se od stida. MC, 13.07.97.
književnost.732 mcar,
Nema dalje (Emigrant) Nema, mozes da biras pravac i smer, ali izlaza nema. Proslost je talog nekog drugog vremena, a ti trajes sada, ovde, izbezumljen i prazan. Uzalud se hvatas knjiga, te fotografije ne znace visde nista. Samo represija traje, grubo i nesmanjeno. I kao sto rekoh, shvati da ne postojis. I kao sto rekoh tvoje vreme jeste isteklo, odavno su pustili vodu. Neko drugi, ko ne postavlja pitanja, spavace u tvom krevetu isto tako slatko kao ti. Ti si ovde stranac, cir u zdravom mesu uklopljene, naviknute i zadovoljne vecine. Ti im smetas. I to sto se oni pale na moc, sto ne vole da budu slobodu, to samo znaci da imate razlicite ukuse. I to sto za sebe govore da su veliki, a ti znas da si mali, to znaci da ne cenis sebe dovoljno. Stoga ne nadaj se vise, nikoga nece zaboleti kada napustis svoje mesto koje je odavno prazno. MC
književnost.733 m.s.pesic,
proza Postmodernistički nadrealizam Milorad Pavić, "Šešir od riblje kože", Draganić, Beograd, 1996, str. 78 Ut pictura poesis Horacije "Šešir od riblje kože", novo delo Milorada Pavića s podnaslovom "ljubavna priča", jeste fantazmagorična pripovetka u kojoj glavni junak Arkadije sreće, gubi i pokušava da nadje tajanstvenu devojku Mikainu. Sudeći po imenima careva i naselja, pripovetka je smeštena u treći vek nove ere, na teritoriju današnje Srbije. Knjiga je lepo ilustrovana antičkim predmetima i umetničkim delima snimljenim u Narodnom muzeju, ali izgled vara: ova pripovetka je neuspela i ne bih je nikome preporučio. Razloga ima mnogo. Većina problema proističe iz nepodnošljivo siromašne naracije. U celoj pripoveci skoro i nema književnih slika jer pisac samo saopštava kakav je koji lik, šta je učinio, do kog mesta je stigao. Pavić kazuje umesto da prikazuje i traži da mu verujemo na reč. Pripovetka čak podseća na sinopsis, na prepričavanje fabule nekog budućeg, opširnijeg dela. Naracija je najčešće ovakva: "Hram Arkadije nije našao po opisu koji mu je bio dat. Na pomenutoj mu obali nije bilo nikakvog hrama. Neki namernici rekoše mu da je hram pod zemljom. Čim sidje vide da je na zid hrama okačen drveni ključ." Arkadije je dobio opis hrama, ali ne i čitaoci. Kakavi su to namernici, kuda je Arkadije sišao (verovatno u katakombe), kako, otkud se posle našao "u hladu drveta", to sve ostaju misterije, kao pitanje zašto pisac četiri puta kaže "hram" u četiri rečenice. Takodje, šešir od riblje kože, centralni motiv, nema nikakav oblik ili boju, samo paradoksalan pojam. Problemu doprinose ilustracije. One su obično vezane s tekstom, ali čemu služe? Ovo nije putopis, ni knjiga popularne arheologije, i ilustracije dodatno siromaše naraciju jer omogućavaju Paviću da jednostavno kopira sliku umesto da je rečima stvori. Pripovedač kaže: "Kao opčinjen gledao je u divan komad bronze postavljen na raskršću." Slede dve tačke i fotografija bronzanog poprsja. Na taj način svako može da stvara knjige. Ako je pisac želeo da u postmodernoj igri uključi ilustracije u tekst, mogao je da vidi kako ih je Donald Bartelmi koristio na funkcionalan i promišljen način. Obično nedovoljna, naracija nekad ode u drugu krajnost i stvori tautologije, recimo ove tri rečenice umesto jedne: "Arkadije nadje kovnicu novca zatvorenu. Više nije radila. Druge godine svoje vladavine rimski imperator Galijen zatvorio ju je." Zbog oskudne naracije i pljosnatih likova čitalac je prinudjen da knjigu čita u simboličkoj perspektivi, a ona očigledno upućuje na hrišćanstvo: rioba je simbol Isusa (što šešir od riblje kože čini morbidnim), hrišćani su svi koji nose šešir, drveni ključ je raspeće, a Sangreal je sveti Gral. Medjutim, ni sa ovim saznanjima zbrka nije manja jer neka bitna pitanja ostaju bez odgovora. S kojom motivacijom Arkadije proda ključ i time izgubi Mikainu? Čemu služi insistiranje na junakovim stalnim susretima s tada još nepoznatim hrišćanima kada on ne stvara nikakav odnos prema njima? Kako se i zašto Mikaina na kraju poistovećuje s njegovom kćerkom? Neki drugi simboli nemaju nikakvu ulogu. Junak vidi u Mikaininom snu kompjuter (predstavljen ilustracijom), sa sve podacima o proizvodjaču, broju megaherca i seriji. Taj fantastični motiv se netragom gubi i nije jasno zašto je ona, mada vidovita, išta sanjala o dalekoj budućnosti, i zašto kompjuter a ne spejs-šatl (osim ako je to nevešt pokušaj rušenja umetničke iluzije). Takodje, junaku nikne ženska kosa, ali pisac i to kasnije zaboravi pošto pred kraj knjige Arkadije ponovo ima normalnu kosu. Pisac očigledno ne želi ili ne ume da sve motive spoji u organsku celinu gde bi dobili smisao. Lepo je pisati otvorena dela, ali to ne podrazumeva gomilanje nepovezanih motiva. Bez unutrašnjeg jedinstva, knjiga ostavlja utisak proizvoljnosti. Čak i snovidjenje ima svoju logiku, a ovde junaci kao marionete tumaraju po apstraktnom pejzažu, postupaju neosnovano i pričaju samodopadljive besmislice i banalnosti, poput: "Tada mu se otkri da od svega u čoveku najbrže stari znoj, a najsporije stari duša." Ili: "Duša i telo su lavirint jer, i lavirint ima telo i dušu. Telo su zidovi lavirinta, a duša staze koje vode ili ne vode do središta. Ući je roditi se, izaći - umreti." Mnogo pozdrava od Orfeja i Platona. Postoje i brojne neosnovane opscenosti. Arkadijeva žena je ovako uvedena u priču: "Neka devojka u žurbi ispremeta pred njim guzice i on je na grčki način uštinu za dupe." U prvom poglavlju opisan je starac s velikim udom. Starac se više neće pojaviti, a njegov ud još manje, i nejasno je zašto ga pisac ističe i koristi oveštalo poredjenje: "Njegovo ogromni ud ležao je primetan pod ogrtačem kao skoturana zmija u pesku." Stilski gledano, rešenica je štura i ne uvek pravilna (recimo, "radio sa klještima"), a fond reči ne može da impresionira. Pisac prečesto koristi fraze: "Otrčao kao lud", "prestrašen do srži u kostima", "umela da kuva kao niko", "prsnuše u smeh", a junaka leptir "prati kao kuče" (možda je to Markesov junak). "Šešir od riblje kože" predstavlja isprazan manirizam nastao recikliranjem ranijih Pavićevih knjiga i maltretranjem očudjenja. Ova ocena bi bila manje oštra da je posredi pisac-početnik, koji tek traži svoj put oštreći svoje pero (da u ja malo koristim fraze). Medjutim, čovek koji je sebe skromno nazvao najvećim živim srpskim piscem ne bi smeo da objavljuje ovakve knjige ako želi da mu iko poveruje na reč. Veselin Marković "Naša borba", četvrtak, 29.02.1996. strana 15
književnost.734 spantic, -> #715, dr.grba
> BTW, iz nezvaničnog izvora saznajem da Pavić planira da > povremeno objavi poneku priču na Internetu. To je i uradio u okviru Projekta PACTKO. Pogledajte http://www.knjizevnare.co.yu/pavic/ Mora da se tamo pogleda :)
književnost.735 recc,
Elektronsko (html) izdanje časopisa "Reč" - časopis za književnost i kulturu. Aprilski broj: konkurs za horor priču - više domaćih autora, poezija, redovni prilozi u rubrikama književne kritike i osvrti na ostale umentosti. Fajl možete raspakovati opcijom -d -o, kako bi vam se raspakovali zajedno sa subdirektorijumom. Uživajte u lepoj reči! :) rec9084h.zip
književnost.736 olio, -> #735, recc
> Uzivajte u lepoj reci! :) Bas lepo da se neko seti. To je ranije slao ovde user:NOVIM(Novica Milic) koji je bio i urednik. Sada je verovatno na Sezampro-u. Hvala!
književnost.738 recc, -> #736, olio
>> Bas lepo da se neko seti. Bilo je dovedeno u pitanje opstanak časopisa, ali je to pitanje za sada odloženo. Nadamo se da će biti dovoljno sredstava da list i ubuduće izlazi. >> Hvala! Nema na čemu, a čitaćemo se još :)
književnost.739 dr.grba, -> #736, olio
>>> Uzivajte u lepoj reci! :) >> >> Bas lepo da se neko seti. U ovoj arhivi postoji priča "Krila" Gorana Skrobonje. Odavno me nešto nije razbilo na takav način. Nisam u stanju da komentarišem. Pročitajte.
književnost.740 miobrado,
PESMA O TRENUTKU Nikako da mi dođe bar trenutak u kome imam vremena da nešto vedro zapišem olovka u ruci sama crta neke krugove kvadrate slika nervni sistem bez poruke bez objašnjenja ovo stanje nije ništa bar ludilo da je imalo bi se o čemu ne misliti suvišan je i papir i mastilo i želja da se stane na neko odstojanje suvišno je vreme sunčani sat zagrljaj prošla budućnost suvišno je i ovo koprcanje po lažnom žaru kad bi samo mogla doći ko nekad draga raskošno gola čista od beline sa osmehom koji ujeda za srce sa pijavicom na vrhu jezika sa tricama u mojoj koži čini mi se bilo bi još nekog života Milisav Krsmanović ("K. novine", od 15. aprila 1998. g., br. 972, str. 11.)
književnost.741 mcar,
Meso Nije morao da pazi na automobile. Bilo je tesko nabaviti benzin pa ni automobila uglavnom nije bilo. Disao je svezi zimski, smogom nezagadjeni vazduh. Probao je malo da pojaca dozivljaj i da sto manje gleda ispred sebe, da sto vise posmatra pored, levo i desno i da kuce, ljudi, stvari promicu. Poni bicikl sa tockovima malog precnika tesko je prelazio preko ogoljenih tramvajskih sina sto su na nekoliko mesta presecale kolovoz. Tada bi se zaljuljao. To je bilo sasvim neprijatno - opruge ispod sedista behu slomljene. Hladno zimsko nebo najednom se otvori kada je izasao na prostrani skver pored velike pijace. Nije imao vremena da pogleda tu paradu svetla. Pomislio je na pijacu i prizore vidjane na njoj u toku poslednjih meseci u kojima se snabdevanje grada potpuno preselilo na pijace. U prodavnicama vec mesecima nije bilo nicega ili gotovo nicega. Samo niko se nije uzbudjivao oko toga, ljudi su pokusavali da se snadju. Svako na svoj nacin. Neki su prodavali benzin u plasticnim bocama popularnog americkog bezalkoholnog pica. Ljudi su teglili i otvarali velike vrece sa brasnom ili secerom - humanitarnu pomoc bogatih drzava. Presipali su rasutu robu u male kese od zamrzivaca i tako ih prodavali. Prodavali su jaja i sredstva za higijenu, sa mukom prosvercovane iz jedne bliske, ravnicarske i hranom bogate zemlje. Domaca valuta prakticno nije postojala i o njoj su se pricali vicevi. Na ulicama je stajala citava armija dilera, pomazuci obicnim ljudima da se otarase deviza i premeste vrednost iz svojih znojavih i nervoznih dlanova u suve i dobo cuvane dzepove vladajucih struktura, politicara, kriminalaca ili zabavljaca. O hladnom vazduhu je mislio, kako ga je tesko udisati. I mislio je da mu ne ispadne velika crna torba zakacena za upravljac bicikla. I peklo ga je to sto se njegovi roditelji pribojavaju da za stranu valutu zamene ostatak domaceg novca sto su ga dobili kao imitaciju penzije ili plate. Ljuto im je zamerao zbog toga. Za taj novac danas mogu da kupe deset jaja, a vec sutra bice to pet ili sest, sve zbog inflacije. I mislio je o tom novcu, o toj malenoj sumi. Jer iako nisu gladovali, strahovali su od gladi. Kao i svi. Jedna od retkih modernih saobracajnica njegovog grada bese prazna. Raj za pesake, bicikliste i ekologe. Par blatnjavih i prepunih autobusa iz koga su ga gledala izbezumljena i smrknuta lica sugradjana. Dlanovima, beskrvnim i belim od pritiska, odupirali su se o prljava stakla. Tih dana poneki autobus bi izgubio prozore zbog pritiska gomile. Znao je da mu zavide na biciklu i na tome sto se ne gura s njima u autobusu. A zavideli su oni jedni drugima i za daleko manje stvari, samo to jos nije znao. Nije bilo jednostavno pronaci cilj svog puta. Mnogo kasnije, secao se ostrog sljunka kako prsti pod tockovima bicikla. Upinjao se prema prostoru koji je nekada bio travnjak, malo iznad poligona auto skole. Tek je po velikoj crnoj gomili ljudi, jasno ocrtanoj spram zimskog neba shvatio da je na pravom mestu. Usao je u gomilu. Ljudi su u grupicama razgovarali, uglavnom o receptima, o hrani, o nacinima pripreme mesa. Sindikalnog kamiona koji je trebao da isporuci meso ne bese na vidiku. Neko je rekao da ima pouzdane informacije i da su krenuli. Ljudi su tvrdili, isticali, dokazivali. Mahali su pri tome velikim torbama i kesama. Velike torbe su se popularno nazivale "krmacama", bile su velike kao krmaca, u njih je zaista mogla stati krmaca. Hladnoca se uvlacila u kosti. Neobicno je bilo udisati taj svezi, hladni, neprijateljski zimski vazduh koji je ko zna zbog cega i kako podsecao na detinjstvo. I bicikl je podsecao na detinjstvo, u stvari to je bio deciji bicikl, za bolje i vece se nije imalo novca. Pokusao je da u mislima pobegne od te gomile, da namakne na lice sto bolje izraz stranca. Oni su se zezali pocupkujuci. Pricalo se o receptima za pripremu mesa o davnim gozbama i krkanlucima, o selima, vikendicama. Posebno su govorili o nacinim da se u kucnoj radinosti napravi deterdzent, cokolada, liker pa i svi ostali industrijski proizvodi kojih nije bili u prodaji ili su bili preskupi. Sve je to nalikovalo nekom skupu fanaticnih ekologa ili konzervacionista. Samo sto pravi ekolozi, ljubitelji prirode i neprijatelji potrosackog drustva nisu znali da je najbolji nacin za uspeh njihovih ideja snizavanje kupovne moci stanovnistva. Tek tada, ljudi pocinju da kupuju SAMO potrebne stvari. Vade se zaboravljeni recepti, iskustva starijih generacija koji su se prirodno suocavali sa problemima koji su se sada, eto, ponovo pojavili. Kao i moderna medicina i oni su cinili sve da zalece posledice. Razmisljati o uzrocima je bilo tesko, neprijatno ili destruktivno. Ipak meso koje su ocekivali bila je glavna tema. Samo ta stvar sa mesom nije bila bas tako jednostavna. jer neki su narucili polutke, neki takozvano "cepano", neki opet "francusku obradu". Prepirku oko termineologije okoncao je dolazak kamiona hladnjace. Odmah su poceli da se tiskaju. Vozac ih je preklinjao da se sklone, da ce biti za sve, da je seve sto je naruceno unutra. Onda se kamion ipak zaustavio. Iz njega su izasla dvojica spretnih mesara i odmah rasterali gomilu. Podigli su rezu i otvorili vrata. Ljudi odmah pocese da izvijaju vratove i zmirkaju prema unutrasnjosti kamiona. Plasila ih je pomisao, da po sredi nije nekakva prevara i da mozda nece biti dovoljno mesa za sve. Zbog toga se formirao front prema kamionu i svi su se vec gurali da stanu u prvi red. Poslovni kasapini odmah pocese da sa spiska citaju imena narucilaca i dele meso. Samo, neki su protestovali, uzasavala ih je pomisao da njihov komad mozda nije najbolji. Smejali su se tudjim zalbama i merkali uzeto meso jedni drugima. U prikolice i na krovove automobila slagali su meso umotano u crne najlon kese za odlaganje smeca. Bela, devicanska koza obrijanih svinja, pokrivana sjajem masnoce. Crveno, tamno meso. Zadah mesa. Hladne ruke, masni prsti. Hladno tkivo mrtvih zivotinja. Crne masne kese. neprirodan spoj najlona i organske materije. Miris benzina. Mrlje na asvaltu. Povika za pomoci, velika tezina svinjskih polutki. Izbezumljene zene koje unezverenog lica stoje ispred kamiona, nemocne da se odmaknu i pomere da bi ustupile mesto drugima. One stiskaju masne kese, i uz suknje drze na zemlju naslonjene delove do juce zivahnih i groktavih svinja. Jos malo pa ce se guzva razici i oni ce ponosno odneti svojim domovima ulov, naravno na zavist suseda i sugradjana koji taj ulov budu videli. A onda je i on dobio svojih dvadeset pet kila. Nakacio ih na upravljac bicikla i skoro istog trenutka pao. Volan je pod tezinom stalno zaokretao. Nekako je ipak nastavio. Dalje, na ulici gledao je put ispred sebe i okolne prolaznike. Zbog onoga sto je sada imao, tu ispred sebe osecao se nekako mocnijim od drugih. Dolazilo mu je da bez obzira na opasnost od pada skine jednu ruku sa upravljaca i opipa teret. Zamislio je hladni vlazni dodir mesa, mnogo mesa. Povremeno bi pogledao crvenu masu koja je virila iz torbe. Imati, to stvarno uliva sigurnost. I dok se hladno zimsko nebo brzo zatvaralo, bio je na na neki neobican nacin srecan. M Car 16.04.98
književnost.742 morkin, -> #741, mcar
> O hladnom vazduhu je mislio, kako ga je tesko udisati. I mislio je > da mu ne ispadne velika crna torba zakacena za upravljac bicikla. I > peklo ga je to sto se njegovi roditelji pribojavaju da za stranu > valutu zamene ostatak domaceg novca sto su ga dobili kao imitaciju > penzije ili plate. Ljuto im je zamerao zbog toga. Za taj novac danas > mogu da kupe deset jaja, a vec sutra bice to pet ili sest, sve zbog > inflacije. I mislio je o tom novcu, o toj malenoj sumi. Jer iako > nisu gladovali, strahovali su od gladi. Kao i svi. Izuzetna, futuristička SF priča... Futuristička jer opisuje šta nas (opet) čeka, fiction jer će svinjska polutka dobiti status mitskog bića, a science jer će pojave autobusa gradskog saobraćaja biti ređe od pojave NLO-a. Jedino "izuzetno" ne mora da se objašnjava.
književnost.743 willow,
Nazad, i u sedlu. Evo sad par priča koje kao da su pale s' Marsa. Prijatno iščitavanje :). Vanzemaljci, kontaktirajte Noleta za bliže informacije "Kad vanzemaljcima tamo počnu da krče creva, normalno je da će doći ovde da se nahrane...", lepo sam im to rekao, ali, šta vredi kad niko nije hteo da me sluša... Bilo kako bilo, ogladneo neki Marsovac, a pošto mu frižider već odavno zvrji prazan, i nema ništa da se nađe od klope po kući, pade on u očajanje. Prebroja svu siću što je našao po džepovima, i odmahnu glavom. Malo, jako malo. I šta sad dalje ?. Uze on "Male Kosmičke Oglase", da vidi ako negde u komšiluku ima da se nađe neki jeftin restoran sa dobrom mandžom. I, naravno, odmah mu upade u oči reklama preko čitave strane... "SLOBODNO SVRATITE, MI DELIMO BESPLATNE ĆEVAPE, IMAMO VELIKU BAŠTU I DOVOLJNO PRAZNIH STOLOVA ZA ČITAV KOSMOS !", a u potpisu, "Nole Leskovčanin, planeta Zemlja", i broj telefona. Video Marsovac da bi tu mogao dobro da se omrsi, obliznu se, mmmm...mljac-mljac, onda okrenu taj broj, i eto, sasvim slučajno ostvari bliski kontakt direktno sa vlasnikom kafane, gazda Noletom. Tako i poče razmena dimnih signala između dva daleka sveta... -"Dobar dan, ovde Marsovac, da li je tu gospodin Nole...?", pita on. A taj Marsovac, vidi se odma', duša od čoveka i stvarno kulturan čova, prvo se predstavio, i sve što treba. Nole se tu malo iznenadio, jer, ko bi još mogao to da očekuje, da će mu se tako nešto desiti za vreme njegovog mandata. Uozbiljio se Nole, zamislio se, hteo je da kaže nešto stvarno pametno, osećao je odgovornost, jer, uspeh pregovora, zavisio je sada samo od njega. Svet se skupio i hrabrio ga. "Nole, ti to možeš...!", odzvanjalo je, čitavom kuglom Zemaljskom. Onda Nole klimnu glavom, to je znak da je najzad spreman, i odjednom, grobna tišina. Mučno. Spilberg se prekrsti, spusti glavu, i pomoli u sebi, da će sve ispasti onako kako je unapred lupio u svojim filmovima. A onda trenutak iščekivanja, kao svetlo kroz izmaglicu, i senka nevidljive ali ispružene ruke, koja očajno iščekuje odgovor sa Zemlje... Udahnu Nole duboko, obrisa ledeni znoj sa čela, još sekund-dva, i onda reče... -"Halo, Mars, ovde gazda Nole. A je l' prcate vi tamo nešto...?" O, neee... Nole, šta ti bi...?!. Svetla se pale, publika izlazi, svi plaču, niko ništa ne priča. Globalno očajanje, i još jedan tužan, beskrajno tužan kraj. Zašto se taj Marsovac odjednom naljutio, spustio slušalicu i prekinuo vezu ?. Svi odmahuju glavama. Tešim Noleta...Nole, u okviru Zemlje, znaj da ništa nije tvoja krivica, ali, ko je, uopšte i mogao da predvidi, kako će se ponašati nešto, što još uvek nije ni otkriveno ?. Kao, na primer, običan vanzemaljac ?. I zato Nole, glavu gore, nije smak sveta, biće još prilika, i, videćeš, kad-tad, čitav svemir će shvatiti da su baš tvoji ćevapi najbolji. Ali, kontakta sa vanzemaljcima više nije bilo, sve dok se Zemljani konačno nisu uozbiljili, i prestali da im crtaju rogove, grbe, magareće uši, dugačke noseve, i providne glave, praveći na taj način, od svoje daleke braće iz kosmosa, obične magarce i budale. Jer, ništa ne pada sa Marsa tako lako, a naročito ne na Zemlju. Pzdrv, Soulmen-LilCross i W,W,3.
književnost.744 willow,
"U određenom trenutku našeg postojanja,gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepuštamo se sudbini..." Dragica Milinković
književnost.745 miobrado,
M I L O Š A C R N J A N- s k o g L a m e n t nad Beogradom JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, tršnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to viće i nismo mi, život, a ni zvezde, nego neka čudovićta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to!" A viču i rusko "ničevo" - i špansko "nada"! _TI, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam uzeti na krilo svoje!_ ESPANJA i naš Hvar, Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli, priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var! Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš. Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći, već neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći. Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere. Drugi mi šapće: "Cadavere!" Treći: "Leš, leš, leš!" _TI, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kada mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati._ TI, PROŠLOST, i moj svet, mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci, priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet, u društvu maski, koje je po mene došlo. Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci, što ostaju za nama na zemlji, i u travi. Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!" A viču i francusko "tout passe"! I naše "prošlo"! _TI, međutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagren pasti na me kao kiša._ LIŽBUA i moj put, u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne. Samo to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni, što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije dao, pa šapću "nao, nao, nao" i naše "ne, ne"! _TI, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti Ti._ FINISTERE i njen stas, brak, poljupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak! Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki cormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean! Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre". Pa krešti njino "ombre, ombre"! - i naš "grob" i "mrak"! _Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni! A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam, da ne mogu, ne mogu! ŽIVOT ljudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više, nego neka pena, trenutci, šapat u Kini, što šapće, ko i srce, sve hladnije i tiše: da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin, ni Tao, trešnje, ni mandarin! Niko i ništa! _Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi toliki samrtnički dah. Grlim još jednom na tvoj kamen strmi, I Tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom! A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. COODEN BEACH, 1956. ("K.novine", br. 872, od 15.10 - 1.11.1993., str. 15.)
književnost.746 askripka,
Hasta la vista, baby... "Ehej, srećo, pa mojne da se sekiraš, to su samo živci, znaš da smo uvek pazili, sačekaćemo još par dana, i sve će biti kul...", govorim, ni sam više ne verujući u prazan zveket reči, dok napolju ptice pevaju iz punih pluća, jer su totalni bolidi i jer ne čitaju novine. Sonja me gleda, malo bleda i lepa kao blještavo beli gradić na suroj litici Santorinija, nema više ničega što bih mogao da joj kažem, osim da će opet biti rata, da je marka skočila i benzin poskupeo, a mojoj maloj, povremenoj Sonji koja studira svoj francuski a da nikada sa Monparnasa nije posmatrala smogom zamućen obris Ajfelove kule niti sela da u nekom kafeu na bulevaru Sen Mišel u jesen popije čašu tek pristiglog božolea, koja živi s matorcima i bratom na šezdesetak kvadrata, sluša Garbidž, Pi Džej Harvi i Portis Hed, i radi u video-klubu za dvesta-trista maraka, meca kasni već deset dana... Palim pljugu i bacam pogled kroz prozor: dan je toliko lep da imam osećaj da me neko odozgo zajebava; treba spustiti loptu, biti strpljiv, prespavati, ali zar nije i Hamlet tako govorio, a videli smo kako je taj primerak završio... "Kul, mali, nemoj sada da plačeš, molim te, sve će biti okej, jebi ga, sad bar znamo na čemu smo, smislićemo nešto, samo nemoj da se nerviraš...", mehanički šapućem dok grlim Sonju na zadnjem sedištu taksija koji nas iz višestruko proverene i preporučene privatne klinike (dve Sonjine drugarice i moja bivša devojka) vozi u pravcu grada i (barem što se mene tiče) trostrukog viskija bez leda... U svom davljeničkom raspoloženju kapiram da je čak i to što s nakrivo nasađenog retrovizora visi jednostavan drveni krst i što taksista ima dovoljno mozga da ne pokušava da započne razgovor o poslednjem kolu evropskih kupova i političkoj situaciji valjda nekakav dobar znak: ne, ne volim Sonju, iako mi je užasno draga, i ne, ne bih voleo da rodi tu bebu jer ni ja ni ona ne bismo znali šta ćemo s njom (bože, samo nemoj da su blizanci, to bi već bio preveliki bedak, čak i uz krst na retrovizoru), ali kada čovek dođe u izvesne godine i kada na zadnjem sedištu olupane "minike" grli preslatku klinku na ivici suza u kojoj postoji nešto o čemu ne sme ni da misli kao o svom detetu, onda mu povremeno padne mrak na oči, i bez obzira na kurs marke, cenu benzina i još jednu lokalnu čarlamu u najavi, poželi da prekrši sva pravila zdrave pameti, da se popiša na mudrost, iskustvo i hladnu glavu, pritom već znajući, i mrzeći sebe zbog toga, da će ga proći, da će popiti svoj viski, iskulirati i uraditi ono što treba, ono što se radi, jebenu pravu stvar... Na Slaviji se jedva uzdržavam da ne kažem taksisti da sad malo vozi u krug, želim da još neko vreme ne stignemo nikuda, da se grad samo okreće oko nas kao prljavi, stari ringišpil i da ćutimo, ali onda mi pada na um da je to možda nekakav prekršaj i da ringišpili ionako postoje još samo na vašaru u Svilajncu i u noćnim morama, i puštam matorog da svoj slou-moušn dizel potera uzbrdo, u Beogradsku... Lepuškast mladić u belom mantilu za koga znam da poseduje diplomu medicinskog fakulteta, ali me ipak neodoljivo podseća na jugo-stjuarda iz zlatnog doba "Jatove revije", plaćenih odmora u Los Anđelesu i šverca na sitno pita me da li hoću još jedno piće dok njegov šef, gospodin Primarijus što je nežnije moguće obavi ono što se mora obaviti: samo ti sipaj, dečko, kapiram da za trista maraka i meni ladno sleduje anestezija, kažem u sebi, jer sam rešio da budem dobar, i bez reči mu pružam praznu čašu da mi naspe još dva prsta "Martela"... Ispod par jezivih slika u mistično-deviznom maniru srednje generacije afirmisanih foliranata, neki baja na mobilnom daje diskretna uputstva za prodaju betonskog gvožđa, dok čeka da prvu uzdanicu nesuđene biznis-dinastije usisa vakuum, a zgodna devojka poslovnog izgleda sedi na fotelji i ne gasi "Davidov lajts" uz nes-kafu koju joj je smućkao Dr Stjuart lično... Znam da će ovih pola sata na kraju ipak proći i da će sve biti u redu, ali znam i da će mi kad god mi kompjuter ubuduće da "Abort, Retry, Fail?" redovno pripadati muka; čovek je stoka, i dok kazaljka na zidnom satu jezivo sporo nastavlja svoj monotoni ophod, ja već uglavnom razmišljam o tome gde ću malu ovih dana da vodim na klopu i par flajki nekog solidnog vina, da malo iskuliramo ovaj bedak... Muči me samo to što, premda kazaljka mili, odnekud imam osećaj da treba požuriti, da treba odraditi tu večeru, to vino i par zajedničkih šetnji pored reke dok nekim crnim obrtom ne postane kasno...: dok još ima restorana, dok grožđe još raste u ovoj usranoj zemlji, dok igde na ovom svetu još ima bilo čega za nas...
književnost.747 mcar,
Moj grad Sa doksata neobicne hotelske sobe posmatram grad. Soba mirisom jos uvek odzvanja od nedavnog polnog odnosa, ako se ta slozena interakcija moze nazvati samo tako. cutim sada, bili smo napeti, nismo mogli da se medjusobno osetimo, sve je proteklo nekako prebrzo. Soba je zaista neobicna, bidermajer stil, sedam u fotelju, divim se osecaju za udobno kojega su razvili becki malogradjani pocetkom proslog veka. Ona jos uvek lezi, ne ustaje joj se. Gledam je, zajedno smo prosli mnogo ovakvih situacija. Nemusto je pitam sta da radimo, zasto smo toliko izbezumljeni. Zasto smo izvan sebe, da li cemo ikada uspeti da se do kraja vratimo sopstvenim telima. Sunce jos uvek generalno sija napolju. Pomerili su sat. Toplo je. Prolece je. Ljudi prolaze dole ispod prozora. Gledam njihova lica u ogledalu obliznjeg izloga. Prolaze, jedan, drugi, treci, ne brojim vise. Prolaze automobili, crveni autobusi. cudim se kako su cisti krovovi autobusa. Mislim da je to zbog kise. U blizini dve neobicno simetricne zgrade sa visokim siljcima, jedan siljak nosi petokraku, drugi orla. Smejem se tim nesretnim simbolima iz istorije. Sada jos da pazljivo pokupimo ostatke kontraceptivnih sredstava, da se sredimo i odemo. Treba podneti i podsmedsljivi pogled recepcionara. To je najmanje. Mislim strasno. Napolju svetlo umire, stvarnost se urusava. Ona me pridrzava. Napolju ljudi gamizu. Napolju mi ljudi gamizemo. Automobili, mnogo, premnogo automobila. Raspadnuti muzejski primerci i nove limuzine. Kao da se nista nije dogodilo, moji sugradjani grabe, zezaju se, polazu vozacke ispite, uce. I ja pokusavam da to isto radim, samo mene boli. Pitam se da li jos nekoga boli. Kao da se nes prema ono sto se sprema.Koliko uspesno i dugo moze trajati ta mimikrija. Koliko dugo mogu prolaziti mirno, kreciti ] fasade, dok se zlo javlja na svakom koraku, doziva i iz podruma hvata za noge. Muka mi je od svetla. Semafori rade. Cudim se da rade, cudim se da funkcionisu. Raduju me sve strukture koje jos postoje i rade upravo ono sto bi trebalo da cine. Kupicemo kokice. Hrskave, tople, meke, bezukusne, americke. Prodavac ce biti ljubazan. Dovoljno da me gane do suza. Dodir, hladan metalni novac. Dodir, masna znojava ruka. Nejasna iskra necega sto ce tek doci slaze mi se u glavi dok hodamo ovom ulicom. Nejasna koprena koja me vuce negde, koja mi ne dozvoljva da normalno pojmim stvarnost. Klinci, mozda su oni jos zivi. Klinci, moja jedina nada. Vreme, koje je nezaustavljivo i koje svakih nekoliko godina izrodi novu nepokornu generaciju. I nada da ce neka nova generacija u buducnosti ponovo znati za vrednosti i slicne stvari koje smo mi ismevali i neznajuci koliko su takve stvari vazne. I tuga kada shvatim da ovi klinci na zalost nikada nisu imali prilike da vide probaju i zagrizu stvaran svet. Tuga zbog toga sto znam da su opet zamahnuli kosom spremni da pokose i te nove generacije. Takozvanom glavnom ulicom koja je sve samo ne ulica, prolazimo. Prolaznici zaobilaze coveka sa mobilnim telefonom koji sladostrasno "razgovara" sa nekim. Neobicna stvar, mislimo. Stiskamo ruke, dajuci jedno drugome znakove. I mi zaobilazimo. On nesto govori, na cas kao da visi u mestu, izdvojen. Samo on i telefon. Fokusiram glavni detalj. Ruka sa zlatnim lancicem i sjajni sako. Boje sutona lagano se usaglasavaju ka jednoj usrednjenoj modro crnoj. Automobili, pesaci, buka, kretanje. Vrtoglavi svet koji traje, slika mog grada. I odjednom razumem zasto volim nedeljna jutra kada nema nikoga, kada je grad prazan. Jedino tada mogu da osetim moj grad jer ovim ljudima i onome sto se ovde dogadja vise ne pripadam. Jednostavno ono cemu se ja smejem skoro da ne zanima vise nikoga. Ono sto me rastuzuje zanima samo ljude kojih vise ovde nema. Za razliku od mnostva, nisam uspeo zaboravim. Kao ubod igle, jasna misao koja objasnjava sve. Napusticu ovaj grad, napusticu sva njegova svetla i slike. Crna zavesa pada na sva moja nepostavljena pitanja. MC
književnost.748 willow, -> #747, mcar
>> Moj grad Bravo, Markoni !. Što reče drug Morkin Željko :), ovakve priče uopšte ne treba komentarisati. Dobro, možda nije SF, al' je makar realno. Toliko realno, da odma' sve osetiš, k'o da ti se sve to upravo i dešava. K'o neka vrsta izvršavanja priče u glavi u realnom vremenu. Da se nadovežem... Proleća donose novu romantiku, oštru kao zmijski jezik i gorku kao otrov pod kožom. Ljubav se suši, smeh se suši, sve se suši. Kao invazija sušenja, i agonija mirisa, i ta bolest koja besno napreduje, otimajući zeleno meso od umornog cveta, i pedalj po pedalj, dok uspostavlja svoje Carstvo, nameće nove simbole, nove bogove, nove ukuse, mirise i sisteme vrednovanja, i predlaže deci, neka bolje pogledaju hiljaditu seriju "Ljovisne iz Pakla" na 3K :), nego crtać na prvom, u sedamipetnajs :). "Doktoreeeee, dođ'te časkom 'vamo...!" :) Loša sreća. Uvek kad dođe neki novi veterinar, opremljen je na isti način...U prvoj ruci nosi bejzbol palicu, a tek u drugoj, vakcinu za oporavak. I tako to ide u krug. Kao neka nametnuta i prinudna prva-pomoć. Kao doživotno "sad ću da se skupim malo, a život ću ostaviti za posle...". Čega ?. Kao molitve što ne pomažu, i kao dobri ludi mrtvi Dilen Tomas kad ispreteruje i kaže... "Množite se, karton na karton, pre nego što oduvam vaše slepljene kolibe..." P.S. Ovo sam možda trebao u "licni.stav", ali, mislim se, kakva korist od ličnog stava, kad se ja tu ništa ne pitam, niti mogu bilo šta da učinim da stvari krenu na bolje...bezveze je to. Lomim svoju glavu, kažnjavam dva dobra patuljka unutra i onda kidam jedan mozak...čemu sve to ?. Seno salaš i bezimene ravnice sačekaće svakog, ako ne ovde, a ono, makar, tamo negde... Pzdrv, Bezrazložni Buntovnik Dosade i W,W,3.
književnost.749 willow, -> #748, willow
>> K'o neka vrsta izvršavanja priče u glavi u realnom vremenu... Zaboravih da kažem...kamo sreće da je samo u glavi. Na žalost, nije samo tu, već i svuda okolo.
književnost.750 mcar,
Ucenje Prijatelju, pazi dobro sta ti govorim. Ti se pitas da li mi poricemo stvarnost. Nije to, mi se borimo protiv stvarnosti, ona hoce da porekne nas. Stvarnost ustvari nije jedinstvena, ima ih mnogo, Nasa stvarnost je konstruktivna, druge su izdajnicke. A na tebi je da budes dovoljno svestan i umes da odaberes pravu. Istinu mi zato nudimo javno, svaki dan u vatri propagande. Stvarnost je zbog toga sinko samo filigranska zrtva tvojih mozdanih vijuga. Zato Stvarnost nije ono sto tebi govore cula, ono sto ti kaze sopstveni organizam. Budi izvan svih tih slabosti dva i dva moze biti cetiri, pet ili hiljadu, zavisi od od naseg stava, zavisi od Njegove odluke. Oslobadjamo te zato uzivanja, samo askete vide vise svetove. Oslobadjamo te zato rasmisljanja, zar ne postujes dubinu nirvane. Oslobadjamo te zato unutrasnjeg mira i zdravog razuma, smirenost stvara malogradjansku ucmalost, znamo da je zdrav razum smrt za umetnost. Zrtvuj se, hajde da zajedno prevazidjemo ogranicenja binarne logike i logike uopste. Hajde da putujemo negde izvan principa, izvan ogranicenja dobra i zla. Vidis, tebi se cini da je sve previse slozeno, medjutim svet se drzi na cvrstom i nepokolebljivom stavu partije, na britkom jeziku Njegovih naredbi. Ne zuri se, ne znoji se, Vodja dace znak. Znak da svi jurnemo, i da iskocimo iz tocka karme. Svi zajedno, na putu vecne istine. Protiv sila mraka, haosa i bezumlja. MC 04.98.
književnost.751 udav,
xxxxxxxxxxx x x xxxxxxx x x x x x x "PEKING BY NIGHT" Basara x x x pogled na pogled x x x x x xxxxxx x xxxxxxxxxx !!! REKAO BIH DA JE ... !!! ... bilo sumnjivo jos u pocetku. Dve knjige u istoj godini."Looney tunes" i "Peking by night". Obe sa naslovima na engleskom jeziku. Iz "Virtualne kabale" prosto izbija antiimperijalizam adresiran na zapad. Cemu onda naslovi na engleskom ? Naravno, moguce je dati par pretpostavki, ali o tome kasnije ... Isti izdavac. Dok sam posmatrao korice knjige, pitao sam se nije li Basara pretpostavio kvantitet kvalitetu ? Ne bi me cudilo. Pisci cesto to rade ... Singer se cesto ponavlja. Pavicu je to postao stil pisanja ... Dovoljno da se pokavari jedna ordinarna logicka struktura. Dovoljno da moj stav o Basari koji sam dobio citajuci "Virtualno kablu" bude u startu poljuljan ... Ali ipak nedovoljno da me odgovori od citanja knjige ... Sta reci o "Peking by night" ... NISTA ! Gomila pretpostavki nekoherentne strukture ! Uzmite jedan originalan srpski glineni lonac, dodajte u njega par romana Agate Kristi, malo francuskog smisla za komediju, nekoliko listova "Procesa", nekoliko listova "Zamka" Kafke, par Diznijevih stripova, par isecaka iz Ramajane, mozda i poneku praznu frazu Zen-Budizma, premazanu pravoslavljem, dodajte i malo judeo-hriscanske tradicije umotane u lepo dezeniran celofan, par vesterna, ... i eto vam knjige ... Niz dogadjaja svedenih na manji ili veci nivo apsolutne fikcije, povezanih slabim labilnim vezama su oslonac o koji je Basara pokusao da nasloni svoju viziju smisla. Svo vreme citanja knjige ocekivao sam dogadjaj koji ce konacno povezati sve delove u celinu, ali nije ga bilo. Rasuti delovi su ostali u prasini, tek naslucujuci lucidni bljesak koji je MOGAO da se rodi ... Jeftini trikovi, digresije, opsenarstvo to je ono na cemu ova knjiga pociva. Pisac zapravo prati sam tok pisanja. Cesto ubacuje recenice koje objasnjavaju neistinitost same knjige, odnosno da su dogadjaji nastali samo u njegovoj glavi. Nepovezani nelogicno rasporedjeni simboli konstruisani s namerom da zbune i zasmeju, a onda i zamisle su ipak ispali samo (ne)vesta igrarija ... i nista vise. Pokusaj da se "stvar" dovede do trivijalnosti kako bi se dospelo do sustine. Protivrecnost. I ta imena ... jedino SRPSKO ime koje se spominje je ime samog pisca. Otkuda tolika averzija prema uobicajenim imenima ? Da li to Basara misli da uobicajena srpska imena degradiraju jedno knjizevno delo ? Otkud i sam naslov na engleskom ? U principu tu su vise mogucnosti : 1. Komercijalna - ciljane na strana trzista. Basara smatra da bi ukoliko dodje do prevodjenja knjige (sto je verovatno moguce) smetnju prevodu predstavljala za izgovor i predvod teska srpska imena, zato uzima strana jer misli da ce se strani citaoc lakse snaci u i onako mutnom delu. Cilja ne visoko ... 2. Isto tako komercijalna, ali sa elementima egzoticnog - pisac je pokusao da "uzdigne" svoje delo na veci "nivo" ... ... ceo taj problem bi dobio sasvim drugi znacaj ukoliko bi se ispostavilo recimo da pisac koristi imena kao simbole ( kao Kafka), ali ... sumnjam. I cemu toliki germanizmi (bez potrebe), cemi toliko citati ... !!! I P A K ... !!! ... zna Basara radnju ! I na momente ... samo na MOMENTE osetio sam kako se iz usvinjenog kontenjera pojavljuju biseri ! Ako neko cita knjigu neka obrati paznju na "Saga o Hornu" , "Obuka" ... maestralno ! !!! AKO MENE PITATE ... !!! ... Basari je trebala knjiga, zato je uzeo i bacio par stvarnih stvari, a prazninu je ispunio djubretom ... E, sta vise rec' jeb'ga ... ja nisam kriticar ... :) UROS DAVIDOVIC
književnost.752 udav, -> #747, mcar
Covece, bre lepo pises ...
književnost.753 hogistey,
Evo nesto zanimljivo - prica prevedena sa esperanta. willems.zip
književnost.754 udav,
xxxxxxxxxxx x x xxxxxxx x x x x x x "PEKING BY NIGHT" Basara x x x pogled na pogled x x x x x xxxxxx x xxxxxxxxxx !!! REKAO BIH DA JE ... !!! ... bilo sumnjivo jos na pocetku. Dve knjige u istoj godini."Looney tunes" i "Peking by night". Obe sa naslovima na engleskom jeziku. Iz "Virtualne kabale" prosto izbija antiimperijalizam adresiran na zapad. Cemu onda naslovi na engleskom ? Naravno, moguce je dati par pretpostavki, ali o tome kasnije ... Isti izdavac. Dok sam posmatrao korice knjige, pitao sam se nije li Basara pretpostavio kvantitet kvalitetu ? Ne bi me cudilo. Pisci cesto to rade ... Singer se cesto ponavlja. Pavicu je to postao stil pisanja ... Dovoljno da se pokavari jedna ordinarna logicka struktura. Dovoljno da moj stav o Basari koji sam dobio citajuci "Virtualno kablu" bude u startu poljuljan ... Ali ipak nedovoljno da me odgovori od citanja knjige ... Sta reci o "Peking by night" ... NISTA ! Gomila pretpostavki nekoherentne strukture ! Uzmite jedan originalan srpski glineni lonac, dodajte u njega par romana Agate Kristi, malo francuskog smisla za komediju, nekoliko listova "Procesa", nekoliko listova "Zamka" Kafke, par Diznijevih stripova, par isecaka iz Ramajane, mozda i poneku praznu frazu Zen-Budizma, premazanu pravoslavljem, dodajte i malo judeo-hriscanske tradicije umotane u lepo dezeniran celofan, par vesterna, ... i eto vam knjige ... Niz dogadjaja svedenih na manji ili veci nivo apsolutne fikcije, povezanih slabim labilnim vezama su oslonac o koji je Basara pokusao da nasloni svoju viziju smisla. Svo vreme citanja knjige ocekivao sam dogadjaj koji ce konacno povezati sve delove u celinu, ali nije ga bilo. Rasuti delovi su ostali u prasini, tek naslucujuci lucidni bljesak koji je MOGAO da se rodi ... Jeftini trikovi, digresije, opsenarstvo to je ono na cemu ova knjiga pociva. Pisac zapravo prati sam tok pisanja. Cesto ubacuje recenice koje objasnjavaju neistinitost same knjige, odnosno da su dogadjaji nastali samo u njegovoj glavi. Nepovezani nelogicno rasporedjeni simboli konstruisani s namerom da zbune i zasmeju, a onda i zamisle su ipak ispali samo (ne)vesta igrarija ... i nista vise. Pokusaj da se "stvar" dovede do trivijalnosti kako bi se dospelo do sustine. Protivrecnost. I ta imena ... jedino SRPSKO ime koje se spominje je ime samog pisca. Otkuda tolika averzija prema uobicajenim imenima ? Da li to Basara misli da uobicajena srpska imena degradiraju jedno knjizevno delo ? Otkud i sam naslov na engleskom ? U principu tu su vise mogucnosti : 1. Komercijalna - ciljane na strana trzista. Basara smatra da bi ukoliko dodje do prevodjenja knjige (sto je verovatno moguce) smetnju prevodu predstavljala za izgovor i predvod teska srpska imena, zato uzima strana jer misli da ce se strani citaoc lakse snaci u i onako mutnom delu. Cilja ne visoko ... 2. Isto tako komercijalna, ali sa elementima egzoticnog - pisac je pokusao da "uzdigne" svoje delo na veci "nivo" ... ... ceo taj problem bi dobio sasvim drugi znacaj ukoliko bi se ispostavilo recimo da pisac koristi imena kao simbole ( kao Kafka), ali ... sumnjam. I cemu toliki germanizmi (bez potrebe), cemi toliko citati ... !!! I P A K ... !!! ... zna Basara radnju ! I na momente ... samo na MOMENTE osetio sam kako se iz usvinjenog kontenjera pojavljuju biseri ! Ako neko cita knjigu neka obrati paznju na "Saga o Hornu" , "Obuka" ... maestralno ! !!! AKO MENE PITATE ... !!! ... Basari je trebala knjiga, zato je uzeo i bacio par stvarnih stvari, a prazninu je ispunio djubretom ... E, sta vise rec' jeb'ga ... ja nisam kriticar ... :) UROS DAVIDOVIC
književnost.755 udav, -> #747, mcar
Covece, bre lepo pises ...
književnost.756 supers, -> #751, udav
>> Isti izdavac. Dok sam posmatrao korice knjige, pitao sam se nije li >> Basara pretpostavio kvantitet kvalitetu ? Ne bi me cudilo. Pisci cesto >> to rade ... Dobro jutro... Ne čudi me što si ti izabrao da počneš čitanje Basare od Virtuelne Kabale. Sad pročitaj Famu o biciklistima, Potragu za svetim gralom i Looney Tunes u kontinuitetu, pa ćeš da ga prezireš ;) Digresije i opsenarstvo, koje si mu konstantovao, njegovo su srednje ime. Knjiga koju si pročitao nije ništa specijalno po tom pitanju. Nekome se to više sviđa, a nekome ne. >> I ta imena ... jedino SRPSKO ime koje se spominje je ime samog pisca. >> Otkuda tolika averzija prema uobicajenim imenima ? Da li to Basara misli >> da uobicajena srpska imena degradiraju jedno knjizevno delo ? Otkud i >> sam naslov na engleskom ? U principu tu su vise mogucnosti : Je li mali, jel' si ti novi ovde? ;> Znaš, poslednjih decenija u svetu su se desile moderna, pa postmoderna i tako to... Tvoja kritika Basarinog stila mi se svidela, bilo je tu prejakih reči ali ono što si izrekao uglavnom je na mestu. On zaista piše tako kako piše, a ljudi tome pridaju pozitivnu ili negativnu konotaciju. Ali, ovo o stranim imenima i toponimima... Kao da iz tebe progovara politkomesar koji je izneo svoje mišljenje o knjizi koju nije pročitao. To se radilo u vreme Danila Kiša, kada je kod nas prodrlo to "pomodarstvo u književnosti". Prema tome, kaži lepo k'o čovek da su moderna i postmoderna sr**je i da su upereni protiv srpskog naroda, umesto što prozivaš samo Basaru ;) >> Svo vreme citanja knjige ocekivao sam dogadjaj koji ce >> konacno povezati sve delove u celinu, ali nije ga bilo. Rasuti delovi su >> ostali u prasini, tek naslucujuci lucidni bljesak koji je MOGAO da se rodi Fazon je u tome što se svi neraščićeni fragmenti prenose u sledeću knjigu. Evo ti primer u vezi neprijateljskih NATO imena: Basarin prijatelj Sandoz iz De Bello Civili (knjižica po kojoj je rađena predstava Oksimoron) pojavljuje se u Looney Tunes pod srpskim imenom i prezimenom. Demistifikacija, ipak, retko kad ide do kraja i pisac uvek iznova mistifikuje, da bi se knjiga završila u fazonu to be continued. Nas dvojica ćemo se lako složiti da su njegove knjige feljton bez kraja. Stoga mi se na osnovu tvog primera čini ispravnim zaključak da je za sud o Basarinom opusu dovoljna jedna knjiga gde pored esejistike ima i naracije. Zlobnici bi rekli da je to zbog piščevog ponavljanja ;) Ipak, ja Basaru gutam ne toliko što sam oduševljen njegovim idejama, koliko zato što me njegov stil strahovito zabavlja. Ono što ja nalazim vredno u svim tim njegovim knjižicama je saga o odnosu čovekovog uma prema transcendentnom. Slični su nam pogledi, valjda.
književnost.757 morkin, -> #747, mcar
> Kao ubod igle, jasna misao koja objasnjava sve. Napusticu ovaj > grad, napusticu sva njegova svetla i slike. Dobro (umetničko) delo je ono koje u meni izazove nekakvu emociju, pozitivnu ili negativnu. Napiši nešto što ne bedači, da me malo oraspoložiš.
književnost.758 mcar, -> #752, udav
Hvala.
književnost.759 udav, -> #756, supers
>> Sad procitaj Famu o biciklistima, Potragu za svetim >> gralom i Looney Tunes u kontinuitetu, pa ces da ga prezires ;) Hmmmmm ... prezrenje je ipak malo teska rec. --------------------------------------------------- >> Je li mali, jel' si ti novi ovde? ;> Aha, potpuno svez i zelen ... osvezavajuci ... ULTRA GREEN ... ;> ... --------------------------------------------------- >> Znas, poslednjih decenija u svetu >> su se desile moderna, pa postmoderna i tako to... ... raspao se istocni blok ... znam, znam, "jos jedna prica o jadu i bedi" :>> ... --------------------------------------------------- >> On zaista pise tako kako pise, a ljudi >> tome pridaju pozitivnu ili negativnu >> konotaciju. Ma, naravno, to zavisi od opstih predispozicija i sklonosti. Ali, ipak negativno u svemu tome je to da sam Basara zastupa svoj nacin pisanja kao jedini kvalitetni na raznolikoj knjizevnoj sceni Srbije. Pazi samo kakve su teske reci pale o Dobrici Cosicu u "Virtualnoj kabali", ili sve ono sto se dogadjalo u vezi NIN-ove nagrade ... "Looney tunes" su zaista bolji kao knjizevno delo od "Oslobodioci i izdajnici" ali onakvo profansko izrazavanje svojih stavova ... ---------------------------------------------------- >> Kao da iz tebe progovara politkomesar Aaaaaaaaaaaah nacionalizam je moja slaaaaaaaabost ... ;> ... Ali kada smo vec kod toga ... i danas sam osetio kako val razocarenja struji mojim umom kada procitah u "Nasoj borbi" njegov komentar u vezi predstojeceg referenduma ... Nije mene razocarala samo politicka plastanica (koja je ipak bila dosta ofucana) vec PROTIVRECNOST u vezi njegovih, sopstvenih stavova. Govori o istoku i zapada kao o dve razlicite svere gde se u prvoj prozivodi ideologija a u drugoj proces proizvodnje, i naravno celom istoku pridaje negativnu konotaciju, dok SAM nebrojenono mnogo puta navodi u drugim delima do kakve je spiritualne katastrofe dovela isprazna filozofija zapada ... ----------------------------------------------------- >> koji je izneo svoje misljenje o knjizi koju nije procitao. E bas je sam to LEPO REKAO !!! ;) ----------------------------------------------------- >> da su moderna i postmoderna sr**je i >> da su upereni protiv srpskog naroda, TAAAAAAAAAKOOOOOOO JEEEEEEEEEEEEEEEEE ! KOSOVO JE SRRRRRBIJAAAAAA !!! U SEPTICKU JAAAAMUUUUUUUUU SA SRANJIIIIMAAAAA !!! ----------------------------------------------------- >> umesto sto prozivas samo Basaru ;) Ma, to je bio samo jedan primer ... A inace, tema onoga sto sam izlozio nije bio iskljucivo neoimperijalizam vec Basara ... ------------------------------------------------------ >> knjiga zavrsila u fazonu to be continued. ... a sto ima komercijalnu vrednost. ------------------------------------------------------ >> Nas dvojica cemo se lako sloziti da su >> njegove knjige feljton bez kraja. Slazem se, slazem se ... ------------------------------------------------------ >> koliko zato sto me njegov stil strahovito zabavlja. Pa, OK. stil mu je zaista na momente zabavan, ali vuce sa sobom rizik nastajanja dosade ... ------------------------------------------------------ >> Ono sto ja nalazim vredno u svim tim njegovim knjizicama >> je saga o odnosu covekovog uma prema transcendentnom. Da, tako je, recimo razmisljanja o odnosu prostor/vreme su zaista vredni paznje.
književnost.760 mcar, -> #759, udav
Kako vam izgleda Basarina "Ukleta zemlja"? MC
književnost.761 mcar,
Iza gvozdene zavese Stare babe cupaju iz zemlje crvenu cveklu mrak pada na zeljeznu zavesu. A dorucak, za rucak i za veceru cvekla do neba dopire gvozdena zavesa. Utapamo se u crvenoj cvekli krpimo rupe u zeljeznoj zavesi. Sranje se pravi od crvene cvekle struzemo rdju sa zeljezne zavese. U tami se skriva zeljezna zavesa ni mrtvi konji ne mogu u nebesa. Pero Lovsin LP "Drzavni ljubimci" 1982. Pankrti
književnost.762 mcar,
Igra Suncevi zraci prodiru kroz zavese. Nista ne narusava kompoziciju sobe. Masivni namestaj, zavese. Tisina. Scenografija za letnje popodne. Takozvano doba mira i poezije. Dole ispod stola igraju se dvoje dece, decak i devojcica, Tanja i Zoran. Zaneseni, slazu svetove od velikih plasticnih kocki. Nista ih drugo ne zanima i cini se da nista drugo ne moze poremetiti njihovu koncentraciju. Vreme ne igra neku ulogu. Vreme ne igra. Reski zvuk otvaranja vrata i koraci. Tanjina mama donosi tanjir sa uzinom. Deca su prekinuta. Setili su se da su gladni. Ustaju. Razigrano se priblizavaju stolu, uzimaju parcad hleba namazanu tekozvanom jetrenom pastetom. Trpaju halapljivo hleb usta. Prsti su im vec prljavi, ali nema veze, oblizace ih oni vec. Vrlo brzo, brze nego sto je Tanjina mama ocekivala sve je pojedeno. Sada je na njoj da odnese posluzavnik, sto i cini. Deca se osvrcu, Zoran pomera zavesu, gleda kako dole ulicom prolaze ljudi. Tanja mu se primice, zajedno gledaju. Onda ona kaze: "Hajde da se igramo lifta!". Zoran se okrece, ali i pre nego sto se pribrao Tanja ga je vecu uhvatila za ruku i vuce ga. Pusta je nevoljno da ga vodi. Jer njemu nije jasna ova igra koju je Tanja igrala sa njim mnogo puta, ne zna cilj igre. Jer ona nikada nije uspela da igru dovrsi. Kada bi neko od odraslih naisao igra bi se grubo prekidala. Jednom je Tanju tata cak i osamario zbog ove igre. Zoran ni tada nije shvatio zasto. Igra svaki put pocinje bas kao i sada: Tanja ga gura u uski procep izmedju dva ormana. Pokusava i ona da stane s njim, ali to nikada ne uspeva. Ona kaze da je to lift, stiska se uz njega, dise mu usta, i oni se "voze" liftom. Po neki put rukom pokusava da mu otkopca pantalonice sto joj tesko polazi za rukom, kao i svoj deci tog uzrasta njoj je tesko da otkopcava i zakopcava i svoju sopstvenu odecu. Obicno neko dodje i onda se igra nasilno prekida. Tanju pozivaju, obicno je grde, Zoran se izvlaci iz "lifta". Sve se ubrzo, kako to kod dece biva, zaboravlja. Zacas, i oboje ih zainteresuje neka nova igra. I nema razloga secati se, sve se ionako dogadja u zlatnoj i bezbriznoj sadasnjosti. Popodne. Raskrilili su zavese. U sobu je uslo svetlo. Mnogo odraslih uslo je u sobu.. Oni glasno pricaju, tesko ih je razumeti. Pricaju mnogo, ne znaju da se igraju, ne dodiruju se. Nijhove price su nacesce dosadne ili besmislene. Ipak odrasli su mocni, oni pruzaju hranu i zastitu. Da li su "veliki" zato sto su odrasli ili je obrnuto? Tanja i Zoran se jure oko stola, ne mogu privuci paznju velikih, niko im se ne pridruzuje u igri. Iznenada Tanja otvara nezakljucana vrata i izlece na stepeniste. Jos jedan krug. Utrcavaju unutra, i opet na stepeniste. Zoran je ovoga puta uspeo da je uhvati. Stepeniste je na zadnjem spratu zgrade i okupano je suncem koje dopire kroz krov staklenika. Nekoliko trenutaka stoje i cute, ne znaju sta bi dalje. Onda Tanja kaze: "Stani". Iako vec stoji Zoran se ukipljuje. Zna on vec po njenom glasu sta bi moglo da usledi, ali ovde nema ormana, kako da se sada igraju lifta. Pita se sta ce biti, sta li ce ona sada da uradi. Ona vise nista i ne objasnjava, samo polako i nespretno otkopcava njegove naramenice. "Kao mama", misli Zoran. I dok bi ga vec desetak godina kasnije ovakva ili slicna igra ispunila nestrpljenjem, Zoran je miran, samo ceka da vidi sta ce uslediti. A Tanja polako ali sigurno napreduje. Uspela je da mu otkopca naramenice, zatim mu je spustila i pantalone i gace do kolena. Pravi liftovi koji se cuju ne igraju vise nikakvu ulogu. Tanjino lice je ozareno, ozbiljno i to je upravo ono sto on najvise ne razume. Polako i pazljivo ona hvata njegov ud, "To je dakle to", misli Zoran. "Kako je to lepo", kaze Tanja, usresredjena na zanimljive delove njegovog tela. Negde u tom trenutku vrata se otvaraju, neko od "velikih" se smeje, Tanja se stidi, bezi, oblace ga, vode unutra. Pocinje opet neka nova i drugacija sadasnjost da im se desava. Na stolu su kolaci. Punih usta oboje se usresredjuju na ukus i kolicinu. Ne zanima ih sto odrasli nisu razumeli igru kako treba. Sve je zaboravljeno, oprosteno, pokopano. Ne znaju ni za bradatog doktora iz Beca koji bese tvrdio da je proanalizirao sustinu te igre. Bas ih je briga. Ko uopste moze da razume sustinu igre? Zar se igra moze razumeti? Pa sve se ionako odvija samo po sebi. Jos uvek punih usta odlaze u kupatilo, peru ruke, prskaju se. Sve vreme zbog necega se kidaju od smeha. MC
književnost.763 miobrado,
"...ONA SE PRIVLAČILA tako vešto i bešumno da je pritajenom Simi samo njen ubrzani dah kao šumorenje trepetljika odavao približavanje. On se još grčevitije priljubi uz stenu. Sigurno je videla, ili bar nazrela u prvom praskozorju ulaz u pećinu, pridigla se i potrčala sitnim koracima. Simi srce tako panično poče da se trza da ga je jedvimice obuzdavao, stežući cev mitraljete i zatežući sve mišiće mršavog tela. - PISNEŠ LI, PUCAM? - zareža Sima i zgrabi joj revolver. Ona ga je prestravljeno gledala kroz krupne suze i potom počela da jeca. Predala se stavičnom iznenađenju, ne njemu. Pobegla je od Bugara i pala četnicima u ruke. A da je četnik u pitanju videla je po Siminoj dugoj kosi i vlažnoj, retkoj bradici. Dok je jecala, prameni njene crne kose blago su ga milovali po licu. One pramičke što je zgrabio kad je ušla sad je dobrovoljno oslobodio i jedva se uzdržao da ne počne da je miluje i teši. Zadenuo je njen revolver u tkanicu, pa je poveo ugašenoj vatri. - ŠTA ĆEŠ SA MNOM? - pitala je sedajući, a potom pokušala da rukom prekrije pocepane čakšire iz kojih je strčalo njeno odrano koleno . - Znam da s' četnik - dodala je i stresla se. Tako mu je na svoj način rekla da je partizanka. Mogao je da je upita iz koje je brigade, a sad mu je to izgledalo nevažno, čak i glupo pitanje. - JA SAM RAVNOGORAC,..." Miloš Aćin - Kosta (Eh, ti pusti Englezi; Četnička književnost/"Pogledi", od 22. 3. 1991. g., br. 79, str. 67.)
književnost.764 miobrado,
"...Bio sam umoran, osećao sam u sebi neki pritisak kao izgladneo čovek. Nisam bio gladan, jer čim sam došao ponudili su me američkim sirom. Sekao sam nožem taj žuti sir u konzervi i mislio kako je za mene rat postao lakši. I sada to opet pomislih, videći pred štabom kako neka drugarica istresa ćebad. Spavaću na ćebetu koje neću nositi! Dohvatih kamičak i bacih ga pred sebe. Ispred mene stajale su dve mlade devojke. Tek sam ih onda video. Obe su bile iste visine, samo je jedna bila punija i imala je napred prebačene crne kike. Druga plašljiva i tanja, njenu kosu nisam video, bila je sakrivena ispod bele marame. Sigurno su me posmatrale odavno. Ona punija reče: - Druže, možemo li s tobom da pričamo? Pitanje me iznenadi: nije rekla da razgovaramo, nego da pričamo. Šta imamo da pričamo? Nespretno sam u ruci okretao duvansku kutiju. - Možemo - rekoh. One lako priđoše i sedoše do mene, jedna s jedne strane, druga s druge. Učini mi se da obe duboko dišu kao da su trčale..." Antonije Isaković - Lule (Veče; Velika deca, grupa izdavača, str. 245. i 246.)
književnost.765 udav,
Zvuk tece Zvuk tece lagano, brze, u mrtvilu zivota , zvuk tece... Lagano pa brze, da on sopstvenu smrt stize... Onda raste u vatri , raste u krvi, karikaturi ... Sve je br`a njegova reka... Raste tisina, lazna , mrznja daleka... Sred njega , zastace mir , da stvori nemir... Sred njega su istine sena, ponovo snovi lakih `ena... Sred njega je kratak bljesak... Sred njega je zivot pesak... Ko njega tvori , ni on sam znao ne bi... A i zasto mesati njega u mrtvilo sprega... Sem ako nije on mrtvilo sprega sto tvori njega... O{tro kao violina on protutnja preko neposejanih njiva... Da smrtan i lak zivot donese ... Nove zvuke , umrlu jesen ... Zvuk tece lagano , brze , u mrtvom on sebe stize... Uros Davidovic 1996
književnost.766 mcar,
Fasista Kazu da se zene preznojavaju kada slusaju tvoje govore, uzbudjene snagom tvoje moci. Da si jos davno pronasao krivce, da volis proste i sposobne, da ces kazniti izdajnike. Kazu da lecis impotenciju, da ulivas sigurnost ocajnima i izbezumljenima. Da su tvoja resenja jednostavna i laka, da jedino ti imas cvrstu ruku, strogost surovog oca kojega smo dugo cekali. MC 28.11.96 Tren Osetio sam slobodu, bila je masna i topla, drhtava i ziva. Samo na trenutak, dok te nije bilo gospodaru. Dok nisu dosli demoni tvoje bolesne maste. Samo na tren, treperilo je lisce i cuo sam kisu. A onda si dosao, vratio se pakla. Zatvorio si prozore, namakao rezu na vrata. Zacvrcalo je meso na usijanim stolicama, plakala su deformisana deca. MC
književnost.767 willow,
Razbuđen lokalnom anestezijom Shvati, jer, sve drugo, to je batrganje po brisanom prostoru, i grebanje noktima po vazduhu, i brojanje spratova dok proleću, i onda konstatacija "šteta, bio je to zaista lep pokušaj..." To je vreme ispunjeno obrušavanjima, uhodanostima i rutinama, i prihvatanjem pada kao normalne posledice postojanja više sile gravitacije, kao ništavnost, i ja, i sve ono na šta se nikad ne računa. To je sveobuhvatni znak pitanja između jedina dva zaista važna i garantovana događaja, rođenja, i onog drugog.... To je jama na pučini, i fotografija u društvu izrovarenih osmeha, i još jedan mučan povratak sa letovanja, i punih trideset godina do penzije, i preostalih 17 spratova do dole, i parola: "skoči sa što više zgrade, duže ćeš da živiš..." To je umlaćena želja za visokim letom, baš kad svi ostali očekuju još jedan nizak pad pa to i dobiju. To je kao čvrsto, ustoličeno i jako, kao preostala slepa vera u životne zagarantovanosti, i iščekivanje nemoćnog, i osluškivanje nemog, i uteha u aplauzu što lomi šake, i pismima poslatim bez adrese, i paklenim blagodetima iznenadnog. To je teret, kao doživotno zaleganje i stalna desetkovanost, i prevarenost, kao kad uposlena hobotnica ostane bez ijedne slobodne ruke, i osećaj, kao kad konačno shvatiš da je repriza stare tragedije, na žalost, opet odmakla suviše daleko... Rastojanje između starta i cilja jeste vertikalno, i postavlja se pitanje "šta sad...?" Najlakše je, kao i obično, učiniti pravu stvar... to jest, ništa... Pzdrv, W,W,3.
književnost.768 mcar, -> #767, willow
5.767 - Bitno.
književnost.769 rdejan,
Žena mi je, tog jutra, bila izuzetno raspoložena. Čak perverzno vesela. Već sam je ispod oka gledao, ali nisam ni naslutio kakav me dan čeka, jer mi je njen mili "Diži se, bubo lenja, kafica!" poziv izmamio osmeh. No, bilo je nešto čudno u njenom ponašanju. Radni dan mi je počeo standardno - neopisivo dosadno i jedva plaćeno. Želeo sam izazov, uzbuđenje, dokazivanje. Tog dana dobio sam samo plavo, socijalno pismo, ono pismo kojim se kolega ispraća u penziju, uz otpremnicu koja će to veče omrsiti brkove ne samo njemu, već i njegovima, ili, pak, pismo u kojem je pozivnica prvoborcu na zasluženo otvaranje nebitne izložbe slika, a sve povodom godišnjice nebitnog datuma. U ovom pismu je bila poruka od direktorke. "Tačno u 14:00 dođi u moju kancelariju i ponesi sve što ti treba u poslu." Podne je sa mukom došlo i prošlo. U dva sam već bio ispred njenih vrata. Kada sam ušao, video sam njen perverzni osmeh, isti onaj osmeh koji me je zaintrigirao toga jutra. Osmeh iščekivanja i tajnovitosti. - Od danas radiš u mojoj kancelariji. Ja prelazim u drugu. Sve što ovde vidiš od ovog trenutka je tvoje. Nesvesno sam stiskao pesnice. Diskusije nije bilo, jasno se videlo. Njena kancelarija je imala stariji nameštaj, slabije osvetljenje jer je bila na drugom spratu, spratu niže od mojeg. Ali, drugi sprat ima garažu! Kako je samo to mogla da zaboravi! Svi zaposleni sa drugog sprata imaju svoje parking mesto. Ipak, nemam automobil... U očajanju sam sedeo i gledao moju novu ćeliju, poluoronulu i mračnu. U tom trenutku stara čistačica, divna žena koja se ovek brinula o svima nama, otvori vrata i pruži mi kovertu, ovog puta mirišljavu i sjajnu. - Pardon, gospon, vaša žena vas je tražila u kancelariji. Nije mogla da vas čeka, gospon, samo je izletela. U žurbi je zaboravila ovo na stolu. Otvorio sam kovertu sa zebnjom. Iz nje su ispali ključevi sa natpisom 'Peugeot' i mala kartica: "Mojoj ljubavi od najvećeg obožavatelja" Bes je kulminirao. Sasvim sigurno, zaboravila je poklon. Poklon od obožavatelja. Kučka. Deset godina u nazad sam štedeo i odvajao svaki dinar u našu zajedničku fioku, dinar kojim sam priželjkivao najskromnija kola. Ključeve sam besno tresnuo o zid. Tada mi je stigla i telefonska poruka da moram ostati na nekom sastanku, jer direktorka ima neku popodnevnu zabavu i da je moram zameniti. Mojoj samokontroli došao je kraj. Kidao sam nameštaj, nogare od stolica, lomio slike i, na kraju, kao najmiliji detalj, njen računar, koji je verovatno zaboravila da ponese. 'Sve što vidiš je tvoje' - rekla je. Sada je božije, siktao sam kroz zube. Otišao sam u kafanu. Gorka li je sudbina slabih ljudi! Alkohol je uvek bio najzastupljeniji telesni fluid prevarenih. Posle svega što sam joj činio, ona je poželela drugog - to je trebalo jasno da vidim par sati ranije. Već propisno pijan, dovukao sam se do kuće. U hodniku je stajala sjajno upakovana flaša. Na njoj je pisalo: "Najdražoj osobi bez koje ne želim da živim. Vlada" Vlada?!? Moj najbolji drug Vlada? Zar on? Tuga mi je parala srce, tiho sam skičao kroz nos. Čuo sam kikotanje u dnevnoj sobi. Dakle, nisu stigli ni da otpakuju flašu, već su se zaskočili. Zar on... Skupoceni Chivas, to liči na Vladu. Otvorio sam ga i nemarno počeo da ga ločem. Ispijao sam ga munjevitom brzinom. Uputio sam se do spavaće sobe, gde me je čekalo novo iznenađenje. Parfem u obliku dijamanta odavao je pozamašnu investiciju, zasigurno od istog 'Peugeot' fonda. "Ovime su i neosvojivi kraljevi osvajani. Neka tebi pomogne da gospodare pretvoriš u podanike. Vlada" NEĆU BITI NIČIJI PODANIK!! Toj kučki možeš poklanjati kule i gradove, ali mene nećeš zgaziti. NEĆEŠ! Tresao sam se kao prut, potpuno bez razuma. Da li je moguće, pitao sam se, da se ovoliko loših stvari dese jednom čoveku u jednom danu. Brzo sam otvorio prozor i ispraznio sadržaj stomaka na parkirana kola. Jedna od njih bila su Vladina kola, a druga novi, sjajni Peugeot... Besomučno sam bacao flaše, papuče, knjige, keramiku, sve što mi je potpadalo pod ruke. Među poslednjim objektima sleteli su Chivas i parfem. Flaša je pogodila prednje staklo Vladinih kola i napravila poveću naprslinu. Parfem je, verovatno zauvek, ostao da miriše na ulubljenom krovu Peugeot-a. U mojoj glavi nije bilo sumnje, a ni razuma. Otvarao sam fioke od noćnog stočića jednu za drugom. Fioka sa ušteđevinom bila je prazna, što je i bilo očekivano. Ona sa pištoljem, međutim, nije. Išao sam polako prema dnevnoj sobi. Pištolj je imao samo tri metka - - poslednji je bio za mene. Polako, poput zombija, koraci su mi odzvanjali u ušima i prizivali anđele za oprost. Naglo sam otvorio vrata... U sobi je bila moja žena, sjajno doterana i napadno našminkana. Pored nje smešio se Vlada. Oni nisu bili sami. Tu je bio i moj prvi komšija sa ženom i svojim sinom. Čak je i moja direktorka bila prisutna. Pre nego što sam išta uspeo da izustim, svi su u isti mah povikali: - SREĆAN ROĐENDAN !!!
književnost.770 askripka,
Prole(te)će Sedim pored Neše za šankom i blesavo se smeškam; vidim da mu sve više idem na živce, ali šta ja tu mogu, mart je, napolju je dvadeset stepeni, i smatrao bih sebe natčovekom kada bih, dok suknjice u oblacima parfema lelujaju pored mene, bio u stanju da s face skinem blaženi, Buda-u-đakuziju kez... Mart je: još malo pa će i minići, još malo pa će da puknu nogice i bluzice, i cvikerice i šnalice i sisice, još samo malo i sve će ptice i zverčice, netom dozrele šiparice i s robije pripušteni manijaci, anđeli božji i muški i ženski antenski priključci da se udruže, još malo i u kafanskim baštama će procvetati rane krigle a zemlja će uzdrhtati od gromke škripe krevetskih opruga... Znam da baljezgam, ali večeras sam talac raspevanih hormona, pit-bul pogođen paradontozom, rob slatke ljubavi zbog koje gore gradovi i pomeraju se planine, večeras i samo pivo ima drukčiji ukus: na daljinu i hotele sa pet zvezdica, na toples, tanga-gaćice i mariniranu hobotnicu, na sobu punu foto-modela u koju ulaziš sam, opipavajući ključ u džepu... "Konju jedan, samo te đanišem, svake godine se tako istripuješ u ovo doba, kako pčela zazuji ti bi da trpaš u tehnikoloru, kao da ne znaš zašto je sirotinja izmislila ljubav...", kaže Neša iz trezvene perspektive ustaljene osmogodišnje veze u generacijski osveštanom ritmu povečerje-zornjak, pa tako sve do punog radnog staža, dok kantar ne zariba od zloupotrebe i domaćeg piva... "Lepo ti kaže čovek", ubacuje se Peca, vazda zlurad kao komentari u drugom Dnevniku, "Pokreni se, dečko, od smeškanja i šlajfovanja nema leba, ljudi, leptirići, koja je razlika, karaju se jedan dan ili dvadeset godina, pa rikotić, miki, pulvis et umbra sumus, a ovo na latinskom je Nešo opet bilo o tvojoj kevi, samo da znaš..." Primedba me trza iz dogmatskog dremeža poznomartovske nirvanea, a baš nekako u tom trenutku prekokoputa seda nešto crno i utegnuto, opremljeno seks-zracima kao "Enterprajz"; Bog daje, Bog uzima, a redosled se zna: ruka s cigaretom mora da opisuje tačno onu pravu putanju, oči moraju da se sretnu s njenim očima upravo kada treba, izraz lica mora da prenosi preciznu mešavinu opuštenog samopouzdanja, šarmantnog ludila i misteriozne distance... Napokon, kada je već meko kuvano (probati viljuškom šatro slučajnog osmeha), lagano ustajem i stajem za šank pored klinke. Nameštam svoju najkulju, naj-Brando-Koneri-Paćino facu, i (ne baš na nivou situacije, ali, pobogu, proleće je i mozak više ne radi ni kontrolorima leta) kažem (to je uvek najbolje) prvo što mi pada na pamet: "Je li, bejbi, a odakle te ja znam i kako to da te ne znam?" "Znaš me, kako da me ne znaš", ispaljuje mala kao zapeta raklica, "pokupio si mi telefon pre tri godine na Demiji, i nikada se nisi javio, pošto si bio pijan kao bulja i ladno si bacio šibice, kao što sve urađene budale u ovom gradu rade, otada si me sreo na jedno tri žurke i sva tri puta me nisi prepoznao, jer si jednom bio naduvan kao zmija i presedeo si celo veče pored zvučnika mlateći glavom na 'Sepulturu' i 'Metaliku', drugi put si pokušavao da smuvaš tri moje drugarice u isto vreme, a onu koju si smuvao ostavio si posle pet dana sa žvakom 'Jebi ga, bejbi, ne znam šta mi je, mislio sam da smo ti i ja ono, totalan trip, ali nešto ne mogu da se skrasim, ne drži me mesto, izvini...', a treći put me isto nisi prepoznao, ali si zabalavio čim si me snimio, a ja sam se celo veče nervirala što sam s tipom i što ne mogu da te izložim ko mladog majmuna da me pešaka pratiš kući na Dorćol, pa da ti posle, mesto malo vaćarenja i telefona, dam po kapiji ispred nosa i možda malo napujdam Teu na tebe, čisto da bude seksi... E, a sad briši, pošto čekam dečka, nađi nešto starije, ono, da pališ s njom u banju i polečiš tu sklerozu, ali, mislim, super je što si me startovao, pazi kad te tri godine ladno čekam na zicer..." Gledam klinku i ne mogu da verujem šta mi se događa, ovi Slobini brojleri su definitivno flipnuli od ekstazija i niskobudžetnog turizma po veb-sajtovima, nemam srca da joj otkrijem kako još uvek nemam pojma ni ko je ni kada su sve te silne žurke u ovoj vašljivoj, svrati-ali-kupi-nešto-za-piće deceniji stigle da me sastave; sležem ramenima i bez ispaljenog metka puštam da se šahovnica zavijori na mom polupopijenom "Hajnekenu", zaboravljajući čak i da Buci, koji se, onako lud i vrljav, od kliberenja već presamitio preko mašine za kafu, uputim neku prigodnu pouku iz klasičnog darvinizma ili istaknem hvalevrednu i blagotvornu vezanost njegove roditeljke za čovekovog najboljeg prijatelja... Ne, noćas nemam vremena za gluposti, za niske strasti i jeftine duele, ovo je jedna od onih noći, i dok oblačim jaknu već razmišljam samo o tome šta još radi u ovo zlo doba, da zaripim prvu pacijentkinju kao omčarski vepar, da je trujem, navlačim, pržim, šarmiram, dresiram, smaram, sve dok joj se ne učini da me zna sto godina i da od sada njen život ima smisla samo kad sam ja u blizini, sve dok joj se u glavi ne oglasi alarmni signal, dok joj usne jedva vidljivo ne zadrhte i u očima se pojavi onaj pogled... Ljubav, slatka ljubav.
književnost.771 morkin, -> #770, askripka
> Prole(te)će Genijalno!
književnost.772 miobrado,
"... Oko podne opazih da neprijatelju dolaze nova pojačanja. Malo zatim, diže se iz njihovog zaklona borac sa belom zastavom, na kojoj je bila izvezena petokraka zvezda. Rekoh Nikoli da gađa zastavu i on je rafalom iskida na parčad. Onaj leže u zaklon i otud viknuše: >>Pucate na parlamentara!<< Odgovorih da parlamentari nose bele zastave bez ikakvih znakova. Kasnije se pojavi drugi sa peškirom koji je nekad bio beo, na kratkom štapu, držeći visoko u drugoj ruci list hartije. Pustismo ga pred bunkere na desetinu koraka a zatim izađe jedan moj vojnik i uze mu onu hartiju. Ja je pročitah glasno vojnicima oko sebe: >>Vaša je glavnina razbijena a vi ćete do večeras biti opkoljeni i uništeni. Borili ste se junački i dajemo vam mogućnost da se predate. Vojnici mogu odmah stupiti u naše jedinice, oficiri moraju prethodno pred narodni sud. Rok za odgovor jedan sat<<. Potpisao je komesar devetnaeste divizije. Znali smo dobro i njih i njihova obećanja i vojnici se u jedan glas počeše rugati. Odgovorih sa četiri reči da se četnici ne predaju i vratismo glasnika. Dok se on vraćao, Nikola, koji je imao divan glas, zapeva: >>Avaj Tito mrki vuče, razbojniče i hajduče, Srpski četnik tebe tuče...<<..." Dobroslav Jevđević (Dva brata; Četnička književnost/"Pogledi", od 25.1.-8 .2. 1991. g., br. 75, str. 15.)
književnost.773 miobrado,
"Na izmaku mjeseca maja, druge godine ustanka, četnici su, napokon, uspjeli da opkole posljednju partizansku grupu, koja se već drugi mjesec uporno tukla i probijala kroz česte i lukave četničke zasjede. Bili su to ostaci čete mrkog i okretnog, pomalo već legendarnog Miloša Bauka, poznatog pod nadimkom "Major Bauk", koji je poput kopca, iznenada i strelovito, padao na četničke patrole, razbijao zasjede i uvijek izmicao iz obruča, kad su se već svi nadali da ga imaju u šakama. Preko svojih jataka, četnici bi često napipali "majora" negdje oko čobanskih koliba, prosutih po sumornim terenima gorovitih "gornjih sela". Onda bi se obično tako iskupljali, sačekivali i otezali sa napadom da bi Bauk saznao šta mu se sprema i olako se probijao, odmah u prvi suton, kad su četnici ponajviše zauzeti oko jagnjetine i velikih zdjela sa mlijekom, da su mlitavi za svaku kavgu i ozbiljan boj. Ponekad bi omanje četničko potjerno odjeljenje, izbjegavajući otvoren sukob s Baukom, skoro nabasalo na njegovu grupu, pa bi nasumce otvaralo vatru u pravcu majorova skrovišta, više da ga opomenu i zaplaše da im se skloni s puta, nego što im je bilo do toga da se ozbiljno tuku i progone ga..." Branko Ćopić (Major Bauk, Pripovetke, grupa izdavača, str. 291.)
književnost.774 naca,
TA DOBRA, NOVA VREMENA ********************** Gledajuci kroz prozor, Marko je osetio nervozu. Vidik koji se prostirao iz njegove sobe pazljivim kompjuterskim programom menjao se shodno dobu dana. Jos malo pa ce u zakazano vreme stici Tina, sa kojom ce, kao i mnogo puta pre toga, provesti prijatno vece. Ili mozda - vezbati, razmisljao je Marko, prizivajuci u pamet ono sto je imao prilike da sazna o proslim vremenima. Kakvim su sve ludostima ljudi bili skloni. Zaljubljivali su se, odlucivali da zive zajedno u braku, a onda se, vodeci duge i mucne parnice, razvodili. Poremetili bi svoju decu, sebe, a na kraju i samo drustvo, koje takve veze vise nije moglo da podnosi bez posledica. Sreca sto su ta vremena prosla, zakljucio je Marko, taman u trenutku kada se oglasilo zvono na vratima. Ne zeleci to sebi da prizna, uz Tinu je osecao sve vecu dosadu. A kad su ih, pre otprilike godinu dana, kompjuteri spojili kao savrsen par, sve je izgledalo drugacije. I Tina i on mislili su kako ce zavrsiti u programu za obnavljanje porodice. Sada im je bilo jasno da nisu vise jedno za drugo. I sledecu partnerku, Marko je dobio ubacivsi sve svoje podatke u kompjutersku mrezu. Veza je, na njegovo ogromno iznenadjenje, trajala nesto duze od nedelju dana. Prvi put mu se dogodilo nesto za sta je mislio da je nemoguce. Zar racunar da pogresi? Jedino sto mu je ostalo iz te kratkotrajne i neuspele veze, bio je list hartije, istrgnut iz nekih novina, na kome je pisalo: "Ne uspevate da odrzite vezu? Ne brinite, imamo resenje za vas." U donjem desnom uglu bili su ispisani adresa i broj telefona. Marko nije izdrzao. Posle samo 3 dana, ipak je okrenuo naznaceni broj. Javio se prijatan zenski glas. Ubrzo mu je postalo jasno: jedini izlaz iz svega ovoga je iznajmljivanje ili kupovina lutke u prirodnoj velicini, koja uspesno zamenjuje ljudska bica. To je naime robot, koji, sem sto ne moze da rasudjuje, po svemu lici na coveka. Cuvsi o cemu se radi, Marko se tek tada zgrozio. Jedno je da racunar odredi s kim ces biti, ali da svesno udjes u vezu sa lutkolikom zenom - robotom...? Ne, to mu nije padalo na pamet. Nastojeci da se smiri, odlucio je da se, posle ko zna kog vremena, proseta gradom. Iako nije imao potrebe da napusta stan koji mu je dodeljen - sa svim mogucim pogodnostima, od raznoraznih programa prividne stvarnosti do hologramskih slika svih ljudi sa kojima je bio u vezi - resio je da udahne malo pravog, a ne vestackog vazduha. Setao je besciljno, ne primecujuci ljude oko sebe. Onda mu se ucinilo da ga neko u stopu prati. Okrenuo se, i osim onize devojke izrazito crne kose i nepravilnih crta lica, koje su je cinile vise ruznom nego lepom, nikoga drugog nije ugledao iza sebe. Nastavio je da hoda, sada sa vecim oprezom. Korake slucajnih prolaznika, dobro je razlikovao od onih upornih, koji su se i dalje culi u njegovoj neposrednoj blizini. Opet se okrenuo i ugledao onu istu devojku. - Predpostavljam da ste zeleli da vas pratim? - prva je progovorila, unoseci se Marku u lice. On ju je gledao, najpre iskreno zacudjen, a potom sa sve vecom radoznaloscu. Da li je moguce da je u pitanju, kao sto pise u onim knjigama o proteklim vremenima, ljubav na prvi pogled? - Da - Marko joj se nasmesio - zeleo sam da me pratite, gospodjice - namerno ju je oslovio starinski, kako kazu da se nekad cinilo. - Voleo bih da mi se pridruzite, bice mi cast da budem u vasem drustvu - nastavio je sa recenicama koje je, kao dobar glumac, pripremaio za takve prilike. Nastavili su da hodaju ruku pod ruku, ne usudjujuci se da bilo sta pricaju, oboje u strahu da ne poremete sklad. Marko samo sto nije lebdeo od srece, prvi put svestan da ga obuzima to cudesno osecanje koje nazivaju - ljubav. - Gospodjice, da li bih mogao da vas zamolim da zajedno odemo u neki restoran na rucak? Ona je samo trepnula, lice joj se zacrvenelo i ucinilo se gotovo lepo, bez obzira na dugacak nos, sitne oci i neurednu kosu. Posle rucka i ponovne duge setnje, Marko je bio sretan sto je, sada je o toj neznanki vec mislio kao o 'zeni svoga zivota', pristala da je otprati do kuce. Pre nego sto su se oprostili, devojka mu se unela u lice: - Dali su mi ime Nina, ja sam usavrena verzija lutkolikih robota. Pre nego sto odem, ocekujem da cujem sve sto mislis o mojim dobrim i losim osobinama. Sve sto kazes, snimice kaseta koja mi je ugradjena. Ako zelis ponovo da me vidis, pozovi ovaj broj...
književnost.775 kiki, -> #774, naca
> Kakvim su sve ludostima ljudi bili skloni. Zaljubljivali su se, > odlucivali da zive zajedno u braku, a onda se, vodeci duge i mucne > parnice, razvodili. Poremetili bi svoju decu, sebe, a na kraju i > samo drustvo, koje takve veze vise nije moglo da podnosi bez > posledica. Surova Istina!!! > - Dali su mi ime Nina, ja sam usavrena verzija lutkolikih > robota. Pre nego sto odem, ocekujem da cujem sve sto mislis > o mojim dobrim i losim osobinama. Sve sto kazes, snimice > kaseta koja mi je ugradjena. Ako zelis ponovo da me vidis, > pozovi ovaj broj... Hm.. Još suroviji kraj.. :)))
književnost.776 supers,
VREME ODLUKE Crvena kosa struji mi kroz misli Dok mi sobu majski mračan vazduh vetri Sva volja i svi mišići mi se stisli Sa učmalim razumom za vlast se tuku I lagano pobedu prepuštam njima Još malo pa će da me vode na svoju ruku Duh dva blistava oka svetluca u tami Vidim ga i obnavljam veru u sebe San o njoj i sanjar večeras su sami Pa prizovem poruke što je ostavila neme Prošle subote kad su pevale i vrane Srešćemo se ponovo čim dođe vreme Stanislaw, noć četvrtog maja 1998.
književnost.777 supers, -> #776, supers
P.S. Ove noći sam sklopio nekoliko opklada sa samim sobom. Prvu sam već dobio, napisao sam pesmu.
književnost.778 willow,
Negde na putu odavde do daljine Tu negde, raste ledena izvesnost napuštene prerije, i čeka usnuli cvet minirane livade, i lebdi potmula senka kandže, skrivene iza treće pesnice. Neobeležena raskrsnica, obično vodi ili u suviše levo, ili u suviše desno, ili u bilo koje drugo suviše pogrešno skretanje u suviše pogrešnom pravcu. Tribine se polako prazne, jer aplauzi sve više postaju stvar navike. Isprepadana i usamljena balerina, tu nema šta da traži, i njene preostale blistave osmehe, sada proždiru pogledi, tupi od anonimne razjarenosti. Svi naši problemi, mislim, bili bi rešeni onog trenutka kad bi se neko usudio da vremenu povadi, ili makar razbije sve zube. Neuračunljivi konobar dolazi po svoj preostali bakšiš pustošenja, a taj ti uvek stiže u pravi čas, posle samo sto godina čekanja, i leti kao raspevani konj, što jašući svog belog princa niz konačnu kolevku u susret poljupcu klepeće zvečkom dok drži tacnu u napred, i ka bliže. Od bekstva sa vrha srušenog stepeništa, malo toga može da se očekuje, naročito ako su oba krila ili izbušena ili svezana u čvor, pa stara šala pijanog poštara smeha, i njegov jarko crveni nos, opet dobijaju smisao, jer, nečija upregnuta uloga u filmu od zime, Irvasa i sanki, opet proslavlja nekog sasvim drugog. Romantična zverstva obično potraju onoliko koliko i omamljenost sa tigrom u zagrljaju, ali kad-tad, procureće i slatki med od domaće ose, jer kratka anestezija stalne pospanosti, obično izaziva lokalno dejstvo sada, sa globalnim posledicama posle... Pitam se, šta je poslednjem majmunu trebao onaj skok ka kardinalnoj grani, koja je posle izazvala toliko suvišnog upošljavanja, znojenja i riljanja, i koju je on to jaču ambiciju imao...? I da li u ime Rata, Savršenstva i Pravog Ugla, jednom rečju Ljudstva, celodnevno ležanje u hladu, i miris juga, ima smisla podrediti celodnevnom prenošenju džakova, i srkanju supe od kartona... Čovek je samo sićušan korak napred u razvoju svemira, posle čega će, normalno, doći neko drugi da nasledi moje snove, ali, ipak... Negde između prvog i poslednjeg rova, zatrpan je neosvojen prostor, sahranjeno je živo blago, i pogašeno je svetlo čitavog jednog uspavanog sveta. I kao da nešto uvek mora ostati skriveno, neprimećeno i zagubljeno, na tom putu odavde do daljine... Pzdrv, W,W,3.
književnost.779 sav.gacic, -> #774, naca
> TA DOBRA, NOVA VREMENA Tvoja vizija? > list hartije, istrgnut iz nekih novina, na kome je pisalo: "Ne > uspevate da odrzite vezu? Ne brinite, imamo resenje za vas." U > donjem desnom uglu bili su ispisani adresa i broj telefona. > - Dali su mi ime Nina, ja sam usavrena verzija lutkolikih > robota. Pre nego sto odem, ocekujem da cujem sve sto mislis > o mojim dobrim i losim osobinama. Sve sto kazes, snimice > kaseta koja mi je ugradjena. Ako zelis ponovo da me vidis, > pozovi ovaj broj... Ne bih da zvučim kao zakeralo, ali u tu budućnost smo zakoračili odavno i bez hi-tech varijante, u potpuno istim situacijama, sa istim motivima... Telefonski brojevi se nalaze u novinama pod "Poslovna pratnja" :). Ranije tih brojeva nije bilo (odbijali smo da priznamo tu potrebu kod radnih ljudi i građana), ali ako bi baš zatrebalo, čovek je mogao da se snađe... :) A još pre toga... postojale su stanovite kuće, ali - nije bilo telefona :) Ipak, princip je ostajao isti... od vajkada...
književnost.780 sav.gacic, -> #776, supers
> VREME ODLUKE > Pa prizovem poruke što je ostavila neme > Prošle subote kad su pevale i vrane > Srešćemo se ponovo čim dođe vreme > Stanislaw, noć četvrtog maja 1998. Vrati se na ovu pesmu kada veza sa NJOM poodmakne, tj. kad ponovo progledaš posle zaljubljenosti :) Tada će da bude tip-top :)
književnost.781 sav.gacic, -> #777, supers
> P.S. > Ove noći sam sklopio nekoliko opklada sa samim sobom. > Prvu sam već dobio, napisao sam pesmu. Sudeći po (pozitivnom) stavu, dobićeš i ostale... :) Dobitna kombinacija je da količina emitovanih emocija bude blizu maksimuma koji smo u stanju da držimo pod kontrolom. :)
književnost.782 willow, -> #778, willow
>> Negde na putu odavde do daljine O, da. Ovo u(iz)metničko ostvarenje mladog pištolja sa periferije glavne kafane Beojada, s pravom možemo nazvati "kapitalnom pesmetinom rike", i dodeliti joj značajno mesto, pri samom gornjem levom uglu top-liste za prošlu nedelju. Jer, očigledan je pokušaj da se dočara gromki urlik ruže, i njena trnovita spoznaja o sudbinskoj prožetosti tela bodljikavom žicom izdeljenosti. Sa druge strane, hrpa slova, zareza i tački, opet nas navodi na jasan zaključak da je ovaj pisac želeo nešto da nam kaže. Iz ama baš svakog stiha, možemo osetiti konačno ujedinjenje i atomsko bractvo crnih misli, preplanulih reči i unutrašnje strane bušnog džepa, potpisano na beloj bundi od ribljeg krzna. Što ne reći i to, ovom jačem spisatelju pesme idu k'o alva, i tu negde i možemo završiti ovaj osvrt, uz tri poljupca, partiju stiskavca i razmenu telefonskih imenika, i da jedno drugom samo poželimo što više romantike uz vesele pesme nacvrcanih noći, i bez trezvenosti od oštrih glavobolja u mamurna jutra :). S poštovanjem, Traktor na Parkingu iz doba Književnosti
književnost.783 milica,
FJODOR DOSTOJEVSKI -- BELE NOCI ******************************* sentimentalni roman iz uspomena jednog zanesenjaka belenoci.zip
književnost.784 rdejan, -> #783, milica
>> FJODOR DOSTOJEVSKI -- BELE NOCI Ako uopšte pretendujete da neko pročita vaš tekst, pa makar on bio i pod copyright-om ;), imajte toliko obzira prema čitaocima i otkucajte tekst ispravno, kako pravopisno, tako i vizuelno (što mu opet dođe pravopis, al' ajde). Zapravo, tekst je solidno prekucan, ali mu nedostaje veeelika stvar: ENTER! :) Posle par redova odustao sam i ipak se latio stare dobre knjige da obnovim gradivo. :) Pozdrav, Dejan
književnost.785 stameni, -> #784, rdejan
>> Ako uopšte pretendujete da neko pročita vaš tekst, pa makar >> on bio i pod copyright-om ;), imajte toliko obzira prema >> čitaocima i otkucajte tekst ispravno, kako pravopisno, tako i >> vizuelno (što mu opet dođe pravopis, al' ajde). U pravu si. Mislim da je najveći pravopisni problem nedostatak slova č, ć, đ, š i ž, a mislim da ima i nekoliko stvari za potencijalnu diskusiju u o.jeziku :) Ipak, mora se pohvaliti Naca ili onaj ko je to prekucavao: svaka čast i samo napred (dok moderator dozvoljava). >> Zapravo, >> tekst je solidno prekucan, ali mu nedostaje veeelika stvar: >> ENTER! :) Pazi, ako se pasusi počinju nekolikim blankovima, kao što jeste slučaj, onda po nekim pravilima nije neophodno stavljati ENTER između njih; mislim da je to neki "francuski stil" (tako su nas učili u školici davno). Ako pasusi nisu započeti blankovima, onda se odvajaju praznim redom -- "američki stil". Mislim da nije naj- po propisu stavljati i blankove i enterove (entere?). Možda i grešim..?
književnost.786 udav, -> #783, milica
Milice ... divno ... :) ... ne, nije najdivnije samo knjizevno delo, vec je najdivnije to sto si ga poslala u ovom formatu ... :) ... zaista bilo bi dobro kada bi se ovako nesto dogadjalo cesce ... :) ... Otkud ti uostalom ? Da li si sve to sama kucala ? Zasto ? :) zahvalan u ime svih - Uros :)
književnost.787 mcar, -> #778, willow
Ovo (5.778), bogami, mocno. MC
književnost.788 mcar,
Visoko gore Digni glavu, gledaj gore, visoko iznad. Imali su nekada stila, pravili lepe kuce. Imali, gradili. Podigni pogled, ravno ka nebu. I gledaj kako je plavo, kuce i grad. Iznad nas. Tamo gore, tamo nema kioska i nema zlatnih lanaca i nema mobilnih i uspesnih. Vidis li malter je opao, sa lica grada. Zaustavljeno je vreme u grobu, u konzervi. Gledaj gore, digni glavu visoko iznad. Imali su nekada osecaj, ziveli u lepom gradu. Ziveli, osecali. MC
književnost.789 mcar,
U planine Dragi gosti, predstavljamo apsolutni hit ovog proleca, ponudu bez premca, ratni turizam. Nista more, nista banje. Svi u prirodu. Prvo zivu, onda mrtvu. Vrlo povoljno, skoro besplatno - drzava snosi troskove. Cist vazduh, fizicka aktivnost, pozitivan stres. Ekipni sportovi, slobodna utakmica, izazov za hrabre i sve ostale. Zdrava hrana, nova poznanstva, na kraju savrseni mir. Mnogo uzbudjenja, mnogo akcije, najbolji dobice parcele. Dosta je bilo krivljenja kicmi, udobne opasnosti iz TV fotelje. Dosta je bilo onanistickog djubreta sada nudimo pravu stvar. Sada dobicete glavnu stvar. 01.05.98.
književnost.790 willow, -> #787, mcar
>> >> Negde na putu odavde do daljine >> Ovo (5.778), bogami, mocno. Hvala ti, Markoni. Da znaš, to veče kad sam je poslao, i meni se učinila fina do iznemoglosti :). Onda sam je, sledeće jutro, dok sam žvakao đevrek u firmi još jednom pročitao. E, tu mi se već učinila suviše nategnuta i pretenciozna. Zato sam je onako i iskritikovao :). Stvarno me podsetila ne neku "pesmetinu" :). Sa druge strane, mislim da u njoj ima O.K. stvari, ali izgleda da sam suviše toga natovario na nju i opteretio je do grcanja. Eh, jadnica moja mala :). Ali, neka. Godine zapisivanja su tek pred nama, i takvog pražnjenja nikad nam neće biti dosta. Mislim, ni tebi, a ni meni. Ko zna, možda me kad umrem :), proglase i za dečka koji obećava :)). Ti, Markoni, samo nastavi tako. Oštri svoje reči, pokidaj njima hartiju u koju ih utiskuješ, i samo napred. Mislim da si na pravom putu da se razviješ u dobrog pisca, naravno, ako ti je do toga uopšte i stalo, u ovom vremenu gde "aplazi sve više postaju stvar navike" :), a pravo na umetnost se prenosi sa oca na sina, sa kolena na koleno, i sa oštre pesnice na tup zub :). Pzdrv, Mrtvo Puvalo
književnost.791 dr.grba, -> #785, stameni
>> učili u školici davno). Ako pasusi nisu započeti blankovima, onda >> se odvajaju praznim redom -- "američki stil". Mislim da nije naj- >> po propisu stavljati i blankove i enterove (entere?). Možda i >> grešim..? Sad, čiji je stil, to ne znam, ali ako se stavi blanko red, onda se sa ekrana mnogo lakše čita. To je barem moje iskustvo nakon milijardu terabajta (: pročitanog teksta na ovaj način.
književnost.792 stameni, -> #791, dr.grba
>> Sad, čiji je stil, to ne znam, ali ako se stavi blanko red, >> onda se sa ekrana mnogo lakše čita. Razumljivo, Amerikanci su tako napravili kompjutere :)
književnost.793 mcar,
Zivojin Pavlovic - "Lutke na bunjistu", odlomak "Ne ume da se raduje sadasnjosti. Jedino sto hoce, to je da se ruga i proslosti i buducnosti. I veri u coveka. I coveku samom. Cula zasicenih zadahom trulezi, citavim bicem, stoji na isturenoj osmatracnici nasuprot ljudima. Za njega suceljenog sa svetom na koji je dosao mimo svoje volje, ljudi se ne razlikuju od svinja ili krtica: iluzije im smatra zabludama, radosti narkotikom, delo besmislicom, lepotu obmanom. Stoji nepomicno kao kip, kose crne, sjajne puput kuninog krzna, zagledan ni u sta. Paralisan je usredsredjenjem pred skok kojim bi, razdrazen panicnom igrom zvukova i slika, skocio u bezdan i uronio u tamu pakla. Izranjajuci donosio bi na svetlost dana istinu sluzi i fekalija. Govorio bi o umoru svesti i besnoj igri razjaplenih, zivotinjskom pomamom obuzetih, bestidno ogoljenih polova. U grcevitom otporu. U stisku i prodiranju koji nisu ni zadovoljstvo ni poezija. Niti ikakav vid ljudske srece. Vec protest i nepristajanje na lepotu kao laz. I na srecu kao obmanu. Nepristajanje kroz samorazaranje i isceznuce u nistavilu kao jedinoj, neoborivoj, vecnoj vaseljenskoj istini."
književnost.794 naca,
S U N C E ~~~~~~~~~ Od kada zna za sebe, voleo je Sunce. Sasvim normalno, ali neobicno - voleo je da gleda u Sunce. To je radio i kao sasvim mali, jer majka mu je pricala da su je opominjali zbog toga dok joj je bio u narucju ili u kolicima. Isto se desavalo i kad je odrastao. Sunce ga je privlacilo magnetno, i mozda, suludo, ali sigurno porocno. Taj bljesak koji traje, to prekrasno belilo i bolna svetlost i uzareni srebrni beskraj koji ima pred ocima jos dugo posle opstenja sa Suncem, bili su pravi istinski trenuci zivotne srece za njega. Sto je bivao stariji, bio je sve svesniji svoje zavisnosti: plasio se, ali se Suncu nije mogao odupreti. Kako je lepo kad ispred ociju, u celom telu i dusi postoji samo nedokucivo nevino belilo, kao da na ovom svetu nesto drugo i ne postoji. Dani kisa, oblaka i tama noci, njemu su donosili tugu koju su mu ublazavali drugi beg i spas, obican i svakidasnji - spavanje i san. U pocetku je nocu, i samom mu je posle bilo pomalo smesno, probao da gleda u ulicna svetla. To mu je bilo bedno: zar da Bozansku lepotu pokusa da zameni necim tako prostim? Pa on i ne zeli nista izmedju tame i svetlosti. Odrastanjem, 'seanse' su mu bile duze. Tesko je razluciti da li zbog njegove pozude ili potrebe. Godine, a mozda i vreme, su prolazili. Primecivao je da lepota tog uzivanja nije kao nekad. Bio je nesiguran da li Sunce gubi sjaj, ili on gubi vid ili razum. Dogadjanja su bila sve bolnija: naucio se zadovoljavati mrvicama, odnosno, na to je bio primoran. Nikad nije bio dovoljno hrabar pred sobom, pa ni sada kad je bio upuceniji svom unutrasnjem bicu, da prizna da li je ova igra i odnos sa Suncem smisao njegovog zivota, ili je time samo prikrivao javu: Sunce bi okupiralo cula, a ona su zavaravala um. Ne bi se moglo reci da je bio star kad je Sunce za njega postalo samo daleka sveca u tami. Svejedno je da li mu se ono vise nije davalo, ili ga on nije mogao uzeti i doziveti. Dosao je dan kad je i to malo izgubio. U njemu je bila samo jedna zelja i jedan san, samo jedna misao: "Boze, kad bih, bar jos jedanput video Sunce" A onda, kao u doba detinjstva, basni i sigurnosti, kad se sve objasnjavalo i kad su se greske tesko pravile, pade, kao kisa posle zege, nesto kao narovoucenije: Mnogi od nas imaju neka svoja Sunca: ljubav, profesiju, alkohol, strast, kocku,... i svi smo uvuceni u zaista cudnu igru u kojoj su retki nepobedjeni. I na kraju, kad uvidimo propast, idemo dalje istim putem, bez obzira sto nas je unistio, sad vec odvec ludi ili odvec hrabri, jer povratka, obicno nema, dok ne postanemo olupina ili pepeo, a onda vise i nema svrhe traziti neki smisao.
književnost.795 miobrado,
"Gusti dim kuljao je u nebo u daljini. Gori Veliki Radić, doskora komandno mesto komandanta V korpusa (5 KA-BiH), brigadnog generala, _Atifa Dudakovića_, bivšeg oficira JNA. - _Gle, gori selo dole_ - ozbiljno je rekla _Savka_, nastavnica lokalne škole, svome suprugu _Tomi_, brkatom Crnogorcu, koji se oženio u ovom kraju i ostavio rodna Pljevlja zbog Savke. ° _Šta li je sa onom krmadi što su naši ostavili?_ pitala se glasno Svaka. - _Pa, vjerovatno su odnijeli Turci za one naše lojalne Srbe u Bihaću, našali se Tomo. Muslimani su, znajući da je sa njihovim kratkim pobedama gotovo, počeli da pale sve kuće u selu Veliki Radić simbolu srpskog i srpstva u ovom kraju. Muslimani su u kuće ubacili seno, zalihe žita i hrane i sve to zapalili. Dobrostojeće selo, njegove bogate kuće, lagano su pretvarani u zgarište. Kad smo u njega ušli,..." Zoran Petrović - Piroćanac (DUGA, br. 1603, od 26.11.1994. god., str. 24.)
književnost.796 miobrado,
"... 3. Kad god bi se zamorila od posla, kad god bi rešila da se odmori, Gospođa se hvalisala. Uglavnom meni, pošto su moji drugovi bili zauzeti sobom, potonuli u sebe. Mi smo eksport - import preduzeće, dušo. Izgovarala je to kao najveću samopohvalu, kao vrhunac uspeha u poslovnom svetu. Lagala je bar pola, kao i uvek. Bili smo samo eksport. Bili smo izvoznici i ništa više. Nikad nisam video da smo nešto uvezli. To se verovatno radilo preko nekih drugih preduzeća. Preko drugih ambasada, Kapetana i njegovih prijatelja. Roba kojom smo snabdevali pola sveta bila je naročita. Vrlo ekskluzivna, dušo. Nabavljali smo iz naše zemlje i prodavali unutrašnje organe i delove ljudskih tela. Toga je kod nas bilo i ranije, u takozvanom miru. Koji je kod nas samo kraća ili duža priprema za sledeći rat. Kad neko nema šta da proda, prodaje sebe. Ali, otkad je počeo rat, ponuda se povećala. Naši snabdevači mogli su da nabave bukvalno sve. Mlado srce. Sredovečnu slezinu. Mišićavu desnu ruku. Tek malo oštećenu jetru koja se brzo regeneriše. Ispran ili sanjarski mozak. Bilo šta što se traži. Jer, prodaja zavisi od potražnje. Ako to nikom nije potrebno, ako niko nije spreman da plati, sveža pluća, neoštećena nikotinom, možete baciti. Stoje li u zamrzivaču, cena im brzo pada. Kad nas roba nije stajala. Nisam znao da li imamo magacine, gde su i koliki su. Neupotrebljivi su oni mrtvaci koji umiru prirodnom smrću, od bolesti starosti. Niko neće da kupuje bolest ili starost. Šta će vam rak bubrega, čak i za četvrtinu cene? Ili pušačka noga koja jedva hoda? A proizvodnja upotrebljivih mrtvaca - mladih, zdravih i snažnih - skupa je stvar i traži dopunske izvore finansiranja, dobru organizaciju, mrežu poverljivih ljudi. Neko sve to mora da smišlja, neko da izvršava, neko da računovodstveno kontroliše. A postoje i drugi razlozi koje navodim bez reda, onako kako mi padaju na pamet. Niko neće rado da umre ili da pogine, osim dobrovoljaca. A i oni to izbegavaju koliko mogu. Ako su sebe obmanuli višim ciljevima, zašto ne bi to isto uradili i sa nižim ciljevima koji ih terajuna taj put bez povratka? U jednom trenutku sam i ja sebi poverovao i otišao u dobrovoljce. Dobrovoljno sam radio sve ono što nikad ne bih radio. Možda zato što sam to potajno želeo i to krio od sebe i od drugih. Kad mi se smučilo pobegao sam. Zato sam ovde. Čitava stvar mora biti tajna ili prikrivena drugim razlozima. Javnost ne voli pravi biznis. Poslovni svet trgovinu živim ljudima smatra prirodnim i dozvoljenim poslom. Trgovinu mrtvacima i delovima njihovih tela ne prihvata ili čak osuđuje. Kad bi saznali čime trgujemo, svi bi se pobunili. Verovatno i naši tajni vlasnici. Pogotovo bi se bunili oni koji su predmet trgovine. Kad bi znali da su predmet trgovine. Zato ih što duže i što dublje treba zadržati u neznanju. Tu jedino pomaže propaganda, ništa drugo. Bez televizije, radija i novina ništa ne bismo uradili. Nabavka, transport u skladišta i dostava kupcima nikako nisu jeftini. Potrebni su stručnjaci koji će izvršiti pripreme, odvajanje zdravog od bolesnog, klasifikovanje. Potrebni su naročiti kamioni. Potrebno je obezbeđenje, a to su naoružani momci čije ćutanje košta. Na stranu troškovi reklame, održavanja odnosa sa velekupcima, potplaćivanje carina, novinara i političara. I trgovački putnici uzimaju što više mogu, često traže unapred. Da ne pominjem to što svakog časa neki od snabdevača ili trgovačkih putnika mora biti uklonjen. Rešio čovek da radi na svoju ruku ili da ucenjuje. Ta proizvodnja može svakog časa da stane. Šta ako izbije mir? Svi ćemo ostati bez posla. Ja prvi. Možda će jedino Pap sačekati neki drugi rat. Ratovi se na ovim prostorima periodično ponavljaju ili obnavljaju. Treba samo biti žedan tuđe krvi i dugovečan. Kod nas se smatralo da dobijamo samo robu koja je poginula u boju ili pomrla po bolnicama iza fronta. Zanimali smo se za kvalitet i prodajnu vrednost, nikako za poreklo. Snabdevači su opasni i samoljubivi ljudi, tašti na svoju sposobnost nabavke. Niko se ne bi usudio da ih pita imaju li oni svoje ljude i odrede koji stvaraju robu. Pogotovo se to ne bih odvažio ja, bedni dezerter iz rata kome zapovednik, umesto da ga lično strelja, ipak daje neki posao. Ako je to neko i pokušao, nikoga ne beše da posvedoči. A Gospođa, B i Pap behu neki drugi ljudi. Oni su to radili kao i sve drugo. Posao beše čudan samo meni. I samo meni se gadio sve dok ne popijem prvo piće. Na crnom psu koji me je pratio ništa nisam primetio. Uostalom, zašto bi se psi gadili onoga što rade ljudi? Psi su samo psi. Možda ja jedino vidim u njima utvare, ljude koji su promenili oblik, životinje koje prenose viruse zla i smrti. 4. ..." Vidosav Stevanović (Sneg u Atini, izd. "Nova svetlost", Kragujevac 1992., str. 151.-155.)
književnost.797 recc,
Izašao je, ustvari još nije :) izlazi 15. maja novi broj časopisa "Reč". Imate priliku da prvi uživate u sadržaju novog broja. Prijatno čitanje! :) ================================================================== REC - Casopis za knjizevnost i kulturu - Beograd - #45 - maj 1998. SADRŽAJ: Reka reči JOVAN SUBOTIĆ: Bajka (Priredio i belešku napisao S. Damjanov) JOVICA AĆIN: Detinje varijacije NATAŠA ŽIŽOVIĆ: Statue MIŠA PASUJEVIĆ: Poludani Prevodnica MAJKL ONDAČI: Gulilac cimeta (Preveo A. Hemon) HAJFA BAJTAR: Ona se budi iz sna (Prevela D. Đorđević) LEJLA AL-USMAN: Dve glave, jedno telo (Prevela D. Đorđević) Zatvoreno "RADIONICA 301": Beleškei, ii, iii, iv, v Ogledalo MAKS BEKMAN: Tri pisma jednoj slikarki (Preveo D. Stojanović) MAKS BEKMAN: O mome slikarstvu (Preveo D. Stojanović) Misao i reč SKIDANJE -- 101 godina Bataja (Priredio B. Romčević) ŽORŽ BATAJ: Solarni anus (Preveo B. Romčević) ŽORŽ BATAJ: Tri odrednice iz kritičkog rečnika (Preveo B. Romčević) MIŠEL FUKO: Uvod u prestup (Prevela D. Starčević) FILIP SOLERS: Krov (Prevela D. Besara) ŽAN-LUJ BODRI: Bataj i nauka: uvod u unutraŠnje iskustvo (Prevela A. Mančić Milić) SUZAN RUBIN SULEIMAN: Batajeva pornografija (Preveo B. Romčević) BRANKO ROMČEVIĆ: Batajeva ekonomija Pešačka zona URI AVNERI: Kad čitav narod poludi GIDO KNOP: Hitler -- nemačka trauma? HANA ARENT: Poseta Nemačkoj Reč kritike DOBRIVOJE STANOJEVIĆ: Pitanje i dijalog ("Naopako" M. Petrovića) GOJKO BOŽOVIĆ: Izlaz iz zadatog kruga ("Spavač pod upijačem" M. Maksimovića) ALEN BEŠIĆ: Biti pogođen ili put za Hiperboreju ("O plemenitim ubicama i najmljenim humanistima" D. Dedovića) DRAGANA BESARA: Priča je utočište za neslične ("Priče iz celog sveta" V. Pištala) SLOBODAN VLADUŠIĆ: Obespokojavajuća fragmentarnost ("U krevetu sa Madonom" V. Žurića) ĐORĐE DESPIĆ: Pandemonijum ili ko koga priča ("Flamanski mesečar" Z. Penevskog) DAMJANA MRAOVIĆ: O splinu, priči, nemaru... ("Čemer" U. Šajtinca) IVANA MILIVOJEVIĆ: Ukrštanje slika iz zamka i krčme ("Zamak ukrštenih sudbina" I. Kalvina) Lepe veštine ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ: Premijerni Beograd (Pozorišni dnevnik) KSENIJA RADULOVIĆ: Lica koja traže pisca KATARINA RADULOVIĆ: Intenzitet privida ("Šidjanke" S. Šumanovića) PETAR PETROVIĆ: Počast starom majstoru (Retrospektiva U. Predića) JASMINA ČUBRILO: Era u gradovima (Izložbe E. D. Milivojevića) ALEKSANDRA ESTELA BJELICA: Fantastika realnog prikaza (Fotografije A. Kelića) SRĐAN VUČINIĆ: Tarantino protiv Tarantina ("Džeki Braun" K. Tarantina) rec9805h.zip
književnost.798 naca,
P R O M E N A ~~~~~~~~~~~~~ Promena je pocela pre nego sto je uspeo da skine kaput i sal. Kada je krenuo da svlaci sako i kosulju, osecao je da mu kandze na rukama smetaju, plasio se da ne osteti tkaninu. Da se na vreme nije dosetio da tog dana obuje mokasine, ni sam ne zna kako bi, odlakavela i gotovo 2 broja veca stopala, izvukao iz cipela na sniranje. A znao je da ce, kada zadovolji svoju potrebu, morati da se vrati na to skriveno mesto u sumi i ponovo se obuce. Da, kasnije kad ponovo postane normalan. Ili je sada ovo bice u koje se pretvarao, njegova prava priroda? Odjednom se zamislio ne uspevajuci da odgovori na tolika pitanja koja su ga poslednjih meseci mucila. Kada je sve pocelo, razmisljao je, konacno oslobodjen svega sto je imao na sebi. Inace, sklon lakoj hrani, mahom vocu i povrcu, iznenada je osetio neizdrzivu potrebu za mesom. I to ne bilo kojim, kupovao je sto socnije bifteke, pune krvi. Kuvanu hranu, peceno meso, nije mogao da proguta, da vari. Sav srebrni pribor za jelo, kojim se toliko ponosio, neprestano naglasavajuci da mu je to porodicno nasledstvo jos iz proslog veka, zamenio je obicnim kasikama, viljuskama i nozevima. I, uopste, sve srebrne predmete po kuci poceo je da sklanja. Od tog metala, podilazila ga je cudna jeza. Kako je zalazio dublje u sumu, osetio je slicnu jezu, ali ovog puta iz sasvim drugacijih razloga. Unapred se radovao sto ce, ako sve bude islo kako je zamislio, naici na zrtvu. Sve ce uraditi, samo da zadovolji glad kakvu davno nije osetio. Kao da mu je svaki delic tela vapio za hranom. Sunjao se, nastojeci da ne otkrije svoje prisustvo, sto u noci punog Meseca bas i nije bilo lako. Ali, sta da radi kad je bas tada pocinjala ta promena. Uostalom, dobro je znao, tu godinu XXI veka obelezila su i druga bica, slicna ili razlicita od njega, ali u svakom slucaju, sa osobinama koje su nazivali monstrouznim. Cilj mu je bio da stigne do puta kojim, to je vec iz iskustva znao, moze da naidje neka zrtva. Gotovo da je drhtao od gladi. Ako sto pre nesto ne pojede, pasce u nesvest. Treba da zadovolji prvo pravilo koje mu je njegova nova priroda nametala: Ubij i jedi! Scucurio se ispod debla ogromnog hrasta, naculjivsi usi. U prvi mah, ucinilo mu se kao da je sav zivot u sumi zamro, da je on jedini lovac u toj noci obasjanoj Mesecom, velikim kao njegova glad. A onda, najpre tiho, potom nesto glasnije, zacuo je necije korake. Trudio se da pogodi ko bi to mogao da bude. Siguran korak, lak, ujednacen, govorio je o nekom mladjem, o osobi koju teret godina jos nije dotakao i o kakvoj je mogao samo da sanja. Od te pomisli, jedva se suzdrzao da ne krikne od radosti. Iako je drum, blizu koga je stajao, bio u senci, nedovoljno obasjan mesecinom, na njemu se ukazala senka. Visok, sirokih ramena i dugackih udova, neznanac se polako priblizavao. Nije mogao da mu vidi lice, ali odmah je shvatio ono sto mu je bilo bitno: neznanac je bio obucen. Jedva je docekao trenutak da mu se zrtva priblizi. Onda je iskocio iz zasede i taman kad je poverovao da ce utoliti glad, nesto neocekivano se dogodilo. Umesto lica, nad sobom je ugledao metalnu masku, ili je to "nesto" njemu tako izgledalo, bez nosa i usta, samo sa dva ogromna oka koja su ga gledala. - S...sta si ti? - upitao je vukodlak Umesto odgovora, to metalno bice je, vise za sebe, ponavljalo komandu: - Opasnost. Covek? Ne. Ubiti!
književnost.799 dalex,
Molim, tiše... Moje zlato u snu diše, na ružu joj san miriše. Svoju sreću tata njiše da ne sanja nevidiše ni oluje, niti kiše već ljubiše i slatkiše. Ona sanja rajske ptice i mamine trepavice...
književnost.800 ranx, -> #799, dalex
> Molim, tiše... Baš lepo!
književnost.801 mcar,
Prolecni dan Crni, automobil, crnih zatamnjenih stakala, klizi kolovozom. Motor je tih, vrlo tih. Ulica je prava, vrlo prava i siroka, jedino ima dosta rupa. Ali kompjuterski kontrolisani amortizeri dobro izlaze na kraj sa ovim nepogodnostima. Na vetrobranskom staklu odslikavaju se gotovo gole grane drvoreda. Prolece tek pocinje. U automobilu dva coveka. Kratko, mozda prekratko podsisani vozac u plavom sluzbenom odelu i mlad, kratko podsisani suvozac, u pastelnom sakou sa sarenom kravatom - poslovan covek, gazda. I dvojica u automobilu vide tu siroku ulicu, cute, prepusteni svetlostima i slikama sto se smenjuju. Onda se ovaj prizor prekida jer je vozacu receno da stane, tu pored parka. "A sada idem da prosetam malo", mislio je Mirko. "Toplo je, ne treba mi kaput". Izvukao se iz kola, ostavio je i mobilni telefon. Krenuo putem. Na travi koja je tek pocinjala da ponovo zeleni jos je bilo tragova proslogodisnjeg lisca. I Marko je ponesen prirodom oko sebe ubrzao korak i krenuo ka reci. "Dobro je izaci iz kancelarije", mislio je. Kroz glavu mu proleti sigurna tisina njegove kancelarije, tu u nedalekoj visokoj zgradi na samom uscu. Stresao se. Pocinje da misli o poslu. Nema sumnje da je uradio posao i pored svega sto je bilo protiv njega. Sada sve izgleda tako jednostavno. Trebalo je biti hrabar i ne obazirati se na druge. Uopste najvaznije je ne obazirati se na druge. Neki su savetovali, neki upozoravali, neki pretili. Samo on nije ni jedne, ni druge, ni trece uzimao u obzir. I sleperi su prosli granicu, i lova je u dzepu, njegovom dzepu. Dugo je ispitivao okolinu. Kao oprezni lekar, pipao je bilo odredjenih poslovno-partijskih krugova. Stisak ruke tamo, tapsanje po ramenu onamo. Njegov poslovni uspeh poradjao se tiho i polako. A pretili su mu, govorili da ne ulazi u posao. Znao je dobro da je sansa jedna, da se ne moze ponoviti i da posao sa cigaretama ne pripada njemu. "Pa dobro, ako ne ceo posao, onda barem mrvice od posla". U drustvu i vremenu u kome je ziveo covek je morao da igra sam, pravila nije bilo. Sistem je zderao sam sebe. Nije imao vremanea da ceka ili zali bilo koga. Sansu je trebalo ugrabiti cim se pojavi. Oni koji su to ucinili sada su bogati i mocni, vecina koja to nije ucinila i dalje cami u bedi, pritisnuta glupom samokontrolom zastarelog i laznog morala. "Kukaju, guraju se, lazu, smrde. Ne znaju oni sta znaci uspeh, kada si bogat, kada se uspinjes. I nisu u pravu kada se zale na svemoc partije i Gazde. Svi su imali sansu, a zasto je nisu iskoristili to je ipak njihova stvar." Seca se vecere i gospodina N. koji ga tapse po ramenu. "Sjebao si ih", rekao je gospodin N. Na stolovima su nestajale hrpe mesanog mesa. Cigani su pevali uz krestavu pratnju pijanih dama. "Sjebao si ih", rekao je gospodin N. muklo. Smeskao se. Znoj mu je curio sa masnog lica. Stresao se. Na cudan nacin je gospodin N. to saopstio. Koga je on sjebao, sve to nije bilo nista licno, pa on je hteo samo novac. Parcence, sasvim malo parcence. Prasinu sa stola partije. Nezgodno je da je gospodin N. toliko blizak gazdi. Jedan iz uzeg kruga. Znaci proculo se. Ali da su ljuti na njega sigurno ga ne bi zvali na prijem. Da su ljuti na njega, sprecili bi ga, zaustavili bi ga. Stresao se, sta ako su ga namerno pustili da pogresi. "Necu da mislim o tome" rece sebi samome ali iz glave nikako da izadje prijem, sjajni, masni ovali prepuni svinjsko - govedje ili pticije anatomije. Gospodjica Kristina koja se freneticno smeje dok joj neko spusta ruku u dekolte. Sjajne carape, vino iz opletenog bidona. Meso. Dok hoda, sa strane promicu biciklisti, deca, psi. "Zasto ne setam malo cesce, zasto kada je ovaj park toliko blizu kancelarije". I uocava da je prolece pocelo. Doduse tek pocinje. I ti pupoljci, to plavetnilo, taj dan cine Mirko ubrza korak, da mu se cini da ce i on poleteti kao ovi vrapci sto se jure tu po grmovima. Uspeh je morao doci, dugo je cekao. Dugo je obavljao pljave, prazne poslove. Kupio tudje mrvice i uzimao milostinju. Sada se Sansa pruzila i on je obavio posao onako kako je znao, na nacin kako su to i ostali cinili, ne upustajujci se u razmisljanja. Deca na livadi pustaju zmaja i on leti, visoko. Mirko vidi kako providni najlon od kojega je napravljen zmaj titra na vetru. Ispred njega protrcava decak panicno pokusavajuci da spreci padanje zmaja. Bezglavo trci, saplice se bezopasno, pada i pogledom prati zmaja koji takodje pada. Mirko se seca starijeg brata. "Sada hrce negde u Kanadi posle celodnevnog crncenja. Nije znao da zivi, nikada nije znao". Brat je prvo ucio, trudio se. Posle je stalno kritikovao sistem, kudio narod, vlast. Neuroticno je trcao na sve one besmislene demonstracije. Stario je ubrzano. Onda je zaklucio da morta da ode. I otisao je. "Samo da nije bio glup, da se ukljucio u posao, bilo bi mu mnogo bolje. Mogao je da zivi, da ima sve, da lepotice gledaju za njim." I misao o bratu odlazi, kao senka gubi se u pozadini, u zaboravu. Lisce krcka pod nogama. To je suvo lisce od prosle godine. Potpuno je jasno da prolece sledi, sve govori u prilog tome, priroda obznanjuje tu stvar. Treba otici kuci, odspavati, pripremiti se za veceras. Veceras je jedan od onih komicnih sudara. "Ja i sponzorusa, ucena sponzorusa, intelektualka." Mirko u glavi premece obrise i oblike gospodjice Madlene, naucnice i perspektivne mlade zene. Njena neobicna torba od jute, knjiga o nekakvoj emocionalnoj inteligenciji koju ona upadljivo pokazuje. Sve to kod njega nece proci, to vec ne prolazi. Ta zvaka za snobove sa bradicom, za histericne babe po ] institutima ili nadahnute, impotentne i perverzne profesore uvek gladne novca, jednom recju za dno dna. Gospodjica hoce na kongres, u inostranstvo, a nema da plati, trazi sponzora. "E pa dobice sponzora, dacu joj ja sponzora dacu joj ja..." A gospodjica je dosla jutros u kabinet apsolutno montirana. Razmisljao je kako su skupljene krpe i cipele koje je nosila. Verovatno se cela porodica angazovala sa savetima o tome kako sa njime da razgovara. Zamislio je neku beslovesnu babu u kucnom ogrtacu, sa soljicom caja. "Da, da mama, objasni cerki da je kurva, da to nije nista strasno, i ti si bila kurva, prodavala si se komesarima za kilogram secera u kockama." Nasmejao se, kako je samo sve to smislio. A gospodjica je razvezala pricu o pshologiji, istoriji umetnosti, jeziku ili necemu slicnom, to je najmanje vazno. On se vec potrudio da izgleda siroviji nego sto jeste, odmah joj je ponudio sastanak, veceru, o novcu ni reci. "I naravno da ce doci, taj naucni intelektualni sloj se tako jeftino prodaje", toliko jeftino prodaje da mu se sve to gadi. Gori su od kriminalaca i smesni sa svojom hinjenom pobunom, izvezbanom spontanoscu i stalim sranjima. Samo gospodjica je dobar komad i veceras ce je odvesti kuci. I tak sutra ce dobiti novaci, sutra kad se okoncaju naleti glumljene ili prave strast, njemu je svejedno. Gospodjica ima decka, napomenula je, mozda da ga odvrati. "A, ne." Nece se on pokolebati zbog solidarnosti sa nekim bubuljicavim fizicarem ili slikarom, padavicarem sa obaveznom bradicom. Pjlunuo je. Setio se dede. Prica je isla da je deda bio opasan, pricalo se da su ga zaticali sa sluskinjama, to, pre onog rata. "Samo deda nije mogao da se prilagodi, nije znao da se umili novim pobednicima kad se menjao sistem i pravila igre. Zato su mu i uzeli sve." Pretoplo je, sve to prija nakon duge zime. Treba se i vratiti, stici do kola. Neobican proletnji umor uvlaci mu se pod kozu, sputava. Lagano odlazi prema sumarku ispred koga je ostavio kola i vozaca. Polako, Mirko koraca. Nogu pred nogu. Gleda u vrhove cipela na asfaltu. Ne zeli vise da misli, drema mu se. "Toliko misli, toliko planova, sve to u biti zamara." Samo nesto uznemirava, nesto kvari slatku pospanost. Nigde automobila i vozaca. Priseca se da li je na pravom mestu, u to nema sumnje, ali jednostavno kola i vozaca nema. Mirko je zaprepascen. "To djubre je otislo na pivo, ta svinja", psujei. I dok idiot cevci pivo, on mora da ceka. "Vozaci me ne postuju dovoljno jer sam mlad i sto imam manire." Tamo, u blizini mesta gde je ostavio automobil nikoga nema, samo dva smesna dzogera, razgibavaju se. Kako ranije nije primetio njihove trenerke drececih boja. "Idioti, sada su nasli da se razgibavaju." Ipak, pitace ih da li su videli automobil. Mirko prilazi dvojici u trenerkama. Kao u snu primecuje da u tom prizoru ima nesto neobicno, cak pretece. Da li je neobicno to sto ga gledaju pravo u oci, klimaju glavama? I onda i pre nego sto ce se desiti, Mirko shvata. Jedan od dzogera odnekuda vadi crni predmet. Hteo bi da nesto kaze i obrati se ali vidi samo plamen u ruci coveka isprd sebe. Prhnule su neke ptice, Mirko je na zemlji, u grudima oseca uzasan bol. Gusi se, gusi, savija. Da li je ikada osetio takav bol. Samo sada da udahne. Hteo bi da jos dise, da pozove druge ljude, bilo koga, da neko dodje. Ne zna zasto, ali ipak da neko dodje. Potrebni su mu, bilo koje ljudsko bice. Makar samo da ga dodirnu. Sada, dok se uvija na zemlji, dok se plavo nebo okrece ozelenela travica je tako ruzna, tako je ruzna ta zemlja. Zemlja. MC
književnost.802 ngvozdic, -> #801, mcar
>> Prolecni dan >> Posle čitanja ostaje pelen u ustima i oblak leptira u stomaku.
književnost.803 hercog,
Kika i Sale: Romansa Jednom davno, u solarnom sistemu koji je toliko daleko, daleko odavde, da mi ne bi ste poverovali kad bih vam rekao koliko, bile su dve planete. Svaki put kada bi se videle, šaputale bi jedna drugoj svoje tajne, delile tračke atmo- sfere, pričale lude šale što bi ih teralo da se tresu od kikota. Ali, bile su i pomalo tužne, zato što je prolazilo mnogo vremena da se susre- tnu, što su sa svojim orbitalnim mehanizmima bile ono što jesu. Većinu vre- mena su morale da se gledaju iz daljine i smišljaju male pesme o zvezdama i hladnoći, o onome koga vole. Vekovi su prolazili i jednom kada su se srele, jureći kroz hladnoću i pra- zninu da bi bile zajedno, Kika je poklonila Saletu mesec, jer je imala tri, a Sale ni jedan. Sale je izgledao tako savršeno sa tim novim mesecom, da su sve ostale planete bile po malo ljubomorne. Kika o tome nije razmišljala. Zato su planete zaigrale po matematičkoj muzici univerzuma i Saletov mesec je bio uznemiren, sve dok jednog dana zla kometa, ledenog srca, pakosno nije tresnula u njega, raznevši ga na hiljade, hiljade komada. U tom tre- nutku Kika je bila na putu ka drugoj strani sunca i nije mogla da čuje oplakivanje i viku koja je dopirala od pogođenog Saleta. Sve susedne pla- nete, koje su bile ljubomorne, podrugivale su mu se. On je bio tako posramljen time šta se dogodilo sa mesecom koji je dobio od nje, da je počeo da strahuje od njihovog sledećeg susreta. Ali stare jednačine su rekle svoje i posle dugog vremena opet su bili za- jedno. Sale se skoro plašio da pogleda u Kiku, no ona mu je pružila čuperak svoje atmosfere u znak utehe. Oklevala je trenutak, jer su sve planete znale kako su meseci lepi i onda pošla unazad i zdrobila dva preostala, da Sale ne bi imao razloga da se oseća loše. I tako dok su kružile i kružile, velika ljubav je u njima rasla, skoro da izgore, osećajući se ponekad pomalo nagi, osećajući hladnoču bez njihovih divnih meseci.. No onda, nešto divno se dogodilo, svetlucavi delovi nji- hovih meseca su se uravnali i napravili dva velika kruga, po jedan za svaku od njih. Nedugo zatim, krugovi su postali prstenje, veliko, divno prstenje, koje je svetlucalo na čednoj sunčevoj svetlosti, čudo tog sunčevog sistema, a neki kažu čak i galaksije. Druge planete su bile toliko uplašene Kikinom i Saletovom novom lepotom da nisu osećale čak ni kap ljubomore. I zato kada dvoje ljudi imaju snažna osećanja jedno prema drugom, toliko mnogo ljubavi da misle da će izgoreti, ponekad jedno drugom daju prstenje u znak sećanja na planetarnu ljubav Kike i Saleta. Aleksandar Hercog, negde u godinoj gospodnjoj 1997.
književnost.804 supers, -> #801, mcar
>> Prolecni dan Ti priče pišeš iz jednog prelaza? Ključna mesta su ti jako dobra, ali možda bi bilo dobro da naknadno doradiš onaj ostatak, tek da ne kvari? Malo je falilo da propustim tvoje odlično pisanije samo zbog početka koji ne obećava onoliko koliko bi mogao: >> Crni, automobil, crnih zatamnjenih stakala, klizi kolovozom. Motor je tih, >> vrlo tih. Ulica je prava, vrlo prava i siroka, jedino ima dosta rupa.
književnost.805 mcar, -> #804, supers
Zaista ta recenica nije dobra, medjutim nisam znao kako da zapocnem radnju. Moj drug je uzeo da pise varijaciju na istu temu, mozda ce on biti bolji. U svakom slucaju hvala na komentaru. Znaci, neka me ljudi slobodno ispravljaju. MC Pokusacu da izmenim pocetak.
književnost.806 mcar, -> #804, supers
I uopste, sto se ove price tice, voleo bih sto vise ispravki da bi znao u cemu gresim. MC
književnost.807 willow, -> #806, mcar
>> I uopste, sto se ove price tice, voleo bih sto vise ispravki da bi >> znao u cemu gresim "Prolećni dan" je odlična priča, sasvim u tvom stilu, Markoni, što se tiče oštrine reči i, uopšte, atmosfere. Ipak, ne sviđa mi se što si se ovaj put malo odmakao od teme, opisujući neke stvari koje se ne dotiču ni tvog života, a ni mog.
književnost.808 willow,
Sav ovaj naslov je njen, kao i sve ispod toga Znaš, ti i ja, preskočili smo početni stadijum, jer smo opet suviše preterali i tako ubrzali proceduru, što ne valja, i trebalo je samo da budemo dovoljno metodični i strpljivi i uzajamno shvatljivi, ali, sve to nema veze, sad sam jako gladna, donesi mi to što imaš u frižideru, može bilo šta, a prvo digni jednom desnu obrvu, znaš, to me pali, a inače, tebe to čini dosta poželjnim i prihvatljivim, a posle možemo da pričamo i o starim mrtvacima, i o Ničeu, i o cijukanju tužnih miševa preplašenih očiju, ili o strahu od ta tri meseca straćena u ludnici, ili o bilo čemu, nije bitno šta ćemo reći jedno drugom, uvek ćemo se razumeti, jer ja mogu da izvalim nešto, možeš i ti, ali, mi ćemo se, i pored toga uvek razumeti... A reči su, znaš, ponekad suvisle kao bušna truba ili nemoćna granata, i ne mogu ti ništa, i padaju oko tebe kao jalove bombe, i vise ti pred kućom kao tenk od kartona, a zapravo su bezazlene i kao grob neodređene. Da ti kažem: kad te neki berberin brije ti mu, za svaki slučaj, uvek pevaj nešto, jer ako berberin zaspi, i britva onda ode u pogrešnom pravcu, a sad bi mogao i da me poljubiš... i pazi šta radiš, mi žene ponekad smo suviše krupan zalogaj za vas pod šlicevima, ali, ko ne zine i ne žvaće, taj se i ne najede, što se kaže... Eh, prija mi sve ovo čime si me okružio, i ukus stišnjene šunke i let žutog pauka i ta tvoja soba, sva rasterećena obaveza, i već mi je suviše toplo od tog vina, i, nedostajao si mi, znaš, i dođi sad ovamo da ti pokažem nešto novo i samo se opusti i ne nemoj da se obazireš na telefon, jer, telefon je tu da zvoni ili uvek, ili nikad, ili u sasvim pogrešno vreme... Pzdrv, W,W,3.
književnost.811 miobrado,
"...Znam ja, doktore, moj sinko, a mogu te tako zvati jer si odrasto sa mojijem Stevanom i živio š njim ko s rođenim bratom, da imaš mlogo posla, pa ću ti ukratko, u dvije riječi, ispričati moju bruku i nevolju. Čuo sam da postoje nakvi prašci za smirenje živaca, oni što se daju ludima, pa te kumim i prekumim ma mi ig propišeš, jer i nijesam, od kako me ovo zlo snađe, ni za šta drugo sem za ludnicu, slobodno. Neću ti duljiti no ću ti sve kazati, ko da si bio tamo i ko da si gledao svojijem očima. Neku veče, taman što smo namirili ovce i goveda i sjeli da nakvu crkavicu prezalogajimo, uzdrogli se naš Šarov ko da je čopor vukova udario na torinu. Istrčim ja pred kolibu i, onako pro zalogaja, zavičem: A pus, jadi te ubili! Odjednom, opazim dvije prilike kako prekraču pro duvara. Uhvatim nakav kolac koji se tu zatrefio i savijem se iza drvljanika, da vidim ko su i kud su naumili. Dok ti se odjednom razliježe: "O, domaćine!" Poznam ti odma Stevanov glas, bacim onu kočinu iz ruke i poteci preda nj, da se izgrlimo i ižljubimo. Istrčala pred kolibu i Milijana, to ti je moja žena, iznijela lampu, da bolje vidi sina i da joj đe, ispred kolibe, u mraku, ne posrne. Sa Stevanom neka đevojka, sitna i mršava, žute ufrčkane kose, natrackala se i namazala, zaudara na te njene pomade i mirise čitava koliba. Pricapila se uza Stevana, sve ga nazor fata za ruku, njuši ga, liže iza vrata, tiska mu i me'će jezik u usta, lijepo da u zemlju propaneš. Pita je crna Milijana oće li varenike, tek što je uzvarena, jali kajmaka sa škipa, jali cijelog sira, a može, ako joj se jede, za tili čas spremiti i cicvaru. A ona ti samo vrti glavom, nećka se i uvija oko Stevana. Deset mu je puta, najmanje, kazala: "Joj, što je romantično." Ne znam šta joj to znači, znavo je crni đavo u njegove grede, a i njega š njom, mislim na mog Stevana, vas grije na moju dušu. Pitam ga ja što nije piso da dolazi, no nas ovako zateko nespremne i neuredne, u tjeskobi i bez čistije aljina. Stijo je - veli on meni - da nas iznenadi. Da mu se, tako, više obradujemo. I da nam, tako iznenada, pokaže Džu... Dže... Džudi, jes, jes, Džudi, tako nam je prestavio. Dadnem ja išaret Milijani da uzme kljuse i da trkne u selo, da odozdo doćera dva jorgana i čiste presvlake za krevet, jer je guber svose rapav i grub postao za mog Stevana, a za... a za, pomozi mi reć, za Džudi pogotovu. ..." Vuk Drašković (Džudi, Sveske, br. 9, septembar 1991. godine, str. 15. - 16.) /napisano 1973. godine/
književnost.812 miobrado,
"...>>A kud će vam deca posle gimnazije? Hoćete li moći da ih pošaljete i na studije<<? >>Moraćemo, a da šta ćemo drugo, moj sinko. Kail smo da idu gore, u Beograd, kod moga Gavrila. Ima on, sunce tetkino, veliku plaću i visoki položaj, stalno piše i zove da mu pošaljemo ovog najstarijeg. Hoće da od njega napravi doktora, da i moj Mirko postane veliki čoek kao i moj Gavrilo, sunce tetkino... Ne znam, Boga mi, šta da uradim. Strah me da Mirko ne bude na teret Gavrilu, da ga ne osramoti đe među ljudima, a teško mi i da ga ne pošaljem, da ne uvrijedim sunce tetkino... Pa i u tom đavoljem gradu ne pada ljeb s neba, a Gavrilo mi se oženio, sad će i njega posuti brige i đečurlija...<<? >>Znači redovno vam piše Gavrilo? Navraća li koji put kod vas, jeste li bili kod njega u Beogradu<<? >>Navraća, Boga mi, sunce tetkino svakog ljeta, ne može mu se desiti da nas preskoči. Lijepo se čudim što ga ovo nema, nadam mu se još od prije mjesec dana, ali doći će on, sigurno... Ne prođe, moj sinko, ni tri mjeseca a da on svojoj tetki ne pošalje neki pešćeš ili paket iz Beograda, piše i stalno zove da zimi dođem kod njega, da se kutarišem snijega i ovog kijameta, da me slika na onom, pomozi mi reć, rengelu i izliječi od ove đavolje reume. Vidiš i sam, moj sinko, kako ti idem pogurena i koliko su mi natekli zglobovi na ovim crnim rukama... Lijepo me bruka pogledati Gavrilu u oči. Stalno mu obećavam i nikako da odem do Beograda. Trebala sam lanjske zime to da učinim, bila sam mu, očiju mi, izatkala i jednu serdžadu i bijele venene čarape, ali udari nakav đavolji grip i sve nas obori u postelju...<< >>Stvarno je<< - reče nepoznati mladić - >>veliki čovek taj vaš bratić Gavrilo. Dajte mi njegovu adresu, želeo bih da ga posetim i da se upoznamo<<. ..." Vuk Drašković (Sunce tetkino, Sveske, br. 9, septembar 1991. godine, str. 21.) /napisano 1971. godine/
književnost.813 willow, -> #808, willow
Malo ispravke... U zadnjoj pesmi koju sam poslao, umesto stiha... " a zapravo su bezazlene i kao grob neodređene", treba da stoji... " i zapravo bezazlene i kao grob neodređene". Hvala na razumevanju loše sintakse
književnost.814 mcar, -> #807, willow
Smatrao sam da je mozda treba pokusati nesto drugacije. MC
književnost.815 supers, -> #813, willow
>> U zadnjoj pesmi koju sam poslao, umesto stiha... >> " a zapravo su bezazlene i kao grob neodređene", >> treba da stoji... A da pružiš šansu nekoj svojoj pesmi da malo odstoji? Ne kritikujem to što ti pesme nastaju navrat-nanos u ukradenom intervalu od par minuta (i kod mene je tako), ali možda je dobra ideja da u sledećem ukradenom trenutku sedneš pa malo revidiraš već napisane. Na taj način može da se očuva ono dragoceno što daje život pesmi, što ti izleti u trenutku na papir a da ga i ne primetiš, ali s druge strane eto prilike da se skloni ono što je tu zalutalo. Šta misliš?
književnost.816 mcar,
Otvorena prazna polja Samotno stoji moja kuca, vetrovi lupaju klimavim prozorima. Pustara se ceri zutom prasinom. Ognjeno sunce prolazi svakodnevno, ali kroz pukotine nazirem samo senke promene. Nema razloga da podignem ruku i otvorim vrata i raskrilim prozorom. Nocu, pored kuce prolaze gladne lisice, cujem disanje jezeva. A onda se sve utisa, pred zoru. Mozda je nebo prepuno cupavih oblaka, mozda u blizini teku siroke reke. Bez razloga tinja zar u peci, u krevetu je uvek hladno, misli su neuhvatljive i nezgodne. Cadjava tavanica me pozdravlja, dok ne sanjam topla mora, dok lebdim u nicemu. I nema gostiju u mojoj kuci, ljudi su biseri na nepostojecoj ogrlici, kristal zgazen vojnickim cizmama. Da li sam ziv u mojoj praznoj kuci, u mojoj tihoj pustari. I da li to cujem zvona iz daljine? Postoji li jutro nad otvorenim poljima Nicega, jutro u kome ustajem i otvaram vrata. I pustam da me obuzme suvi vetar. I osvetli crveno sunce. I pruzam ruke u prazno, vristeci u susret istini, ravno u nista. MC
književnost.817 willow, -> #815, supers
>> >> U zadnjoj pesmi koju sam poslao, umesto stiha... >> >> " a zapravo su bezazlene i kao grob neodređene", >> >> treba da stoji... >> A da pružiš šansu nekoj svojoj pesmi da malo odstoji? Pa i jeste malo odstojala, jednostavno, došlo je do greške u njenom zapisivanju, i umesto slova "i", šaljivi patuljak iz glave mi poturio slovo "a" :). >> Ne kritikujem to što ti pesme nastaju navrat-nanos u ukradenom >> intervalu od par minuta (i kod mene je tako), ali možda je dobra >> ideja da u sledećem ukradenom trenutku sedneš pa malo revidiraš >> već napisane. Možda bi trebalo da uradim tako, ali, kad bih sad seo da ih sve revidiram, mislim da bi jako malo njih to preživelo. Smatram da, kad je ispravljanje u pitanju, čovek dosta subjektivan, i ponekad pridaje suvišan značaj pogrešnim stvarima, i da je onda mnogo bolje čitavu pesmu "uspavati" :), nego je kasapiti stih po stih. U redu, potreban je izvestan period da pesma odstoji i da se reči slegnu, ali, dok ona to svoje odleži, desi se ponekad da ti posle toga više ništa ne znači, slabo je se sećaš, ili je i zaboraviš. Osim toga, sam si nešto slično rekao, pesme se čekaju i hvataju u dnu peščanog sata, u zrnu vremena, a dodatno muljanje ponekad ume baš da iskomplikuje stvari. Ustvari, treba naći neku razumnu sredinu u svemu tome, ali i ne smeju se gubiti važne stvari iz vida, kao recimo, to da malo kome polazi za rukom da napiše zaista dobru pesmu, ma koliko se one izležavale pod jastukom, i ma koliko bile doterane i našminkane. Ne znam, to stoji, da je jutro uvek pametnije od večeri, ali šta ćemo sa onima koji luduju do zore i onda spavaju do podne ? :). >> Na taj način može da se očuva ono dragoceno što daje život pesmi, >> što ti izleti u trenutku na papir a da ga i ne primetiš, ali s >> druge strane eto prilike da se skloni ono što je tu zalutalo. >> Šta misliš? Mislim da si sasvim u pravu. Ipak, moraš biti dovoljno mudar, da umeš da proceniš šta valja a šta se treba odseći, a tu si, na žalost uvek prepušten sam sebi. I koji su kriterijumi ?. Jer, Stanislave, a tome prisustvujemo i ti i ja, poezija se ovde sve češće prodaje za jedan dinar, iako kritika na koricama te zbirke tvrdi da "...on je postojano na svom posedu, u svojim lektirama, u svojoj mudrošću izvojevanoj izdvojenosti, darom i umećem u samom vrhu moderne srpske poezije...", ali te pesme i dalje kisnu na gomili i niko živ ih sad ne čita i možeš da ih imaš jako jeftino i nešto tu ne štima. Da li su te pesme zaista tako dobre, ali to skoro niko ne primećuje, i da li je pošenije biti nosač džakova za deset, ili pesnik za jedan dinar ?. I kako posle da se ljudi i ne gnušaju pesama, kad je, što bi rekao jedan pametan čova "...toliko mnogo pesnika, a tako malo poezije...". Izvini, nevidljivi druže stari :), malo sam skrenuo sa teme, ali na ovaj način sam želeo da ti kažem da mi ništa ne može zameniti nedostatak talenta, ako ga već nisam dobio u samom startu. Sem toga, potrebno je, izgleda da gineš za svoju književnost, a to podrazumeva i razne neprijatne stvari tipa "...biti bez žene, bez nade, i opet se ne mimoići sa samim sobom...", a ko je na to još spreman ?. Ali, nema veze, samo jednom se živi dosadan, jalov i haotičan život, pa je onda bolje nekako ga ispuniti, makar ti i sve što napišeš bilo isto takvo, pa tako i ja. Ovde sam uleteo ipak suviše kasno, ali smatram da je u redu da čovek sebi, s vremena na vreme, pruži poneku šansu ili zamisli sebe u nekoj drugoj ulozi. I tu onda stupa dobri stari Sezam na snagu. Da dodam, hvala ti na ovom komentaru i kritici, i, znam da si imao samo najbolje namere u svemu tome i ne pada mi na pamet da se sad durim i u mojoj kući ćeš uvek biti rado viđen gost i živeli dok nas još koliko-toliko ima :) Pzdrv, Cvet tame, biser, i čelično uže noći
književnost.818 willow, -> #816, mcar
>> Otvorena prazna polja Markoni, smatram ovu tvoju pesmu zaista izuzetnom. Mislim da si se jako dobro otvorio, kao i toliko puta do sada. Eh, kako je dobro vratiti se kući...