FORUM.8

Topics

1. gde.smo (478)
2. jugoslavija (745)
3. svet (114)
4. politika (177)
5. bonton (0)
6. ljudska.prava (350)
7. novine (33)
8. trac (73)
11. devojke (173)
14. srbija (2117)
31. razno (683)

Messages - srbija

srbija.1338 fancy, 08 Jun 93 -> #1330, jkratica

ŮŢ>> Policija je profesionalna državna ustanova koja teroriše narod :) ŮŢ>> žžžžžžžžžžžžž ^^^^^^^^^^^^^^ ŮŢ>> Pa ja ne vidim da mi to imamo. │ │ E, al' imamo OVO ────────────────────────────────────┘ :)

srbija.1339 balinda, 08 Jun 93 -> #1316, cobra

>> Zato što nisu spoznali sebe samog i u okviru uže zajednice. >> Samo tako se može doći do najvišeg nivoa svesti, svesti >> pripadanja jednom svetu i jednom zemlji. Primere neću navoditi. >> Ima ih dovoljno i danas i u prošlosti. Lepo, ali da li je tačno? Zašto se "istina" mora pronaći (pa čak možda i samo tražiti) u socijalnoj prirodi čoveka? Zašto sposobnost kritičke distance od pripadanja bilo čemu ne bi, recimo, bila "najviši nivo svesti"? Ne deluju mi sasvim uverljivo da su jedinke samo delovi organizma koji nazivamo čovečanstvom. (?) Socijalna priroda čoveka, mada sama po sebi nesporna, ne čini se dovoljno važnom da bi, zbog prednosti koje sobom nosi, trebala da bude važnija od individualnosti koja je, takođe, nosilac napretka. Naravno, ne smem tvrditi ni suprotno i moram priznati da bez adekvatne društvene organizovanosti ne bismo došli ni do ovog civilizacijskog novoa. U tom smislu, ima istine da osećanje pripadanja jednom plemenu, narodu, naciji ili nečemu takvom ima duboke, može biti i najdublje, korene. No, ne vidim nikakve prepreke da 'kolektivni duh', da upotrebim taj prokomunistički termin, ne bude zasnovan na drugim principima organizovanosti umesto nacije koja i onako nije kriterijum kojim bi se, po mom skromnom sudu, trebalo ponositi. (?) Udruživanje ljudi oko nečeg drugog što ih na bolji način "definiše", uvek mi se činilo primerenijim. >> Opet, zavisi od toga šta je pozitivno a šta negativno. >> O tome sam već govorio, samo da napomenem da svaki čovek >> drugačije gleda na realnost iz svog ugla koji čine njegova >> ubeđenja. Pozitivno je već i samim tim što jedan drugoga upoznajemo sa drugačijim, sopstvenim uglom gledanja. Pozitivno je i time što podiže našu spremnost da saslušamo drugoga povećavajući naše umešnost da ga dobro i razumemo. Najzad, pozitivno je i zato što dobronamernom razmenom mišljenja neminovno stvaramo distancu prema stvarnosti što bi gotovo mogla biti definicija civilizaovanog čoveka. (Bože, ala sam se .....) :))) >> Veoma je teško pripremati teren za nestanak nečega >> što još nije ni počelo! Jeste! :)

srbija.1340 balinda, 08 Jun 93 -> #1317, cobra

>> Da li su suprotnosti ublažene? :) I sam kažeš : >> >>>> Slažem se sa tobom da se to ne može odjednom postići >>>> i tu među nama nije bilo spora. Da, ali ti kažeš i ovo: >> Kada govorimo o podizanju objektivnosti na svim poljima, >> onda to ipak mora da ide određenim redom: kada postaneš >> prema sebi, odmah postaješ objektivan na svim poljima. a ja pod pojmom "postepeno" podrauzmevam postepeno i na individualnom i na kolektivnom nivou *istovremeno* a ne prvo na jednom pa onda na drugom. Eto, tu je negde razlika u našim stavovima. >> Nekada sam tvoje oštre suprotnosti tumačio nespremnošću za >> istraživanjem dubine samog problema. To je proisteklo iz >> ustiska da me nisi dovoljno razumeo. Izvini na mojim oštrim >> rečima, i takođe se nadam da sam i ja ponudio neke izlaze za >> traženje istine :). Nemaš se zašta izvinjavati. Ako je odista u pitanju nerazumevanje, onda ono, uveravam te, nije u takvoj nameri. Osim toga, nisam primetio da su tvoje reči bile oštre a, čini mi se da taj pridev, uglavnom, ne ide ni uz moja pisanija. (?) Doduše, zbog horoskopskog znaka valjda, (?) :) ili već i zbog samog temeperamenta, i sâm uviđam da ne biram gde ću "udariti", ali sam uvek verovao (možda neosnovano?) :( da nikada ne idem na "meso" nego samo na stav. Što se mene tiče, Sezam bi bio još i mnogo bolji kada se ime autora ne bi pojavljivalo u zaglavlju. Onda bi mi se još i više poverovalo da mi je sadržajni momenat mnogo značajniji od autorskog. S druge strane, odustvo autorstva u zaglavju poruke, pružilo bi mi još veću slobodu da, u nevezanim porukama, lakše zauzimam i suprostavljene stavove bez potrebe, koja se povremeno pojavljuje, da ovakvu "nedoslednost" pravdam. Najzad, smatram da je ono što je u sezamovim diskusijama najvrednije nisu sami stavovi kao takvi koliko je važna njihova argumentacija. No, ovo je ipak za neku drugu temu i konferenciju. >> žinjenica je da emocije JESU deo svesnog bića, i zbog toga su >> u potpunosti pod našom kontrolom. Opet, samo, i samo ako smo >> naučili da budemo samoobjektivni. Tada nacionalizam ne može >> izazvati nikakve neželjene efekte. Ne znam, nisi me baš uverio. :( Da li se emocije mogu u 'potpunosti kontrolisati', da li je moguće savladati nekritičku subjektivnost, da li će potreba za nacionalizmom uopšte i postojati ako bismo do takve objekitvnostni jednom i došli? No, sve da i jeste tako kako ti kažeš, zašto taj put ne putovati sa znanto manjim nacionalističkim prtljagom?

srbija.1341 bbaja, 08 Jun 93 -> #1301, balinda

>|| ....................................... Istina, pojedinacno >|| ima primera sjajnih ljudi kod kojih je nacionalizam tako fino >|| balansiran da ne smeta. Ima takvih i ovde na Sezamui :)

srbija.1342 bbaja, 08 Jun 93 -> #1305, fancy

>|| Cuj prepozno...:) Kako ovo da shvatimo? Da iako je SPS-ovka, nije ti strana.... ;)

srbija.1343 bbaja, 08 Jun 93 -> #1308, nnedovic

>|| TO JE ZLOCIN, BRE! Dodes, upadnes bez naloga, odvedes >|| i prebijes. Za to bre neko ima da odgovara! Pa to sam i ja rekao, samo malo umerenije. Inace se slazemo.

srbija.1344 bbaja, 08 Jun 93 -> #1319, ladislavs

>|| Iskreno receno i meni se ucinilo da je to bila mlada nada >|| koja treba da nas jasi tek u sledecem veku. ;) A da i mi uzjasimo i to u ovom veku ;)

srbija.1345 bbaja, 08 Jun 93 -> #1328, jkratica

>|| Kao primer, ne samo da je zalosno i tragicno sto je poginulo vise >|| od milion Srba u NDH (1941.-1945.), nego se posle jos i nasao >|| jedan Tudjman (i ostali) koji se sprdaci sa njihovim brojem, >|| i njihovim zivotima. Odvratno! A ovi ovde ne zaostaju nimalo >|| za njim. Ja mislim da je odvratno upravo prema tim nesrecnicima koji su tamo izginuli, da se politicki funkcionalizuje njihov broj (od 30,000 do 1,5 milion). Relevantni istorijski podatci ne ukazuju na broj veci od 100,000. Ako neko ima pouzdaniji izvor neka iznese.

srbija.1346 fancy, 08 Jun 93 -> #1336, fancy

ŮŢ> je i nikad jasno i pouzdano određen bilans II svetskog rata na ŮŢ> teritoriji bivše Jugoslavije. Moram da se ispravim, nisam bio precizan. Ovde se misli na podatke koji bi bili poznati svim žiteljima Jugoslavije (one bivše) i bili oslobođeni ideološkog predznaka. Podaci koji cirkulšu u krugu obaveštenih idu oko brojke 1.054.000 UKUPNO poginulih na teritoriji YU. Od toga oko 400.000 otpada na srbe, 200.000 na muslimane, a ostalih 454.000 na hrvate, nemce, i ostale... Pre nekuh 10-ak i kusur godina objavljeni su od strane profesora istorije, mislim da se zvao Karadžić, i izašlo je u Londonu. To se otprilike poklapa i sa stranim procenama.

srbija.1347 fancy, 08 Jun 93 -> #1342, bbaja

ŮŢ>> || Cuj prepozno...:) ŮŢ> Kako ovo da shvatimo? Da iako je SPS-ovka, nije ti strana.... ;) ...Kao protivprirodni blud :) Šalim se, šalim se, šalim se... pu, pu, pu...

srbija.1348 fancy, 08 Jun 93 -> #1345, bbaja

ŮŢ> podatci ne ukazuju na broj veci od 100,000. ŮŢ> ŮŢ> Ako neko ima pouzdaniji izvor neka iznese. Malopre napisah, ali opet nedovršeno... Naime, od oko 400.000 poginulih srba u II sv. ratu, između 200.000 i 230.000 otpada na ljude pobijene u Srbiji od strana "oslobodilaca" u poslednjim mesecima 1944 i početkom 1945. Pretpostavljam da se tvoja cifra odnosi na Jasenovac za koji pouzdane procene idu između 100.000 i 110.000. Fancy

srbija.1349 wizard, 08 Jun 93 -> #1280, milan

> Od danas ću, svakog dana po dve, da vam ne opteretim > pad-ove, u konferenciju FORUM.8 tema Srbija, slati tekstove > mojih emisija na radiju B92 (92.5 MHz). Možda bi više odgovarala tema "novine", ako nije ukinuta... A najviše bi odgovaralo ako bi išlo kao fajl uz poruku. ;))

srbija.1350 wizard, 08 Jun 93 -> #1330, jkratica

> Pa zar ti oni murkani izgledaju ko' neki profesionalci. Nisu profesionalci. U svoj posao unose emocije. Zbog toga u Beogradu skoro i da nema specijalaca iz Beograda.

srbija.1351 fancy, 08 Jun 93 -> #1346, fancy

ŮŢ> Pre nekuh 10-ak i kusur godina objavljeni su od strane ŮŢ> profesora istorije, mislim da se zvao Karadžić, i izašlo je ŮŢ> u Londonu. Frojd bi ovde imao šta da zaključi...Naime, u pitanju je Kočović, a ne Karadžić... ^^^^^^^ Fancy

srbija.1352 corto, 08 Jun 93 -> #1261, balinda

Ovo shvatite kao odgovor i na Cobrinu poruku. Prvo, secate li se narodne umotvorine o komsiji i kravi? >  Daj mi makar jedan primer gde je nacionalizam nije bio >  "iskrivljen"? Zaista previse podseca na onu pricu da je >  komunizam, u stvari, jako Takvog primera nema. Nacionalizam je nesto cemu podlezes ili ne. Ovde je sve bilo oduvek crno-belo. Ne verujem UOPSTE u tzv "pozittivni nacionalizam", i mislim da je jak nacionalizam iskljucivo proizvod sredine i/ili vaspitanja. > >> Ti sve vreme pokusavas da preskocis nacinalizam misleci da > >> je to nesto primitivno i nedoraslo. To je nemoguce, jer > >> spoznavanje >  Ovakvo misljenje je vec iznoseno a dovoljno je za citavu >  raspravu. Mislim da se moze "napasti" iz vise uglova. Kao >  prvo, nacionalizam nije ovde od juce, on je ovde "oduvek" bio. >  Dakle, to sto smo naseli na Kao drugo, to sto si otkrio Srbina (ili ma kog drugog) u sebi, nije i ne sme biti dovoljan razlog da se osecas ispunjenim i covekom cija je misija zavrsena i Put prosledjen. Ne sedis na Sezamu zato sto si ove ili one nacionalnosti, ne radis posao koji radis iz tog razloga, itd. Hocu da kazem da coveka U SVETU uopste odredjuje i omogucava mu da uspe ili propadne ono sto zna i nacin na koji se ponasa. >  S druge strane, nikakvim zalaganjem (pa ni mojim) ;) nije >  moguce promeniti bilo sta a pogotovo globalne stvari kao sto >  je nacionalizam. Nasi skromni razgovori su razgovori >  pojedinaca sa, budimo neskromni, :) nesto vise svesti i >  savesti u odnosu na nosioce nacionalistickih strasti. Ovde bi, >  makar, nacionalizam trebalo da bude ismejan kao nesto sto, >  mada prilici ljudima, ne prilici coveku. (Eto opet jedne moje Tacno, ali ne treba odustajati, upravo zbog toga sto smo ono sto smo. Nacionalizam je ovde postao isto sto i ranije clanstvo u SK - nacin da NIKO bude NEKO! >  Sledeci ugao posmatranja je civilizacijski trend koji (meni se >  cini nedvosmisleno?) pokazuje da nacionalizam, doduse polako u >  ne uvek sasvim sigurno, gubi tlo pod nogama. Ova linija nije >  prava ali je neprekinuta. U nasoj, u svakom pogledu, >  siromasnoj sredini, "duznost" DA! >  Nacionalizam je, sam po sebi, seme zla. Danas ga najvise rabe >  nizi socijalni slojevi. Zato ne treba ni da nas cudi da se >  njime najlakse vlada u najzaostalijim drustvima. Na zalost, od >  nacionalizma se nisu Mislm da je preciznija odrednica nizi obrazovni slojevi, jer smo socijalno svi osim svercera, kriminalaca i vladara nizi socijalni sloj. A da se i najrazvijeniji nisu oslobodili nacionalizma, nisu. Japanci su, recimo, uzasni nacionalisti i ksenofobi, kao i Francuzi, npr. Imam dosta prijatelja koji su zbrisali odavde jer im se smucilo, ili su sticajem okolnosti vec bili napolju. Svi do jednog su sada ljuti srpski nacionalisti, pisu samo cirilicom, cak i oni cije je poreklo daleko od srpskog. Da li bi ovo bila nova tema za diskusiju? Djole

srbija.1353 corto, 08 Jun 93 -> #1234, bbaja

>  HOCEMO MILOSA SESTICA ZA PREDSEDNIKA SRJ !!! Svojevremeno je pred Glupstinom potpisivana prticija da Zika Obretkovic bude predsednicki kandidat. Iako je skupljeno dovoljno potpisa, covek odbio uz izjavu: "Necu, nisam lud!" PS Ovo je istina!

srbija.1354 corto, 08 Jun 93 -> #1303, bulaja

>  na ulasku u Bgd:). BEOGRAD REPUBLIKA! (moze i konfederacija >  Starog Grada, Vracara, Zvezdare i sl.:) Je si li ti pri sebi ?! Pa u Beograd spadaju i Barajevo, Mladenovac, Milanovac i slicne "urbane" opstine !! Corto ps Zivela konfederacija !

srbija.1355 corto, 08 Jun 93 -> #1312, bugi

>  Bizaran je podatak da je na dan njenog rusenja u Bastilji >  boravio zatvoren samo jedan covek :). A cetiri prisutna strazara igrala karte.... Corto

srbija.1356 spantic, 08 Jun 93 -> #1332, jkratica

> odnosa sa onim djubretom Tudjmanom. > P.S. Ovime nisam rekao da su svi Hrvati takvi, već samo za > Sranju. Bogte! Nisam znao da su u Hrvatskoj već svi dobili "to lijepo ime" Tuđman pride :))

srbija.1357 spantic, 08 Jun 93 -> #1334, jkratica

> Ja samo sluš'o (slučajno) onog žovića, i kad su ga pitali > šta misli o eventualnim novim izborima, i Šešeljevim > šansama na njima, on reče da može da se kladi, u šta > voditelj izabere, da bi Šeki dobio <5% glasova (kad bi > sada To je druga stvar. Sve zavisi od okolnosti i kampanje na televiziji.

srbija.1358 milan, 09 Jun 93

[Emitovana 9. januara 1993. godine] Bastilja 6. Dobro veče dragi slušaoci, Mir Božji - Hristos se rodi! Danas je treći dan Božića, praznik svetog prvomučenika Stefana, arhiđakona apostolskog koji je našao mučeničku smrt pod kamenjem razbesnele jerusalimske rulje u kojoj je, o gle čuda!, bio i sam Saul - mi Srbi kažemo Savle - koji će kasnije postati apostol Pavle, jedan od ugaonih kamenova hrišćanstva. Tako je Savle, postavši kasnije Pavle, svojim delom okajao svoje grehe. Voleli bismo da verujemo da će oni koji nas sada vode u ovaj sunovrat, ako ne svojim delom, jer znamo i vidimo koliko su sposobni, a ono svojim nečinjenjem okajati svoje grehe. Pričinili bi nam bezmernu sreću da prestanu da čine. Bilo kako bilo, posle novogodišnje pauze večeras nastavljamo "Savest TV Bastilje". Ovo vam, nadam se, jasno kazuje da je prošlonedeljna pauza zaista učinjena zbog dva razloga - drugog kruga izbora i novogodišnjih praznika. Kao što ste maločas mogli da čujete, emitovali smo "Jutopiju" a sada prelazimo i na njen redovni dodatak. Dakle, još uvek smo na slobodi, što, naravno, ne znači da ćemo biti još dugo. U poslednje dve nedelje dogodilo se, dogodilo se..., pa, kako se uzme. Može se reći da se dogodilo mnogo toga, ali se može i reći da se ništa novo nije dogodilo. Uostalom, zbivanja na ovom tlu nikada nisu bila baš mnogo važna. Važnije je uvek ono što se odvija u našim dušama. Mi se menjamo ili ne zavisno od toga šta sanjamo, a ne zavisno od toga šta nam se događa. žuvar naših snova, TV Bastilja to savršeno zna. Prividna stvarnost koju nam ona stvara, važnija je od stvarnosti same, pod uslovom da stvarnost, ma šta ta reč značila, uopšte i postoji. I, dok nas je TV Bastilja, tokom protekla dva meseca, izveštavala o izbornoj kampanji, na način kako to već ona ume, stvarajući nam utisak da su ti izbori izvor i uvir svekolike kosmogonije, sada, čim su izbori prošli, slika postaje sasvim druga. Odjednom, čak i bez ikakvog proslavljanja izborne pobede njenih mezimaca, Miloševića i Šešelja, TV Bastilja moćnu optiku svojih kamera prebacuje na novu pozornicu - čenevu. Opet smo ponovo tamo gde smo bili i na početku - u ratu! Rat, koji Srbija nikada nije vodila, ponovo kuca na njena vrata! Izbori mu, tako, dođu kao neka privremena zabava, kao odmor od ozbiljnosti životnih problema koji su pred nama. Kao da su nam čuvari TV Bastilje, tokom ova dva meseca izborne kampanje, dali jednu malo dužu cigaret- pauzu, da predahnemo i u snove u duvanskom dimu se upustimo, edabi, odmah potom rekli: "Dosta! Kraj pauze! Baci cigarete i ponovo se prihvati krampa!" I, zaista, zar ste stvarno mislili da se ovi izbori mogu dobiti? Zar ste stvarno poverovali da ima alternative? Opet smo vraćeni u alternativnu TV Bastiljinu virtuelnu stvarnost. Mi, istina, kao pravi zatvorenici, ne znamo ni da li ova druga stvarnost postoji i nećemo to znati sve dok nad našim glavama ne zagrme, ako zagrme uopšte, motori aviona. Međutim, jedno je izvesno, zabava je završena, meka izborna pornografija je zamenjena tvrdom. Tvrdi pornografski film koji se pred našim očima odvija ima one iste glumce koji su i poslednje dve godine u malim mlaznim avionima leteli između Haga, Londona, Sarajeva, Ohrida, Briona i..., ko će stići da nabroji sva turistička i šoping mesta koja je jugoslovenski razbojničko-politički putujući cirkus stigao da obiđe. Istina, TV Bastilja, kao u svakoj dobroj mamut-seriji, poput "Dinastije", na primer, uvek u radnju uvuče i poneki novi lik. Tako smo ovog leta dobili gg. Ćosića i Panića da našem televizijskom serijalu dodaju dramaturški "gas". Kao što znate, g. Panić je već praktično nestao sa scene, i da nema polupocepanih plakata sa kojih nam se on i njegov "Roleks" sat osmehuju, ne bi bili sigurni ni da je postojao. Za koju nedelju Bora Jović će moći slobodno da kaže: "Panić? Koji Panić?". Da, zaista, Jović; koji Jović? Gospodin Ćosić se pak, pokazao kao znatno bolji glumac i izgleda da su mu scenaristi TV Bastiljinog serijala napisali ulogu za još nekoliko epizoda. Potom će da sednu, razmotre gledanost serije i odluče da li da potpišu ugovor za još nastavaka. U poslednjem nastavku, koji se prikazivao u udarno vreme, na Badnje veče, gospodin Ćosić je odigrao jednu od svojih boljih, ali čini mi se, ipak standardnu ulogu. Verujem da on može bolje. Ne znam samo da li hoće. Kao što znate, dragi slušaoci, gospodin Ćosić se, kako to kaže nezgrapna formulacija, trapavo prevedena iz američkog političkog žargona, "obratio naciji". U svom "obraćanju" ili "obraćanju", zavisno od akcenta kome ste skloniji, gospodin Ćosić je, da upotrebim dramaturšku terminologiju, igrao "dramu atmosfere". žini mi se da ju je veoma dobro odigrao. Ne usuđujem se da kažem da ju je odigrao odlično jer mu je, nema sumnje, njegov moravski akcenat u tome odmagao. Gospodin Ćosić nam je stanje u kome se srpski narod, izvan zidova TV Bastilje, nalazi oslikao kao dilemu između "kapitulacije" i "raketnog napada najvećih sila sveta". Godinu u koju smo, ne svojom voljom, pre devet dana, eto, ušli, uporedio je sa 1915.. Priznao je, mada nevoljno, da naša spiritualnost nije naišla na razumevanje "svetskih moćnika" te da smo zato, a ne - ne daj Bože! - nekom svojom krivicom dopali u situaciju koja nas tera u navedenu dilemu. To je ono što je osnovno u njegovom govoru, koji je, istina, bio znatno duži nego ovaj moj prikaz, ali ostatak je bio uglavnom začinjen literarnošću tako poznatom sa hiljada stranica Ćosićevih knjiga. Ako je govor bio namenjen "psihološkoj pripremi" prosečnog pitomca TV Bastilje za neizbežno, ma to bila "kapitulacija" ili "raketni napad", držim da je u svojoj osnovnoj nameri uspeo. Šta više, ako se umesto raketnog napada, da upotrebim reči već zaboravljenog eSPeSovskog pesnika Milovana Vitezovića, "dogodi kapitulacija" ispašće da smo još dobro prošli. Istina, bilo je u Ćosićevom govoru nejasnih mesta, tu posebno ističem referencu na Božić kao na "najuzbudljiviji hrišćanski praznik", koja će još dugo mučiti pozorišne ili medijske kritičare poput mene, ali, šta ćete, u dobrim ulogama uvek mora postojati i element misterioznosti. Ćosićev govor je sadržavao i elemente koji su mu unosili i našu, tipično srbijansku živost. Ako ste primetili on nije propustio da pozove na formiranje koalicione i koncentracione vlade. Pomislićete da je to prilično besmisleno činiti posle izbora, pa takva vlada se pravi pre izbora, baš zato da bi se izbori i, samim tim, radikalizacija zemlje oko ekstremnih političkih opcija izbegla, ali, nije gospodin Ćosić imao to na umu! On je neprosto pokušao da na mala vrata, mimo izbornih rezultata na političku scenu vrati one političke snage koje je on u izbornoj kampanji podržao a koje su doživele pravi debakl na izborima. Dirljivo zar ne! Lepo je brinuti o prijateljima i u najtežim trenucima. Držim, dakle, da je, mimo ovog pikantnog detalja, turobna atmosfera koju je Ćosić stvorio svojim "obraćanjem" ispunila svrhu koja joj je namenjena, iako, da ponovim ono što sam već rekao, mislim da on to može i bolje, ali ne znam da li hoće. Istina, ne treba preterivati, ne verujem da da on to može i znatno bolje. Nobelovac, gospodin Eli Vizel je po povratku u Pariz, dao izjavu u kojoj je gospodina Ćosića ocenio kao čoveka "koji je dobronameran, ali nedorastao situaciji". Mislim da je u ovoj Vizelovoj izjavi drugi deo veoma tačan! Tim pre me je TV Bastiljin odnos prema tako važnom glumcu u seriji "Jugoslovenska drama od paleolita do danas" iznenadio. Šta hoću da kažem. Pa, dragi slušaoci, ako ste zapazili, TV Bastilja je Ćosićevo obraćanje u celosti donela tek pred deset sati uveče na Badnji dan dok je znameniti Drugi dnevnik bio poglavito posvećen aktivnostima glavnog glumca Slobodana Miloševića. Uz svo razumevanje za ovakav rediteljski potez - ipak mora da se zna ko je glavni! - moram da TV Bastilji skrenem pažnju da je grdno pogrešila! Ja sam, naime, to uvideo sasvim slučajno. Imao sam priliku da, uz malo ribe, maslina i prebranca, u prijatnom društvu, odgledam na NTV Studio B, u okviru njihove emisije vesti u sedam sati, ceo Ćosićev govor edabih tek u pola osam na Drugom dnevniku ispratio aktivnosti gospodina Miloševića koji je, pogotovu sada, više nego Predsednik Republike Srbije. I, bio sam šokiran razlikom, ovoga puta, na moju žalost, u Miloševićevu korist. Naime, imao sam utisak da je posle turobnog staračkog govora, koji je oscilovao između paradigmi kneza Lazara i generala Milana Nedića, na ekran, u liku Miloševića stigao moderni svetski političar, koji okružen takozvanim kopredsednicima Vensom i Ovenom vodi svetsku politiku, pregovara, analizira; jednom rečju dela i postoji! Veliko je čudo da TV Bastilja to nije iskoristila i primenila isti dramaturški trik koji sam ja sasvim slučajno sproveo na sebi. Zašto nije prvo prikazala Ćosićev govor, pa potom Miloševićeve aktivnosti? Držim da je to učinila iz čistog udvorištva prema Miloševiću i time propustila priliku da mu podigne rejting za još koji procenat. Mislim da će odgovorni zbog toga morati da snose posledice, čim završe posao slanja na "prinudni odmor", kako se kod nas eufemistički zove otpuštanje sa posla 20% zaposlenih na RTS. Taj podatak verovatno već znate. U okviru proslave izbornih rezultata TV Bastilja je rešila da se ratosilja nekih svojih nedovoljno pouzdanih čuvara. Ratosiljavanje se obavlja kroz slanje na tzv "prinudne odmore" posle kojih ih očekuje otkaz, oko 20% zaposlenih. Ovo je očigledno umerena i kompromisna cifra jer smo na konferenciji za štampu gospodina Šešelja čuli da se on zalagao za 30% kako bi se "povećala efikasnost i poboljšao proizvodni proces" U okviru mističkog kulta koji neguje TV Bastilja, ovo otpuštanje se ne obavlja po nekim javno objavljenim spiskovima već ritualno, tako što zaposleni saznaju da su na "odmoru" tek onda kada se pojave na kapijama TV Bastilje i tamo im se saopšti da njihova propusnica više ne važi ili, još lepše, onako sindikalno- samoupravno, kada dođu po markicu za prevoz pa im se saopšti da im ona ionako ne treba - gde ima da se voze? Inače TV Bastilja je odlučila da trajno "odmori" ljude kao što su žedomir Mirković, Danka Nikolić, Lazar Lalić, Dragan Nikitović, Nebojša Janković, Mihailo Kovač, Ivan Brzev i Predrag Lazović, nabrajam samo one, od poznatijih, koji već nisu dobili markicu. Ovakav spisak svedoči da Bastilja ili ima kadrova u izobilju ili... Uostalom već ste čuli dosta o ovoj temi u današnjoj "Jutopiji". Iako se bojim da će se današnja emisija odužiti preko svake razumne mere, ne mogu da odolim a da vam ne skrenem pažnju na još jednu delatnost TV Bastilje koja mu dođe nešto kao polumeđunarodna. Kao što znate, kod našeg siromašnijeg i manjeg brata, u Crnoj Gori, izbori, oni predsednički, nisu završeni. U drugi krug su ušla dva kandidata, aktuelni predsednik Crne Gore mr Momir Bulatović junak crnogorske varijante "antibirokratske revolucije", kandidat tamo vladajuće Demokratske partije socijalista i dr Branko Kostić poznat po svojim nutricionističkim savetima za jedenje zdrave hrane tj "korijenja" ali i po svojoj, sada već zaboravljenoj izjavi, da "JNA nikada neće napustiti srpske krajeve u Hrvatskoj". Gospodin Kostić je, inače, kandidat grupe građana boraca rata 1990-1992. Brrrrr... Ne bez pakosti moram da konstatujem da i od nas ima gorih. Mi smo bar birali između Miloševića i Panića a Crnogorcima nije dato čak ni da biraju. Istina, TV Bastilja se sa svojim suptilnom osećanjem za političku situaciju, osećanjem koje nadmaša svaku maštu, odlučila da podrži dr Branka Kostića, rekao bih ne samo zbog toga što je doktor nauka nasuprot Momiru Bulatoviću koji je, ipak, samo magistar. Takođe ne bih rekao da se TV Bastilja odlučila da podrži gospodina Kostića samo zarad grupe ratnika koji ga podržavaju iako bi i to bilo u skladu sa Bastiljinom uređivačkom politikom koja gaji posebnu naklonost prema ratu, razaranjima i kamarama leševa. Šta je dakle, razlog za podršku koju dr Kostić uživa na TV Bastilji? Rekao bih da je razlog isti kao i razlog za otpuštanje 20% nedovoljno pouzdanih čuvara. Kraj rata se, izgleda, ovako ili onako primiče, šanse za neki novi su, sva je prilika, nikakve i valja, da upotrebim nemačku generalštabnu terminologiju iz Drugog svetskog rata, skraćivati linije fronta. Ako slučajno izbije mir, svašta će u zemlji isplivati na površinu, nastaće unutrašnji sukobi i raspre. Zato valja na čelu Crne Gore imati sigurnog čoveka a ne Bulatovića, čija se, istina, demokratska delatnost uglavnom sastojala u švercu raznih deficitarnih roba, ali, ko zna, možda se iz švercerskog duha nekom greškom razvije i demokratski. Bulatović je pokušao da TV Bastilju razuveri u svoje namere, čak je naredio svojim poslanicima da učestvuju u nekrofilskom rušenju Panićeve vlade, ali, jednom grešan - uvek grešan, Bastiljina ljubav je ostala na Kostićevoj strani. I, nije ostala neuzvraćena. Kostić je Bulatovića u beskonačnom Božićnjem duelu optuživao da je ne samo krivac za sve Miloševićeve pogrešne potpise na haškim i inim dokumentima već i da, vidi vraga, švercuje neki šećer u Makedoniju iz koje zauzvrat dobija benzin koji u dvostruko većim količinama od srbijanskih deli svojim crnogorskim biračima. Videćemo, već sutra, koliko će Kostićeve optužbe naškoditi Bulatoviću. Ako se između rata i benzina, crnogorski birači opredele za potonji, to će biti dobar znak. Možda će uskoro imati priliku da na nekim izborima i stvarno biraju, ovo je ipak bila samo proba!

srbija.1359 milan, 09 Jun 93

[Emitovana 16. januara 1993. godine] Bastilja 7. Dobro veče dragi slušaoci, pozdravljam vas u prvoj emisiji "Savesti TV Bastilje" koja ne pada na ili oko nekog velikog praznika. Istina ovo je prva emisija u novoj godini po julijanskom kalendaru koju mnogi, sasvim netačno nazivaju pravoslavnom Novom godinom. Kažem netačno, jer nema ničeg posebno "pravoslavnog" u kalendaru koji je jednostavno pogrešan! Istina, dovođenje kalendara u red je obavio papa Gregorije XIII, godine 1582. Papa je, zarad korekcije greške u kalendaru koji je do tada bio u upotrebi, a koji je uveo još Julije Cezar godine 46. pre naše ere, odlučio da posle četvrtka 4. oktobra bude petak 15. oktobar te iste 1582. leta gospodnjeg. Isto tako, ovo već možda ne znate, promenjeno je pravilo za prestupne godine pa su tako prestupne sve godine čiji je broj deljiv sa 4 ali ne i sa sto. Povrh svega prestupne su i one godine čiji je broj deljiv da 400. Tako su 1700, 1800 i 1900 bile proste, ali će 2000. ipak biti prestupna dok će 2100., ne bojte se niko od nas je neće doživeti, biti prosta. E, pa, izgleda da je okolnost da je promenu kalendara inicirao papa izazvala kod nas pravoslavaca razumljivo podozrenje. "Neće meni episkop rimski da određuje datume kako mu se prohte!" pomislio je, verovatno, mitropolit moskovski i patrijarh cele Rusije, Velike, Male i Bele. Srbi su, pak, verovatno pomislili da je po sredi nekakva vatikanska zavera - Kominterna tada još nije bila ni u osnivanju, jedino su masoni i rozenkrojceri polako hvatali zalet u istoriju - i odlučili da reformu kalendara ignorišu. Tek početkom ovog veka, i to samo u civilne svrhe, prihvaćen je u Srbiji ovaj ispravni, po pomenutom papi nazvan, gregorijanski kalendar. Rusi su ga prihvatili silom revolucije koja je sa sobom, mimo sopstvenih proizvoda kao što su koncentracioni logori, donela i mnoge zapadne novotarije kao što su apstraktno slikarstvo, slobodna ljubav i ateizam, pa, zašto da ne, i novi kalendar. Crkve su, međutim, i ruska i srpska a i ostale pravoslavne ostale pri julijanskom kalendaru koji je, za protekla četiri veka od pape Gregorija uspeo da zaostane još tri dana tako da sada kasni za gregorijanskim celih trinaest baksuznih dana. Kasnije, tokom ovog veka, mnoge pravoslavne crkve - bugarska, grčka i rumunska, na primer - su prešle na gregorijanski kalendar, ali su naša i ruska ostale uporne. Ako je Julija Cezara izneverio posinak Brut nećemo valjda i mi. Uostalom, kuda ćemo pred rudu? Neka oni tamo u Vatiktonu, što je neko zajedničko ime za Vatikan i Vašington jer kako blokada i naša, a ne samo međunarodna, izolacija traju, tako sve teže i teže razlikujemo ova dva grada; dakle, neka oni tamo u Vatiktonu prvo oprobaju tu novu godinu kada dođe. Mi, za to vreme, sačekamo, mirno i dostojanstveno tih trinaestak dana praveći se kao da nas se ne dotiče atmosfera neizvesnosti o tome da li je nova godina uopšte nastupila, i onda, onako nevoljno ali ipak fatalistički, konačno priznamo da je ipak došla. Srećna vam, dakle, Nova godina jer je, posle dva dočeka, sada valjda sasvim izvesno da je došla. Naša TV Bastilja, naš prozor u svet, nije propustila da u skladu sa sada već skoro dvogodišnjom tradicijom, šta ćete kod nas se tradicije formiraju i na mesec dana - sećam se kada je g. Vuk Drašković obećao svakog 9. u mesecu označavanje 9. marta 1991. godine pa je to posle, istina, kao i mnogo što šta što je rekao, zaboravio, dakle u skladu sa već utvrđenom dvogodišnjom tradicijom, Bastilja nije propustila da nam čestita i Božić i pravoslavnu Novu godinu i da sve to proprati gomilom kurseva za doobuku novopečenih pravoslavaca na kojima ste mogli naučiti kako se pali sveća, bacaju orasi i pali badnjak. Kao što vidite Bastilja je jedan od promotera tog pogrešnog naziva "Pravoslavna nova godina". Znatno pravilniji bi bio, ako što sam već objasnio, naziv "Srpska" ili "Srpska crkvena nova godina" ako ništa drugo a ono zbog toga što bi se time jasno stavilo do znanja da je autonomno srpska odluka da im kalendar kasni baksuznih trinaest dana, što je u savremenom svetu sasvim dovoljno da se obave dve omanje vojne intervencije ili jedan osrednji rat. Izgleda, ipak, da se perspektive za ovakve događaje, posle čenevskih pregovora za Srbe ipak sužavaju ili poboljšavaju, shvatite kako hoćete jer među nama ima i onih koji priželjkuju vojnu intervenciju i produženje rata dobro shvatajući da ih samo to može i nadalje održati na vlasti ili na javnoj sceni. U oku Bastiljinih kamera je, protekle sedmice, naravno bila čeneva. Bože, kako su se vremena promenila! čeneve se sećamo kao jedne prebogate švajcarske palanke u kojoj su se stalno održavali nekakvi ginekološki kongresi sa kojih nas je izveštavao tada neizbežni Bane Vukašinović. Sećate li se onih njegovih neobaveznih ćaskanja uz jezero, sa preplanulim i prosedim ginekolozima ili onih preslatkih pitanja kao: "Doktore, čeneva grad na Lemanskom jezeru, sterilitet u žena - gde smo danas?" ili "Doktore Šuloviću, kako je to biti majka?". No, ta davna, neki bi rekli i divna, Bravareva vremena su prošla i sada neki drugi lekari dolaze na važne skupove. Bastilja je, izgleda, najurila Baneta Vukašinovića. Nismo obavešteni da li mu je istekla propusnica ili nije dobio markicu pa ne može da dođe na posao. U svakom slučaju, sada neki drugi ljudi i žene sa nedorađenim južnjačkim akcentima razgovaraju, više ne sa ginekolozima nego sa psihijatrima. Dr Radovan Karadžić, to je znate onaj sa neverovatnom frizurom, psihijatar sa Pala je ove nedelje bio glavna zvezda TV Bastiljinog serijala "Jugoslovenska drama od paleolita do danas". Kao da se moja slutnja, izrečena prošle nedelje, da Bastilja razmišlja da li da obnovi ugovor sa jednim od svojih epizodnih glumaca g. Ćosićem obistinjuje. Novi epizodista je sada na sceni. Prednost sa g. Karadžićem je, izgleda u tome što njemu Bastiljini scenaristi ne treba da pišu uloge. Već izgleda kako treba, jer tako treba, a i govori jezikom koji je trenutno u modi. Osim toga izjavljuje znatno bolje i doslednije nego jedan od prethodnih epizodista, ako ga se još sećate, lekar takođe, ali zubar iz Vrlika, dr Milan Babić. Biva da ili za njegovu profesiju nije držan nikakav kongres u čenevi ili se nije držao teksta u seriji. Kako god bilo Babiću je iz Beograda - da li se i toga još sećate?- praćen katun ferman, istina u blažoj formi, bez svilenog gajtana. Koliko se ja sećam prošao je samo sa omanjim pokušajem atentata za koji je ostalo nejasno da li je uopšte to što jeste. Ergo, Karadžić je izgleda, dobro poučen iskustvom svog kolege po radnom mestu i zadatku, čim je došao u kongresni grad čenevu, što bi klinci iz moje ulice rekli, dao haos izjavu o ugovoru koji su Vens i Oven ponudili na potpisivanje. Karadžić je, slušajte pažljivo, žao mi je što nemam tonski zapis, doslovce izjavio: "Ako nas nateraju da potpišemo onda imamo moralno pravo da kasnije to i rasturamo, a ako sami potpišemo onda posle moramo da ćutimo." Ova izjava spada u antologijske. Psihološki je sasvim opravdana. žovek prosto čuva svoje radno mesto. Nije lud ni da potpiše pa da ga stigne metak, a nije lud ni da ne potpiše da da ga stigne katun ferman. Politički, međutim, ona spada u sam vrh takmičenja za "Kup političkih idiota", u kojima se kroz seriju žestokih utakmica naši političari na vlasti, a bogami i mnogi iz opozicije, bore za ovo veliko priznanje. Prosto je neverovatno da glavni epizodista u koga su, uz glavnog glumca g. Miloševića uperene sve kamere sveta, ovako javno, svetu u lice, saopšti svoje, a oni će, sa razlogom, pomisliti i naše, nečasne namere. Istina čim se vratio u Beograd i g. Milošević mu, verovatno, zapretio raskidom ugovora on se ispravio i ponudio čak svoju ostavku ako Skupština one pogrešno nazvane republike ne prihvati Vens-Ovenov plan. Kasno međutim, izjava je već obišla svet - ovo je veoma gledana serija. Što je najgore može da nam se desi i jedno i drugo, pa da em dobijemo bombe, a em da damo ne jedan potpis nego mnogo više, i ne samo potpišemo za Bosnu, nego i za još ponešto. Nije, dragi slušaoci ovde problem u moralnosti već u pogrešnosti. Kao što nam je kalendar pogrešan tako nam je i vođenje politike pogrešno. Sama izjava sadrži jednu sasvim legitimnu tezu. U politici, pogotovo velikoj, takve stvari su sasvim moralno ispravne. Naravno da je nama svima takav stav u glavi i da nam je jasno da Vens-Ovenov plan ne zadovoljava neše aspiracije, pa čak ni legitimne interese. Međutim problem sa ovom izjavom je u tome što je idiotska jer je, uopšte, izjavljena. Političari koji su kod nas na vlasti su, stasavši u boljševičkom režimu, u svoje javno ponašanje uneli svu bahatost nepovredive i apsolutne moći kojom je taj poredak raspolagao. Oni žive u svom autističnom svetu i ne vide da je napolju već svanulo! Uostalom Karadžić, mada ima najlepšu frizuru, i mada je uspeo da da najopasniju političku izjavu, još uvek nije osvojio "Kup političkih idiota". Po mom skromnom mišljenju, za prvo mesto u takmičenju za najidiotskiju političku izjavu u periodu kraja komunizma kod nas g. Karadžiću ozbiljno konkurišu mnogi a posebno gg. Bora (Koji Bora?) Jović i Mihailo Marković (onaj koji nije iz SPO). G. Jović je svoju izjavu dao u vreme kada je srpska strana u Jugoslaviji pokušavala da ostatku zemlje obezbedi kontinuitet sa prethodnom Jugoslavijom. Tada je izjavio: "Ne voli srpski narod Jugoslaviju uopšte, jok! Nama Jugoslavija treba zato što nam je potreban njen kontinuitet da bismo nasledili njena prava i njen međunarodni legitimitet." G. Marković je pak po, izbijanju čuvenog propalog puča u Rusiji rekao: "Jutrošnji prevrat u Moskvi je direktan odgovor na pokušaje cepanja SSSR. On nam daje nam nadu da ćemo uz pomoć naših sovjetskih prijatelja uspeti da sprečimo raspad Jugoslavije." Ovakve stvari se, istina, mogu trabunjati uz piće posle zatvorene sednice Politbiroa. Kažem "posle", zato što na samoj sednici nema nikakvog smisla jer se podrazumeva da su prisutni, ako su već prešli preko toliko leševa da se dokopaju stolica u Politbirou, dovoljno svesni svojih interesa. Međutim reći to javno, celom svetu, je gotovo isto kao kada bi se šef familije Gambino pojavio na "Good morning America" i izjavio da se njihova familija protivi hapšenju kolumbijskih narkomafijaša jer ga ovi snabdevaju osnovnom sirovinom bez koje bi preduzeće familije Gambino dopalo u ozbiljne teškoće. No, ko zna, možda i grešim, Karadžić je ipak psihijatar a ja više nisam siguran ni da li sam pacijent. Šta više, ako je tačno da Srbe van Srbije vode psihijatri a Srbe u Srbiji pacijenti, onda to sigurno nisam. Primećujete, dragi slušaoci, da opoziciju nisam ni pominjao u današnjem komentaru. Razlog je veoma prost. Kako sam sebi stavio u zadatak da u ovim emisijama otrcavam TV Bastilju i one koji glume u njenim programima, morao sam da ostanem dosledan, jer opoziciju ove nedelje, sem u onom već tako reći opštem kontekstu "izdajnici. mutivode, strani agenti" i tako to, Bastilja nije ni pominjala. Ipak, od toga da ne prozborim ni jednu o opoziciji danas, spasla me je Demokratska stranka. Demokratska stranka je danas pre podne u Maloj sali Doma sindikata organizovala protestni skup povodom slanja na "prinudni odmor", čitaj "otpuštanja", neodređenog broja novinara i zaposlenih na Bastilji. Slušaoci ovog radija su više nego dobro informisani o ovoj, od rata na ovamo a biva i pre, jedinstvenoj akciji u istoriji naših sredstava, uostalom Jutopija od prošle subote je cela bila posvećena ovoj temi, pa nema potrebe da vam elaboriram detalje. Međutim, u današnjoj akciji Demokratske stranke su se pojavile tri neobične stvari o kojima vredi reći po neku. Prva je iznenađenje koje se sastoji u tome da je Bastilja, istina u malom zatvoru tj. Dnevniku Prvog programa Radio Beograda, donela, rekao bih, veoma korektan prikaz skupa na kome je osim novinara, kao predstavnik stranke govorio g. Zoran Đinđić. Druga, a nešto manje neobična i nije iznenađenje za one koji poznaju politiku ove stranke je da je Demokratska stranka sama organizovala ovaj skup ne dogovorivši se sa drugim opozicionim strankama i organizacijama demokratske orijentacije. Upravo strah od ovakvih partikularnih akcija sam i imao na umu kada sam, učestvujući u sastavljanju saopštenja Odbora za slobodnu RTS, insistirao da se unese rečenica koja poziva sve stranke i organizacije koje se smatraju demokratskim da preduzmu zajedničku akciju radi uzimanja u zaštitu progonjenih. No, ovo je tema za jednu drugu raspravu, raspravu o rascepkanosti i neusklađenosti bivše opozicije. Treće što mi je palo u oči je mnogo važnije od prvo dvoje. G. Đinđić je govoreći na skupu, po svom običaju, govorio veoma diskurzivno i sa puno opštih mesta. Spomenuo je da je to opšta strategija vlasti kojom one pečate izborni uspeh i da se slične akcije mogu očekivati i na drugim mestima javnog života. Tu bih mogao da ga podsetim da ove akcije nema potrebe "očekivati" one se već uveliko vrše, na primer, na Univerzitetu i u Kliničkom centru, da pomenem samo najveće institucije. Međutim - i to me je zabolelo kao da me je udario - g. Đinđić je, u zaključku, rekao da treba, kao osnovni oblik borbe protiv ovih akcija vlasti, na sve strane osnivati odbore za zaštitu javnih i kulturnih sloboda! Voleo bih da verujem da se g. Đinđiću ovo omaklo, da je to rezultat njegove, a moram priznati i moje navike, iz prethodnih deset godina opozicionog života, kada smo nemajući pravo ni mogućnost da osnivamo političke stranke, stalno kroz razne alternativne oblike organizovanja - stručna društva, časopise, odbore - pokušavali da se politički organizujemo i opremo totalitarizmu. Bojim se međutim da je nešto drugo po sredi. Bojim se da je g. Đinđić ovom izjavom svesno ili ne, priznao da je opozicija pristavši 1990. i 1992. godine na izbore, samo dala vlastima legitimitet, izgubivši ugled, što je manje važno, ali i političku snagu, i da sada nema moći da zaštiti ni pravo na drugačije mišljenje što je aksioma svake demokratije, a da ne govorim o moći da u zemlji nešto promeni. I zato, ponovo natrag! Natrag na forme organizovanja za koje smo mislili da priliče karbonarima koji se po podrumima i zabačenim kućama kriju od policije. Da parafraziram g. Vuka Draškovića, koji je još uvek predsednik SPO, posle "noćnih" izbora na kojima smo učestvovali ne preostaje nam ništa srugo nego da osnivano "noćne" političke organizacije. Mašala!

srbija.1360 ladislavs, 09 Jun 93 -> #1344, bbaja

> A da i mi uzjasimo i to u ovom veku ;) Ja doduše nisam planirao da se učlanjujem u S*S, al' ako misliš da ima mesta i za nas i ako dele pilav svaki dan ... ;))) ciLa. v , // (uvedi U slova da ne moram PS: Samo kako da izguramo braću Pačiće? ;) // da Ti naglašavam ;)

srbija.1361 jkratica, 09 Jun 93 -> #1308, nnedovic

> TO JE ZLOžIN, BRE! Dođeš, upadneš bez naloga, odvedeš i > prebiješ. Za to bre neko ima da odgovara! Da bio je zločin, kada je Tudjman uhvatio Arkana, i izveo ga na sud ( a u medjuvremenu ovaj u ćeliji imao sav komfor), iako je imao nalog za hapšenje. Ali kada ovi urade ovo što su uradili, sa liderom opozicije, to je "pravna država". Evo nekih aksiona (aksiomatske) teorije Srbija (i SRJ): Aksioma 1: "Pravna država" je svaki onaj postupak od koga S.M. ima koristi, a zločin je onaj postupak od koga ima štete. Aksioma 2: "Ustav" je pravni akt koji S.M. (a i Šekiju) dozvoljava da radi sve što hoće. "Protivustavno" je sve ono što se predmetnima ne svidja. Aksioma 3: "Državni interes" je lični interes S.M., i njegove porodice. Pravilo izvodjenja 1: Samo je S.M.-u dozvoljeno da izvodi teoreme u ovoj teoriji (da se ne bi desilo da neko slučajno izjavi nešto što možda odgovara S.M.-u, ali mu nije po volji trenutno). Ostalima je dozvoljeno da samo prenose teoreme (i "dokaze" tih teorema) "narodu". . . . . . . . .

srbija.1362 jkratica, 09 Jun 93 -> #1336, fancy

> ŮŢ> doživiš da se ovi još i sprdače sa našom nesrećom. Kao primer, ne samo > da je > ŮŢ> žalosno i tragično što je poginulo više od milion Srba u NDH > (1941.-1945.), > Sa ovom brojkom treba postupati krajnje oprezno jer postoje > indicije da je broj ubijenih dosta manji. Skoro je sigurno da si u pravu, ali tačan broj se ne zna. Dakle bolje je ukoliko kažem nešto veću brojku, nego manju. Jer ukoliko umanjim broj makar za jednu žrtvu time vredjam uspomenu na njih sve. Naravno ovo se odnosi na sve žrtve i sve zločine. Naravno najbolje bi bilo kada bi se znao tačan podatak, ali jasno je i zašto komunistaima to nije odgovaralo (a i sada im ne odgovara). Jer time što su globalno dali ocenu o broju žrtava, bez prethodne opsežne analize, oni su onemogućili svakog istraživača da istražuje tu tematiku, s obrazloženjem da "smanjuje broj žrtava", a u stvari u strahu da ne otkrije i njihove lične zločine, a još više i njihovu DEBELU saradnju sa tim istim ustašama. > Jedan od razloga tragedije koja nas je zadesila poslednjih godina > je i nikad jasno i pouzdano određen bilans II svetskog rata na > teritoriji bivše Jugoslavije. Baš tako. U stvari najveća tragedija ovih naroda je to što uvek izaberu za svoje vodje svoje skoro najveće neprijatelje. I toliko su glupi da to ne vide.

srbija.1363 jkratica, 09 Jun 93 -> #1337, fancy

> ŮŢ> Samo da (ne daj Bože) i od njih ne budemo gori. :((((((((((((((( > A kao bolji smo..? :))))) Pa jesmo, bar za sada. Samo ne znam dokle ćemo :(((((((

srbija.1364 jkratica, 09 Jun 93 -> #1338, fancy

> ŮŢ>> Policija je profesionalna državna ustanova koja teroriše narod :) > ŮŢ>> žžžžžžžžžžžžž žžžžžžžžžžžžžž > ŮŢ>> Pa ja ne vidim da mi to imamo. │ > │ > E, al' imamo OVO ────────────────────────────────────┘ :) Pa i jesi i nisi u pravu. Prava profesionalna policija to radi tako da maksimizira veličinu TEROR*VREME*SIGURNOST. Ono jeste da je TEROR nešto manji od maksimalnog, ali zato VREME --> +ý, a i SIGURNOST je velika. A naši samo TEROR, pa VREME tu može biti i veoma kratko. A i posledice (po njih) katastrofalne.

srbija.1365 jkratica, 09 Jun 93 -> #1348, fancy

> ŮŢ> podatci ne ukazuju na broj veci od 100,000. > ŮŢ> > ŮŢ> Ako neko ima pouzdaniji izvor neka iznese. > Malopre napisah, ali opet nedovršeno... > Naime, od oko 400.000 poginulih srba u II sv. ratu, > između 200.000 i 230.000 otpada na ljude pobijene u > Srbiji od strana "oslobodilaca" u poslednjim mesecima > 1944 i početkom 1945. > Pretpostavljam da se tvoja cifra odnosi na Jasenovac > za koji pouzdane procene idu između 100.000 i 110.000. Pa tim gore po Tudjmana (a i ove ostale). Jer ne samo da se sprdačio prvo sa jednima, a zatim sa drugima (a u stvari istovremeno i sa jednim i sa drugim žrtvama, jer je poznato da su komunisti i ustaše bili maltene braća). Dakle cela diskusija je zapravo krenula oko toga da žrtve umiru na žalost čak i više puta: jednom fizički, a još posle toga više puta moralno, dok se dželati sprdače sa njihovim likvidiranjem. Ono jeste da je za njih tada to skoro sasvim svejedno, ali je izuzetno odvratno!

srbija.1366 jkratica, 09 Jun 93 -> #1353, corto

> Svojevremeno je pred Glupstinom potpisivana prticija da Zika Obretkovic > bude predsednicki kandidat. Iako je skupljeno dovoljno potpisa, covek > odbio uz izjavu: "Necu, nisam lud!" Pa time je samo pokazao da je psihički stabilniji i normalniji od onog drugog koji (fizički) liči na njega, a jeste u glupštini, i to čak glavni izvršilac gospodarevih želja.

srbija.1367 cobra, 09 Jun 93 -> #1339, balinda

<> Lepo, ali da li je tačno? Zašto se "istina" mora pronaći (pa <> čak možda i samo tražiti) u socijalnoj prirodi čoveka? "Istina" se mora naći u socijalnoj, odnosno psihološkoj prirodi čoveka zbog toga što on sve menja, jer čovek menja društvo. Kako se osećaj zajednice raspada? Kada skupina ljudi koji nisu dovoljno odrasli u sebi to napomenu drugima, i tada se dugo potiskivana individualna i nacionalna osećanja otvaraju. Tada dolazi do oslobađanja agresivnosti koja je trebala da se ispolji na prirodan način, ne ugušivanjem već normalnim ispoljavanjem. Takvim ponašanjem i primenjivanjem "prirodne agresivnosti" koju vuče nacionalizam, moguće je održavati nacionalna osećanja normalnim i nenasilničkim. <> No, ne vidim nikakve prepreke da <> 'kolektivni duh', da upotrebim taj prokomunistički termin, ne <> bude zasnovan na drugim principima organizovanosti umesto <> nacije koja i onako nije kriterijum kojim bi se, po mom <> skromnom sudu, trebalo ponositi. (?) Udruživanje ljudi oko <> nečeg drugog što ih na bolji način "definiše", uvek mi se <> činilo primerenijim. Ja vidim značajne prepreke. Prepreka je opet, sam čovek. Takav način organizovanosti bi trebalo veoma dobro uraditi, tako da ljudi ne osete onu promenu koja bi ih naterala da ponovo guše svoje prirodne emocije, pa tako da ponovo ispolje nasilje. To je jako teško. Danas narodi imaju veoma snažna i nepomerljiva ubeđenja, tako da opet prvo oni sami treba da se promene i pretraže sadržaj svoje svesti(ubeđenja). Još jednom, nacionalizam smatram danas jedinim sredstvom da bi čovek razvio svoju društvenu svest, svest zajednice. Ja se nadam da će se efikasnije sredstvo "pronaći". :)

srbija.1368 cobra, 09 Jun 93 -> #1340, balinda

<> a ja pod pojmom "postepeno" podrauzmevam postepeno i na <> individualnom i na kolektivnom nivou *istovremeno* a ne prvo <> na jednom pa onda na drugom. Eto, tu je negde razlika u našim <> stavovima. I izgleda da nema pomoći . . . :( (; <> kontrolisati', da li je moguće savladati nekritičku <> subjektivnost, da li će potreba za nacionalizmom uopšte i <> postojati ako bismo do takve objekitvnostni jednom i došli? Sama nekritička subjektivnost izvire isključivo iz naših ubeđenja. Ljubav izvire iz ubeđenja o tome kakvu osobu zamišljamo da nam odgovara. Kada dolazi i do "neočekivane" ljubavi prema nekome, razlog je veoma brza promena ubeđenja, dakle i emocija. Svaki čovek je prema sebi narcisoidan. Samim tim, i nekritički subjektivan. Kada bi uspeli da promenimo ubeđenja koja čoveka na to teraju, promenili bi smo realnost, i postigli željenu objektivnost. :) Kada budemo došli do samoobjektivnosti, onda možda neće biti potrebe za nacionalizmom. Ipak, ne verujem previše u to. I dalje će ostati emocije, sada ne individualne, već u okviru uže zajednice - naroda, koje treba "promeniti". Mislim da će to biti veoma lako, jer u prvom stepenu "odrastanja" pregledali smo sadržaje naše svesti. Znamo svoja ubeđenja. Lako je onda se suočiti sa nacionalnim osećanjima koje ne treba UNIŠTITI, već TRANSFORMISATI. Suočavanje sa emocijama, naravno, podrazumevam pod suočavanje sa ubeđenjima. Kao jedna zajednica, postižemo jedan od najviših stepena DRUŠTVENE, zajedničke svesti u kojoj se individualna može razvijati bez granica. :) Nemoj samo da kažeš -KRAJ BAJKE- (;

srbija.1369 fancy, 09 Jun 93 -> #1364, jkratica

ŮŢ>> E, al' imamo OVO ────────────────────────────────────┘ :) ŮŢ> Pa i jesi i nisi u pravu. Prava profesionalna policija to radi tako da Pa, i jesam i nisam u pravu, što jes, jes, ali smo se ipak vrlo dobro razumeli...;) Fancy

srbija.1370 milan, 09 Jun 93

[Emitovana 23. januara 1993.] Bastilja 8. Dobro veče dragi slušaoci, večeras je 23. januar leta gospodnjeg 1993. Sve je mirno i ništa se ne događa. Napolju je neko, neuobičajeno za ovo doba godine, toplo vreme, za koje je moja baba imala običaj da kaže da donosi bolest. Vlasti obavljaju svoje važne državne poslove uz zvuke topova na Masleničkom mostu i Podrinju. U čenevi se nastavljaju pregovori, ali sada nekako rutinski bez napetosti i dramatičnosti koju su nam protekle sedmice doneli Karadžićevo istorijsko "Ne!", pa istorijsko "Možda!" i konačno, istorijsko "Da!". Šta ćete, u ovoj zemlji neke godine su kišne, neke godine su sušne, neke godine su gladne, neke godine su rodne, ali sve su istorijske! Bože - često mi to padne na pamet, a verujem i vama - koliko bi se bolje živelo da je manje istorije oko nas i u nama. Ako ništa drugo, a ono bih mogao da odmorim i sebe i vas od ovakvih emisija. Zamislite život u kome bi čuveni Dnevnici TV Bastilje privlačili pažnju samo prognozom vremena, i to takvom u kojoj bi ono zloslutno obličje na mapi koje se nalazi zapadno od Drine ne bi svakodnevno menjalo oblik, boju, miris i ukus. No, eto izgleda da nam tako nešto nije dato i da nam neće biti dato još dugo. Ako je tako, a kako već rekoh, izgleda da drukčije ne može ni biti, pogledajmo istoriju koja tutnji kraj nas. Ona ne samo da tutnji kraj nas već nas ne retko i očepi po nozi a bogami i bubrezima. Neodoljivo me podseća na one ljutite žene u graon - kako ja zovem mešavinu grao i braon boje koju u ovom našem dobrovoljnom socijalizmu, zimi, poprime i ljudi i odeća i zgrade i nebo - kaputima sa cegerima kojima se na licu prepoznaje da su glasale za g. Miloševića i koje se guraju po ionako prepunim vozilima Gradskog saobraćaja stalno udarajući putnike oko sebe. Pogledajmo je međutim kroz prozor u svet koji nazivamo TV Bastilja. Međutim, Bastilja ne bi bila Bastilja da je njen prozor u svet onaj veliki dvokrilni, mi imamo običaj da ga zovemo "francuski", od poda do plafona. Bastiljin prozor više podseća na ono prozorče, nasađeno sa vrh većeg prozora koje zimi služi za provetravanje. Rusi ga zovu "fortočka". Jedino što naša fortočka izgleda nije pri plafonu nego bliže podu jer kroz nju, kada je otvorimo ne ulazi čist vazduh nego neki smradan, zagušljiv, pun krikova, tutnjave i zla. Naša Bastilja, i kada nam taj prozor odškrine, da malo kroz njega zavirimo u spoljnji svet, uvek preduzme zaštitne mere u brizi za zdravlje svojih zatočenika. Ova briga je hvale vredna jer je u penologiji, nauci o kažnjavanju dakle, poznato da zatvorenici koji borave na dugogodišnjoj robiji ne retko imaju problema, i psiholoških i fizioloških, kada ih čuvari pripuste napolje na čist vazduh. Stoga ispred naše podne fortočke stoji gomila sprava, sočiva, ogledala i dimnih bombi koje nas štite od eventualne istine koja bi kroz fortočku koja se otvara svake večeri u pola osam, mogla da uđe. Ove nedelje, na prozor je nadiralo koješta i poslenici TV Bastilje su imali silne muke da stvar dovedu u red i uklope je u scenario svog igranog serijala sa dokumentarnim fragmentima. Najvažniji događaj je, bar je tako nama predstavljeno, bio zasedanje parlamenta one republike sa pogrešnim nazivom - dakle Republike Srpske. Kao što znate, u nastavku od prethodne nedelje, u poslednjem kadru, psihijatar sa Pala je rekao istorisko "Da, ali!". To "ali" je trebalo da znači, objasnio nam je baršunasti bariton kojim scenaristi povezuju sadržaj uzastopnih nastavaka serije, da će nas još malo držati u neizvesnosti, da svetu treba pokazati da reditelj g. Milošević, koji igra i glavnu ulogu u sopstvenoj režiji, ne odlučuje sam. On samo svojom očinskom rukom vodi, podržava i savetuje a na poslanicima Skupštine Republike Srpske je da odluče. I, kao što opet znate, odluka je bila pozitivna. Bastilja se u oslikavanju ovih događaja poslužila svojom ratnom filijalom, takozvanim "S" kanalom. Neki su mišljenja da je ova ekspozitura takve prirode da bi zarad tačnog naziva ovom jednom "S" valjalo dodati još jedno, ali meni je i ovo jedno dovoljno! S kanal se pokazao na nivou zadatka. Kopirajući tehniku koju je izmislila najtelevizijskija nacija sveta - Amerika, S kanal je pokazao da je televizija važnija od života. I kao što su zaprepašćene američke marince na somalijskim plažama, umesto ljutog neprijatelja, dočekali reflektori i kamere američkih mreža, tako je i S kanal sasvim hladnokrvno prekidao sednice Skupštine da bi u, kako to oni vole da kažu "improvizovanom studiju", pravio specijalne emisije u kojima bi g-đa Plavšić i g. Krajišnik, zastupnici tvrde i meke opcije, gledaocima podrobnije objašnjavali svoje uloge. Posle jedne od takvih emisija je valjda i odlučeno da je nekako najbolje da bude jedno petnaestak glasova protiv, i gle čuda, tako se i desilo! Kada je jednom odlučeno, ništa više nije moglo da ih spreči da se odluke i drže. Scenaristi TV Bastilje su verovatno zaključili da je dramaturški gledano obrt u serijalu isuviše nagao i neubedljiv, pa su aktivirali svoje najbolje glumce da preokret podrže. žak ni neočekivana transformacija g. Šešelja, koji je teška srca ali ipak, podržao obrt, nije bila dovoljna tako da se g. Milošević, mimo svojih navika i običaja, morao više puta u jednoj sedmici pojaviti na ekranima i iz raznih uglova pohvaliti i podržati odluku. Koliko je odluka čvrsta svedoči i njegovo jučerašnje obraćanje naciji posle razgovora sa norveškim ministrom spoljnjih poslova čije je ime Tornvald, što već teško izgovaram, a prezime ne mogu nikako. Obraćanje je bilo višestruko neobično. G. Milošević se na bastiljinim ekranima pojavio tek u 24. (!) minutu Drugog dnevnika i tu odlučno rekao da najnoviji hrvatski napad u okolini Masleničkog mosta neće poremetiti mirovne napore. Prethodna 23 minuta Bastilja je davala dramatične izveštaje o ratnim operacijama u srpskim krajevima u Hrvatskoj, o opštoj mobilizaciji o deset hrvatskih brigada koje su krenule u operacije. Istina broj je kasnije padao da bi se sveo na delove dve brigade. Upućivani su dramatični apeli Beogradu da pomogne, prebacivano UNPROFOR-u da je u dosluhu sa Hrvatima i da je znao za napad. I, taman kada sam očekivao da raspale i po g. Ćosiću, jer sumnjam da bi se usudili da upletu glavnog igrača, da je sa Tuđmanom ugovorio ovaj verolomni napad, u tačno 24. minutu Dnevnika usledila je izjava g. Miloševića. Da li je ovo nova dramaturgija TV Bastilje, po prvi put oprobana na ovom slučaju ili uređivački propust ne znam. Ako je po sredi nova dramaturgija, moram da im kažem da mi je delovala neubedljivo i da mi se učinilo da je pre u pitanju uređivački propust. Ovaj hrvatski napad na Srbe je imao još jednu karakterističnu dimenziju. U Zagrebu je naime objavljeno jedno cinično saopštenje u kome se kaže da su operacije preduzete radi "obezbeđivanja rekonstrukcije Masleničkog mosta". U svakom cinizmu ima i tonova koji ukazuju na nešto važnije. Ovde je, dakle, važan Maslenički most, odnosno njegove ruševine, jer su ga Hrvati, prilikom povlačenja tokom operacija 1991. srušili. Ova komunikacija kao i uostalom pruga koja prolazi kroz Knin su za njih izuzetno važne saobraćajnice koje povezuju sever i jug Hrvatske. Uostalom čitav ovaj rat, ako malo bolje razmislite se vodio oko važnih komunikacijskih čvorišta. Sam početak je bio označen bitkama oko Okučana i pokušajem srpskih jedinica i JNA da preseku auto-put. Prevlaka je bila i ostala jedno od najspornijih mesta mirovnih pregovora i tema koja je ozbiljno uzrmala crnogorsku političku scenu. Koridor koji bi, kroz Posavinu, spajao istočne i zapadne srpske pokrajine u Bosni i Hercegovini, je najvitalnije pitanje sadašnjeg rata u Bosni i Hercegovini i glavne operacije su se sve vreme vodile upravo oko njega. žini se kao da Srbi imaju stalno probleme sa saobraćajem ili ih stvaraju drugima. I naši hrvatski i naši muslimanski neprijatelji nas smatraju glavnim remetilačkim faktorom njihovog mira i njihovog saobraćaja. I, kako to biva, a kao što znate ja volim primere iz istorije koji ukazuju na presedan, mi sami smo ovu tezu izmislili. Naši neprijatelji su je samo preuzeli. Tezu je izmislio niko drugi do Dimitrije Tucović, koji je u tonu tako tipičnom za austromarksizam od koga je dobijao nadahnuće, napadao Srbe za politiku prema Arbanasima a, nekako o istom trošku, im i prebacivao da su vazda na Balkanu ometali evropski saobraćaj. Austromarksisti su se od ostalih marksista razlikovali najviše po svojoj iracionalnoj mržnji prema Srbima i Slovenima uopšte, a Tuca je, eto, udarajući temelje našem marksizmu, preuzeo, ni pet ni šest, nego upravo tu verziju marksizma. Inače Tucina socijaldemokratska stranka, od koje je posle Prvog svetskog rata i nastala ova nakarada od partije koja nad nama vlada pola veka, se istakla samo sa dve stvari: Po tome što je naziv "stranka" iz 1903. promenila 1905. u naziv "partija" i po tome što nikada nije rekla ni jednu lepu reč o sopstvenom narodu. Naprotiv, proglasila ga je za "saobraćajni problem Evrope". E, pa sada kako ja da verujem partiji koja vlada nada mnom i treba da štiti moje nacionalne interese ako je njen preteča i osnivač, čije ime i dalje nosi najveći trg u Beogradu, mene, a i vas dragi slušaoci, nazvao "saobraćajnim problemom"? Ovih dana, juče čini mi se, se dogodila još jedna važna stvar, o kojoj nas je Bastilja obavestila tek u 51. minutu. Očigledno je bila preopterećena obavezama, ali je ipak čudno da nas je tek u 51. minutu obavestila da je naša država, takozvana Savezna republika Jugoslavija na putu da dobije grb. Ovo su važni događaji u životu, pa i smrti, svakog naroda, te bez obzira na Bastiljinu indiferentnost, držim da o ovome moram da prozborim koju. Sama Bastilja je o ovome izvestila ravnim tonom kroz tekst izveštaja koji je čitao spiker. Sasvim drukčiji izveštaj je ponudio baš ovaj radio B92 koji je dao priliku g. Kontiću, potpredsedniku vlade koji je čak avanzovao u protivzakonito imenovanog v.d. predsednika vlade, a za koga zli jezici tvrde da će i stvarno biti sledeći predsednik vlade. Priliku je g. Kontić i iskoristio pa je novinarima podrobno opisao grb, diktirao im opis čak, a i pokazao pedagoške vrline opominjući ih da pažljivo prate izlaganje alias diktiranje i da ne budu neozbiljni tj. da se ne smeju. Ja bih, uz rizik da budem pristrasan, ipak pretpostavio izveštaj radija B92 izveštaju TV Bastilje, jer odiše neposrednošću i živinom tako retkom u ovim turobnim vremenima. Novi grb, dakle, će mimo srebrnog orla sa pozlatom, umerenom doduše, imati i "četiri kvartira" u kojima će biti dva puta ponovljeni srpski i neka stilizacija crnogorskog grba. Ova dva ponavljanja svedoče da se tu, zapravo radi o ostavljanju slobodnog mesta za još dva grba. Da vidimo ko su kandidati za upražnjena radna mesta? Jedan se, prirodno nameće. To je eventualno buduća srpska država zapadno od Drine. Međutim ko je drugi? Who is the next? Ako se računa na dve nove prekodrinske države, onda je stvar manje interesantna. Međutim, dragi slušaoci, meni, hajde malo da gledam u budućnost, sve nekako miriše na Makedoniju. Ne bojte se! Ne očekujem taj zahvat tako skoro. Potreban je period mira, stabilizacije u Bosni i Hercegovini, kao i kakvog takvog popravljanja odnosa sa svetom. Osim toga, ekonomski slom je strašan, nemaju čak ni čime da hrane narod. Ako ste primetili već su doneli uredbu o ubacivanju 10% kukuruznog brašna u hleb. Dakle, potrebno im je da dočekaju žetvu. Posle žetve, videćemo ko je četvrti kandidat za upražnjeno mesto na grbu. Konačno, za kraj emisije, ostavio sam jedan ozbiljan prigovor Bastiljinoj uređivačkoj politici. Naime, u 53. minutu jučerašnjeg Drugog dnevnika usledio je prilog o fabrici "Rekord". U prilogu se dotična fabrika hvali kao firma koja se i pored sankcija dobro snalazi i čak ide u kreativne izazove, da upotrebim omiljenu floskulu gg. Ćosića i Miloševića. Ako ste pomislili da Bastilju kritikujem što je prilog išao u 53. minutu grešite. Za takav prilog mesto je adekvatno. Problem je u nečem drugom. Direktor narečene firme je g. Lilić, dosadašnji šef poslaničke grupe SPS-a u Skupštini Srbije a sada kandidat za predsednika Skupštine. Bastilja je ovim prilogom očigledno htela da podigne ugled, očigledno i svog, kandidata za predsednika Skupštine. Međutim, zašto ovako kasno? Zašto tek juče kada je u istom Dnevniku već i saopštena njegova kandidatura. To prema g. Liliću nije lepo. Kada je g. žović lansiran za predsednika Gradskog komiteta, ili odbora kako se to već danas zove, deset dana ranije je hvaljena njegova firma "Proleter". Da li Bastilja više voli ime "Proleter" od imena "Rekord" ili je po sredi nešto drugo pokazaće nam buduće karijere obojice. Za danas ovoliko. Pogledajte, ali oprezno, večerašnji Bastiljin drugi dnevnik. Možda će večeras oboriti rekord u dužini trajanja, koji je, ako me pamćenje ne vara, 105 minuta. Večerašnji Dnevnik može biti interesantan i zbog komentara mog i vašeg ljubimca g. Grubača. Primetili ste verovatno da je za napad Hrvata na Maslenički most, Bastilja propustila da okrivi srpsku opoziciju. Možda će g. Grubač večeras ispraviti taj propust.

srbija.1371 milan, 09 Jun 93

[Emitovana 30. januara 1993.] Bastilja 9. Dobro veče dragi slušaoci, večeras je 30. januar leta gospodnjeg 1993. Za razliku od prošle subote, kada je vreme bilo sunčano i relativno toplo za ovo doba godine, danas je takođe sunčano ali je hladno i sneg prekriva naše ulice a valjda i polja, mada ovo poslednje nisam uspeo da vidim. Sve ostalo je, naravno, isto. Posle duže pauze, pauze koja je bila uzrokovana izborima za raznorazne Skupštine, TV Bastilja je u svoju beskrajnu seriju ponovo vratila ambijent skupštinske kafanice-sudnice-ludnice. Uostalom ovaj isti uzrok, uzrok nazvan izbori je i nas nagnao da pravimo ovu emisiju, "Savest TV Bastilje". Sada kada su izbori obavljeni i Skupština obnovila rad, mogu da konstatujem da je vreme da prekinem sa ovim emisijama i da vas prepustim ovoj zabavi koja već dve godine, ponekada i po ceo dan i noć ispunjava vaše domove različitim mislima i osećanjima. Vreme je uostalom, da vas a i sebe odmorim od ovih emisija jer malo šta ako išta što ja mogu da izfantaziram oni u Glupštini ne mogu i u zbilji da satvore. No obnova skupštinskog rada nije razlog da ne kažemo po koju zajedljivu reč o političkim slikama ove nedelje, pa i ne samo političkim, koje nam je TV Bastilja dočarala. Slikama, kažem, jer ako smo išta naučili, naučili smo ne se slikama koje Bastilja prikazuje, a o njenim komentarima i da ne govorimo, ne može dati status događanja jer mi niti znamo a najčešće ne možemo ni da proverimo da li se radi o stvarnosti. Što jest, jest, slika je ove sedmice sustizala sliku. Ne retko se, što rekla zagrebačka Bastilja "slikom na sliku" udaralo, a kada to nije pomagalo upotrebljavani su tenkovi i topovi. No počnimo od najvažnijeg, od već pomenute Skupštine. Ako ste primetili, posle policajaca, najveći junak američke kinematografije je sudnica. U njoj se, u mnogim američkim filmovima, događa sam život. Tu su i oni koji sude i presuđuju, i neutralna porota i lopovi i policajci i tužioci i advokati i, konačno, sam narod, bilo kao svedok bilo kao publika. TV Bastilja je zaključila da bogatstvu srpskog i javnog i duhovnog života ne odgovara nešto tako skučeno kao što je sudnica. Zato je Srpstvu vaskolikom omogućila takozvane direktne prenose iz Skupštine, koju beogradska ulica već uveliko zove Glupština. Glupština je istvremeno i sudnica, ali i kafanica i ludnica. U njoj možda i nema mnogo policajaca, ili se to nama samo čini? - ali lopova bogami ima. U njoj atmosfera stalno osciluje između atmosfere istražnog zatvora i atmosfere ludnice. Tokom protekle dve godine, posle "prvih višestranačkih izbora u Srbiji" kako to Bastilja sa ponosom voli da ističe, prenosi iz Glupštine su postali ako ne najvažniji a ono svakako najobimniji deo Bastiljine etnografske serije o životu u Srba. žak 250 glumaca i još ponešto članova vlade i novinara je angažovano samo na ovome. Po gradu se priča da Bastilja ne štedi na ovoj seriji. Svi glumci dobijaju paušal a, neki čak i platu. Imaju pravo na neograničeno tankovanje benzina a postoji i, do skora jeftin, skupštinski restoran toliko neophodan i za okrepljenje u pauzama između nastupa ali i da opravda ono trojstvo koje čine kafanica, sudnica i ludnica. Kao što znate, dragi slušaoci, zgrada zvana Skupština Srbije postoji u ulici Kralja Milana, kome su vlasti od prošle godine dodale i ostale srpske vladare, računajući, valjda da on sam nije dovoljan da potisne uticaj počivšeg maršal-bravara čije je ime ulica nosila više decenija, još od Krcunovih vremena. Međutim, direktni prenosi iz nje nisu bili na Bastiljinom programu do pre dve godine. Da li je Bastilja nešto krila od nas edabi tek pre dve godine rešila da nam otkrije scenarističke, koreografske i dramaturške lepote ovog ambijenta? Ne bih rekao! Naprosto, ranije je bilo dosadno. Delegati - obitavaoci zgrade su se u ranijoj epohi, ako se sećate, tako zvali - su se uglavnom iscrpljivali u donošenju samoupravnih zakona na Kardeljevski način i izgovaranju nerazumljivih marksističkih rečenica obojenih tu i tamo lokalnim folklorom. Uvidevši koliko je ovaj ambijent dobar, neko od Bastiljinih scenarista se dosetio da je za njegovo oživljavanje neophodno unošenje izvesne dramaturške napetosti. Rečeno - učinjeno! Setivši se preteče naše savremene i dramaturgije i komediografije Branislava Nušića - Ben-Akibe, Bastilja je izvršila radikalnu reviziju ove pozorišne kuće. Umesto delegata ponovo je uveden Ben-Akibin izraz "narodni poslanik". Skupština je postala "narodna". Umesto sa druže glumci su počeli da se oslovljavaju sa "gospodine", a maršal-bravareva bista je uklonjena sa mesta iza predsednikove stolice - zabrinuo se, valjda, čovek da mu pokojnik u bronzi ne padne na glavu. Uvedene su i tzv. stranke - otuda ono "višestranačka" u kolokvijalnom nazivu koji upotrebljavaju Bastiljini spikeri i novinari. To je, istina, učinjeno umereno, pa je 80% glumaca ostalo u vladajućoj stranci a jedno 20% je prebačeno u opoziciju. Jedina razlika u odnosu na Ben-Akibina vremena je što je umesto "Narodna skupština kraljevine Srbije", usvojen naziv "Narodna skupština republike Srbije". Po gradu se priča da je za to kriv g. Milošević koji se žestoko opirao ovoj poslednjoj intervenciji. Kako je sasvim jasno da bi g. Milošević, samo da to želi, mogao lako da dobije i ovu funkciju, jer mi Karađorđev potomak iz Londona ne deluje kao ozbiljan konkurent za ovu ulogu, jedino što mogu da nađem za objašnjenje je da je g. Milošević odlučio da unese izvesne novine i osveženje u Bastiljin program kako ne bi ispalo da isuviše plagira Nušića. I, uspeh nije izostao. Nacija se zalepila za televizijske ekrane i netremice pratila program. Ali, kako je "svako čudo za tri dana", tokom poslednje godine je gledanost glupštinskih prenosa ozbiljno opala. Bastilja je, u početku, mislila da je potrebno malo osvežiti i promeniti ambijent pa se dosetila da ima ješ jednu zgradu slične namene, tu mnogo bliže Aberdarevoj, u ulici Kralja Aleksandra i to Obrenovića, koja se, istina ne zna se zašto, još uvek zove Bulevar Revolucije. Zgrada nije korišćena još od vremena zlikovca Ante Markovića. U njoj su se, još uvek pod platom ali ne radeći ništa, nešto kaogod u Narodnom pozorištu koje ima glumce ali ne i program, nalazili delegati, ili, preciznije, da parafraziram g. Matiju Bećkovića, "ostatak nepreklanih delegata". Na brzinu je na čabljaku napravljen ustav neke nove države, za jedno 5% veće od Srbije. U roku od par nedelja su sklepani izbori i delegati su izjureni iz zgrade a umesto njih su u zgradu ušli narodni poslanici. Međutim, što je brzo to je i kuso. Glavni glumci iz opozicije su odbili da učestvuju na izborima i, iako se Bastilja veoma trudila da da dramaturšku boju svom novom pozorištu, uspeh je izostao. Izgleda da publika ima spontanu sposobnost da razdvoji spontanu glumu od glumatanja. žak ni dovođenje uvoznog premijera bicikliste i farmaceuta istovremeno, nije pomoglo. Rušili su ga čak nekoliko puta, pa ni to nije izazvalo neko preterano oduševljenje. Sve u svemu, Bastilja, koja ima veoma dobro ogranizovanu službu za praćenje gledanostiv programa je zaključila, da je vreme da malo promeni glumce i na scenu ponovo vrati omiljene opozicione junake. Konačno, u tu svrhu i služe izbori. Opet, rečeno-učinjeno. Valjalo je, ipak, stvar učiniti ubedljivijom. Pošto su pravilno uočili da se opozicija uvek dugo nećka kada se odlučuje da li da iziđe na izbore i, da kada ima dovoljno vremena da odluči, uvek na kraju donese pogrešnu odluku - tj. iziđe na izbore, ovog puta su joj dali dovoljno vremena a čak i angažovali gg. Ćosića i odlazećeg Panića da opoziciju gurnu na izbore i daju joj "putni vetar" u leđa. Kada su izbori konačno završeni, možemo konstatovati da je Bastilja obnovila glumce uglavnom na strani vlasti i njene rezervne stranke. Što se opozicije tiče, glumci su uglavnom ostali isti. Istina, kako je izborni sistem ovog puta malo zakomplikovan, opozicija je dobila još jedno dvadesetak poslanika više, i to je bila jedina promena. Ipak, dva meseca kampanje i mesec dana aljkavosti u pripremanju otvaranja nove Skupštine su učinili svoje i mi smo se tek ove nedelje okupili ispred ekrana da vidimo šta nam je novo Bastilja pripremila u Skupštini. Pregurali smo prvu sednicu koja je kao i uvek dosadna i ima uobičajeni scenario koji će se izgleda ponavljati još decenijama. Poslanicima se verifikuju mandati, g. Milošević polaže zakletvu, bira se predsednik Skupštine i na kraju se donese neki apel Majčici Rusiji za pomoć. Kako, izgleda, nema nikakve šanse da g. Milošević ne bude izabran za Predsednika Srbije izgleda da je jedina šansa da se nešto zanimljivo desi na nekoj od budućih prvih sednica novoizabrane skupštine, to da sam g. Milošević, iz inata, odbije da položi zakletvu. Kako stvari stoje, nema nam druge. E, onda je došla druga sednica Skupštine, koja je već mnogo više obećavala. Naime, na drugoj sednici je valjalo odabrati poslanike koji će povremeno gostovati u kući na Bulevaru. Koliko da vas podsetim, scenaristi žabljačkog ustava su zamislili da glumci iz kuće u ulici Srpskih vladara gostuju na Bulevaru revolucije kako bi, valjda, osvežili repertoar. Postojao je neki džentlmenski sporazum, donet u vidu zakona, prema kome je među njih dvadeset koji postaju dvostruki poslanici - ne znam da li primaju i dvostruki paušal - postojala proporcionalna zastupljenost vlasti i opozicije. Međutim g. Šešelj je odlučio, a socijalisti ga podržali, da prekrši ovaj sporazum i donese novi zakon prema kome će, da stvar uprostimo, on i socijalisti držati svih dvadeset mesta u Veću republika. Kako to u životu obično biva uzrok je veoma prost i jednostavan. g. Šešelj se namerio da sruši g. Ćosića sa mesta predsednika one republike čija je skupština na Bulevaru. Ako se sećate, pre jedno dve-tri nedelje, pred odlazak za čenevu, njih dvojica su stupili u sukob oko jačine i dubine veza sa počivšim maršal-bravarem. G. Šešelj je optužen da je doktorirao na pokojniku, što u ranijim epohama i nije bila neka retkost, a g. Ćosić da se vozao lađom "Galeb", što, bez obzira na veličinu pomenute lađe, već nije bila mala stvar. Bilo kako bilo, socijalisti i radikali su se namerili da ovaj zakon proguraju. Opozicija se bunila kao "Grk u apsu" i kada je videla da tu "leba nema" i da će zakon sigurno proći, odlučila da primeni svoj, već uobičajen dramaturški postupak, odlučila je da Skupštinu napusti.... Ponavljanje istog glumačkog postupka vodi, reći će vam svaki pozorišni kritičar, u takozvani manir što ne vole ni publika a ni upravnici pozorišta jer, razumljivo, gube prihod. Svi su se na ovo već unapred pripremili, čak je i g. Lilić, novoizabrani predsednik Skupština imao i već pripremljenu repliku na ovo napuštanje, rekavši: "Molim vas zatvorite vrata!". I, zaista, bio je u pravu. Opozicija je sada u hamletovskoj dilemi "da li da tresne vratima za sobom ili da nastavi da se drži za kvaku". Nedelje koje su pred nama daće nam odgovor na ovo pitanje. Ipak, pokušaću da budem prorok, a vi će te već znati da li sam bio u pravu. Poći ću od jedne rečenice koju je izgovorio g. Mićunović napuštajući, u jednom od navrata, prethodni saziv ove iste Skupštine. Tom prilikom je g. Mićunović rekao: "Mi ćemo se vratiti u Skupštinu tek i samo ako na dnevnom redu budu pitanja od nacionalnog značaja!" Ovo je važna teza jer olakšava posao. Kako je ovo Skupština vascele Srbije a ne neka gradska ili opštinska skupština, jasno je da ona uvek raspravlja i donosi odluke o pitanjima od značaja za ceo narod. Dakle, svako pitanje koje je na dnevnom redu je od "nacionalnog značaja". Valja samo ulučiti priliku da se podvije rep i da se u Skupštinu vrati i to tako da se to baš mnogo ne primeti. Neka rasprava oko krize u Bosni ili u Krajinama će sasvim dobro poslužiti. U međuvremenu Bastilji preostaje Skupština na Bulevaru, koja tek od ponedeljka počinje sa radom. Međutim, kako su opozicioni poslanici već najavili da će samo verifikovati svoje mandate, pokupiti benzin i paušal i potom napustiti i ovu Skupštinu, Bastilji valja da razmisli kako će popuniti sate i sate svog programa. Imam utisak da vredni poslenici TV Bastilje već imaju alternativni scenario. Njegove konture se naziru kroz neke programe i emisije pa čak i kroz samo svetilište Drugog dnevnika. Pogledajmo kako. Pre nekoliko dana na ekranima TV Bastilje su se, uslikani ispred beogradskog hotela "Metropol", pojavili konji i na njima kozaci. Prvo sam pomislio da se radi o nekom filmu, ali mi je objašnjeno da je to grupa kozaka koja je došla da brani srpski narod. Iz ove polubajke, na trećem kanalu me je dočekala naučna fantastika. Milja Vujanović, sada već malo ocvala ali u svoje vreme prelepa glumica, u ulozi proročice, hiromanta i astrologa mi je objasnila da mi raspolažemo tajnim Teslinim oružjem, nekom malom kutijicom koja zrači ne znam šta i koja će, ako već silne vojske koje imamo diljem bivše Jugoslavije ne mogu, odlučiti ishod ovog rata u našu korist. Kome ovo nije dovoljno, može da pređe na polja čiste denikenovštine. Srpski Deniken, alias Milić od Mačve nas preko ekrana uverava da je srpski jezik najstariji. Eto, veli Milić, kostur Radovanov, i naše pismo je najstarije. Pogledajte slovo Š. Pa jasno je da ono potiče od reči "šaka" i da je srpski jezik stvorio ovo slovo i dao ga celom svetu. Očigledno je u početku pisano sa pet crta ali je vremenom uprošćeno na tri. Ovde primećujem jednu metodološku grešku. Milić je propustio da zapazi da Š ima tri crte jer su ga Srbi izmislili u pradavna vremena dok je šaka imala samo tri prsta! Zato Milić ne propušta da ukaže na to da su Srbi u stvari Atlantiđani. Uostalom, veli on, poslednji kralj i kraljica Atlantide su se zvali Bran i Rajna. Na pitanje zainteresovanik gde je to pronašao, Milić odgovara: "Nigde, sam sam se setio!" Milić se, dakle, sam setio, ali se i Bastilja setila da otvori prostore bajke u koje ćemo se skloniti kada se nad nas spusti večita noć. I, dok je noć još neodlučna, da li da se spusti zauvek ili samo privremeno, tokom prošle noći Treći kanal je imao specijalnu emisiju povodom tenis meča Monike Seleš sa Štefi Graf. žak ni nezavisna televizija Studio B nije odolela ovoj napasti. Treći kanal je, međutim, bio pravi vašar neukusa i agresije. Uz razne zvezde estradne scene gostovala je i Ksenija Zečević koja je rekla da smo sada toliko nabijeni pozitivnom energijom da ćemo po skidanju sankcija pobediti ceo svet. Možda nam ih zato neće ni skinuti? Milić od Mačve, nije učestvovao u ovoj emisiji što me uverava da se radi tek o eksperimentalnom programu. Kada naprave večnonoćni program on će ga zacelo voditi. Da je eksperiment uspeo uverio nas je i glavni i odgovorni urednik Trećeg kanala. On se je iz kreveta direktno javio u program i pohvalio svoju ekipu. Osim toga se zahvalio i upravniku TV Bastilje što je sve ovo omogućio. To nam, dakle sprema Bastilja. Sa ovim i završavam ovu seriju emisija. Ako ne padne potpuna noć želim vam prijatno. Doviđenja u sledećem ratu!

srbija.1372 spantic, 09 Jun 93 -> #1348, fancy

> Naime, od oko 400.000 poginulih srba u II sv. ratu, > između 200.000 i 230.000 otpada na ljude pobijene u > Srbiji od strana "oslobodilaca" u poslednjim mesecima > 1944 i početkom 1945. > Pretpostavljam da se tvoja cifra odnosi na Jasenovac > za koji pouzdane procene idu između 100.000 i 110.000. Prosta računica kaže da tu nešto ne valja. Naime , na strani četnika je poginulo oko 100 000 ljudi, složićemo se mahom Srba. Na strani partizana je registrovano preko 90 000 poginulih. Šta mislite u kom su broju tu bili Srbi? Tu uopšte nisu ubrojani ustanici iz junskog ustanka u Hercrgovini i pripadnici drugih manjih formacija, ali njihov broj svakako ne prelazi par hiljada ako i toliko. Ako se uzme tvoja cifra za Jasenovac već smo prešišali plafon. Svakako cifre koje si dao za Srbiju nemaju veze s a tačnim podacima, ali nigde nema civilnih žrtava van Jasenovca, a znamo da su čitava sela zbrisana bez traga. Ne. Ne pije vodu.

srbija.1373 milan, 10 Jun 93 -> #1372, spantic

> Ako se uzme tvoja cifra za Jasenovac već smo prešišali plafon. Svakako > cifre koje si dao za Srbiju nemaju veze s a tačnim podacima, ali nigde > nema civilnih žrtava van Jasenovca, a znamo da su čitava sela zbrisana bez > traga. Karapandžić, Kočović i onaj Slovenac (ne mogu da se setim prezimena a knjiga mi nije ovde) se, kao tri jedina kompetentna autora koji su objavili knjige o broju žrtava u II svetskom ratu savršeno slažu o ukupnom broju žrtava (od 1.045.000 do 1.070.000). Procene su vršene uglavnom jedinom mogućom metodologijom - unakrsnom ekstrapolacijom raspoloživih popisa (na žalost marta 1941. popis nije bio obavljen) i crkvenih matičnih knjiga. Cifra od 1.700.000 (preciznije 1.690.000) je DEMOGRAFSKI GUBITAK, tj. ukupan broj poginulih i nerođenih zbog rata i izračunao ga je posle rata Vladeta Vučković (čovek je i danas živ i zdrav, poznajem ga, profesor je matematike u penziji univerziteta Notre Damme u South Band-u, i pre par godina, kada se to po prvi put smelo, objavio je i pismo u "Politici" i objasnio stvar) ali su Kradelj (nije greška ;) i Dedijer to tutnuli Ujedinjenim nacijama kao broj mrtvih i kasnije nisu smeli da se povuku. Zbog ove propagandističke laži u drugoj Jugoslaviji su bila praktično onemogućena istraživanja ratnih žrtava, tako da smo mi jedina zemlja u Evropi koja nije objavila svoje podatke. Sve tri knjige su objavljene u inostranstvu i tek skoro su prevedene. U Poljskoj je, recimo, do 1970., objavljeno čak 150 (!) knjiga na ovu temu. Međutim, i tu si u pravu, autori se ne slažu oko broja srpskih, hrvatskih i šiptarskih žrtava. Sva trojica se slažu da je izginulo oko 250.000 muslimana što ih procentualno, čini najvećim žrtvama II svetskog rata kao, uostalom, i ovog. Slična saglasnost postoji i za Nemce (možda čak procentualno najveći broj žrtava ako se uračunaju i pokolji folksdojčera prilikom prisilnog iseljavanja, posle rata, iz Banata i Bačke) i Mađare. Procene srpskih žrtava se kod ove trojice kreću od 400.000 do 550.000. Meni se realnijim čini ovaj veći broj, ali šta to vredi kada se nikada neće moći utvrditi tačan broj jer je veći deo relevantne dokumentacije i svedoka odavno nestao. Pl poz M

srbija.1374 bbaja, 10 Jun 93 -> #1352, corto

>|| Nacionalizam je ovde postao isto sto i ranije clanstvo u SK - >|| nacin da NIKO bude NEKO! Potpuno tacno!

srbija.1375 fancy, 10 Jun 93 -> #1372, spantic

ŮŢ> Ako se uzme tvoja cifra za Jasenovac već smo prešišali plafon. Svakako ŮŢ> cifre koje si dao za Srbiju nemaju veze s a tačnim podacima, ali nigde nema kao 1. podaci nisu MOJI. kao 2. upitaj sebe o svojim izvorima. kao 3. pogledaj 1.373 Fancy

srbija.1376 balinda, 10 Jun 93 -> #1367, cobra

>> "Istina" se mora naći u socijalnoj, odnosno psihološkoj >> prirodi čoveka zbog toga što on sve menja, jer čovek >> menja društvo. A ništa što je čovek, kao individua, "svemir" za sebe pa u sebi sadrži sve ostalo uključujući i socijalnu potrebu? Mom poimanju očiglednija je individualnost kao stariji, važniji i neposredniji "odnos", pa tek onda (i ako?) odnos prema drugom. (?) >>>> Udruživanje ljudi oko nečeg drugog što ih na bolji >>>> način "definiše", uvek mi se činilo primerenijim. >> >> Ja vidim značajne prepreke. Prepreka je opet, sam čovek. A kako smo se, recimo, mi ovde "udružili" oko Sezama ne preveći previše problema koje smo nacionalnosti? Mnogo me više interesuje prijateljstvo sa, recimo, tobom, nego sa "najvećim Srbinom", a obojicu lično ne poznajem. :) >> Još jednom, nacionalizam smatram danas jedinim sredstvom da bi >> čovek razvio svoju društvenu svest, svest zajednice. Ja se nadam >> da će se efikasnije sredstvo "pronaći". :) Možda si i u pravu. (?) U tom slučaju odoh pred ogledalo da prekontrolišem krvnu sluku. :))) Nacionalizam me, u najboljem slučaju, ostavlja ravnodušnim ukoliko bi se potrudio da me ne ugoržava. Držim da nisam ni asocijalan pa čak sebe vidim (može biti subjektivno?) kao nekoga sa dovoljno "društvene svesti" i odgovornosti. (?) Kako su te stvari spojive sa tvojim tvrdnjama, pogotovo ako bismo našli još nekoga kome osećaj kolektiva nije nacionalno obojen? (A valjda bismo našli?) :)

srbija.1377 balinda, 10 Jun 93 -> #1368, cobra

Sve teže pratim tvoj tok misli o emocijama i našoj prirodi. :( Zato ću odgovriti na ono što sam, nadam se, razumeo. >> Kada budemo došli do samoobjektivnosti, onda možda neće biti >> potrebe za nacionalizmom. Ipak, ne verujem previše u to. >> I dalje će ostati emocije, sada ne individualne, već u okviru >> uže zajednice - naroda, koje treba "promeniti". Da ponovim, ne vidim da nešto "treba promeniti" po nekakvom "zadatku" jer bi se onda, zaista, mogli setiti i komunističkih metoda internacionalizacije. Moj akcent je bio ipak drugde. Polazeći od sebe, pomislih da i drugde ima emocija koje nisu "emocije u okviru uže zajednice"? Prema zajednici vrlo teško postižem iole relevantan stepen emotivnosti u odnosu na onaj koji mogu ostvariti prema individuama u njoj. Ako je načelo deobe nacionalna pripadnost, nije mi dato da dostignem ni toliko. Da li svojim a nacionalnim bićem "jurim pred rudu" ili "kaskam za realnošću" ne umem da procenim. (?) Možda je i prirodno što sam skloniji da svoje stanje prvo shvatim kao dostignuće pa tek onda kao hendikep? :( >> Kao jedna zajednica, postižemo jedan od najviših stepena >> DRUŠTVENE, zajedničke svesti u kojoj se individualna može >> razvijati bez granica. :) Jednostavno, "društvena zajednička svest", a pogotovo nacionalno omeđena, ne predstavlja onaj parametar kome bih dao bilo kakvo značajnije mesto u svome životu. To je fakat. :( Najzad, građanska svest koja je, složiću se, pomalo i sebična ali trebalo bi da bude solidarna, mnogo mi je bliža nego "plemenska" organizovanost koja uvek vuče na centralizovano ustrojstvo, ustrojstvo stada. Podizanje individualnosti na račun kolektiviteta smatram razvojem civilizacije što mi, uz to, i lično mnogo više odgovara. Razbiti centar, s jedne strane bežeći od Boga a sa druge bežeći od geocentrizma, prva je stepenica humanizma. Doduše, ima istine da, negirajući položaj Boga, čovek nije uspeo da zauzme njegovo mesto nego se, ova civilizacija o tome svedoči, osetio usamljenim i nemoćnim. :( Da li je to privremeni zastoj ili konačni rasplet, tek će se pokazati, ali vraćanje na tradicionalne vrednosti u koje spada i nacionalizam, čini se sasvim logičnim kao povratak na prvo čvrsto tlo nakon višedecenijskog pa i viševekovnog plutanja u mutnim vodama. Razumljivo je da jedna struja tvrdi da treba nastaviti u pravcu u kome smo krenuli a druga poziva da se vratimo. Eto, tu se negde i nas dvojica nalazimo i ne verujem da ovako bazična uverenja možemo jedan drugome promeniti, (?) mada je za pohvalu već i to što ih slobodno iznosimo ne opterećujući drugomislećeg.

srbija.1378 fancy, 10 Jun 93 -> #1374, bbaja

ŮŢ>> || Nacionalizam je ovde postao isto sto i ranije clanstvo u SK - ŮŢ>> || nacin da NIKO bude NEKO! ŮŢ> ŮŢ> Potpuno tacno! "Optimalno podržavam..." (Dobrica "ništa više ne potpisujem" Ćosić posle izlaganja pok. Vasilija Krestića prošlog proleća u SANU...) p.s. zapaziste li da je SANU anagram od ANUS ..?

srbija.1379 voki, 10 Jun 93 -> #1374, bbaja

>>> đđ Nacionalizam je ovde postao isto sto i ranije clanstvo u >>> SK - đđ nacin da NIKO bude NEKO! Ja u SK nikad bio nisam i bio sam niko, a nacionalista sam i opet sam niko ;((( Nemam sreće pa to ti je :) Pozdrav Voki.

srbija.1380 voki, 10 Jun 93 -> #1376, balinda

>> A kako smo se, recimo, mi ovde "udružili" oko Sezama ne >> preveći previše problema koje smo nacionalnosti? Mnogo me više >> interesuje prijateljstvo sa, recimo, tobom, nego sa "najvećim >> Srbinom", a obojicu lično ne poznajem. :) Lično nepoznati prijatelju :) , ipak ne izdržah da se ne umešam. Kakve veze ima izbor prijatelja sa nacijom ? (a dotični se biraju bez obzira na nacinalnost, kako si ako sam dobro shvatio i ti ustanovio) >> Nacionalizam me, u najboljem >> slučaju, ostavlja ravnodušnim ukoliko bi se potrudio da me ne >> ugoržava. Dajem ti časnu nacionalističku reč ;) da ne samo da se trudim da te (i sve ostale, sve) ja i moj nacionalizam ne ugrožavamo, već i da sam ubeđen da i ti uviđaš da ja nikoga ne ugrožavam. Ili ćeš mi i to osporiti ? Pozdrav Voki.

srbija.1381 voki, 10 Jun 93 -> #1377, balinda

>> Najzad, >> građanska svest koja je, složiću se, pomalo i sebična ali >> trebalo bi da bude solidarna, mnogo mi je bliža nego >> "plemenska" organizovanost koja uvek vuče na centralizovano >> ustrojstvo, ustrojstvo stada. Opet se umešah. Naime, shvatih (još jedanput) da se ti i ja suštinski slažemo. Samo što ti građanskom svešću nazivaš ono što ja zovem nacio- nalizmom (manje više): tu je i solidarnost i sebičnost i individualizam i prijatelji drugih nacija i odsustvo plemenske organizovanosti (zarad građanske tj. državne kako ja shvatam)... Avaj ostaju i razlike: ja mislim da je građanska "sloj" od svog nastanka do danas nacionalistički, tj. da "građani" svojom svešću o nacionalnom ali i individualnom (!) ukidaju plemensku organizovanost - seti se buržoaskih revolucija. Naravno kod nas je proces stvaranja građanskog "sloja" u samom začetku obustavljen, a danas se i "građani" i "nacionalisti" pojavljuju kao u krivom ogledalu - nijedni nisu ono za šta se izdaju. Znam da se ovde "žestoko" nećemo složiti, ali napominjem da mi namera nije bila da te u "paktu" sa cobrom napadnem s leđa i da te primoram da pišeš 10000000 reply-eva sa po 1000000 karaktera... Priželjkujem barem da reply bude kratak... kao znak delimične podudarnosti stavova. Pozdrav Voki.

srbija.1382 ladislavs, 10 Jun 93 -> #1373, milan

> ....................................... Sva trojica se > slažu da je izginulo oko 250.000 muslimana što ih > procentualno, čini najvećim žrtvama II svetskog rata kao, > uostalom, i ovog. Da li to znači da su partizani i četnici _sami_, iz šume, a kasnije partizani pri uspostavljanju vlasti pomlatili 250.000 Muslimana? Koliko znam ustaše i Nemci ih nisu ubijali, osim za saradnju sa gore navedenim. Da li se naslućuje koje formacije su pobile koliko stanovništva na ovim prostorima? > Slična saglasnost postoji i za Nemce (možda čak > procentualno najveći broj žrtava ako se uračunaju i > pokolji folksdojčera prilikom prisilnog iseljavanja, posle > rata, iz Banata i Bačke) i Mađare. Da li se zna koliko je folksdojčera izbeglo u Nemačku pre, a kolko posle uspostave "narodne vlasti"? Naime, mnogi Nemci su se povlačili zajedno sa Vermahtom. ciLa.

srbija.1383 nnedovic, 10 Jun 93 -> #1328, jkratica

>> Jedino drugačije moguće rešenje, je da opozicija proba da >> nadje nekog IZUZETNO SPOSOBNOG žOVEKA (bolje reći genija ili >> drugačije rečeno pravog čarobnjaka) koji bi mogao da ove sruši >> mirnim putem. Pazi ovo "mirnim putem", znači da ako i >> eventualno dobije potpuno nameštene (za njih) izbore, uspe još >> i da mirnim putem neutrališe njihov državni udar i pobunu. Dobra fora. Ovo treba u viceve. Najbolje što može da bude je kao u Rumuniji. Jeste odvratno, ali biće odvratnije ako se ovako nastavi.

srbija.1384 nnedovic, 10 Jun 93 -> #1354, corto

>> Je si li ti pri sebi ?! Pa u Beograd spadaju i Barajevo, >> Mladenovac, Milanovac i slicne "urbane" opstine !! ********* Milanovac (ni Gornji ni Donji) NE spada u Beograd. 120 kilometara je ipak malo veća razdaljina, tako da su Milanovci (još uvek) suvereni.

srbija.1385 fancy, 10 Jun 93 -> #1379, voki

ŮŢ> opet sam niko ;((( ŮŢ> Nemam sreće pa to ti je :) Daj ne preteruj... znaš ti dobro o čemu mi pričamo...:) ! Fancy

srbija.1386 milan, 10 Jun 93

[Emitovana 10. aprila 1993. godine] Srbotopija 1. Dobro veče poštovani slušaoci, evo nas, kako bi voditelji, kakav je, recimo, nezaobilazni Mića Orlović, na TV Bastilji rekli, "ponovo zajedno". Nije baš da smo zajedno, a pogotovu ne "ponovo", ali to je izraz koji poslenici TV Bastilje ritualno i samozadovoljno koriste ili kada se obnovi neka emisija ili program, ili na početku neke periodične, nedeljne ili mesečne emisije. Kako sam na leđima poslenika i čuvara TV Bastilje i pravio prethodnu seriju stalnih priloga "Jutopiji", koji su se zvali "Savest TV Bastilje", to se osećam kao, pa ne baš kao gg. Grubač i Jevđević, ali, recimo, kao njihov spoljni saradnik, te sam, eto, iskoristio i njihov izraz. Omaklo se poštovani slušaoci, razumećete. Ovu novu seriju redovnih dodataka "Jutopiji", nazvao sam "Srbotopija". Naslov je, držim, više nego pogodan, i višestruko dobar. Prvo, naziv jasno kazuje šta je, posle porođajnih komplikacija, majci naše bivše države, ostalo od sitne dece. Drugo, na jedan blag i očinski način, upućuje prekor i smernice upravi radija B92 pokazujući joj jasno programsku orijentaciju ka kojoj treba da se kreće. Treće, naziv dovoljno je dvosmislen da me spase i od prigovora srpskih patriota, kao i od onih drugih - pu,pu!, da se ne ureknem i da im ime ne pomenem - koji, kako je to jasno i nedvosmisleno rekao g. Dačić na tribini Gradskog odbora Socijalističke partije Srbije održanoj prekjuče, više nego dobro znaju šta je to srpski nacionalni interes, jer je on definisan mnogo pre nego što je SPS došla na vlast, ama se prave blesavi da se od svoje odgovornosti za blagostanje Srpstva vaskolikog spasu. I, četvrto, a, bar za mene, najvažnije, novi naziv je znatno širi od naziva pređašnje serije emisija, koja se zvala "Savest TV Bastilje" i, koja je - ako je niste slušali da vam malo prepričam - koristila programe TV Bastilje, a najčešće znameniti Drugi dnevnik, kao šlagvort za zlobne komentare naše političke zbilje koja se zbivala pre, posle i za vreme čuvenih decembarskih izbora. Ne bih, naravno, da tvrdim da TV Bastilja i danas ne daje dovoljno materijala i inspiracija za šlajfne i šlajfne komentara, jer, to što su oni u stanju da tresnu u kameru gledajući je strogim i staklastim pogledom, to ja ni u najpijanijim snovima ne bih mogao da smislim. Da budem sasvim precizan; ne kazuju oni to baš u kameru nego nekako desetak centimetara iznad nje, buljeći u znameniti "idiot", uređaj na kome se više kamere, kao na pokretnoj traci, ispisuje tekst koji treba da izgovore. Zato se često pitam da li je moguće da sve to što oni govore zaista i piše na "idiotu". Ne retko pomislim da su oni naprosto nepismeni, a izvesna gospoda i gospođe - da ne kažem sva, koja rade tamo - morate priznati, tako nekako i izgledaju. Zapitam se, dakle, da li oni, ne mogavši da pročitaju ono što piše na "idiotu", jer, što rekao Radovan III, "novine" - a možda i "idioti", dodajem ja - "brzo pišu pa ne stižem da pročitam", te stoga neprijatnu prazninu, nastalu odvajanjem njihove duše od teksta koji im je uprava TV Bastilje sačinila, nekako premošćavaju, izgovarajući ono što im je u, što bi Jung rekao "kolektivnom nesvesnom", izgovarajući ono što su sobom doneli sišavši ovamo sa dinarskog masiva, izgovarajući sve one krvave gatke, bajke i uspavanke koje su tamo služile da prekrate duge, snežne i vetrovite zimske noći, a ovde nam postaju naša dnevna zbilja i ratna dispozicija onih čudnih vojski obučenih u još čudniju mešavinu srpskih uniformi iz Prvog svetskog rata i uniformi Titove JeNeA, onih čudnih vojski koje sada, u naše ime i o našem trošku, ratuju s onu stranu Drine. Nije dakle u TV Bastilji stvar, jer ona, eto vidite, i dalje može biti inspiracija, već u mom izboru šireg polja rada, a Srpstvo vaskoliko, priznaćete, biva nekako najšire polje koje možemo zamisliti. Polje, tim šire ako se,daljim razvojem teorija koje zastupa Milić od Mačve nekada poznat kao Kostur Radovanov (ali ne onog Radovana III mada bi i to mogao biti u nekoj od svojih inkarnacija), ispostavi da su Srbi stariji od ameba. O Srbima i njihovoj političkoj zbilji ćemo, dakle, govoriti u ovim emisijama. Kao što je i red valja započeti sa nekom paradigmom. Valja započeti paradigmom, pogotovu zato nego što ćemo u sledećim nedeljama i emisijama utonuti u dnevno-političke događaje koji su, kada su kao u poslednje vreme intenzivni, istovremeno i veoma opasni po srpski filozofstvujušći um, jer mu ne daju da predahne i sebe osmotri u ontološkim i gnoseološkim aršinima istorije i kosmosa. Uostalom, nisam džaba ovoj seriji emisija dao i rečit podnaslov: "Širenje sumnje u cilju suzbijanja gluposti". Nego šta! Sa kosmosa na zemlju, to jest, na pola puta, u etar, srpski etar, u kome ima najviše svega srpskog, pa i gluposti, istina ne samo srpske, ali uglavnom srpske. To, naravno, nije i jedini razlog da se u ovoj emisiji etra držim, jer, između ostalog, mislim da ne bi valjalo da već prvu emisiju započnem pobegavši od TV Bastilje. Zato evo jedne priče; priče od protekle srede pre podne; priče o jednoj radio-emisiji na Radio Bastilji. Bastilja na prvom programu radija, svaki dan u 10 sati, ima emisiju koja se zove "Magazin 439". Sva je prilika da je ovaj maštoviti naziv došao od talasne dužine na kojoj, na srednjim talasima, Radio-Beograd emituje svoj prvi program šireći "istinu o nama" diljem vaskolike Evrope, pa i šire, jer, nekako, ne verujem da je to broj cipela voditeljke ili broj godina glavnog urednika. Ergo, u okviru tog magazina, inače veoma urednog i umivenog, u kome možete čuti priče o najnovijim dostignućima srpske ginekologije i akušerstva koje se smenjuju pričama o bratskoj saradnji naroda sa obe obale Drine (srpskog, naravno) u sredu pre podne je gostovala delegacija jedne beogradske osnovne škole. Kada sam, pa pola uha, čuo najavu spremio sam se da promenim stanicu, pa makar slušao i Radio Pingvin. Kad ono, na pola puta do radija, čujem da se škola zove "Kralj Petar Prvi". Opa, rekoh, tu nešto može da bude! I, nisam se prevario! Povrh naziva škole, pažnju mi je privukla okolnost da su delegaciju škole činili njen direktor i njen - obratite pažnju! - letopisac. Osnovna škola, pa čak i gimnazija ili fakultet, koji imaju letopisca nisu mačiji kašalj, čak ni mačka Draže iz Demokratske stranke Srbije. Iz razgovora sa direktorom i letopiscem, u ciglo nekoliko prvih rečenica smo saznali suštinu stvari zbog kojih su oni pozvani u predmetni Magazin 439. Škola se do skoro zvala "Braća Ribar", po sinovima, Ivu Loli i Jurici, predratnog predsednika parlamenta Ivana Ribara koji su istu i pohađali jer su biva živeli u kraju oko Patrijaršije, gde se predmetna i nalazi. Školski savet je učinio predlog, a Izvršni odbor opštine Stari grad na čijoj teritoriji se nalazi škola, je predlog promptno prihvatio i naziv škole promenio u "Kralj Petar Prvi". Kralj, istina, školu nije pohađao kao sinovi g. Ribara niti je u tom kraju živeo ali se škola, kaže letopisac, a direktor mu nije protivrečio, i ranije tako zvala a izgleda da predmetni kralj ima i drugih zasluga za ovu školu pa i šire no one, tokom ove zanimljive i nadasve poučne emisije, nisu pominjane. Voditeljka je sa velikom pažnjom i koncentracijom, koje su bile tolike da su joj katkad i izmicale kontroli, vodila ovaj razgovor. Bilo je uočljivo da letopisca uredno oslovljava sa "gospodine" a direktora nikako ili samo sa "direktore". Letopisac je govorio sa onim otegnutim i ležernim beogradskim akcentom, svojstvenim "poraženim snagama" kako su komunisti posle rata nazivali "ostatak preklane građanske klase", da parafraziram g. Matiju Bećkovića, dok je direktorov akcenat, iako prilično ukroćen, pomalo navirao ka jugu ili ja to uobražavam zbog toga što me je način na koji je on govorio veoma podsećao na ton i sliku sednica mesne organizacije negdašnjeg Socsaveza koji se, mada se to u emisiji nije pominjalo, pre tri godine ujedinio sa Savezom komunista Srbije i formirao znamenitu Socijalističku partiju Srbije. Voditeljka je sa strahom i strepnjom, za koje istina ne znam da li su joj bili dublji od nade onog pisca koji je još uvek predsednik SeReJot, razgovor pokušavala da drži u zadatim okvirima. Nisu nam bili objašnjeni razlozi koji su vodili mudro rukovodstvo Školskog saveta da ovu izmenu naziva škole predloži, kao ni razlozi Izvršnog odbora opštine Stari grad da je tako spremno prihvati. Rečeno nam je, ipak, da je to najstarija beogradska osnovna škola, da je jedno vreme radila u Patrijaršiji pod nazivom Grčka škola, da su je pohađale mnoge nacionalne javne, naučne i kulturne veličine kao što su Mika Alas, pomenuti sinovi g. Ribara, Moša Pijade i, kao šlag na tortu, košarkaš Kapičić. Na pomen imena Moše Pijade, voditeljka se malo uzvrpoljila, nakašljala kanda, ali je neumoljivi letopisac nastavio da krajnje hladnokrvno deklamuje spisak znamenitih učenika ove škole. On je letopis pripremao dugo, namenjen je proslavi godišnjice ove škole, biva da ga je radio i ranije, u drugim vremenima, kada je lik kao što je pomenuti slikar - šta li beše Moša Pijade? - bio dragulj u školskoj kruni, a, uostalom, otkada je ostatak preklane građanske klase počeo da u okviru nacionalnog projekta "udajemo kćeri za pobednike" sarađuje sa novom vlašću, pedmetni ostatak je, u skladu sa građanskim načelima reda, rada i discipline svoj posao obavljao pedantno, korektno i prema porudžbini. Nije letopisac kriv što je Školski savet predložio promenu naziva škole, već pomenutom Izvršnom odboru opštine Stari grad, a da se pri tome nije setio da letopiscu naloži da iz letopisa izostavi "nezgodna" imena bivših učenika. Međutim ono što je voditeljka oprostila letopiscu, kao pripadniku socijalnog sloja čija je zvezda, na jedan pomalo perverzan način ponovo u usponu, nije oprostila direktoru! U jednom trenutku, direktor je ukazujući na razne uspehe škole, progovorio malo i o njenoj opremljenosti i prostorijama rekavši da škola ima, zapravo, dve zgrade i to u ulici Maršala Birjuzova i u ulici 7. jula. Tu voditeljka nije izdržala, i počastivši direktora po prvi put titulom, uzviknula: "Ne u ulici 7. jula, nego u ulici Kralja Petra Prvog, druže!" Direktor se malo zagrcnuo, mora da su mu kroz glavu prošli i ministar Dača i Draža Marković i mačak Draža iz Demokratske stranke Srbije a možda i sam Patrijarh. Međutim, izdržao je, ispravio se i nastavio da govori kao da se ništa nije dogodilo. Što se mene tiče, kvalifikovao se za večnog direktora ove škole, za direktora za sva vremena! Tako smo, eto, na zanimljiv a ja držim i krajnje indikativan način saznali nešto o promeni, preciznije, obnovi imena najstarije beogradske osnovne škole. Onako usput dobili smo i malu sociološko-psihološku laboratoriju u kojoj smo imali priliku i da izučimo kako se poslenici naše prosvete, naše Bastilje i našeg građanstva odnose prema ovim promenama. Takođe usput, mogli smo da primetimo da su promene već ozbiljno uzele maha. Ne samo da je školi "Braća Ribar" vraćeno staro ime nego je i ulici 7. jula takođe vraćeno staro i to isto ime kao i školi, ime kralja Petra Prvog. Međutim zlobnici će možda reći da je to verovatno i jedini uspeh koji je opozicija postigla posle decembarskih i to ne samo ovih nego i onih pre dve godine izbora, i da je, šta više, i to polovičan uspeh. Jer, sada se tajna razotkriva, opština Stari grad je pod vlašću opozicije i sveštenstva za kojim zajedno kadi i isteruje nečastivog iz važnih javnih prostorija, pa je zato promena imena tako lako prihvaćena u opštini, a biva da je diskretan mig dat i Školskom savetu, i to sa više strana, edabi se spojilo lepo sa korisnim. Lepo, da se ime kraljevo, koje je sada celom Srpstvu, odjednom postalo drago, vrati, ali i da se škola koja je u šizofrenoj situaciji jer je između prosvetnih vlasti koje su zna se čije i opštine, koja je opoziciona, postavi u dobre odnose sa potonjom. O polovičnosti uspeha se govori zbog toga što je promenu imena ulice, obavio grad Beograd, jer je gradska komisija na čelu sa znamenitim Jovanom Ćirilovom nadležna za to, a on je pak, opet zna se, pod čijom vlašću. Opet ti zli jezici tvrde da je ulica 7. jula prekrštena nazad u Kralja Petra Prvog iz čiste pakosti espesovaca prema reformistima koje ti isti zli jezici nazivaju i "bezideološki titoisti". Predmetni reformisti imaju sedište u toj ulici, pa zlobnici kažu da su vlasti namerno utrapile ovo ime ulici da bi se reformisti još više nasekirali, kao da im izborni rezultati nisu bili dovoljni za sekiraciju. Bilo kako bilo, mene je ovo podstaklo na jednu drugu vrstu razmišljanja, na jedan misaoni eksperiment, koji mi je na moje ne malo iznenađenje dao veoma neočekivane rezultate. Kao što znate, poštovani slušaoci, jedna od glavnih optužbi koje demokratska opozicija upućuje vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije je tvrdnja da se tu radi o prerušenim boljševicima ili komunistima, već kako ko voli. Kada se to kaže, pretpostavlja se da se to i ozbiljno misli, odnosno da su gangsterski i mafijaški metodi kojima naša vlast vlada samo puko sredstvo za ostvarivanje višeg, boljševičkog ideala - stvaranja komunističkog društva. Ako je tako, to onda ne bi bilo ništa novo, jer znamo da Vođa svetske revolucije, Vladimir Iljič Uljanov, kasnije nazvani Lenjin, nije prezao ni od banalnih pljački banaka i trensporta novca, a kamoli od nelegalnih metoda vladanja i upravljanja. Međutim, pređimo na naš misaoni eksperiment. Zamislite sada, poštovani slušaoci da ste se probudili u ponedeljak 21. decembra 1992. tek negde u kasno posle podne ili pred veče, jer ste bili mrtvi pijani od proslavljanja pobede opozicije prethodne noći. Zamislite da je Panić pobedio Miloševića, što bi nas istina malo zbunilo jer ne bi znali šta da radimo sa tim farmaceutom i biciklistom na čelu Srbije, ali bi posao njegovog uklanjanja prepustili piscu čija bi strepnja tada - valjda? - postala plića od nade. Konačno, on nas je u to, ionako, uvalio. Mi bi se, pak, posvetili dovođenju stvari u red. Zamislite, dalje da se Vuk, Mićun i Koštunica ne bi potukli na ulazu u Parlament i da bi nekako uspeli da sklepaju vladu, kao i da bi Vojska Jugoslavije otrpela ovaj nagli obrt ne preduzimajući ništa, a Izborna komisija pristala da objavi rezultate. Ovo su, istina, smele pretpostavke, ali ne zaboravite, ovo je misaoni eksperiment to jest prazno maštanje, bajka, skaska, lažigaća. Šta bi dakle bio prvi zadatak te vlade? Naravno, da stvari dovede u red. Kako priliči, a Vuk je to ne jednom najavljivao, pa ne bi valjalo da ne održi reč, naši poslanici - mislim, barem ona naša većina - bi ušli u Parlament na čelu sa svojim arhijerejima a biva i samom Njegovom svetošću, da odmah tu, u holu, održe službu, osvete ovaj hram zakonitosti i oteraju nečastivog. Mislite da bi se poslanici SPS i SRS razbežali. Mislite da bi policija, obezbeđenje i Skupštinski službenici bežali pred krstovima i vencima belog luka? Ma ne, znate vi dobro da bi oni bili prvi koji bi se odmah pridružili i saslužavali u službi. Mnogi od njih bi čak i znatno bolje pevali tropare nego što bi to mogli neki od naših poslanika, naročito oni iz SPO koji bi svojim hrapavim hercegovačkim glasovima raspuklim od žestoke izborne kampanje, kvarili ionako lako kvarljivu harmoniju ionako sumnjivog muzičkog ukusa kakav se gaji među sveštenstvom beogradske mitropolije. Biva da bi neki od njih - jer maštoviti su to i vešti ljudi - prvi poveli litiju koja bi obilazila grad čistila ga od pogani i zamenjivala table sa imenima ulica, škola, pozorišta, muzeja, predgrađa, gradova, zemalja, planeta i galaksija. Radost bi bila potpuna. Neki od nas, malo više građanski, a usudio bih se čak da kažem, mada je reč postala ovih dana prokazana isto kao i 1945., čak kosmopolitski nastrojeni, bi štogod gunđali i prekonosirali. Te ne valja, te nije ukusno, te treba nam nešto što srpsku tradiciju odeva u savremenije ruho i tako to. Ili bi nas ućutkali ili bi čak i pustili da gunđamo jer, mogu i da pomisle: "ne valja se u radosti previše poneti, možda su i glasovi sumnje korisni". Ne bih da pogađam. U svakom slučaju, držim da ne bi prošlo ni nekoliko nedelja, a čitav srednji a i dobar deo - sva je prilika ceo osim onih koji bi zarad opšte sreće morali da budu proglašeni za krivce i žrtvovani požrtvovanim osloboditeljskim litijama koje bi kružile Srbijom - višeg sloja sadašnjeg vladajućeg establišmenta bi se otimao za nošenje ripida Njegovoj svetosti. Parakulturne ustanove bi se utrkivale u revnosti, a oni koji su do juče mislili da je Sveti Sava dobio ime po Savi Kovačeviću, bi posebnim zakonom o "zaštiti imena i dela Svetog Save" morali da budu sprečeni da mu ime trpaju na svaku kiselu vodu. Da li to znači da biste pomislili da su pokvareni boljševici uzeli novo ruho kako bi svoj projekat stvaranja svetskog komunizma malo pritajili i pripremili za novu dijalektički fazu? Ma ne! Budite iskreni! Pomislili biste da je to naprosto tipičan naš čovek spreman na svakojaku transformaciju, spreman da od druga postaje gospodin i obratno preko noći, spreman da kćer uda za pobednika i jednom nedeljno štampa novu verziju nacionalne istorije. Pokvaren jednom rečju, a? E vidite, tu se ja ne bih složio sa vama. Ja držim da tu interveniše jedna mnogo važnija srpska nacionalna osobina - spremnost na zaborav. Ja sam je, skromno, nazvao nacionalnom ali, ne znam, biću ipak oprezan, možda bi stručnjaci za ovakva pitanja upotrebili i neku težu, kvazi naučnu reč, recimo etno-psihološka osobina. Ovako ili onako, mislim da je spremnost na zaborav važna odrednica našeg nacionalnog bića. Zlosrećni direktor škole "Kralj Petar Prvi", koji je naleteo na strogu voditeljku, imao je, može biti malo bolje pamćenje od ostalih ali, mislim da je posle pravedne kritike, već koliko sutradan, zaboravio staro ime škole. Kao kokoška, kada prenoći pa se sutradan ničega ne seća, tako i srpski narod redovno zaboravlja jučerašnji dan i revnosno pali televizore ili otvara knjige ne bi li iz njih pročitao šta je bilo juče. Spremnost na zaborav je katkad tolika da podseća na jednu višu ljudsku i etičku osobinu, spremnost na praštanje. Jer, samo time ili apsolutnim zaboravom se može objasniti da, Milovan Đilas, čovek po čijem su ličnom naređenju spaljivana sela po Crnoj Gori i streljani ljudi u Blajburgu može postati perjanica disidentstva, socijaldemokratije, Druge, Treće ili ko zna koje po redu Srbije i slobode u njoj, rado viđen gost televizijskih emisija, Beogradskih krugova i ko zna čega još, na kojima minuciozno i suptilno analizira našu političku zbilju. Zaborav, i to debeo, je potreban stotini hiljada ljudi da dođu na sahranu Aleksandra Rankovića i isprate aplauzom čoveka koji ih je nemilice i hrpimice decenijama trpao u zatvore. žak više od zaborava je potrebno obogaljenim borcima ovog poslednjeg rata, rata od 1990. gde druga cifra iza crte još nije upisana, da Branku Kostiću, čoveku koji ih je poslao da izgube živote i udove obećavši im da se JeNeA nikada neće povući iza znamenite granici Karlobag-Karlovac-Ogulin- Virovitica i to obećanje kao potpredsednik legalnog predsedništva države pogazio mesec dana kasnije, daju podršku na predsedničkim izborima u Crnoj Gori. Posle ovakve spremnosti na zaboravljanje mnogo manje može da nas začudi spremnost da se zaboravi da je Slobodan Milošević, čovek koji je dobio izbore 1990. tvrdnjom da on garantuje mir nasuprot opoziciji koja vodi u haos, bezakonje i rat, ponovo dobije izbore 1992. sa istom tvrdnjom ali i dve godine debelog rata, Dafina, Klara i gazda Jezda za sobom. Kada smo to spremni da zaboravimo onda kao epizode, sitne i beznačajne, kao zaboravi za obnoć, deluju čudne transformacije Brane Crnčevića od militantnog antikomuniste do vlasnika belog BMV-a i vlasnika agencije za izbeglice, transformacije Brane Miloševića, Bogdana Bogdanovića, Vase Milinčevića i Ljubinke Trgovčević od visokih funkcionera SKJ preko pristalica reformista Ante Markovića pa sve do bezimenih reformista posle njegovog pada. Sasvim beznačajno deluje, i više ne može ni da nas začudi, preokret Srpske akademije nauka koja skoro jednoglasno stane iza Memoranduma i Slobodana Miloševića prevrćući srpske kosti po brojnim grobljima i srpsku kulturu po Tršićima da bi dve godine kasnije zdušno jurnula u Krunski savet i Savet Deposa, pa gde ko prvi stigne. Srbi, rekao bih, ipak nisu ni komunisti ni pokvareni, Srbi su naprosto zaboravni. Ova osobina može biti simpatična ali i opasna. Ako se zapijemo i prenoćimo, ne dao Bog u kafani ili u gostima, možemo zaboraviti sutra ujutro gde su nam kuća i porodica. Zato valja da negujemo one među nama koji se sećaju. Prijatno veče, čućemo se sledeće subote u isto vreme. Ako zaboravite, podsetiću vas!

srbija.1387 milan, 10 Jun 93

Sa prvim tekstom "Srbotopija 1" počinjem "emitovanje na SEZAM tekstova moje aktuelne serije na radiju B92. "Srbotopije" su aktuelni politički komentari, i za razliku od "Savesti TV Bastilje" koja je imala zvučne priloge, ovde su u praktično kompletnom obliku, ako se izuzmu moje varijacije tokom pričanja-čitanja, koje su po obimu znatne jer volim da se blesavim, ali je suština teksova takva kakvu je dobijate. Milan

srbija.1388 milan, 10 Jun 93

[Emitovana 17. aprila 1993.] Srbotopija 2. Dobro veče poštovani slušaoci. Danas je subota Velika subota, dan uoči Vaskrsa Gospodnjeg. U strahu i drhtanju, kako kaže Sveti Pavle u poslanici Korinćanima očekujemo Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista. Baš ovaj dan, Velika subota, mi se - još od detinjstva, kada sam od počivše babe naučio osnove hrišćanske egzgetike, iliti prostije, narodski, veronauke - činila veoma osetljivim danom. Baba je kao i svaka građanka, preživela pripadnica poraženih snaga koje su komunisti ostavili da tavore u ovom gradu, veliku pažnju posvećivala crkvi. Uz to je, opet kao i svaka srpska građanka - uzgred, ovo "srpska građanka" mi uvek zvuči kao contradictio in adjecto, ili bar kao vic, jer mi nikako ne dopire do pameti kako mi Srbi možemo biti građanin, ali ajde da o tome, bar ovom prilikom, ne otvaram raspravu. Dakle, kao i svaka srpska građanka baba je imala prilično maglovite predstave o religioznim dogmama pravoslavlja, predstave tek nešto malo bolje od znamenitog popa Mića iz "Gorskog vijenca". Vukući me kao dete po crkvama naučila me je i nekim osnovnim učenjima hrišćanske nauke. Mnoga od tih učenja morao sam, kasnije, sa godinama i brdima pročitanih knjiga, da "revidirtam" što bi rekli komunisti, ali ih nikada nisam zaboravio i, što je možda još i gore za moj status dobrog pravoslavca, da ih se potajno pridržavam. O Uskrsu, pokojna baba Rajna, a tako se zvala, me je naučila nešto što bi bolji teolozi verovatno smatrali za jeres. Po njoj, a dakle i po meni jer sam to znanje dobro utvrdio obilazeći sa njom razne beogradske crkve po najraznovrsnijem vremenu i u najrazličitija doba dana, o Uskrsu se događalo sledeće. Negde na Veliki četvrtak Hrist je bivao raspet i na krstu ubijen. Na Veliki petak smo ga oplakivali, a na Veliku subotu smo u strahu i drhtanju očekivali njegovo vaskrsenje koje je nastupalo u noći sa subote na nedelju, negde u nedelju pred zoru. U čitavoj ovoj našoj uprošćenoj slici, postojala je jedna važna stvar, stvar koja je stajala u podtekstu i koja se, ioko nije spadala u nešto što se izricalo, ipak podrazumevala. Hristovo vaskrsenje, naime nije bilo izvesno! Namerno ili nenamerno, baba Rajna mi je utuvila u glavu da su poslednji dani pred Uskrs a naročito Velika subota, u stvari veoma kritični dani. U mojoj podsvesti se razvila jedna slika nekih čudnih ponavljajućih događaja. Kao da je Hrist, stvarno, svake Velike nedelje bivao suđen i raspinjan za naše grehe. Kao da se to događalo tu negde, ne baš tako daleko od nas. Jedno vreme sam mislio da se stvar događala negde na poslednjoj stanici "šestice", kod Cvetkove mehane, gde mi se, kao detetu činilo da nastupa kraj sveta. Kasnije sam stvar pomerio više na jug, čak negde iza Vrnjačke Banje jer je baba počela da me tamo leti vodi sa sobom kada je odlazila na lečenje koje se sastojalo u jedenju prasećeg pečenja sa panja i, kao prirodne posledice toga, kao oblika kazne za preterani hedonizam, pijenja mineralne vode koja je neodoljivo smrdela na sumpor dioksid, kako se, otmeno, na jeziku hemičara, zove miris pokvarenih jaja. Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da mesto događanja moram pomeriti čak dve hiljade kilometra na jug i, što je još gore za moja telolška gledanja, dve hiljade godina u prošlost. Iako sam, dakle, sa godinama i istinitim knjigama, "revidirao", sada priznajem da sam tada mislio, a i danas mi se pričinjava da se u svaku uskršnju Veliku nedelju ponavlja kao što rekoh ritual hapšenja, suđenja, osude i raspinjanja Isusa Hrista. Povrh svega, od nas, našeg ponašanja, dobrog ili lošeg, od toga kakvi smo ljudi, kakva smo dela činili tokom protekle godine, zavisi i to da li će u nedelju pred zoru Hrist zaista vaskrsnuti. I, verujte, svake Velike subote sam strepeo da li će toliko očekivani događaj desiti. U velikoj strepnji polazio sam sa babom negde oko tri ujutro u Sabornu crkvu da dočekam vaskrsenje. Tada se taj posao obavljao u to vreme, a ne u ponoć kako se to čini poslednjih godina, valjda kao ustupak crkve novim vernicima kojima je zgodnije da vaskrsenje dočekaju u kafani pa da taman posle fajronta odu u crkvu. U zoru dakle, na Vaskrs, netremice sam pratio obilazak litije a naročito dramatičnim mi se činilo činodejstvovanje pred zatvorenim dverima. Vrata crkve su se zatvarala, litija bi tri puta obišla crkvu i njeno čelo bi pred zatvorenim vratima otpevalo tropar očigledno moleći da se vrata otvore i time objavi vaskrsenje gospodnje. Bilo mi je jasno da stvar nije za šalu, i da od umešnosti i ubedljivosti vladika koje pevaju tropar kao i od umešnosti i ubedljivosti onih koji su sasluživali zavisi odluka koja se, očigledno, donosila tamo negde, iza zatvorenih vrata. I, iz godine u godinu, iz Uskršnjeg jutra u uskršnje jutro, ista scena se ponavljala. Hrist bi svojom ili božjom odlukom vaskrsavao, vrata su se konačno otvarala i arhijereji, praćeni masom naroda, nekad većom nekad manjom, zavisno od gledanja aktuelne vlasti tih dana na religiju, a uz razdragane povike "Hristos voskrse!", su nahrupljivali u crkvu. Tamo bi se još štogod doslužilo pred oltarom, ali glavni događaj se već bio odigrao - Hristos je vaskrsao, i baba i ja smo odlazili kući. Negde tokom prepodneva u devet ili deset sati je Njegova svetost služila glavnu službu - Uskršnju liturgiju ali na nju nismo odlazili, bilo je sasvim jasno da je posao obavljen i da su naše duše, bar za tekuću godinu, koja je za nas uvek nekako otpočinjala prolećem, spasene. Kako su godine prolazile a ja rastao - da li i sazrevao drugo je pitanje - sve više sam postajao siguran da će se dveri otvoriti i da će Hrist vaskrsnuti. Cinik bi mogao da kaže da sam vremenom od protestanta, zabrinutog za svoja dela kojima iskupljuje spasenje postajao pravoslavac, pripadnik episkopalne crkve, svestan i samouveren da je glava pognuta pred arhijerejima koji pastvu vode, najsigurnija garancija za spasenje. Mnogo godina kasnije, sasvim slučajno, na nekom naučnom skupu u Salcburgu, sreo sam jednog kolegu, koji se inače bavio kao i ja matematičkom logikom ali je po obrazovanju bio filozof i teolog, dobar poznavalac raznih hrišćanskih jeresi. Ispričao sam mu priču o svom viđenju Uskrsa i on mi je objasnio da sam ja, a verovatno i baba Rajna, pristalica socinijanske jeresi. Jeresi koja je dobila ime po šesnaestovekovnom filozofu i teologu Sociniju koji je tvrdio da Bog raste i razvija se sa kosmosom i da je svaki novi trenutak istorije istovremeno i novi trenutak u ekshatologiji koja, istina, jeste počela prvim raspećem gospoda našeg Isusa Hrista ali čiji tok nije unapred određen i zavisi od toka istorije i ljudskog delanja u njoj. Baba Rajna je tada već bila mrtva i po povratku iz Salcburga nisam mogao da joj ispričam da je naša jeres već poznata, razotkrivena i imenovana. Iz sećanja mi je, istina, nestala priča, pod uslovom da mi ju je teolog uopšte i ispričao, o sudbini samog Socinija, ali sva je prilika da, ako jeste onda, njegova sudbina nije bila nimalo vesela čim sam je ja tako duboko, čak do samog zaborava, potisnuo. Držim, međutim, da moju babu ova priča o Socinijanskoj jeresi ne bi ni najmanje dirnula. Ona je stvarnost primala sa onim čudnim mirom srpske građanske čaršije. Mirom za koji sam se uvek pitao da li je rezultat neke velike mudrosti, spremne da sve razume, ili neke velike ravnodušnosti, spremne da se pomiri sa svim mogućim promenama režima, nacionalizacilama i silaženjima sa brda raznih ličkih, krajiških i ko zna kakvih još divizija i ideologija. Da li taj čudni mir moje babe, koji se graničio sa mirenjem sa svakovrsnom sudbinom a koji me neodoljivo podseća na sadašnje ćutanje u punoj tuposti i apatiji cele srpske javnosti dok joj se omča steže oko vrata, ili približavanje Uskrsa ili možda, čak, oboje su me naterali da se setim ove moje inicijalne - da li i naivne? - vizije Uskrsa. Mrak i istorijski zaborav u koji Srbija tone ovih dana ponovo su me ispunili zebnjom koja se može rezimirati jednim pitanjem: "Da li će sutra Hrist ponovo vaskrsnuti?" I, dok čekamo ove Velike subote na ishod nebeske odluke osećamo se i sami kao Spasitelj na krstu - zabijaju nam eksere u glavu i još nas, povrh svega, pitaju kako se osećamo. No čekajući, bojim se neizvesno, vaskrsenje, da prekratimo vreme i osmotrimo događaje oko nas u protekloj Velikoj nedelji. Tri važna događaja su obeležila beogradski i srpski politički život. To su, nabrajam ih po redosledu značaja, pojava Danice Drašković u medijskom životu Srba, zatim invazija kornjača na Sutomorsku plažu i, konačno, fijasko poslednjih pregovora, pred uvođenje totalne blokade nad Srbijom, pregovora o mirnom završetku rata u Bosni. First things firsts, rekli bi anglosaksonci, a to je Danica Drašković. Njeno učešće u emisiji "Utisak nedelje" Nezavisne televizije Studio B i, par dana kasnije, učešće u emisiji "Intervju gledalaca" izazvali su neviđeno interesovanje i reakcije javnosti. Danicu, ću, hipokoristično, u ovom malom ogledu zvati Dana, a sve u nadi da za to neću pripazariti neku flašu u glavu ako ništa drugo, a ono zbog toga što su zraci njene slave obasjali i moju malenkost u emisiji "Utisak nedelje" gde sam imao priliku, čast i zadovoljstvo, da sedim kraj nje i mudro ćutim. Dana je, prema mišljenju jednog dela beogradske, a izgleda, što ćete videti kasnije i srbijanske, čaršije, ono veče, ukratko, učabrirala. Takvi kažu da je Dana "Šešelju dala u ruke jedno 20% naših, opozicionih, dakle, glasova" i na to dodaju "pa je l' bre ona normalna?!". Drugi, istina znatno manji deo čaršije, tvrdi da "tako treba" i "baš im je spustila" i "i ja bih tako rekao (rekla)" i "šta bre hoće te komunjare, banda su oni". U svakom slučaju Danina medijska promocija je uzburkala strasti do neviđenih razmera i mislim da šef marketinga studija B krajnje samozadovoljno trlja ruke planirajući da pri njenom sledećem nastupu sekund reklamiranja naplaćuje po 100 miliona dinara. Priznajem da je u ovoj situaciji, nabijenoj strastima, veoma teško objektivno proceniti efekte Daninog nastupa na televiziji. Ipak, pokušaću. Skrenuo bih pažnju da je veoma važno da u najvećoj mogućoj meri otklonimo strasti koje su se ovde uplele. Jer, kao što je brak bez strasti običan kupleraj, tako je i politika koja se vodi sa strašću takođe jedan običan kupleraj. Valja zato, da bi se efekti Daninog nastupa procenili, pogledati kako reaguje suprotna strana - eSPeSovci. E, tu stvari ne stoje baš najbolje, ESPeSovci su, naime, veoma zadovoljni. Naravno oni se malo prenemažu, kažu nešto kao "iju, strašno, šta je ta žena sve govorila" ali, u stvari, veoma uživaju. Očigledno pate što se nisu setili da tu emisiju direktno prenose preko TV Bastilje pa su netom naručili znamenitoj Milijani Baletić da napravi digest za predmetnu Bastilju. U ovoj emisiji je Milijana povadila najbolja mesta, po svom izboru i (ne)ukusu pa je čak i moja malenkost pripazarila osvrt na parčence gde sam postavio pitanje ima li S kanal još jedno "S" u nazivu. Šta ćete dragi slušaoci, omaklo mi se. Nije baš za crveni, ali recimo da sam zaslužio žuti karton. Dana je, za razliku od mene, dobila u prekjučerašnjem "Intervjuu gledalaca" priliku za popravni ispit ali ju je iskoristila na isti način kao i prvu. Vidim da su već usledile reakcije pojedinih odbora SPO koji traže da se sazove Glavni odbor ove stranke na temu nastupa predsednikove žene (ovom prilikom se ne misli na Mirjanu Marković). žuje se da je Glavni odbor već zakazan za 30. april i da ga je zakazao sam predsednik SPO. Iako je u ovoj stranci sve moguće, ipak ne verujemo da bi predsednik SPO sastanak zakazivao zato da sopstvenu ženu najuri iz stranke. Dakle pobunjenim odborima, a i celoj srpskoj opoziciji koja ne želi da trpi ovu politiku zadavanja udaraca flašom ili varjačom, crno se piše. Ipak, ovo su događanja koja su u toku pa ćemo ishod sačekati još par nedelja. Jedan pak događaj, koji se već dogodio, privlači takođe veliku pažnju. To je invazija kornjača na Sutomorsku plažu. Prvi znaci ove invazije bili su primećeni prekjuče, baš na dan kada je g-đa Drašković imala popravni ispit u emisiji"Intervju gledalaca" ali izveštači sa terena nisu uspeli da ova dva događaja povežu. Bilo kako bilo, ne mali broj kornjača pojavio se na Sutomorskoj plaži u četvrtak ujutro. Budnom oku izveštača radija B92 kao i budnom oku jugoslovenskih patriota koji već mesecima dežuraju na južnim plažama pazeći na pokrete neprijatelja, događaj nije izmakao pažnji. Da tu "nečega očigledno ima" jasno pokazuje okolnost da se TV Bastilja oglušila o ovaj događaj a da ga Milijana Baletić nije ni pomenula. Primećeno je da su u noći pojave kornjača na plaži svetla u Generalštabu Vojske Jugoslavije gorela celu noć. Za svaki slučaj, odmah posle konferencije za štampu, novine i novinarke u DSS, mačak Draža je, čim je obavio slikanje za TV Politiku i NTV Studio B, napustio sedište stranke u nepoznatom pravcu. Kako sam ja primetio i odsustvovanje dve mačke iz mog dvorišta, koje se dodiruje sa dvorištem kuće u kojoj je sedište predmetne stranke, a istovremeno je sa Sutomorske plaže javljeno da su viđene tri mačke kako revnosno obilaze plažu i prevrću iskrcane kornjače posle čega iste (kornjače a ne mačke) umiru, ne mogu a da sa suzama u očima ne pretpostavim da je mačak Draža sa svoje dve družbenice otišao da ispuni svoju patriotsku dužnost i stane na južne granice Srpstva vaskolikog braneći ga od invazije ovih mrskih vodozemaca čime je u potpunosti stao iza patriotskog saopštenja svoje stranke izdatog prošle nedelje glede odbijanja Bilećskog parlamenta da potpiše Vens-Ovenov diktat. Tuđe nećemo, svoje nemamo. Šta je ovde po sredi? Da li je po sredi američko tajno oružje, kako misli jedna škola mišljenja u našoj redakciji predvođena našim ekspertom za vojna pitanja g. Vasovićem ili su pak kornjače oružje Alijinih bojovnika, kako misli jedna druga škola mišljenja predvođena ekspertom koji nije iz naše redakcije pa ga zato namerno nećemo pomenuti, ne znamo još uvek, ali možemo da nagađamo. Obratite pažnju dragi slušaoci, na sledeće veoma indikativne događaje. Kao što znate tzv. izaslanik američkog predsednika, Redžinald Bartolomiu, je priredio ručak za grupicu predstavnika opozicije preklane na proteklim izborima,. Tom prilikom je, e to već ne znate, pokazao veoma neobično ponašanje. Naime, kada je služena supa, koja je bila pomalo sluzava i lepljiva, Redžinald je prebledeo i pitao: "Od kornjače?". Pitao je naravno na engleskom što je g. Drašković razumeo u potpunosti a g. Mićunović delimično. Pritrčao je šef kuhinje i na, opet engleskom, rekao: "Ne, od lastinog gnezda!". Na to se Redžiju povratila boja ali su zato gg. Drašković i Mićunović prebledeli. Pri čemu je prvi prebledeo u potpunosti, a g. Mićunović, prema običaju, delimično. Supu su, međutim, ipak pojeli. Ovim događajem, koji po nama kazuje sve o invaziji kornjača na Sutomorsku plažu i tas istine na analitičkoj vagi prebacuje na stranu našeg komentatora g. Vasovića a ne njihovog, e baš da mu ime da mu ne pomenem, prešli smo i na treću po značaju i redosledu temu ove uskršnje nedelje, a to je propast pregovora o mirnom rešenju bosanskog rata. Pošto ćete mi, verujem, poverovati, poštovani slušaoci, da lud nisam, verovatno ćete pomisliti da je odluka da stavim ovaj događaj iza Dane i invazije kornjača, opet neki moj vic, uspeo ili neuspeo već kako ko drži. Međutim, sa vicem to nema apsolutno nikakve veze. Događaje sam poređao naprosto po meri medijskog odjeka i odjeka u javnosti koji su imali. Ovaj je zaista, na moje potpuno i apsolutno zaprepašćenje najmanje odjeknuo u javnosti. žurkin i Bartolomiu, što je anglosaksonski oblik biblijskog a i kod Srba prisutnog arhaičnog imena Vartolomej, što me neodoljivo asocira na vartolomejsku noć, su doleteli u Beograd i proveli dan ili dva. Prvi se susreo sa Miloševićem, Karadžićem i kompanijom, koliko da stvori utisak da je njegov gazda u Moskvi međunarodni faktor od pomena vrednog značaja. Možemo ga dakle zanemariti. Drugi je onaj pravi. Došao je i Miloševiću, Karadžiću a i piscu kome je strepnja još uvek dublja od nade i koji je još uvek predsednik takozvane SeReJot, sem ako ga g. Šešelj već nije smenio samo nam to TV Bastilja nije rekla jer računa da vest nije baš mnogo važna. Vartolomej je došavši pomenutoj trojici rekao otprilike: "Potpisujte i prekidajte pucnjavu po Bosni, ili pada zavesa i vi ostajete van istorije, dezistorisaćemo vas i ukinuti kao međunarodni subjekt!". Oni su rekli ne i on je otišao, gotovo. Posle su televiziji rekli: "Ma pustite ga, gadan je, preti. Ne možemo mi ispod dostojanstva srpskog naroda". žak je i predmetni pisac rekao nešto u tom stilu što je s obzirom na njegov kukavičluk i sklonost panici pravo čudo. Onda je Vartolomej, na već čuvenom ručku na kome je služena supa od kornjače, okupio celu takozvanu opoziciju a zanimljivo je, poštovani slušaoci, verovatno ste i sami primetili, da Šešelja nikada ne zovu pri čemu se oni koji zovu ponašaju kao da je to sasvim normalno, ali, ono što je neobično u svemu tome je da se ni on ne buni. I Šešelj drži da je to normalno. Izvinjavam se na drigresiji. Vartolomej je okupio celu takozvanu opoziciju i rekao joj isto što je rkao piscu i onoj drugoj dvojici, manje pismenih, Miloševiću i Kradžiću. Međutim - gle čuda! - na pitanje da li to znači da je Redži pretio, g. Drašković je odgovorio: "Taman posla, kako prijatelj koji dolazi da vam pomogne može pretiti!". Kao što vidite, poštovani slušaoci ugao gledanja zavisi i od onoga koji je gledan ali i od onoga koji gleda. Katkad je taj ugao oštar a katkad, naprosto, tup. Možda ne bi bilo zgoreg da sadašnje pregovarače sa svetom zamenimo ljudima kao što je g. Drašković. Ako ništa drugo ne bi nas sekirali i stalo nas huškali na neki novi 27. mart zapomažući da nam je nacionalno dostojanstvo ugroženo. Istina ima nekih drugih rizika koje bi pregovarač ove vrste sobom nosio pa mi je sasvim jasno da mandat ne bi dobio. A, uostalom, već po drugi put gubi izbore, a gubitnika se valja kloniti. Bilo kako bilo, Redži je zapalio što je jasan znak da će nove sankcije biti uvedene možda i pre ruskog referenduma. Osim toga, njegov gazda je u Vašingtonu jasno rekao da posle ovakvih stavova Srba i vojna opcija postaje aktuelna. Na sve to je srpska strana samo slegla ramenima i prionula da reši problem Srebrenice za koji je noćas g. Karadžić upotrebio izraz "pacifikacija" od koga mi se uvek ledi krv u žilama. I, to je ono što je neobično, iako se nad naše glave nadvila do sada neviđena opasnost, niko ovde nije previše uzbuđen. Većina rezolucija i stavova sveta je napisana na latinici. Nju ionako čitaju i pišu samo izdajnici Srpstva. Ovi nacionalno-demokratski ali mlitaviji Srbi čitaju i pišu ćirilicom pa im možda treba malo više vremena dok im se prevede i prepiše šta nam svet poručuje. Ostali, ogromna većina Srpstva vaskolikog, oni pravi Srbi, ne pišu i ne čitaju ni latinicu ni ćirilicu, oni ne pišu i ne čitaju ništa jer su naprosto nepismeni. Možda zato svet ima problema u komunikaciji sa nama. Možda oslobodioci Srebrenice i pripadnici Šeste ličke u osnivanju jednostavno ne znaju šta se u svetu događa. Na njih sankcije i izolacija ne mogu ni delovati. Kako možete izolovati nekoga ko nije ni svestan da je izlolovan? Sačekajmo, ipak, sutrašnji dan. Možda se i Hrist odluči na neki radikalniji korak prema Srbima, kako to na diskretan način nagoveštava pismo DSS upućeno Njegovoj svetosti. U njemu se, kroz reči vladike Nikolaja tvrdi "nema toga što vaskrsli Hrist neće i ne može učiniti". U istom saopštenju se o ovaj tračak nade kojom nas nadahnjuju vladičanske reči, ozbiljno dovodi u sumnju rečenicom da smo "mi, kao vaša duhovna deca, spremni da svoju Bogomdanu meru stavimo na tas dobra i istine". Uh, toga se i bojim, da nas neko stvarno ne stavi na neku Božju vagu i odmeri. Do tada, ostavljam vas u nadi i pozdravljam: Hristos vaskrse!

srbija.1389 spantic, 11 Jun 93 -> #1373, milan

> matičnih knjiga. Cifra od 1.700.000 (preciznije 1.690.000) > je DEMOGRAFSKI GUBITAK, tj. ukupan broj poginulih i > nerođenih zbog Da, to je tačno, to smo već jednom spomenuli. Ali nije zgoreg podsetiti se. Uostalom, čoveku je veoma teško da odustane od zaključka da Brozu i njegovima nikako nije išlo u zaključak da se brojke objave, ali ja sada već otkrivam toplu vodu ;(

srbija.1390 spantic, 11 Jun 93 -> #1375, fancy

> kao 1. podaci nisu MOJI. Zaboga, nisam ni mislio da si ih lično smislio. Stvarno si suviše nervozan oko toga. > kao 2. upitaj sebe o svojim izvorima. Rado ću čuti šta nije u redu. Svakako ne mogu tvrditi da sam stručnjak za to kad nisam. > kao 3. pogledaj 1.373 Jesam, i? Profesor Božić je naveo prilično poznate podatke. Problem je što podaci koje si naveo baš ne odgovaraju.

srbija.1391 zqusovac, 11 Jun 93 -> #1373, milan

žerjavić pozdrav, zq

srbija.1392 milan, 11 Jun 93 -> #1382, ladislavs

> Da li to znači da su partizani i četnici _sami_, iz šume, a kasnije > partizani pri uspostavljanju vlasti pomlatili 250.000 Muslimana? > Koliko znam ustaše i Nemci ih nisu ubijali, osim za saradnju sa gore > navedenim. > Da li se naslućuje koje formacije su pobile koliko stanovništva na > ovim prostorima? Formacijski gledano, partizani su pobili jedno 2/3 a 1/3 dražinovci, četnici i Italijani. Tu se autori slažu. Inače, ovoliko veliki broj muslimana samo na oko izaziva iznenađenje. Ne treba zaboraviti da je, mimo njihovih etničkih jedinica (kao što je bila "Handžar" divizija), veoma mnogo muslimana bilo u ustaškim jedinicama. Zapravo, ustaške jedinice istočno od reka Bosne i Neretve, su bile, u boračkom sastavu, skoro isključivo muslimanske (otuda i danas, po zlom istorijskom sećanju, agencija SRNA od milošte zvana VEPAR, kada izveštava iz Istočne Bosne, često govori o "muslimanskim ustaškim bojovnicima" što, neizvežbanom uhu za naše ratne suptilnosti, zvuči kao budalaština) > Da li se zna koliko je folksdojčera izbeglo u Nemačku pre, a kolko > posle uspostave "narodne vlasti"? Naime, mnogi Nemci su se povlačili > zajedno sa Vermahtom. Procene su (nisam detaljno čitao te delove pa ne znam kako su izvedene) je da je od 450.000 Nemaca iz prve Jugoslavije u drugoj ostalo 50.000 da da je oko 70.000 pobijeno, od čega oko polovine u boračkom sastavu raznih nemačkih jedinica (što je najinteresantnije, izvan Jugoslavije, najčešće na Istočnom frontu). Pl poz M

srbija.1393 cobra, 11 Jun 93 -> #1376, balinda

<> Mom poimanju očiglednija je individualnost kao stariji, važniji i <> neposredniji "odnos", pa tek onda (i ako?) odnos prema drugom. <> (?) Možda nisi stekao utisak, ali ja ti sve vreme sličnu stvar govorim. Neću se vraćati u ono što smo govorili objetivnosti, jer kao što rekoh, tu nema pomoći (?) da se naši stavovi usaglase. Ali ako je individualnost starija i važnija strana, zašto ona ne bi kao starija matematička operacija stekla prednost nad ostalim poljima? Indvidualnost je veoma važna, i ja nisam to osporavao. Mislim da sam rekao da su mnoge istočnjačke veštine učile čoveka da unište sopstvo, da uništi sebe, kako bi se stopio u "jedinstvenost svemira". Pogrešno. I oni su hteli da preskaču stepenike i da zaborave stvarnost. Ali ne manje važniji činilac naše realnosti jeste i društvo i ubeđenja koja ima jedna zajednica. žesto se dešava da pojedinac preuzima ubeđenja mase i ne znajući zašto. On ih nosi kao svoja ne pitajući se zbog čega. Ne može onda doći do povezivanja sveta odjednom, dok nisu svi postali samoobjektivni. Uvek se može naći bolje sredstvo za postizanje ciljeva. Nacionalizam je na žalost, danas jedini. Zato bi trebalo da ga načinimo što boljim možemo. <> A kako smo se, recimo, mi ovde "udružili" oko Sezama ne <> preveći previše problema koje smo nacionalnosti? Mnogo me više <> interesuje prijateljstvo sa, recimo, tobom, nego sa "najvećim <> Srbinom", a obojicu lično ne poznajem. :) To je jako lepo :). Srećan sam kada vidim ljude različite nacionalnosti koji su prevazišli provalije između svojih umova. Na žalost, mnogi bi uzmaknuli pred zovom naroda , kao divlje životinje pred zovom prirode. Oni nisu prešli stepenike. Sve vreme govorim o nacionalnim osećanjima koja su ugušena, i koja buknu kao vatra. Umesto toga mogla su biti normalno ispoljena i prevaziđena. <> Možda si i u pravu. (?) U tom slučaju odoh pred ogledalo da <> prekontrolišem krvnu sluku. :))) Nacionalizam me, u najboljem <> slučaju, ostavlja ravnodušnim ukoliko bi se potrudio da me ne <> ugoržava. Držim da nisam ni asocijalan pa čak sebe vidim (može <> biti subjektivno?) kao nekoga sa dovoljno "društvene svesti" i <> odgovornosti. (?) Kako su te stvari spojive sa tvojim <> tvrdnjama, pogotovo ako bismo našli još nekoga kome osećaj <> kolektiva nije nacionalno obojen? (A valjda bismo našli?) :) Ako si ti "prevazišao" nacionalizam, onda sam još jednom srećan zato što vidim da idemo napred. Sporo, ali napredujemo. Danas pored ovakve blokade medija u Srbiji (najviše televizije) teško je da ljudi počinju da shvataju šta su i odakle su. Teško je pogledati objektivno realnost. Bez objektivnog poimanja neće doći do stvarnosti kakvu očekujemo. Ljudi "čiji osećaj kolektiva nije nacionalno obojen" biće sve više i više, ali voleo bih da to budu velike grupe ljudi koje zajedno "odrastaju" i spoznaju lična i zajednička ubeđenja. Jer, "dve glave su pametnije od jedne". :)

srbija.1394 cobra, 11 Jun 93 -> #1377, balinda

<> internacionalizacije. Moj akcent je bio ipak drugde. Polazeći <> od sebe, pomislih da i drugde ima emocija koje nisu "emocije u <> okviru uže zajednice"? Prema zajednici vrlo teško postižem <> iole relevantan stepen emotivnosti u odnosu na onaj koji mogu <> ostvariti prema individuama u njoj. Mislim da treba da bude jača emotivnost prema posebnim ličnostima. Ako emocije u okviru uže zajednice ne postoje, to znači da ih ni nisi blokirao, već pustio da neprimetno odu. Individua se menja promenama društva. Društvo se menja. Ne možemo tumačiti celo poimanje nacionalizma preko nas dvojice, jer svaki je na svojoj stazi, idući putem koji je sebi pripremio. Ako su emocije nacionalizma u tebi "transformisane" u emocije prema individui, onda je to pomak napred. Kada budemo uspeli da cenimo sebe i druge, kao i svoj narod i druge nacije, svoje društvo i druga društva, onda možemo bez straha da se povežemo na drugim planovima u jednu zajednicu. Svaki čovek sam pristupa tom društvu, sa samoobjektivnošću i svešću i onome šta radi. Ne postoji u takvom razvoju ni prizvuk komunističke internacionalizacije. <> Jednostavno, "društvena zajednička svest", a pogotovo <> nacionalno omeđena, ne predstavlja onaj parametar kome bih dao <> bilo kakvo značajnije mesto u svome životu. To je fakat. :( Kada razne društvene svesti postanu slične, onda dolazi do neimenovne čežnje za povezivanjem i dopunjavanjem znanja pojedinca i zajednice. Dolazi do internacionalizacije povezivanjem individualnih i zajedničkih svesti. Ne vidim šta je u tome loše, i zašto je nacionalizam prepreka. (?) <> građanska svest koja je, složiću se, pomalo i sebična ali <> trebalo bi da bude solidarna, mnogo mi je bliža nego <> "plemenska" organizovanost koja uvek vuče na centralizovano <> ustrojstvo, ustrojstvo stada. Kada ljudi postanu samoobjektivni i objektivni prema drugima, onda veoma teško može doći do centralizma. <> viševekovnog plutanja u mutnim vodama. Razumljivo je da jedna <> struja tvrdi da treba nastaviti u pravcu u kome smo krenuli a <> druga poziva da se vratimo. Eto, tu se negde i nas dvojica <> nalazimo i ne verujem da ovako bazična uverenja možemo jedan <> drugome promeniti, (?) Naravno, ja sam za to da se ide napred. Samo takvim hrabrim ali opreznim korakom možemo da promenimo realnost. Bez promene čovek stagnira. <> ovako bazična uverenja možemo jedan drugome promeniti, (?) <> mada je za pohvalu već i to što ih slobodno iznosimo ne <> opterećujući drugomislećeg. Veliku pohvalu :). Razgovori bez opterećenja su uvek opuštajući, prilika da se čuju i drugi stavovi i sve to još više doprinese podizanju većg stepena objektivnosti. :)

srbija.1395 korvin, 11 Jun 93 -> #1392, milan

­­>> su izvedene) je da je od 450.000 Nemaca iz prve Jugoslavije u žini mi se da ja ovaj broj Nemaca preuveličan. Nije ih bilo više od 200.000 .

srbija.1396 boshko, 11 Jun 93 -> #1382, ladislavs

> Da li se zna koliko je folksdojčera izbeglo u Nemačku pre, a kolko > posle uspostave "narodne vlasti"? Naime, mnogi Nemci su se povlačili Po nekim izvorima oko 600 000 folksdojčera je napustilo Jugoslaviju. Određen broj se povukao zajedno sa vojskom dok su ostali deportovani.

srbija.1397 boshko, 11 Jun 93 -> #1389, spantic

> Da, to je tačno, to smo već jednom spomenuli. Ali nije zgoreg Neke stvari mi sada nisu jasne. Taj čovek, koji je izračunao tu brojku, je reltivno skoro, pre godinu dana, bio na televiziji. Tada je izjavio da je do cifre o broju žrtava na tlu Jugoslavije došao na osnovu različitih statističkih proračuna jer nisu postojali nikakvi dokumenti ili neki sigurni popisi o broju stanovnika. Jedna od stvari kojima se služio su i demografski podaci. Naime, upoređujući broj rođene dece pre i posle rata našao je broj poginulih osoba, npr. ako se neposredno pre rata rađalo 100 000 dece (sve cifre sam uzeo proizvoljno da bi ilustrovao primer) godišnje a posle rata 50 000 ovu razliku je uslovilo stradanje odraslih i taj broj stradalih se pronalazio statističkim računom. Na osnovu ovakvih i drugih relacija došao je do cifre od 1 350 000 do 1 700 000 što ne znači da je cifra od 1 700 000 ukupan demografski gubitak već broj ljudi koji su u svetskom ratu poginuli na ovim našim prostorima pa se stoga može zaključiti da je ukuopan demografski gubitak veći od date cifre.

srbija.1398 ladislavs, 11 Jun 93 -> #1392, milan

> Formacijski gledano, partizani su pobili jedno 2/3 a 1/3 > dražinovci, četnici i Italijani. Tu se autori slažu. Pošto vidim da imaš detaljne podatke, reci nam koji deo populacije prve Jugoslavije je pobijen u logorima (i za odmazdu), a koji u borbi. Interesuje me i koliko su pobile pojedine (važnije) formacije i okupacione/kvislinške/ "narodne" vlasti. I na kraju: koliko gubitaka su imali okupatori (dakle strani državljani) na ovim prostorima? Naravno ovo nije unakrsno ispitivanje, ali ovo me (bar okvirno) zaista zanima. ciLa.

srbija.1399 milan, 12 Jun 93 -> #1395, korvin

> žini mi se da ja ovaj broj Nemaca preuveličan. Nije ih bilo više od > 200.000 . Di znam, tako sam pročitao. ;) Pl poz M

srbija.1400 bugi, 12 Jun 93 -> #1380, voki

> Dajem ti časnu nacionalističku reč ;) da ne samo da se trudim > da te (i sve ostale, sve) ja i moj nacionalizam ne ugrožavamo, > već i da sam ubeđen da i ti uviđaš da ja nikoga ne ugrožavam. > Ili ćeš mi i to osporiti ? Nacionalizam gotovo uvek ugrožava, makar potencijalno, jer pomućuje razum. Seti se svoje izjave od pre par godina (ako je nisi u medjuvremenu zaboravio - spreman sam da te podsetim na okolnosti u slučaju potrebe) da "na Kosovu nema demokratije, tamo je oko za oko zub za zub". Nema nacionaliste kome tako nešto nije bar jednom izletelo, mada sam ubedjen da se ti (kao i mnogi drugi) ne bi ponašao u skladu sa tim što si tada rekao, u nekoj konkretnoj situaciji.

srbija.1401 korvin, 12 Jun 93 -> #1399, milan

­­>>> žini mi se da ja ovaj broj Nemaca preuveličan. Nije ih bilo više od ­­>>> 200.000 . ­­>> ­­>> Di znam, tako sam pročitao. ;) Ne znam ni ja samo pretpostavljam. Recimo da je tada jugoslavija imala celih 12 kila stanovnika. Mnogo bi bilo Nemaca za toliku populaciju. Moj komšija, bivši ćetnik inače ;) kaže da koliko se on seća nije bilo previše Nemaca u toku stare jug. Bilo ih je mnogo manje od Mađara ...

srbija.1402 milan, 13 Jun 93

Srbotopija 3. Dobro veče poštovani slušaoci. Danas je subota 24. april 1993., dva dana uoči 26. aprila, dva dana do pada zavese ili do podizanja zavese ili do nečeg već tako dramatičnog što treba da se desi. Kada sa Kejp Kanaverala Amerikanci lansiraju "Šatl" ili neku sličnu kosmičku skalameriju, skalameriju koja u plamenu i dimu treba da se vine put zvezda, oni, zarad zabave puka, koji se poređa po okolnim livadama ili ispred svojih televizora, odbrojavaju. I to unazad. Erotski bariton spikera - koji mu dođe kao nekakav konferansje u Kosmičkom centru u Hjustonu - počinje da odbrojava nekoliko dana pred lansiranje vreme koje je preostalo. Prvo odbrojava sate, pa zatim minute da bi, neposredno pred lansiranje, počeo da odbrojava i sekunde. Kada se dogodi neki kvar ili kada Kontrola leta iz bilo kojih razloga, recimo radi provere ispravnosti nekog uređaja koji je pod sumnjom, odluči da privremeno obustavi lansiranje, spiker, opet dramatičnim glasom, objavi da je odbrojavanje obustavljeno, recimo dvadesetak sekundi pre poletanja i kaže: "D minus twenty and suspended" što na srpskom, otprilike, znači: "D minus dvadeset i odbrojavanje je obustavljeno". Kada ga par sati ili čak dana kasnije, posle provera i konačnog odobrenja, nastavi, on ponovo počinje sa istog mesta, istim glasom i, ako je preostalo već pomenutih dvadeset sekundi, on kaže: "D minus twenty and counting" što bi se na srpski najbolje prevelo sa "D minus dvadeset i odbrojavanje se nastavlja". U ovom trenutku, izgleda kao da je odbrojavanje Srbima i Srbiji, pred lansiranje u istorijski zaborav i nepovrat, zaustavljeno. Da li privremeno ili stalno? Kao da je spiker Televizije Bele kuće rekao "D minus two and suspended". Da li će tako ostati ili će se za koji dan ili nedelju čak ponovo čuti njegov glas koji govori: "D minus tnjo and counting". Ovih dana svi smo pod takvim nekakvim utiskom. Kao da je vreme stalo, kao da Kontrola leta obavlja poslednje provere i da je već na ivici da da odobrenje. žini nam se da smo u nekoj istorijskoj gluvoj sobi na izlazu iz koje nas čeka preokret ovakav ili onakav, ali najvažniji u srpskoj istoriji. Tu atmosferu stvaraju i medija režimska, opoziciona ili samostalna, svejedno i nezavisno od toga šta misle odnosno koji odgovor na pitanje "Da li da potpišemo?" nude. Verovatno je da su ne jednom, naši sunarodnici, naročito u novijoj istoriji imali ovakav osećaj. I, opet je verovatno, da su, kao i mi, bili ubeđeni da su savremenici i učesnici najdramatičnijeg događaja u srpskoj istoriji. Savremenici uvek vole da laskaju sebi i svojoj epohi. Uvek misle da je njih zadesio poseban istorijski usud i da na njima leže sudbonosne odluke. Verujem da je tako bilo i 1813. i 1848. i 1862. i 1878. i 1903. i 1908. i 1912. i 1914. i 1941. Ima međutim nešto neobično u ovoj istoriskoj prekretnici, nešto što je razlikuje od svih ostalih. To nije izveštačenost pitanja "Da li da potpišemo?" jer razuman i odmeren analitičar će lako reći da to ionako ne zavisi od nas nego od političkog establišmenta koji vlada zemljom. Pitanje, dakle, prema njemu, treba da glasi: "Da li će potpisati?" To, međutim, nije ništa neobično jer su uvek u istoriji odluke donosile političke elite a puk je, manje ili više, zavisno od mere u kojoj je izmanipulisan i obmanut, verovao da i on učestvuje u donošenju tih odluka. Neobičnost ovog trenutka, trenutka u kome je odbrojavanje stalo i netremice se iščekuje odluka, je u tome što je odgovor na pitanje "Da li će potpisati?", u stvari, sasvim nebitan. Po prvi put u istoriji Srbija je ostala bez alternative. Rekao bih da je to sasvim u skladu sa duhovnim obzorjem njenog vođe, na izborima više puta potvrđenog predsednika, koji skoro svaki drugi govor, u kome promoviše neku politiku, začini i rečima: "Ova politika nema alternative!" I, zaista, ako potpišu, pa za uzvrat dobijemo gušenje i uništenje u neprijateljskom okruženju kako to veruje psihijatar sa Pala ili pak ne potpišu pa dobijemo raketni napad najvećih sila sveta što bi nam, po mišljenju pisca kome je strepnja još uvek dublja od nade, u tom slučaju sledovalo, ispada da je svejedno. Ispada kao da je to izbor vrste egzekucije a on, priznaćete, možda ima veze sa temperamentom i ličnom hrabrošću osuđenika, ali ne sa istorijskim i političkim perspektivama. Izbor između spore i brze smrti nije nekakva politička opcija. Iako ne verujem da su ni psihijatar ni pisac do kraja u pravu i da su njihove apokaliptičke vizije naše sudbine tek somnabulne projekcije njihovih strahova ipak, na žalost, verujem da su oni u nečem suštinskom u pravu. Pred nama su godine, možda i decenije bivstvovanja u svetu koji će prema nama pokazivati, u najboljem slučaju, arogantnu netrpeljivost, agresivnost i gađenje koji će svakako proizvesti dugu kulturnu, naučnu, ekonomsku, političku i svakojaku drugu izolaciju pa i stradanja za nas. Gušenje ili raketni napad, sad svejedno, nisu samo kazna već logičan kraj jednog iscrpljenog modela nacionalne politike proizašlog iz jednog još iscrpljenijeg i nakaradnog tumačenja i razumevanja istorije. Način na koji srpska politička, a kako se drama približava kulminaciji i čitava javna scena, reaguje na zbivanja oko krize predstavlja, u stvari oblik priznavanja ove moje teze. Prvo, pogledajmo pojavni, fenomenološki aspekt ove krize. On, rekao bih, jasno svedoči o padu nivoa javne svesti i onoga što ću, možda pogrešno nazvati srpskom političkom duhovitošću. Danas u podne na Maloj Bastilji, Prvom programu radija Beograd, znamenita ekipa njihovih političkih novinara - Kosta Krainčanić, Milika Šundić, Dušan Miklja i slični, oprobavala je svoje britke komentatorske umove na analizi bosanske krize i ruskog referenduma. Generalni zaključak bezmerno dosadne rasprave je subsumirao Milika Šundić sintagmom da se srpski narod danas u svetu suočava sa "planetarno pomračenim umom" i time se odmah kvalifikovao za počasno mesto u špici ove emisije, opasno zapretivši da potisne i samog Milića od Mačve. Prema takvom viđenju aktuelnog svetskog političkog trenutka spram jugoslovenske krize i najtvrđe izjave Karadžićevih generala deluju kao paradigma zdravog razuma. Predmetni Milika, i to je bitno za ono što želim da razmatram, iako je izmislio, ili bar lansirao političko- poetsku sintagmu pred kojom staje dah, nije, nažalost, nikakav izuzetak. Naprotiv! Srpska javna misao obiluje ovakvim pesnicima koji se bez prestanka nadgornjavaju u pisanju novog, kolektivnog "Srpskog političkog vijenca". Ono što je interesantno i za analizu naše političke zbilje, držim, veoma indikativno, je da taj tip govora prodire u politički govor, šta više sa radikalizacijom krize politički govor postaje sve poetskiji sa ozbiljnom pretnjom da se razlika između političkih skupova i književnih večeri u potpunosti potre. Naravno, poštovani slušaoci, već zamišljam neke od vas koji vrte glavom i odgovaraju mi u sebi ili na glas, kako ne tvrdim ništa neobično. Pa, reći ćete, bežanje u iracionalno je opšte mesto svake duhovne ekonomske i društvene krize. Religija, hiromantija, astrologija, telepatija, teleportacija i vaskolika parapsihologija cvetaju kao korov na đubrištu sloma svakog nestajućeg političkog poretka. To je naravno istina, ali mi ovde raspravljamo o meri rasprostranjenosti ovog fenomena. Politička analiza uvek zahteva, skoro kao nauka, da se pojava odmeri da se ima aršin koji će oceniti njen značaj i uticaj. Milja Vujanović i Milić od Mačve su, tako mereno, najnormalniji fenomeni. Oni su naprosto bezskrupulozni fantasti koji spajaju lepo sa korisnim i svoje somnabulne vizije pretvaraju u novac živeći, kao vampiri, skoro doslovno, na krvi svoga naroda. Stvar već postaje ozbiljnija kada poezija prodre u veliku politiku. I, ako se jedan Matija Bećković, kao simbol neke gorštačke poetike i nebeske i stvarne i vickaste, još i može podneti u politici, njegova lošija kopija Vuk Drašković, koji je povrh svega i lider najveće opozicione stranke već treba da nas zabrine. Međutim, kada, može biti, najozbiljnija opoziciona stranka na našoj političkoj sceni, DSS u svoje političke proglase počinje da stavlja rečenice iz "Molitava na jezeru" vladike Nikolaja Velimirovića, vreme je da se zvoni na uzbunu! Ovakav politički pejzaž Srbije, držim, upravo svedoči o iscrpljenosti modela nacionalne politike koji se zapatio u Srba u postitoističkoj Jugoslaviji. Ako čak i pretpostavimo da kompletan režimski politički marketing radi u funkciji održavanja jednog prerušenog komunističkog režima na izdisaju koji nema nikakvu nacionalnu politiku, kako je opozicija često spremna da tvrdi, mada ni sama u to ne veruje, ostaje nam da objasnimo, poslednjih dana ostvareno, neobično jedinstvo navodno nepostojeće nacionalne politike režima, navodno postojeće nacionalne politike demokratske opozicije i evidentno postojeće nacionalne politike "sive zone" srpske javnosti koja se politikom bavi samo ako je nacionalna tema na tapetu. Demokratska opozicija je, od samog početka "rata raspadanja", što je možda najbolji naziv za rat za stvaranje nacionalnih država koji je izbio na tlu bivše Jugoslavije imala zdrav i razuman stav. Ona je kao glavog krivca označila aktuelne, tada republičke, oligarhije. Srazmerno veštini transvestije i glumljenja demokratskog poretka u drugim republikama, levak krivice se postepeno sužavao na srpski režim kome je u rukama ostala komunistička armija i poslednja u Evropi petokraka na zastavi. Izvršivši zamenu ideologije i nevešto trampivši komunističko za nacionalno, režim je dodatno sebi dao i nacističku boju. Trapavo i brutalno vođene operacije u ratu u Hrvatskoj i ratu za Bosnu bile su samo pečat na međunarodnoj sudskoj presudi. I umesto da nevešto vođen rat koji je ova vlast počela sa tenkovskim brigadama u sred Zagreba i Ljubljane da bi ga privela, daj Bože, kraju na domak same Drine u nemoći da likvidira jednu ušljivu Srebrenicu za koju niko pre godinu dana ne bi znao da li je u Istri ili Makedoniji; umesto dakle da ovaj nevešto vođen rat pretvori u svoj politički kapital, opozicija se pretvorila u nepozvanog pregovarača sa međunarodnim faktorom. Potpisati, ali uz izmene, viče Vuk Drašković. U tome mu se pridružuje hor akademika, do juče poslanika Deposa, koji nema čak ni tu ogradu, jedino što kaže da vlast kada potpiše treba da ode sa scene. E, nije nego, baš će da odu! Na drugom kraju scene Šešelj drži lekcije ostatku ruskih komunista koji se još smucaju po dvoranama Vrhovnog sovjeta i odbija da potpiše bilo šta, čak ni ček. U tome mu se, o gle čuda, istina bez njemu svojstvene arogancije i verbalnog radikalizma, pridružuje Demokratska stranka Srbije. Koliko je, bar meni, poznato lord Oven nije upadao ni u stranačke prostorije ni u privatne stanove predmetne gospode tražeći njihov potpis. Sam Oven koji me neodoljivo podseća na nekog engleskog Mićunovića - ne preterano uspešan lekar, ne preterano uspešan ministar spoljnih poslova, sasvim neuspešan osnivač socijaldemokratske stranke koja je katastrofalno propala na britanskoj političkoj sceni i još neuspešniji pregovarač. Šta više ima se utisak da on troši avionsko gorivo i dnevnice pokušavajući da iscedi, ne srpski pristanak na nešto važno, tu je priča ionako završena, već verovatno Nobelovu nagradu za mir ili mesto genseka Ujedinjenih nacija koje može dobiti kao kompenzaciju ako uspe da Zapadu prištedi par hiljada borbenih letova koji će u slučaju neuspeha njegove misije biti neophodni za pacifikaciju Srba u Bosni. Iscrpljeni pak model nacionalne politike, model koji je u glavama dvojice glavnih protagonista srpske političke scene Ćosića i Miloševića, a koji je izgleda ovladao i svima nama, model čija se suština može sabiti u sintagmu "nacionalna država po bilo koju cenu", u potpunosti parališe srpsku politiku i čini je nesposobnom da odgovara na izazove i reaguje. U tupom i nemom čekanju na odluke međunarodnih arbitara, u tuposti i nemosti koja neodoljivo podseća na reagovanje vola koji zađe u detelište i napušta ga samo pod udarcima štapa da bi se u njega vratio čim čobanin okrene leđa ne razumevajući pa čak i ne sećajući se zašto je i prvi put tučen, mi čekamo svetsku presudu ispaljujući onako, besa radi, po koju granatu i ujedinjavajući skupštine fantomskih protodržava. Nema nacije, pa zašto bi Srbi u tom pogledu bili izuzetak, koja nije pokušavala da stvori svoju nacionalnu državu. žitav devetnaesti vek je ovim obeležio srpsku istoriju. Međutim, država je stvarana i oružjem i pameću. Država je stvarana uz svet a ne mimo sveta. Država je stvarana uz pomoć saveznika koji su želeli i umeli da naude onim drugim. Međutim, a to je najbitnije, država je stvarana imajući na umu i njen politički sadržaj a on je bio jasno ocrtan težnjom da se od turskog pašaluka stvori moderna evropska država koja će uhvatiti priključak na najsnažnije tokove i struje bez obzira da li se one dopadaju onima kojima se čitavo životno uživanje svodi na sedenja uz logorsku vatru i zvuke drvene svirale. Bez obzira na to čitav devetnaesti vek i dve prve decenije dvadesetog bile su obeležene i stalnom borbom za opstanak te države. U tom smislu ni ovaj trenutak nije nikakav izuzetak. Ne jednom, situacija u svetu se menjala. Širenje srpske države je zaustavljano, ratni dobici oduzimani a ne retko i sama matica je bila ugrožena. Kada god se to događalo, spontana reakcija je bila zaštita matice. Jer, bez matice ne samo da nema širenja nego ni same države. Naši preci su to više nego dobro razumevali i radom generacija veštih i na sve spremnih političara inspirisanih idejom stvaranja moderne države ostavili veliki espap u nasleđe. Ništa od ovog političkog nasleđa nije u glavama sadašnjih moćnika. Paralisani nesposobnošću da se uključe u moderni svet oni nisu umeli ni da ovladaju onim veštinama koje su za zanat stvaranja države neophodne. Ništa od ogromne države i ogromne armije koja im se u rukama zatekla pre dve godine nisu uspeli da preprodaju za novu srpsku državu. Mi pak nismo uspeli da ih maknemo i zamenimo drugima, ako je to uopšte bilo moguće. Došlo je vreme da se plati cena ne za mržnju "planetarno pomračenog uma" prema nama, ne za odsustvo sveta da prihvati "istinu o nama" već, brate, naprosto za to što smo neuspešni i nesposobni sa zakasnelim reakcijama. Bilo da će potpisivanje označiti naše mirenje sa sudbinom, bilo da će to mirenje biti pomognuto sa par hiljada borbenih letova aviona NATO pakta, a bilo da će se stvar, što mi se, na žalost čini najverovatnijim, završiti nekom perverznom kombinacijom i jednog i drugog posle još nekoliko nedelja agonije u kojoj će Karadžić raspisivati referendume, Ćosić i dalje strepeti, Milošević i dalje biti nedohvatljiv a avioni leteti nad našim glavama i povremeno ispuštati teret koji nije humanitarna pomoć, svejedno je za kraj ove i početak nove priče. Pred nama je dug i mračan tunel. U njemu će oni koji su nas svojom nesposobnošću doveli do ovde svakako nestati i stvoriće se nova država. Od nas zavisi koliko brzo, kolika će biti šteta i koliko će vremena trebati za rekonstrukciju i, možda, povratak u svet. U nadi da će bar neki od nas ovo i doživeti, ostavljam vas da čekate ishod ovih dnevno-političkih zbivanja. Sve dileme su razrešene sem jedne, a to je da li će zvanični spiker "planetarno pomračenog uma" reći: "D minus two, and counting" ili "D minus two and suspended".

srbija.1403 milan, 13 Jun 93 -> #1398, ladislavs

> Pošto vidim da imaš detaljne podatke, reci nam koji deo populacije prve > Jugoslavije je pobijen u logorima (i za odmazdu), a koji u borbi. > Interesuje me i koliko su pobile pojedine (važnije) formacije i > okupacione/kvislinške/ "narodne" vlasti. I na kraju: koliko gubitaka su > imali okupatori (dakle strani državljani) na ovim prostorima? Naravno ovo > nije unakrsno ispitivanje, ali ovo me (bar okvirno) zaista zanima. Teško je reći da ja "imam detaljne podatke", ja imam knjige koje se time bave. Sada nemam vremena, a na prvi ogled se ne može naći strana ili deo neke od knjiga koji pravi ovako svedenu statistiku, pa se mora malo kopati. žim uzmognem napraviću neki rezime. Pl poz M

srbija.1404 ndragan, 13 Jun 93 -> #1244, jkratica

/ Šta ćeš pogrešio sam. Ko radi taj i greši. Ne greši (nikad) uglavnom / samo onaj koji ništa i ne radi. Moji kući kažu "živ čovek greši, mrtav magarac nikad" :)

srbija.1405 ndragan, 13 Jun 93 -> #1352, corto

/ Nacionalizam je ovde postao isto sto i ranije clanstvo u SK - nacin da / NIKO bude NEKO! Upravo to. Ima još jednu važnu stvar da uradi: da nađe dežurne krivce za sve, a to su uvek oni drugi. Juče Šiptari, pa Hrvati, pa Slovenci, pa opet Hrvati, pa Muslimani... ko je sledeći? Nije bitno, bitno je da mi na vlasti i onako nismo ništa sjebal*, jer kad biste samo znali čime se sve služe naši neprijatelji _______ (popuniti prema kalendaru), dobro da smo i ovo postigli.

srbija.1406 ndragan, 13 Jun 93 -> #1330, jkratica

/> Policija je profesionalna državna ustanova koja teroriše narod :) / Pa ja ne vidim da mi to imamo. To je ko u onom bosanskom vicu, "policija organizovana na američki način - dobro, nisu baš polismeni, nego polupismeni, al' to je tu negde".

srbija.1407 ndragan, 13 Jun 93 -> #1220, fancy

/ "head" u (inače nepostojećem) faraonovom headquarter-u... Njegov HQ sadrži uglavnom quarterheads :)

srbija.1408 balinda, 13 Jun 93 -> #1393, cobra

>> Ne može onda doći do povezivanja sveta odjednom, dok nisu svi >> postali samoobjektivni. Uvek se može naći bolje sredstvo za >> postizanje ciljeva. Nacionalizam je na žalost, danas jedini. >> Zato bi trebalo da ga načinimo što boljim možemo. Ne slažem se gotovo ni sa jednom od citiranih rečenica. :( Prvo, niko nije ni rekao 'odjednom' nego 'istovremneo' na svim područijima kako individualnim tako i kolketivnim. Dakle, *postepeno* ali podizanjem kako lične tako i "socijalne" svesti umesto razvoja na jednom pa tek onda na drugom polju. Drugo, nacionalizam, na sreću, danas nije jedino sredstvo, odnosno jedino je samo tamo gde se do drugoga još nije doseglo. (Naš primer.) :( I na kraju, ali ne i poslednje, nacionalizam je loša osnova za sticanje samosvesti i samokritičnosti o kojoj smo govorili. Naravno, ko ne bude mogao drugim načinom ima moje najbolje želje da tim putem negde stigne, no obrazovanijim preporučujem da se upitaju ide li se lošim drumom u bogato i prosperitetno društvo? Ja ne kažem da je to nemoguće ali, sa današnjeg stanovišta, ni seljače iz najveće zabiti u Pariz ne stiže volovskim kolima mada se nekad jedino tako putovalo. :) >> Na žalost, mnogi bi uzmaknuli pred zovom naroda, >> kao divlje životinje pred zovom prirode. žek' malo, ovo je trebalo ja da kažem. :))) >> Ljudi "čiji osećaj kolektiva nije nacionalno obojen" biće sve >> više i više, ali voleo bih da to budu velike grupe ljudi koje >> zajedno "odrastaju" i spoznaju lična i zajednička ubeđenja. E, znaš šta, ovo je prevazišlo svaku meru. :))) Da znaš da ćeš me oterati u nacionaliste. ;)

srbija.1409 balinda, 13 Jun 93 -> #1394, cobra

>> Kada ljudi postanu samoobjektivni i objektivni prema drugima, >> onda veoma teško može doći do centralizma. Ne mogu ja da čekam da ljudi postanu objektivni. :) Do tada će me svačiji nacionalizam (bilo domaći bilo spoljni) učiniti nezadovoljnim. Umesto toga, lepše bi bilo kada bi se sličnomisleći izborili da društvena klima bude, čim više, a nacionalna gde se nacionalistima ne bi branilo da budu to što jesu ali im se ne bi dozvolilo da drugima "sole pamet". Trenutno dostignuti civilizacijski stepen u ovom smislu je tzv. 'građansko društvo' u koje, eto, formalno i Srbija spada ali je, ruku na srce, nadam se trenutno, pod visokom nacionalističkom temperaturom. :( Iz tog ugla gledano, nije mi teško da pretpostavim da i moja, neka bude i 'antinacionalna', :( zalaganja imaju onu dozu preterivanja uslovljenu aktuelnom situacijom. :( (?) Slutim da bi moja alergičnost na "nacionalni ton" bila u toj meri potisnuta da o nacionalizmu ne bih ni nalazio potrebe da raspravljam. Ovako, od samog osnivanja Sezama, jedna od dominantih tema u mojim "političkim" porukama je "borba" protiv ostrašnjenog nacionalizma.

srbija.1410 drazen, 13 Jun 93 -> #1409, balinda

Ko o cemu, baba o ustipcima, Mantija o monarhiji, a Balinda o nacionalizmu. Pl poz D

srbija.1411 fancy, 13 Jun 93 -> #1405, ndragan

ŮŢ> su uvek oni drugi. Juče Šiptari, pa Hrvati, pa Slovenci, pa opet Hrvati, ŮŢ> pa Muslimani... ko je sledeći? Nije bitno, bitno je da mi na vlasti i ŮŢ> onako nismo ništa sjebal*, jer kad biste samo znali čime se sve služe Gde ti živiš! Jesi li možda čuo za crnogorce? Nisi? E, u dve reči, to su ti "južni slovenci" Fancy

srbija.1412 balinda, 13 Jun 93 -> #1410, drazen

>> Ko o cemu, baba o ustipcima, Mantija o monarhiji, >> a Balinda o nacionalizmu. Objasnio sam zašto. Evo već godinama nas nacionalizmom čereče i polute. :( Bez tog slepila, ostala bi se istopila kao lanjski sneg. Ne znaš šta bolje može "obaliti Skota" koliko otrežnjenje svetine da se nacionalni program nije dobro vodio i/ili da ga nije trebalo ni voditi?

srbija.1413 drmarke, 13 Jun 93 -> #1370, milan

> nacionalne interese ako je njen preteča i osnivač, čije > ime i dalje nosi najveći trg u Beogradu, mene, a i vas > dragi slušaoci, nazvao "saobraćajnim problemom"? A zato je na Slaviji uvek gužva! :))) Pa onda su mu dobro smestili da se uveri u ispravnost svojega mišljenja. Vazda bejasmo spadala. Ajde da srušimo spomenik, možda tako rešimo saobraćajne probleme na koje je ukazivao sveti Tuca preteča komunista. Doduše kako su ovi krenuli sa srušavanjem Slavije, još je samo Tuca ostao netaknut. Pozdrav DrMarke

srbija.1414 milan, 13 Jun 93

[Emitovana 1. maja 1993. godine] Srbotopija 4. Dobro veče dragi slušaoci. Prošle subote smo se rastali u izvesnosti crne sudbina koja nas čeka ali i u neizvesnosti načina na koji će nam se zacrneti. U trenutku kada je takozvana međunarodna zajednica, a moram priznati da me ovaj naziv koji naši novinari, naročito stariji, vaspitavani u Bravarevim vremenima, zdušno upotrebljavaju, neodoljivo podseća na mesnu zajednicu sa kojom ima i drugih sličnosti; u trenutku, dakle, kada je mesna, pardon međunarodna zajednica, za trenutak zaustavila odbrojavanje, poslavši lorda Ovena u misiju poslednjeg ubeđivanja ili poslednjeg zavrtanja ruke već kako ko to shvata i oseća, ostali smo zapitani da li će se odbrojavanje nastaviti. Sada znamo - odbrojavanje se nastavlja ali na jedan čudan, naški način uz sankcije ali, bar za sada, bez bombardovanja. Nađeno je, dakle, jedno tipično balkansko rešenje za jedan tipično balkanski problem. Mašala! Na ovaj ili onaj način mi smo svi, naravno, veoma dobro znali da će se odbrojavanje nastaviti, ali, i to morate priznati, predstava koju su nam akteri ovog našeg srpskog dramoleta priredili, prevazišla je, svojom napetošću, sva naša o čekivanja. Odakle da počnem - od kraja ili od početka? Verovatno bolje od kraja, jer ionako samo Bog zna gde je i kada bio početak. Kao što znate kraj se dogodio u Bijeljini, nekoliko minuta pre šest sati ujutro 26. aprila, nekoliko minuta pred istek roka posle koga je, ako ne prihvatimo ultimatum Saveta bezbednosti, sankcije trebalo da počnu automatski da deluju. Istina, posle se ispostavilo da je lord Oven malo pobrkao datume i da je rok isticao 24 sata kasnije, al' svejedno, možemo mu oprostiti, možda je čovek to veče imao neki neizostavan sastanak u svom klubu u Londonu pa nas je malko slagao. Konačno, od silnih laži kojima nas je engleska politika obasipala u poslednjih sto godina, ova je ponajmanje važna. Kada sada rekoh "prihvatimo ultimatum" pade mi na pamet da sam možda, pogrešio. Nije na nama, pa čak ni na sakatoj Jugoslaviji ili njenim još sakatijim institucijama bilo da prihvati ili ne. Prihvatanje ili odbijanje ultimatuma je bilo prepušteno Skupštini takozvane Republike Srpske - jednoj čudnoj družini putujućih srpskih ratnih vođa iz bivše Bosne i Hercegovine - mada je ultimatum bio upućen svima nama, preciznije celom srpskom narodu a, onako usput, i ostalim narodima koji imaju nepriliku da žive sa nama u toj čudnoj tvorevini preostaloj posle raspada Jugoslavije. Ova okolnost je verovatno najneobičniji pojedinačan detalj ove naše drame. Deluje neverovatno, idiotski, nadrealno - ama ubacite sami prideve koji vam padnu na pamet! - da odluku o eventualnom uvlačenju celog srpskog naroda u rat sa celim svetom donosi ta čudna družina koja nije na nivou čak ni amaterskog izvođenja "Gorskog vijenca" u gimnaziji u nekom vojvođanskom dođoškom mestu priređenoj povodom dana oslobođenja koji se najčešće povezuje sa čuvenim "veslom koje ih je prevezlo". Oprostite na digresiji, samo bi mi još i to trebalo, da uvedem dođoše u ovu raspravu, mada, videćete i za njih u ovoj priči postoji mesto. Rekoh, dakle, da je pomenutoj družini loših glumaca, ali veoma krvožednih ratnika pao u deo da donesu odluku, koju su oni, sa spremnošću brđana da se uguravaju u istoriju, odmah nazvali istorijskom. Nije, istina, jasno kako je jedan loš politički projekat podele Bosne, proistekao od zla oca i još gore matere, koji, potpisali ga ili ne potpisali, ne valja, i kod koga je jedino pitanje da li je gore potpisati ili je gore ne potpisati, može biti istorijski, ali, hajde da im to pripišemo na slabu režiju i nedoraslost složenosti uloga, a možda je i podela uloga bila slaba. Pratio sam preko Radio Novog Sada direktan prenos te 29. sednice pomenute skupštine, odnosno njenog otvorenog za javnost dela, pa da počnem odatle. Uzgred, nisam imao pojma da su već održali 28 sednica. Bože šta li su radili na njima? Već ta okolnost da Radio Novi Sad, na kome g. Šešelj ima ogroman uticaj, prenosi, a Radio Beograd ne, bila je veoma uočljiva. Velika TV Bastilja je cele noći držala kanal otvoren, ali se ni ona nije pretrgla izveštavajući šta se u Bijeljini zbiva. Ostao nam je, dakle, samo Radio Novi Sad. Prenos je najavio ženski glas, za koji sam kasnije saznao da pripada glavnoj urednici, inače simpatizeru pomenutog gospodina koga će Basitlja, kako stvari sada stoje, sve manje i manje pominjati. Urednica je glasom raspuklim od uzbuđenja rekla nešto u stilu: "Sada ćete dragi slušaoci da čujete kako će poslanici Republike srpske da kažu istorijsko "ne"!" što je sasvim neprofesionalno ali valjda u duhu stavova i ponašanja stranke gospodina koga više nećemo pominjati. žim sam to čuo, pomislio sam da odem do najbližeg dragstora i pokupujem svu hranu koju imaju na prodaju, jer mi je bilo jasno da će predmetno istorijsko "ne" biti izrečeno, ne toliko zbog toga što mi se ova dama učinila kompetentnim prognozerom već zbog toga što je sednica oglašena javnom, a kada se javno odlučuje o tako delikatnim stvarima onda je jasno da će to biti predstava sa pevanjem i pucanjem i samo jednim mogućim ishodom. Da li je psihijatar sa Pala obećao nešto drugo četvorici kopredsednika prilikom višesatnog zavrtanja ruke u vili "Srbija" to veče u Beogradu, ne znamo, ali je sigurno da su trojica od kopredsednika, koji su usput i predsednici raznovrsnih republika, čim su čuli da je sednica javna počeli da osećaju da je "vrag ponio šalu" kako je to volela da govori Milka Planinc. Govornici su samo potvrdili ove strepnje. Istina sam Karadžić je održao jedan veoma, čak izuzetno, korektan govor u kome je, uz najnužnije detalje, izneo dobitke i gubitke i razloge za i protiv pristajanja na ultimatum. Ako je psihijatar i započeo tonom koji je četvorici kopredsednika budio neku nadu mada mislim da im je već tada bilo jasno kako stvari stoje, pacijenti su odagnali svaku sumnju. Govori su, mada patetični do neukusa, udarali ekser po ekser u mrtvački sanduk jedne propale politike koju ovaj narod se već dve godine vodi i to tako da je niko nije ni iskazao, ni formulisao a ni prihvatio. Pre legalnih narodnih zastupnika, a sednica je počela u jedanaest sat uveče pri čemu je odgovor trebalo dati do, sada to već znamo, pogrešno utvrđenih šest sati, ipak se našlo vremena za - o, gle čuda! - goste. Kao na književnoj večeri u Domu kulture u Mrduši Donjoj. Dvojica su mi upala u oči, preciznije u uši. To su bili vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda i junak odjavne špice ove emisije, Milić od Mačve. Vasilije se ovog puta nije zalagao za zabranu abortusa nego je, uz nekoliko gromopucatelnih patetično-patriotskih stilskih figura koje su se na ovom skupu i inače izgovarale kao "dobar dan", preneo pozdrave Njegove svetosti i, onako kroz zube, procedio da je Njegova svetost naklonjena prihvatanju ultimatuma. Tek sutra smo saznali da je i Njegova svetost uputila pismo bijeljinskoj skupštini ama ga je vladika izgleda smotao pod mantiju ili su organzatori zaključili da bi pismo previše remetilo unisonu atmosferu skupa. Mačvanski slikar je bio standardno dobar, ne dostigavši ovog puta nivo svoje poeme o Americi iz naše špice. Rekavši, kao tako reći gotovu stvar, da ultimatum ne treba prihvatiti, pozvao je Srbe da se pripreme za apokalipsu koja ionako predstoji a koja će nastupiti 2003. godine pomoću jednog zemljotesa koji će trajati 15 minuta i uništiti tačno zapadnu hemisferu a koji će Srbi, naravno, preživeti. Pošto se nije našao niko da mu u lice skreše da laže, jer svaka budala u Srpstvu vaskolikom zna da će apokalipsa nastupiti 2008. a ne 2003. godine i da će zemljotres trajati ne 15 nego 17 minuta, slikar je mirno otišao sa govornice. A, onda je krenulo. Gosti su ustupili teren domaćima, ali zato domaći nisu ustupili ni za dlaku. Trojica domaćih kopredsednika su u svojoj epistoli Bijeljinskoj skupštini to nazvali "istupima neodgovornih pojedinaca" i "nadmetanjem u patriotizmu". Teško mi je da ocenim ko se u tom nadgornjavanju pokazao "boljim pjesnikom", ali je pesničkih bisera bilo toliko da ne bi bilo nikakvo čudo da se o tu količinu bisera koji se kotrljaju podom spoplete i neki ozbiljniji narod od srpskog. No ako govore psihijatrovih ratnih poglavica očistimo od poetskih natruni, u njima se ipak mogu, kao konstante celog skupa, pronaći dva politička stava. Prvi je, da bijeljinska skupština govori, ni okom ne trepnuvši, u ime celog srpskog naroda. Istina, jedan od govornika je pokazao toliku širinu da je čak i konstatovao da on ne govori, doduše, u ime celog srpskog naroda nego samo njegovog prekodrinskog, dakle boljeg, dela ali da će i Srbima u Srbiji biti bolje ako oni odbiju Vens-Ovenov ultimatum. Drugi stav je da odbijanjem Vens-Ovenovog plana "Srbi uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke". Kaogod prva tako je i druga teza ostala bez nekog obrazloženja i utemeljenja. Meni se u trenutku čak činilo da je besmislena i istorijski pogrešna, jer pogotovo u savremenom svetu, u kome se čitava međunarodna zajednica umešala u našu sudbinu, mi nikako ne možemo predmetnu uzeti u svoje ruke, ali mi je onda palo na pamet da možda suviše politički usko tumačim značenje sintagme "uzeti svoju sudbinu u svoje ruke" jer, na kraju krajeva, i samoubistvo je oblik "uzimanja svoje sudbine u svoje ruke". Bilo kako bilo ovaj zaumni, ili, preciznije rečeno, jer smo slušali radio prenos, zauvni, skup je trajao, sa kraćim pauzama oko četiri sata. Negde pre tri, Radio Beograd, koji nije prenosio bijeljinsko guslarsko veče, je javio da se ka Bijeljini uputio ministar spoljnih poslova, Vladimir Jovanović u narodu od milja prozvan kurir Vlatko. Interesantno je da se tokom cele noći Radio Beograd pokazao bolje informisanim od Radio Novog Sada, iako prvi nije a drugi jeste prenosio tok skupštinskog zasedanja. Zlobnici bi rekli da je to rezultat već pripremljenog, ali te noći ubrzanog, padanja u nemilost pristalica g. Šešelja, jer su oni prilično uticajni u ovoj severnoj radio-televizijskoj kući. To možda i nije baš tačno, ali je činjenica da Radio Novi Sad nije znao za putešestvije kurira Vlatka sve dok predsedavajući bijeljinske književne večeri to nije objavio, kao i da nije znao za epistolu trojice kopredsednika sve dok nije pročitana, a Radio Beograd ju je oko pola četiri, čak pre čitanja na zatvorenoj sednici, već uveliko čitao pretećim baritonom udarnog spikera koji je verovatno dignut iz kreveta za tu priliku. I, stigli smo do pisma, glavnog događaja te večeri. žisto književno-teorijski procenjujući dužan sam da kažem da je narodna poezija te noći bila znatno kvalitetnija od suprotstavljene joj epistolarne književnosti ali valja znati da se u književnom nadgornjavanju broje i autori a ne samo lepota izraza. Epistolu su, navodno, te noći, pošto su saslušali prva izlaganja ratnih poglavica, sastavila trojica beogradskih kopredsednika, jer se londonski kao saučesnik ne pominje, za šta im je bilo potrebno oko sat i po. Tako bar tvrdi pisac kome je strepnja sve dublja a nada sve plića, i koji je unapređen u portparola kopredsedištva te je u tom svojstvu ovih dana održao i konferenciju za štampu. Na tu pomisao navode i uvodne reči epistole u kojima se pominju već pomenuta "neodgovorna istupanja" i "nadmetanje u patriotizmu". Sa druge strane ostaje nejasno, ili pak književne sposobnosti trojice kopredsednika nadmašuju moje najoptimističkije procene, kako je za sat i po moguće sastaviti tekst od sedam, možda osam, kartica, i to tekst nabijen političkim značenjem i detaljnim elaboriranjem navodnih uspeha koji su u pregovorima o poboljšavanju Vens-Ovenovog plana u našu korist postignuti. Šalu na stranu, moj utisak je da je glavni korpus pisma sastavljen ranije, tokom poslepodneva a možda i pre, da je u sastavljanju morao učestvovati Oven ili neko od njegovih najbližih saradnika jer se prepoznaje i njegov politički rečnik, inače nama stran a i argumentacija koju je Oven, tih dana, ponavljao u kamere belosvetskih televizijskih kuća. Izgleda da je glavni korpus teksta bio namenjen obraćanju jugoslovenskoj javnosti i to tek sutradan, posle, svakako očekivanog, prihvatanja plana od strane bijeljinske skupštine. Tek kada je sednica počela, a ja bih rekao već kada je sednica počela, beogradska trojica su shvatila da je đavo odneo šalu. Držim, međutim da njima nisu trebala "istupanja neodgovornih pojedinaca" i "nadmetanje u patriotizmu" da shvate o čemu se radi, već da im je bio dovoljan veoma uravnotežen i izbalansiran Karadžićev uvodni govor da shvate da ih je psihijatar preveslao. Jer, ako su oni kako to njihov portparol tvrdi "ostali ubeđeni da će se Karadžić založiti za potpisivanje", njegov govor nije nikako potkrepljivao to ubeđenje, jer je jasno da tako zapaljenu atmosferu, koju su i TV Bastilja i S kanal podizali do usijanja već mesecima, ovakvim govorom niko, pa ni Karadžić, ne može svesti na normalnu, tako potrebnu da se stavi potpis na jedan, u krajnjoj liniji, nepovoljan dokument za Srbe. U ovoj oceni ja bih otišao čak i dalje. Mislim da je jednom tako dobrom igraču kao što je Milošević ovo moglo biti jasno i iz okolnosti da je Karadžić iz automobila otišao na sednicu, da nije sproveo nikakve konsultacije pre nje i da ju je - o užasa! - oglasio javnom što je već samo po sebi dovoljno da je pretvori u guslarsko veče. Sve ovo je verovatno i odlučilo da se već pripremljen tekst, kao što rekoh verovatno namenjen sutrašnjem saopštenju ili možda čak promociji pisca u portparola, planiranoj za ponedeljak a ne sredu, snabde onim preambularnim uvredama o "neodgovornim pojedincima" i "nadmetanju u patriotizmu" kao i zaključnim kategoričnim zahtevom za prihvatanje Vens-Ovenovog plana. Tako prepravljen u pismo, tekst je uručen skoroteči koji je i krenuo put Bijeljine. Još neki elementi iz sadržaja epistole govore o njoj kao o dokumentu planiranom za obraćanje neukoj javnosti a ne skupštini koja treba da donese krucijalnu odluku koja narodu koji ta skupština zastupa možda namiče i omču oko vrata. Tekst, ako ste primetili, vrvi rečima kao što su "razjašnjenja" i "uveravanja" ali se zato reč "međunarodne garancije", koje bosanski Srbi uporno traže, nigde ne pominje. Povrh svega, četvrti kopredsednik ga nije potpisao niti je iza sebe ostavio išta napismeno sem ako se u to, i to veoma netegnuto, ne uračunaju izjave koje je, i to uglavnom o "berlinskom koridoru" usred mirne Bosne, dao novinarima. U tekstu se, takođe, nečim ne objašnjava misteriozni pristanak hrvatske strane na koridor kroz njenu jedinicu nego se, povrh svega najavljuju čak i moguće korekcije na Popovom polju i u Potkozarju na koje bi opet trebalo da pristane hrvatska strana. Za ovakve usluge koje bi trebalo da čak da prati nemušto najavljana ali ipak izgledna razmena stanovništva između zapadnoslavonskih Srba i bosansko-posavskih Hrvata, se nešto ipak mora dati. Obično dobro obavešteni krugovi tvrde da je Hrvatima za sve ove usluge obećano, sa naše strane, priznavanje Hrvatske u avnojskim granicama. Jasno je da u osam kartica teksta, neukoj političkoj javnosti Srbije ovakvi problemi mogu promaći skoro kao finese, ali jednoj Skupštini srpskog naroda iz Bosne svakako ne mogu. Ne zbog toga što se ona odlikuje nekom državničkom mudrošću. Taman posla - ona je dala sve od sebe da i samu pomisao na tako nešto odagna - nego zato što neko ko živi na tom tlu, ratuje za tu zemlju i poznaje svaki detalj rata i politike u kojima živi, savršeno može da oseti da tu nešto "smrdi". Ukratko, ovaj dokument je pre papir koji obrazlaže jednu dobro kamufliranu kapitulaciju nego pismo koje može da donese senzacionalan obrt na Skupštini koja je raspoložena onako kako je te noći, a bogami i mnogo prethodnih noći, bila raspoložena Bijeljinska. Povrh svega ni kurir Vlatko nije čovek čije ubediteljske moći mogu da impresioniraju. Svedoci sa zatvorene sednice kažu da je tekst samo pročitao i seo, a da je kasnije rekao nešto u stilu "prihvatam svaku odluku koju donesete". Ni Karadžić se nije impresionirao njegovim dolaskom. Odbio je da se pre zatvorene sednice sastane sa njim na spratu, gde je verovatno kurir Vlatko hteo da mu saopšti da je ovo pismo, ma kako neprijatno i uvredljivo moglo da deluje, mila majka prema katun- fermanu koji će da usledi u slučaju odbijanja potpisa, nego ga je odmah pozvao da siđe u salu. Dalji događaji su poznati, posle dva sata rasprave Skupština je jednoglasno odbila Vens-Ovenov plan i sankcije, koje naši novinari nazivaju "nezapamćenim u istoriji Ujedinjenih nacija" - uvek nama zapadne nešto nezapamćeno - su stupile na snagu. Ovakav razvoj događaja u Bijeljini pred zoru je izazvao veliku nedoumicu i u domaćoj i u svetskoj javnosti. Centralna tačka ove nedoumice se zove Slobodan Milošević. Ni mi, a od skoro ni svet, nismo navikli da se Milošević "džilitne, a ne pogodi cilja". Odsustvo ove navike je rezultat ili je bar povezano sa jakim ubeđenjem koje postoji i među svetskim političarima i političkim analitičarima i među domađim opozicionarima, da je Miloševićeva vlast u Jugoslaviji potpuna i da je svaki politički događaj ili odluka potekao od njega. Zato se pristalice ovakvog načina mišljenja ili pitaju: "Kako se to moglo dogoditi?" ili, ako su još ubeđeniji da znaju izvor i uvir svih stvari i događaja u Jugoslaviji, pitaju: "Šta je ovim Milošević hteo?". I, odmah, spremno, nude bar dva moguća odgovora. Jedan je prost i glasi: Pismo trojice predsednika je neiskreno, srpska bosanska skupština je imala zadatak da odbije Vens-Ovenov plan a pismo služi samo da se zamažu oči Zapadu i na svetske moćnike ostavi utisak da Milošvić želi da prihvati plan, kako bi time dobio u vremenu. Drugi je malo suptilniji i kaže kako je pismo ipak iskreno jer Milošević više nema snage i moći da se nosi sa celim svetom, ali da njemu zapravo odgovara da bosanski Srbi plan odbiju, jer on time dobija sankcije ali ne i bombardovanje koje će, ako uopšte usledi, dobiti po glavi Srbi preko Drine. Time će on rat i dalje držati van naših granica ali će biti pošteđen neposredne vojne intrvencije i zato se održati na vlasti, možda čak i ojačan, jer u društvu u kome vladaju beda i glad onaj ko ima centralnu vlast automatski postaje mnogo jači od svojih oponenata, mnogo jači nego što bi to bio u sređenoj i mirnoj državi. Držim da su oba gledanja na događaje neispravna, pri čemu bi se drugo još i moglo razumeti kao opis posledica neprihvatanja Vens-Ovenovog plana ali nikako ne kao nameravana akcija. I jedno i drugo gledanje su, u stvari, posledica već opisanog "sindroma Milošević" od koga je, izgleda, oboleo ceo svet. Oba gledanja pretpostavljaju da je Milošević mogao ali nije hteo da natera Srbe u Bosni da prihvate Vens-Ovenov plan. Tumačenja se slabo drže pred prostim pitanjem zašto bi postojanje nekog tajnog i dijaboličnog plana za ovladavanje ako ne celim Balkanom a ono bar srpskim etničkim prostorom sprečavalo Miloševića da potpiše? Jedino, ako pretpostavimo da ima perverznu želju za sankcijama. Dobro, glede redakcije ove radio stanice još i možda imas želju da nas ogladni, mada ni to nije sigurno, ali zašto bi želeo za sebe sankcije koje mu slabe i vojno-policijski aparat i njegovu osnovu - ekonomiju zemlje? Bojim se da se zadovoljavajući odgovor na ova pitanja ne može dobiti sve dok se veruje da je Milošević svemoguć. On je, s obzirom na okolnosti pod kojima je sticao i učvršćivao vlast, nesumnjivo moćan. Međutim njegova moć ima granice i mislim da su one upravo sada dostignute. Kontrolisana "antibirokratska revolucija", pomoću koje je Milošević došao na vlast, pretvorila se u građanski rat. Suprotno propagandi Slovenaca, Hrvata i Muslimana Milošević nije izazivač tog rata. Njegova politika se samo služila srpskim nacionalističkim "duhom puštenim iz boce" koji se pak, na sasvim prirodan način, hranio frustracijama u srpskom narodu koje je stvorila poluvekovna antisrpska politika titoističke Jugoslavije. Jašući, međutim, na nacionalističkom talasu koji ga je čak i kroz usta njegovog sadašnjeg portparola video, kako kad, kao Pašića ili Karađorđa on se, kao nekakav požarevački Prometej sve više prikivao za stenu srpske nacionalne politike. Samim tim primio je na sebe, dobio zapravo i ne htevši, nemoguć zadatak da u procesu raspada titoističke Jugoslavije, za samo nekoliko godina, ostvari viševekovni srpski san, ostvari zapravo odjednom sve ciljeve srpskog nacionalnog programa i stvori srpsku državu u kojoj će živeti svi, ili bar pretežan deo Srba. Niti je on kalibar za to preduzeće niti su okolnosti neprijateljskog okruženja neprijateljskog i prema Srbima i prema komunizmu iz koga je njihova politika kao i sam Milošević potekla, a koji je u svetu viđen kao poražena snaga u hladnom ratu. Milošević nije kreator događanja, događaji se na protiv, njemu događaju a on se u njima snalazi. Istina, savršeno i to je verovatno razlog stvaranja "sindroma Milošević". Nesumnjiv taktički talenat, genijalnost možda, je u glavama analitičara pretvorena i Miloševiću pripisana u stratešku genijalnost. Tu se, držim, i nalazi izvor svih grešaka u procenjivanju Miloševićeve politike i, sada je to već jasno, njegove epohe. Milošević je u samoj suštini svog političkog bića jedan veoma sposoban partijski aparatčik prethodne epohe. Ta epoha i dar aparatčika da se održe se sastojala u dve veštine - sposobnosti da se skandal pretvori u rutinu i trpe političke batine i u sposobnosti da se događaji ne izazivaju nego da se na njih, kada se već dese, odgovara, a i to samo u meri potrebnoj da se njihov efekat poništi. Ukratko, to je politika preživljavanja. Bijeljinska skupština nije nikakav protivmiliševićevski događaj ona je samo karikatura Miloševićevog političkog bića. Podsetite se da je lajt- motiv skupa bio preživljavanje. Ne jedan govornik je kazivao da Vens-Ovenov plan treba odbiti a zatim "preživljavati". U okvirima takve politike, politike odsustva bilo kakve strateške vizije, preživljavanje postaje osnovni i jedini politički cilj. Pa, dobro, da vidimo kakve su šanse Miloševiću da preživi jer, na žalost, naša sopstvena nesposobnost da njegov politički poredak zamenimo modernim i demokratskim nas je dovela dotle da naše preživljavanje bude tako surovo i perverzno povezano sa njegovim. Više je nego jasno da su njegove političke opcije veoma sužene. Sasvim je jasno da se on, posle propasti ideje da će posedanje srpskih etničkih teritorija, srpskih zemalja od strane armije biti priznato od sveta kao svršen čin i teritorijalna osnova za buduću državu, pristao na ovu sakatu Jugoslaviju i to još pre više od godinu dana, praktično od Vensovog plana kada je prihvaćeno da Krajine jesu oblasti unutar Hrvatske. Isto tako je jasno da je Zapad, imajući razumevanja za njegove unutarsrpske probleme dozirao svoju vojnu intervenciju očekujući da Milošević raščisti stvari u kući. Strpljenje Zapada je međutim na izmaku i zbog toga je bijeljinski incident izazvao u Miloševiću toliki bes. Njegova spontana reakcija bi bila da jednim udarcem mača protivniku odseče glavu i besomučno čitanje predsedničke epistole tokom čitavog ponedeljka je zaista stvaralo utisak najave jedne surove kampanje protiv Srba u Bosni u kojoj bi se, krajem ove nedelje, recimo na Bastilji, pojavili ne samo Karadžićevi konc-logori nego i tvrdnja da je on u njima držao baš Srbe a ne muslimane. Bio je pripremljen čak i rezervni igrač Koljević koji se posle jasenovačke proslave nije vratio u Bijeljinu. Za svaki slučaj, Milošević je pripremio i zamenu za Karadžića. Međutim, već u utorak, kampanja je obustavljena ili svedena na razumnu. Zašto? Držim zato što je u Miloševiću posle jednog dana besa opet preovladao taktičar, igrač svestan karata sa kojima igra i okolnosti da mu politički kredibilitet počiva upravo na onima koje će, u krajnjoj konsekvenci, njegova politika "pustiti niz vodu". Zbog toga je kampanja zamenjena zavrtanjem ruke i konačnim pristajanjem bosanskih Srba na atinski samit i novu sednicu Skupštine koja će, možda ipak potpisati Vens-Ovenov plan, mada je to malo verovatno. Cena je, međutim, već plaćena. Sankcije su uvedene. Milošević se nalazi između čekića i nakovnja. "Duh pušten iz boce" se materjalizovao u vidu Šešelja koji je gajen kao igrač protiv demokratske opcije ("Dok je nama Šešelja nema vama vrdanja" - citat jednog eSPeSovca) ali je izrastao u preterano jakog partnera. Dve naoko sitne greške - loše vođena izborna kampanja koja je Šešelju a ne SPS-u donela glasove i nedovoljno kontrolisani bosanski Srbi i armija mogu se pokazati kobnim za Miloševića. Jedina karta koju on sada ima je političko pomeranje u centar koje je sebi ovim obezbedio. To pomeranje ka centru je svesno ili nesvesno podržano od SPO i DS koji su zdušno podržali Miloševića u pokušaju da privoli Srbe u Bosni da potpišu. Takođe epistola bijeljinskoj skupštini je izazvala još jedan nuz efekat koji je malo ko primetio. Odjednom su i Ćosić i Bulatović, dva opasna suparnika Miloševiću u njegovom taboru što skida sa dnevnog reda i Ćosićevo smenjivanje i, možda preuveličanu, opasnost od crnogorskog otcepljenja. Milošević će se i jednima i drugima, verovatno, revanširati marginalizacijom Šešelja, ali ne preteranom, jer i dalje mora imati u igri sredstvo za neutralizaciju demokratske opozicije pogotovu što se može očekivati da smirivanje bosanskog lonca bude praćeno ponovnim aktiviranjem zapadnog plana za svrgavanje Miloševića u čemu je demokratskoj opoziviji namenjena glavna uloga. Sankcije će, međutim, delovati. Na duge staze Milošević nema šansu da preživi jer su i zapadna intervencija i stabilizacija i demokratizacija zemlje za njega ravni političkoj smrti. Na kratke, međutim, dok je ovoliko igrača u igri on nije u opasnosti. Preostaje nam, dragi slušaoci, jedno dugo, mučno i tupo leto u kome će se od pritiska i vrućine teško disati u očekivanju još teže zime.

srbija.1415 milan, 13 Jun 93

[Emitovana 8. maja 1993.] Srbotopija 5. Dobro veče poštovani slušaoci, danas je subota 8. maj 1993. godine, ovo je Srbotopija, govori vam Milan Božić. Iza nas je jedna od najburnijih sedmica u našem vaskolikom političkom životu. Jedna od najburnijih kaogod što je to bila i prethodna, a i mnoge druge ranije. Izgleda da nas je Bog, kako to kaže jedna persijska poslovica, "kaznio da živimo u zanimljivim vremenima". Brana Crnja je, u vreme dok se još predstavljao kao opozicionar, imao običaj da kaže da su "u ovoj zemlji neke godine sušne, neke kišne ali su sve istorijske". Izgleda da je tada bio u pravu, ne znam samo šta mu je sada. Vreme je smutno, dani su vlažni a politička stvarnost je bogami klizava. Valjalo bi mu da se malo pripazi, da se isuviše ne oklizne. Uostalom njegov dojučerašnji - a da li i sadašnji, pokazaće dani koji su pred nama - patron g. Milošević već najavljuje hospitalizaciju nekih političara "koji misle da od 12 nepostojećih miliona Srba valja žrtvovati 6 miliona postojećih Srba" kako bi preostatak ovladao Velikom Srbijom i vrativši se patrijarhalnom mentalitetu i tradiciji (koji, valjda - primedba moja - podrazumevaju po desetoro dece u porodici) obnovio Srpstvo vaskoliko u par decenija. S obzirom da znamo da g. Milošević nije sklon radu na sitno, za pretpostaviti je, što bi rekli braća Hrvati, da je on sklon hospitalizaciji širih razmera koja bi mogla da zakači mnoge, pa, zašto ne?, i gorepomenutog kolumnistu "Duge" sa kojom se zna više ili bez koje je sve teže. Zaboravih već šta beše reklamni slogan NIN-a a šta "Duge". Ne znam na koje je političare mislio g. Milošević, ja znam jednu političarku koja je to izjavila. Da, da pogodili ste to je ona gospođa sa kojom se Milošević nije rukovao pri dolasku na Pale. Glede te gospođe i njenih istomišljenika ja ne mogu a da ne podelim predsednikovo mišljenje, mada opet ne mogu a da se ne zapitam što ga je on formulisao tek sada, prošle nedelje u Atini. Može biti da je on svoje mišljenje do sada krio od nas misleći da smo mi naklonjeniji predmetnoj gospođi i njenim stavovima nego njemu, g-đi Pešić i njihovim mirotvornim polititičkim stavovima. Misleći tako, možda je on od nas krio svoje mirotvorstvo bojeći se naših mogućih reakcija na biralištima. Jer, kao što znate g. Milošević veoma voli da dobija na izborima, a kao što opet dobro znate, to mu očigledno dobro ide od ruke. Ako mu je to bio strah, moram sa ovog, od njega verovatno slabo slušanog mesta, da mu kažem da se ne brine. Neka on i g-đa Pešić slobodno otvore svoje mirotvoračke duše i izlože nam svoje mirotvorne zamisli jer, kao što veoma dobro znamo, nema ni najmanje opasnosti da on na bilo kakvim izborima ili referendumu, raspisanim u Srbiji, dobije manje od 50% glasova, a kako stvari sada stoje iznenadilo bi me da na nekom naglo raspisanom referendumu o ovoj sakatoj Jugoslaviji, g. Milošević dobije manje i od 150% glasova. Ipak, ipak! Pojavio se referendum na kome g. Milošević ima priliku da dobije manje od 50% glasova. Istina, on nije zakazan u Srbiji, ali zar je to važno. Uostalom zar sumnjate da bi g. Milošević imao ikakvih problema da dobije izbore u Grčkoj? I, eto, zakazan je jedan referendum koji g. Miloševiću, omiljenom "Slobi" izgleda, radi o glavi. Ipak pokušaću da vam pokažem da mu glava baš i nije tako ugrožena kao što se čini. Referendum je zakazala Skupština Republike Srpske, jedne čudne ustanove, koja u našim medijama čas postoji čas ne postoji, a koja je, izgleda, posle pisma trojice kopredsednika iz Jugoslavije, koje smo tako detaljno analizirali u prethodnoj emisiji, izgleda definitivno prestala da postoji, bar u emisijama TV Bastilje. Od pisma trojice kopredsednika, a i od naše prethodne emisije, tokom ove sedmice, mnogo se toga iznadogađalo. Imali smo i klimaks i antiklimaks i opšti haos koji je, čini nam se, iza toga usledio. Da li nam se samo čini ili je tako pokušaćemo večeras da razjasnimo. Ako se sećate sedmica je započela trijumfalno. Još prošle subote, baš nekako u vreme kada se emituje ova emisija, mali avioni su sledali na atinski aerodrom praćeni hiljadama kamera i brižnim i nasmejanim očinskim pogledom grčkog premijera Micotakisa. Stvar je nekako delovala već gotovo. Posle kraha bijeljinske skupštine i nekoliko zavrtanja ruku koje je g. Milošević primenio nad svojim bosanskim pitomcima, u Atini je iznenada, a ipak očekivano, zakazan sastanak na vrhu na kome se očekivao konačni potpis psihijatra sa Pala na takozvani Vens- Ovenov plan. Na samit su istina pozvani i Tuđman, Boban i Izetbegović kao predstavnici zaraćenih naroda u Bosni, pa čak i sva šestorica kopredsednika, Milošević, Ćosić, Bulatović, Oven, Vens kao i izvesni Stoltenberg o kome ne znamo ništa sem da mu je posao da zameni Vensa a i da je zarad dolaska na atinski sastanak morao da otkaže svoj tradicionalni prvomajski govor u nekom gradiću na severu Norveške jer je, to smo tada po prvi put saznali on funkcioner norveške Radničke partije. Što se samog sastanka tiče, nije morao ni da dolazi i da bez potrebe ražalošćuje svoje norveške birače koji su izgleda morali da sami, bez Stoltenbergovog govora popiju svoje nedeljno pivo u predmetnom gradiću čije sam ime, zarad svoje političke informisanosti, pokušao da zapamtim ali nisam uspeo. Ergo, sve je delovalo nekako veselo, svi su na aerodromu izgovarali po neku ljubaznu rečenicu, snimak Miloševićevog dolaska je preuzelo čak 1480 televizijskih stanica u svetu što znači da su ga preuzele praktično sve stanice koje emituju vesti. Micotakis se, sladeći se sigurnim medijski trijumfom kao i izbornom pobedom koju će mu, zasigurno, na sledećim grčim izborima doneti ovi Miloševićevi glasovi, čak toliko neumereno i samozadovoljno osmehivao da sam poželeo da stojim pored njega i ubodem ga nekom iglom u mesto gde leđa gube pristojno ime, ne bi li se upristojio. Sam lord Oven, britanski lord Oven, kako ga je, poput istotitulnog aristokrate Karingtona, počela zvati TV Bastilja kao da postoje i neki drugi lordovi sem britanskih, se takođe ponašao kao da je došao na gotovo. Naravno, za razliku od Micotakisa, koji je ipak nekako "naših gora list" on je zadržao aristokratsku aroganciju svojstvenu Englezima ali je ipak bio vidno zadovoljan i opušten. Istina, onako reda radi, u nedelju pre podne je zarad uveselenija novinskog sveta puštena vest da je Karadžić potpisao tek posle celonoćnog ubeđivanja u kome je jugoslovenskim kopredsednicima pomogao, a ko bi drugi, pravoslavni brat i domaćin Micotakis. Računajući ovo više kao uslugu domaćinu a ne stvaran problem, Karadžić je negde oko podne stvarno i potpisao, odnosno parafirao Vens-Ovenov plan, što je tada delovalo kao beznačajno pravno-političko sitničarenje, ali se kasnije ispostavilo kao nešto sasvim drugo. Završna plenarna sednica je protekla u najvećoj slozi i ljubavi. Zli jezici kažu da je Oven Nobelovu nagradu za mir već video u svom džepu i na svom bankovnom računu, čak izgleda da je tokom sednice uveliko pisao inauguralni govor jer se u jednom trenutku obratio nekome ko je sedeo pored njega i pitao ga: "Je li, kakvom precizno titulom treba oslovljavati švedskog kralja?" čime je, po ko zna koji put pokazao da je srpska predrasuda o arogantnoj neobrazovanosti engleske aristokratije tačna, jer, kao što je poznato, Nobelovu nagradu za mir dodeljuje norveški a ne švedski kralj. U svakom slučaju, učesnici atinskog samita su se razišli skoro veselo. Ovu ogradu "skoro" sam ostavio zbog nesrećnog g. Izetbegovića koji je istina trijumfalno izjavio da je ovim definitvno ukinuta samozvana Republika Srpska ali nam se nekako čini da je time više prikrivao svoju tugu zbog izostajanja tako željenog bombardovanja Srba za koje se nadao da će ga, kada već on nije sposoban, izvesti avioni sa "Teodora Ruzvelta" koji se, umesto da kopa Panamski kanal, poslednjih nedelja smuca po Jadranskom moru. G. Tuđman je pak, odmah po sletanju na zagrebački aerodrom, odnosno pardon, zračnu luku, izjavio, pred kordonom nikad objašnjenih pajaca koji u mađarskim devetnaestovekovnim husarskim uniformama izigravaju, valjda, njegovu predsedničku gardu, da je vreme da se što pre normalizuju odnosi Jugoslavije i Hrvatske htevši valjda time da g. Miloševiću i njegovom portparolu koji, honorarno kanda, obavlja i funkciju predsednika Jugoslavije, da je došlo vreme da on naplati svoje usluge oko ustupanja teritorije za koridor i da je krajnji red da mu priznaju njegovu avnojsku Hrvatsku za koju se još u Titovoj vojsci borio. Sve je, dakle, izgledalo normalno i ono malo sankcija što je Milošević pripazario jer je okasnio sa zavrtanjem ruke psihijatru sa Pala, je delovalo već kao bivša stvar. žak su neki francuski i danski političari već počeli, onako kroz zube, da mrmljaju da je vreme da se Jugoslaviji ako ne ukinu a ono bar ublaže sankcije jer je, eto, pokazala zavidnu predusretljivost prema politici međunarodne zajednice. Ostala je, istina, još i skupština na Palama, zakazana za 5. maj koja je trebalo da ratifikuje pomenuti Karadžićev paraf i pretvori ga u potpis, ali to, izgleda niko nije preterano ozbiljno uzimao. Pretpostavljalo se da će tvrda linija čiju okosnicu čine ona gospođa sa kojom se Milošević nije rukovao, i predsednik vlade Lukić kao i general Mladić, pružiti jak otpor, ali da su Karadžićev lični autoritet, koji je čak zapretio ostavkom, kao i ona zavrtanja ruke koja se obično obavljaju u četiri oka biti dovoljni. Prvi znaci sumnje da se nešto ozbiljno događa pojavili su se u meni kada sam saznao da skupštinu na Palama dolaze sva trojica jugoslovenskih kopredsednika kao i Micotakis. Sam Micotakis je, inače, probuđen iz redovnog popodnevnog sna u utorak u 5 i 10 kada ga je g. Milošević pozvao da dođe na Pale. Znajući da je popodnevna siesta svetinja za jednog mediteranca, bilo je jasno da sve to nije bez nekog đavola, mada mi je sa druge strane palo na pamet da možda Micotakis hoće sirotom Ovenu da ispred nosa otme Nobelovu nagradu za mir, a za tako nešto vredi žrtvovati jedno popodnevno spavanje. Dolazak sve trojice jugoslovenskih kopredsednika mi je već jasno kazao da se ovde ne radi samo o krađi Nobelove nagrade jer su se njih trojica odlučila da ne samo pođu u lavlje ralje skupštine koja o njima, a bogami ni njima, sigurno ne misli ništa dobro, nego i da zakorače na bosansku teritoriju koju drže Srbi i time makar indirektno priznaju Karadžićevu državu od čega su do sada bežali kao đavo od krsta. O samom toku skupštine nije potrebno mnogo govoriti jer je po atmosferi i strukturi političkih odluka ličio na reprizu bijeljinske skupštine osam dana ranije. Ponavljanje bijeljinske odluke, uz istina dva glasa protiv i desetak uzdržanih, je, osim podizanja zavese neizvesnosti nad sudbinom Srba u Bosni značilo i nešto mnogo interesantnije i sasvim novo na srpskoj političkoj sceni. Ako se sećate, poštovani slušaoci, prošle subote sam analizirao fiksaciju, koju sam nazvao "sindrom Milošević", naših i svetskih analitičara na navodnu svemoć Slobodana Miloševića u jugoslovenskoj politici. E pa izgleda da je lečenje od tog sindroma koji je dijagnosticiran prvi put u Bijeljini, počelo na Palama. Konačno su i naši i belosvetski politički analitičari shvatili da "Sloba" kako ga - o užasa! - zovu i njegove pristalice i opozicija, nije svemoguć. Nije lako razabrati koji su sve motivi rukovodili skupštinu na Palama da donese odluku kakvu je donela, tj. da odbije da donese odluku i rešavanje prenese na takozvani narod tj. na referendum. Unutar zdrave pameti je predpostaviti da je taj skup ratnih poglavica bio rukovođen sa bar tri različita motiva. Prvi je, po redosledu naravno, nespremnost da se posle skoro dve godine borbe odustane od stvaranja samostalne ili Jugoslaviji prisajedinjene države Srba u Bosni koja je bila zavetni cilj, ako ne samog g. Miloševića, a ono sigurno njegovog portparola koji je prethodnu književnu karijeru upravo i izgradio na tom konceptu proširivši ga diljem Srpstva vaskolikog. Drugi motiv je već sasvim ljudske i nama veoma razumljive prirode, možda jedini koji moramo razumeti i prihvatiti. Vens-Ovenov plan, takav kakav je, čak uz od trojice jugoslovenskih kopredsednika obećane ali ničim garantovane izmene, ostavlja bar 400.000 Srba u Bosni i Hercegovini van granica autonomnih provincija u kojima je većinom stanovništva Srbima obezbeđena vlast. Konačno, treći, ali ne i najmanje važan motiv koji je ratne poglavice koje čine psihijatrovu skupštinu rukovodio da Vens-Ovenov plan odbiju je strah za sopstvenu kožu. Naime, ne mali broj članova ove dubiozne legislature se veoma lako može naći na spiskovima ratnih zločinaca za koje Ujedinjene nacije spremaju suđenja. Izvesni Ostojić, koji je čak član vlade ove republike u nestajanju, je optužen da je sa još dvojicom visokih funkcionera Republike Srpske igrao fudbal sa odsečenom glavom neke od muslimansih žrtava u Foči. Kako god da stoji ova optužnica veoma je indikativan odgovor g. Ostojića koji je na pitanja mnogih stranih novinara i, što je veoma indikativno, nijednog od naših, lakonski odgovorio da se tu radi o jednom "hipotetičkom pitanju". Hipotetičko ili ne, izgleda da je ovakvo pitanje ponajviše proganjalo umove i duhove takozvanih poslanika takozvane Republike Srpske. Ovoga puta je izostalo pozivanje na "uzimanje sopstvene sudbine u sopstvene ruke" o kome smo govorili u prethodnoj emisiji kao i svi oblici govorenja u ime "Srpstva vaskolikog" i iz srpskih bosanskih ratnih poglavica je progovorio goli strah sažet u jedan veoma prost slogan "ne prihvatamo ništa i nećemo da menjamo ništa". Izgleda, ipak, da je g. Milošević preterano uverljivo naučio i savladao svoj domaći zdatak koji mu jednom nedeljno ili mesečno, zavisno od intenzivnosti međunarodne situacije zadaje lord Oven i, što rekao g. Koštunica, ocenjuje ga, kako kad, sa ocenama od dva do pet. Ovako dobro savladan domaći zadatak, bosanski Srbi su izgleda, lako prozreli i shvatili da će ih njihov "Sloba" pustiti niz "Drinu vodu" i, ako baš zatreba, sagraditi i Kineski zid duž predmetne Drine. To razumevanje i shvatanje aktuelne političke situacije je, bar ja tako držim, bilo odlučujuće. Tu više nisu mogli da pomognu ni rezervni nobelovac Micotakis ni pisac "kome je strepnja dublja od nade" a koga su, unapređenog u Miloševićevog portparola dovezli na Pale u oklopljenoj "marici", a o crnogorskom kinder- jajetu i da ne govorimo. Pred zoru, a prisluškivači zatvorenog dela sednica kažu da je to bilo oko 4 sata i 30 minuta skupu se ponovo obratio narečeni "Sloba" koji ga je, sasvim galantno, nazvao "pijanim pokerašima koji sve ulažu na jednu kartu". Kažem "sasvim galantno" jer mi nije jasno na koju je to hipotetičku kartu mislio jer koliko se ja u kartanje razabiram oni su sve karte iz ruku bacili u talon samo što onaj koji deli karte odbija da konstatuje tu činjenicu. Ishod skupštine na Palama bio je za mnoge, koji su oboleli od "sindroma Milošević" iznenađujući, čak toliko da čuveni "Fantomi" sa "Ruzvelta" nisu, koliko iste večeri, kako se to i očekivalo, poleteli da izbombarduju Srbe u Bosni. Ceo svet je nekako, u opštem zaprepašćenju i iznenađenju, zastao i zaustavio dah u očekivanju daljih zbivanja. Neurotični Kristofer je, zastupajući još neurotičniju politiku svoga klempavog Predsednika nastavio turneju po Evropi, pokušavajući da zapadnoevropske saveznike ubedi u potrebu pribegavanja makar ograničenoj vojnoj akciji. "Kol'ko da ih malo klepimo po glavi da se urazume, ne mora mnogo ", kukumavčio je on po evropskim prestonicama gde su mu odgovarali otprilike: "More miran mali, ček da vidimo šta se tamo stvarno događa". Izgleda, i to je najneočekivanija posledica palske skupštine, da su bosanski jastrebovi učinili svakome po neku malu ili veliku političku uslugu osim Srbima u Bosni. Sebi su, normalno, produžili bivstvovanje bar do referenduma raspisanog za kraj ovog meseca, a možda i dalje ako se takozvani narod odluči da odbije Vens-Ovenov mirovni plan i uđe u vojnu intervenciju i rat koji će u svakom slučaju biti i postepen i složen i, samim tim dati bosanskim ratnim poglavicama priliku da se libanizuju i "svaki svoju zauzme busiju". Gospođa Plavšić će se sa zadovoljstvom popeti na Majevicu i pobosti svoje barjače, a Mladić će se opredeliti za jednu ili za više od ratnih opcija koje mu preostaju. Uostalom, on je posle palske skupštine u hotelu koji se gle čuda i užasa, zove "Rajsko naselje", gledajući alpski krov hotela napravljen od uočljivog crvenog cvepa, i osmehujući se, rekao: "Trebalo bi da izbegavam ovakve krovove, oni privlače američke rakete, ali, uostalom, neka dođu već jednom!". Micotakisu, Ovenu, i sličnim, do sada neuspelim nobelovcima, su dali priliku da i dalje ustrajno rade na dobijanju ili preotimanju Nobelove nagrade za mir jedni od drugih. Zapadnim političarima, koji ni približno nisu isti iako je TV Bastilja godinama pokušavala da dokaže suprotno, data je prilika da se nadgornjavaju i u sakupljanju lokalnih političkih poena a i u sučeljavanju mišljenja kako i na koji način treba razvijati pritisak na Srbe. Pojaviće se oni, kao što su to danas Francuzi, koji će, i dalje oboleli od "sindoma Milošević", insistirati na pojačanom pritisku na Jugoslaviju koja treba da obezbedi pristanak bosanskih Srba na Vens- Ovenov plan. Na scenu će izaći i Englezi koji će, da upotrebim sintagmu nesrećnog g. Grubača koji je oteran sa TV Bstilje zbog nagle promene u politici srpskih vlasti, zagovarati politiku "Srbima na Srbe" i propagirati jačanje "kineskog zida" na Drini. Uostalo, nije džabe Oven smislio konstrukciju "our fellow Serbs " koja lepo pokazuje da Englezi uvek imaju i Dražu i Broza na lageru pa aktiviraju onoga ko im se učini korisnijim. Konačno, eto i prostora blesavim Amerikancima koji u procepu između histerije svojih medija i neodlučnosti javnog mnjenja za vojnu intervenciju mogu da biraju šta hoće - nedelju dana pregovora, koje potom smeni nedelja dana bombardovanja srpskih artiljerijskih položaja oko zaštićenih zona da bi iza toga sledila nedelja orgijanja medija gde će se svako veče smenjivati razne škole mišljenja, taman dovoljno da klempavi Predsednik smiri sve strane umešane u razrešenje bosanskog čvora. Međutim, a to je i najveća ironija, ova odluka budi iz mrtvih baš onog igrača za koga se činilo da je i smišljena da ga ubije - g. Miloševića. On je, istina, verovatno veoma besan posle neuspele Osme sednice u Bosni, i, da je do njega, Senta bi tu bosansku bagru već odavno potrpao u zatvor. Međutim, g. Milošević će se povući par dana u osamu i, kako to već on ume, sačekati razvoj događaja. Ukoliko je zaista istina da on ima garancije Karadžića, koji je zaboravio na svoju najavljenu ostavku, da će ishod referenduma biti pozitivan, jer kao što znate poštovani slušaoci, nije važno ko i kako glasa već ko i kako broji glasove, njemu su svi problemi rešeni. Onda će se sa uživanjem prepustiti svom omiljenom poslu za koji je više nego nadaren - čistkama. Već sada TV Bastilja uveliko trubi o "ljudima iz Bosanske vile" jedne sasvim nevine kuće na Dedinju koju ne koriste samo Karadžićevi telohranitelji već i do juče rado viđeni Miloševićevi savetnici kao što su Klara Mandić, njen prijatelj, izvesni beogradski filozof Ljubo Tadić, a o Brani Crnji i Gojku Đogu i da ne govorimo. Svi oni treba da beru kožu na šiljak ako Karadžić prebroji glasove kako valja i kako Miloševiću odgovara. Ukoliko pak Karadžićevo brojanje glasova omane, Milošević će, nema sumnje, biti u znatno težoj poziciji jer će i njegov zadavač domaćih zadataka Oven a i ostali zapadni faktori od njega tražiti neposrednu akciju u Bosni od čega on beži kao đavo od krsta jer time i sebe i Srbiju direktno upliće u prekodrinsku politiku. Cena će u tom slučaju, naravno, biti veća ali će i dobici biti veći. Jer, u slučaju da Karadžićevi ljudi nepovoljno prebroje glasove, Zapadu je Milošević jedina šansa za smirivanje bosanske situacije. Tada će sigurno morati da ga na duže od šest meseci ostave na miru i da zaborave na svoju, ako je ikada postojala, navodnu naklonost prema takozvanoj opoziciji. Sankcije i satanizacija Srbije će se, naravno nastaviti, ali omiljeni "Sloba" više neće biti Sadam već će biti "Our felllow Serb". Bilo kako bilo, on ostaje u igri, a nama kako bude. Pada mi na pamet jedna crna misao. Pošto je ovo beogradski radio i svi slušaoci sigurno znaju onu građansku legendu koja se već decenijama prepričava po slavama i sahranama da je "Broz ugovorio sa žerčilom uskršnje bombardovanje Beograda 1944. godine", šta mislite poštovani slušaoci, da li će se za deceniju ili dve, a možda i skorije među Srbima u Bosni prepričavati legenda da je "Sloba ugovorio sa Ovenom Spasovdansko bombardovanje Srba u Bosni" kako bi ostao na vlasti. U svakom slučaju, odmerite grabove i topole po obližnjim parkovima i baštama, valjaće vam za zimu. Ali, ne secite ih odmah, sačekajte oktobar, udebljaće se do tada. U svoje vreme je neki astralni Srbin, odgovarajući Jevremu Brkoviću na neku njegovu zelenašku mudroliju, rekao : "žučni Jevreme u velikoj si nuždi!". Parafrazirajući neimenovanog, jedino što mi pada na pamet, za kraj emisije je, ne da se obratim nekom čoveku, pogotovu ne g. Miloševiću, jer za njega ne brinem, već svima vama i nama: "žučnite Srbi, u velikoj ste nuždi!".

srbija.1416 milan, 13 Jun 93 -> #1410, drazen

> Ko o cemu, baba o ustipcima, Mantija o monarhiji, a Balinda o > nacionalizmu. A Desnokrilni o Vens-Ovenovom planu, dok se sladi račnjajući kol'ko će Kurjaku poslanika da mazne dok ovaj sedi u bajbokani. Pl poz M P.S. A propos, jel' neko vid'o ovih dana baba Dragu? Di je?

srbija.1417 kale, 14 Jun 93

Gledao sam snimak iz Francuske 7 na Studiju B. Veselinov je najavio odlazak po Vuka. Polazak 19.06.1993. u podne sa Slavije. Hoće li ga pustiti pre 19-og i na taj način izbeći iskušenja? Ili će vlast trenirati strogoću? Kakvi su razvoji mogući/verovatni u ovom drugom slučaju??? Ja se ne usuđujem mnogo da prognoziram, svaka varijanta mi deluje manje od 50% verovatna. Ubeđen sam da ga neće pustiti pre 19-og.

srbija.1418 vcalic, 14 Jun 93 -> #1416, milan

>> P.S. A propos, jel' neko vid'o ovih dana baba Dragu? Di je? Opet zbris`o u Ameriku ;)

srbija.1419 vcalic, 14 Jun 93 -> #1417, kale

>> Gledao sam snimak iz Francuske 7 na Studiju B. Veselinov je najavio >> odlazak po Vuka. Polazak 19.06.1993. u podne sa Slavije. Da neće možda da idu u CZ po Vuka ?! Pa, tamošnja murija će lepo da ih dočeka, širom otvorivši kapije CZ-a. A kad svi lepo uđu da vide kako je Vuk, onda lepo zatvore kapije ;))) Da citiram Ćićolinu, "nije ni čudo kad se zna da je Veselinov u pitanju" ;)

srbija.1420 balinda, 14 Jun 93 -> #1417, kale

>> Ubeđen sam da ga neće pustiti pre 19-og. Ja mislim da ga "uopšte" neće pustiti, tj. nakon demonstracije kako je ovo tzv. 'pravna država' odistinski će se dokopati zatvora. (?) Koliko god to bilo nezgodno za režim, ipak tu imaju jače (ili bar misle da ih imaju) argumente u odnosu na opšte društveno stanje. Zato im se čini boljim da se zanimamo oko Vuka i Danice mu, :) nego da se dosetimo gde smo.

srbija.1421 bbaja, 14 Jun 93 -> #1417, kale

>|| Gledao sam snimak iz Francuske 7 na Studiju B. Veselinov je >|| najavio odlazak po Vuka. Polazak 19.06.1993. u podne sa >|| Slavije. Na tom skupu, garant, nece biti vise od 5,000 ljudi :(

srbija.1422 fancy, 14 Jun 93 -> #1416, milan

ŮŢ> A Desnokrilni o Vens-Ovenovom planu, dok se sladi račnjajući ŮŢ> kol'ko će Kurjaku poslanika da mazne dok ovaj sedi u bajbokani. Sad but true :(

srbija.1423 voki, 14 Jun 93 -> #1400, bugi

>> Nacionalizam gotovo uvek ugrožava, makar potencijalno, jer >> pomućuje razum. Seti se svoje izjave od pre par godina (ako je >> nisi u medjuvremenu zaboravio - spreman sam da te podsetim na >> okolnosti u slučaju potrebe) da "na Kosovu nema demokratije, >> tamo je oko za oko zub za zub". Nema nacionaliste kome tako >> nešto nije bar jednom izletelo, mada sam ubedjen da se ti (kao >> i mnogi drugi) ne bi ponašao u skladu sa tim što si tada >> rekao, u nekoj konkretnoj situaciji. 1. Nisam znao da mi je razum pomućen ;) Možda da mi preporučiš lekara ;))) 2. Pozivanje na moje izjave date u razgovoru u "četiri oka" smatram nemoralnim postupkom. Podseća me na komunistički verbalni delikt :( koji se sudi na osnovu izjave svedoka, reč protiv reči, dakle nema dokaza. S druge strane, žao mi je što moram da te upozorim da bih se i ja mogao poslužiti istim metodom (ukoliko na njemu insistiraš) pa bi te verovatno začudilo da sam se svom nacionalizmu učio i od tebe i od... Voleo bih da izbegnemo takav način razgovora jer verujem da ti, kao i ja u takvoj vrsti razgovora voliš da preteruješ, kako ti ovde već jednom poručih, zarad živosti diskusije. No, ja ću u svakom slučaju, od sada pa nadalje, pričati sa tobom, u krajnje privatnim i prijateljskim raspravama, sa mnogo više opreza, kao što bih otprilike pričao sa nekim koga prvi put vidim u životu :( pa moram prvo da mu objašnjavam svoje osnovne principe da me ne bi hvatao za svaku reč. ALI AKO HOĆEŠ UDRI, OD SVOJIH IZJAVA NE BEčIM I SPREMAN SAM DA IH BRANIM ! (Kao što sledi). Ko kuca otvoriće mu se, ko puca odgovoriće mu se ! 3. "Na Kosovu nema demokratije, tamo je oko za oko zub za zub". Apsolutno ! Nema demokratije, a tamo je i krvna osveta već dugo u modi (začudo popušta na individualnom nivou?). Demokratije kao što vidiš nema ni ovde, a kamoli npr. u Vranju, pa na Kosovu... To je valjda svima jasno ili... Na Kosovu jeste oko za oko, a to je dobrim delom izazvano nedostatkom demokratije ali mnogo više nedostatkom pravne zaštite građana (! verujem da si iznenađen - ali ne zaboravi: jedan čovek jedan glas u svemu što pretenduje da liči na demokratiju !) Sve je to tako bilo i u vreme kada sam ti pomenutu "izjavu" dao, samo što su se nacije obrnule. Samo mi nemoj duljiti o građanskim pravima koja ni ovde ne postoje (valjda nije potrebno da tako nešto objašnjavam), i kako sada građanska prava, na Kosovu ugrožava država - a ovde ih valjda ugrožavam ja lično ;) Ma i onda je ta prava ugrožavala država (pokrajinska). DRčAVA LOŠE RADI SVOJ ZADATAK - ne štiti pojedinca već isključivo samu sebe i "glasačku mašinu" :( A kada je to tako onda uvek dolazi ono oko za zub, i zub za oko, kao npr. rat rančera i farmera u kaubojskom filmu. čivot nije film pa na kraju ipak dođe do linčovanja. U takvim bolesnim situacijama važi skoro isključivo ono "first blood", a završava se tako da jači tlači :( Ko će bidne jači na Kosovu tek ostaje da se vidi. 4. Moja navedena izjava jedva da ima veze sa mojim nacionalizmom, već je plod moje burne reakcije na nepravdu. Isto to bih rekao i kada bi se sukobili vinopije i pivopije, a da nema poštenih pravila igre. Ako se neko oseti ugrožen, a onaj ko bi trebao da ga zaštiti to ne čini, posledično dolazi do osvete. U konkretnoj situaciji, Bogu hvala, nikad nisam bio (niko bližnji mi nije stradao još od I sv. rata, a ovih građanskih se klonimo, kako familija tako i prijatelji), a i nemam nameru da se u to upuštam (ne daj Bože da budem primoran). Duboko sam ti zahvalan što mi veruješ da se u prljave rabote neću mešati na prljav način ;> Pozdrav Voki.

srbija.1424 voki, 15 Jun 93 -> #1405, ndragan

>> Ima još jednu važnu stvar da uradi: da nađe dežurne krivce za >> sve, a to su uvek oni drugi. Juče Šiptari, pa Hrvati, pa >> Slovenci, pa opet Hrvati, pa Muslimani... ko je sledeći? A u stvari smo sami sebi krivi :( Svako nosi svoj krst... Pozdrav Voki.

srbija.1425 voki, 15 Jun 93 -> #1408, balinda

>> ali, sa današnjeg stanovišta, ni seljače iz najveće zabiti u >> Pariz ne stiže volovskim kolima mada se nekad jedino tako >> putovalo. :) Ali je trasa i dalje ista. Još od starih rimljana... Pozdrav Voki.

srbija.1426 voki, 15 Jun 93 -> #1409, balinda

>> društvena klima bude, čim više, a nacionalna gde se >> nacionalistima ne bi branilo da budu to što jesu ali im se ne >> bi dozvolilo da drugima "sole pamet". Da li se TITO :) zalažeš da npr. ti meni možeš da "soliš pamet", a da meni ne bude dozvoljena ista sloboda ? ;) Pozdrav Voki.

srbija.1427 voki, 15 Jun 93 -> #1412, balinda

>> Objasnio sam zašto. Evo već godinama nas nacionalizmom čereče >> i polute. :( Bez tog slepila, ostala bi se istopila kao >> lanjski sneg. Ne znaš šta bolje može "obaliti Skota" koliko >> otrežnjenje svetine da se nacionalni program nije dobro vodio >> i/ili da ga nije trebalo ni voditi? Problem je što se "Skot" još više uzjoguni kad mu mahneš crvenom maramom ili mu gurneš prst u oko (A. Marković, M. Panić). Možda valja probati drugačije "sobaliti Skota". Pozdrav Voki.

srbija.1428 voki, 15 Jun 93 -> #1423, voki

>>>> Nacionalizam gotovo uvek ugrožava, makar potencijalno, Nego zaboravih, bugi, da te zamolim za oprost što te tako silno ugrožavam ;))) Pozdrav Voki.

srbija.1429 dkuki, 15 Jun 93 -> #1420, balinda

> Ja mislim da ga "uopste" nece pustiti, tj. nakon demonstracije kako Nemas ti sta da mislis. :) Naravno da ce ga pustiti. ZA SRBIJU

srbija.1430 dkuki, 15 Jun 93 -> #1421, bbaja

> Na tom skupu, garant, nece biti vise od 5,000 ljudi :( Da se kladis? ZA SRBIJU

srbija.1431 balinda, 15 Jun 93 -> #1426, voki

>> Da li se TITO :) zalažeš da npr. ti meni možeš da "soliš >> pamet", a da meni ne bude dozvoljena ista sloboda ? ;) Taman posla. :( Već je bilo reči da bi "svojim" konceptom trebalo privoleti a ne primorati drugomislećeg.

srbija.1432 balinda, 15 Jun 93 -> #1427, voki

>> Možda valja probati drugačije "sobaliti Skota". Da čujem kako? Ako daš neku delotvornu ideju, obećavam da ću biti umereniji prema nacionalistima. ;)

srbija.1433 fancy, 15 Jun 93 -> #1427, voki

ŮŢ> Problem je što se "Skot" još više uzjoguni kad mu mahneš ŮŢ> crvenom maramom ili mu gurneš prst u oko (A. Marković, ŮŢ> M. Panić). Možda valja probati drugačije "sobaliti Skota". Možda da mu gurnemo _____ u ____ ?? (popuniti po afinitetu) >>----> Fancy

srbija.1434 fancy, 15 Jun 93 -> #1429, dkuki

ŮŢ> Nemas ti sta da mislis. :) ŮŢ> Naravno da ce ga pustiti. Eh, kad bi raja bila ovako determinisana, sad bismo s' Vukom pili 'ladno pivo u Francuskoj 7...:)

srbija.1435 drazen, 15 Jun 93 -> #1421, bbaja

> Na tom skupu, garant, nece biti vise od 5,000 ljudi :( Da li ce na tom oslobodilackom skupu biti clanovi podmatka incestuznog kruga, govornici sa protesnih veceri "Kurjak nema alternative" iz Francuske 7, ili govornici samo daju ideolosku potporu, a eventualne batine treba da piju neka tudja deca? Pl poz D

srbija.1436 corto, 15 Jun 93 -> #1430, dkuki

>  Da se kladis? Ja cu da se kladim da ce biti i manje. Corto

srbija.1437 milan, 15 Jun 93 -> #1435, drazen

> Da li ce na tom oslobodilackom skupu biti clanovi podmatka > incestuznog kruga, govornici sa protesnih veceri "Kurjak nema > alternative" iz Francuske 7, ili govornici samo daju ideolosku > potporu, a eventualne batine treba da piju neka tudja deca? Npr. Gojko Đogo? Pl poz M