FORUM.8

Topics

1. gde.smo (478)
2. jugoslavija (745)
3. svet (114)
4. politika (177)
5. bonton (0)
6. ljudska.prava (350)
7. novine (33)
8. trac (73)
11. devojke (173)
14. srbija (2117)
31. razno (683)

Messages - srbija

srbija.1438 cobra, 15 Jun 93 -> #1309, nnedovic

<> POžINJE!? Gde ti živiš? Demokratije je u Srbiji bilo samo Izvini, ali negde gde nema demokratije, ne znači da odmah mora da ima nereda i nasilja. čivim u ovoj zemlji, i vidim kako se takav način zaluđivanja primenjivao u zemlji. Zakon jačeg dugo vlada, ali u prošlosti je to bilo sitno i neprimećeno, dok je danas primilo ogromne razmere koje se izražava u gušenju demokratskih sloboda čitavog društva. :(

srbija.1439 cobra, 15 Jun 93 -> #1408, balinda

<> Dakle, *postepeno* ali <> podizanjem kako lične tako i "socijalne" svesti umesto razvoja <> na jednom pa tek onda na drugom polju. Sve mi se više i više čini da je jedan od činilaca u našim suprotnim stavovima velikim delom nerazumevanje.(?) Ja sam tumačio tvoje rečenice u drugačijem smislu, u smislu da se sve treba odjednom uraditi. Od samog početka mislim da podizanje lične i socijalne svesti idu ZAJEDNO, tako da je čak nemoguće podizati ličnu svest, a ujedno ne podizati i socijalnu. <> I na kraju, ali ne i poslednje, nacionalizam je loša osnova <> za sticanje samosvesti i samokritičnosti o kojoj smo govorili. Prvo, ne smatram nacionalizam kao osnovu za sticanje objektivnosti prema sebi, već kao sledeću fazu u oslobađanju od predrasuda. Predrasude i one emocije čijim se gušenjem mogu proizvesti neželjeni efekti. Ne može se potpuno postati objektivan, zato što čovekova savršenost ne postoji. Ali kada individua spozna svoja ubeđenja, lako prepoznaje zašto se nešto dešava, odnosno lako spoznaje **realnost**. Vidi zašto nešto od ruke ide, zašto je negde "baksuz". Postigla je određeni stepen samokritičnosti koji je jako visok. Tada može da IZMENI realnost, menjanjem svojih ubeđenja, a samim tim i emocija, želja, itd. Tada nastupa nacionalizam. Kod tebe, koliko sam iz dosadašnjeg razgovora primetio, nikada nisu postojala nacionalna osećanja. OK. To je zbog toga što nikada nisi posedovao takva ubeđenja koja bi izazvala nacionalne emocije. Okolina često igra tu ključnu ulogu, jer u početku svog života, dete UVEK prihvata ubeđenja okoline kao svoja. Kada ih spozna, onda sa stanovništva objektivnosti pozitivne(za sebe) ostavi, a negativne transformiše. Međutim, kod nekih ta osećanja postoje zbog toga što su odrasli u okolini koja im je nametala ubeđenja koja će nametati nacionalističke emocije, kao i zbog trenutnih ubeđenja koje je imao u sebi, na osnovu kojih je prihvatio nova (nacionalistička). (malo komplikovano, ali... ;) Tada bez spoznaje sebe samog nije moguće "preboleti" nacionalizam. Zato kada govorimo o nacionalizmu, ne znam da li je to bolest, stepenik, ili nešto drugo. Tokom ove diskusije sam ipak modifikovao svoj stav (bravo, Balinda! :) : nacionalizam nije neophodna stepenica za one koji nemaju nacionalistička ubeđenja i emocije. Oni koji imaju, jednostavno moraju to da pređu. Ne smeju da ih uništavaju, već da prirodnim putem "odu". Samo, jedno ostaje izvesno : samookritičnost je neophodna radi spoznavanja realnosti. Ako to ne učinimo, ne možemo sami krojiti svoju sudbinu. I pored svega, moram se upitati šta to ljude u inostranstvu toliko tera na setu pri pominjanju na rodni kraj? Naravno, to su ljudi. Ali ima tu i nešto više.(?) Ljubav prema samoj zemlji, želja da kosti ostanu u domovini predaka, je možda više od negativnog ubeđenja. Možda je to "nešto" što je nateralo Crnjanskog da napiše "Lament nad Beogradom", da mnogi ljudi pate iako su okruženi najbližim ljudima. Šta je to? Mislim da je to emotivnost prema samoj prirodi i ljudima, elemenat u kome ljudi odrastaju. Oni prihvataju spoljašnju sredinu, kao što ona prihvata njih, i tako postaju čvrsto emotivno vezani. Zar to nije blaga i sasvim primerena doza nacionalizma? Naravno, i ona ne mora da postoji kod svakih ljudi, jer kao što su različiti ljudi različita su i ubeđenja. Taj nacionalizam polako i prirodno prelazi u razumevanje prema svim ljudima i zemljama, uz najveću ljubav prema onome najbližem i najduže emotivno vezanim. To se ne može iskoreniti. Kao što se ne može izbaciti ideja da će uvek biti onih boljih i gorih, oni što odlično urade, a neki lošije. Prema svom učinku dobija se nagrada. Jednom si pomenuo komunizam. On je upravo to želeo da "izbaci".

srbija.1440 cobra, 15 Jun 93 -> #1409, balinda

<> Umesto toga, lepše bi bilo kada bi se sličnomisleći izborili <> da društvena klima bude, čim više, a nacionalna gde se <> nacionalistima ne bi branilo da budu to što jesu ali im se ne <> bi dozvolilo da drugima "sole pamet". Lepa zamisao, ali teško ostvarljiva :(. Danas ima mnogo više nacionalista koji ne spoznavaju nacionalna osećanja, već rade suprotno. Oni su u ogromnoj većini. Dakle, preostaje nam samo da čekamo njih, i pored sve želje da se ide napred. Možda to bude nekog dana ostvarljivo i pored te većine, ali u ovakvom vremenu, ovakvim ljudima koje se ne trude da spoznaju i najmanji delić svog bića, veoma teško. <> je, ruku na srce, nadam se trenutno, pod visokom <> nacionalističkom temperaturom. :( Tačno, i baš zbog toga niko nema vremena i želje da pomogne drugačijoj organizaciji, jer sam nije "odrastao". Znaš kako kažu, ljudi koji idu ispred svog vremena nikada nisu bili shvaćeni od strane društvo. :( Ironija života ili tužna realnost?

srbija.1441 voki, 15 Jun 93 -> #1431, balinda

>> Taman posla. :( Već je bilo reči da bi "svojim" konceptom >> trebalo privoleti a ne primorati drugomislećeg. That's talking :) Good night, Vockey.

srbija.1442 voki, 15 Jun 93 -> #1432, balinda

>>>> Možda valja probati drugačije "sobaliti Skota". >> >> Da čujem kako? Ako daš neku delotvornu ideju, obećavam da ću >> biti umereniji prema nacionalistima. ;) Pa na to je ukazivalo ono moje da se "nacionalizam" leči nacionalizmom, zbog čega me mal' ne ubiste... Sada ću da tresnem još veću glupost: nešto kao "građanski nacionalizam" (copyright Voki 1993. - izvinjavam se ako je već patentirano), - ma nemam vremena sada, ali stoji obećanje da ću svoj nacionalizam pokušati da objasnim u CIV.3: lični.stav... Pozdrav Voki.

srbija.1443 dkuki, 15 Jun 93

****************************************************************** Pozivam sve pametne Srbe 19. juna 1993.(subota) da dodju na plato ispred hrama Svetog Save i tu organizovano i sa Bozjom pomoci, pozelimo SVI da vlastodrsci oslobode nevino optuzenog Vuka Draskovica. ****************************************************************** Sa optimizmom, Djordje P.S.: Primam, na mail, sve one koji ovu inicijativu toplo podrzavaju.

srbija.1444 dkuki, 15 Jun 93 -> #1434, fancy

> Eh, kad bi raja bila ovako determinisana, sad bismo s' > Vukom pili 'ladno pivo u Francuskoj 7...:) Optimizma , optimizma. Pozdrav od, Djordja

srbija.1445 dkuki, 15 Jun 93 -> #1436, corto

> > Ja cu da se kladim da ce biti i manje. Dobila si unapred opkladu sa svih 3/3din. Zbogom

srbija.1446 balinda, 16 Jun 93 -> #1442, voki

>> Pa na to je ukazivalo ono moje da se "nacionalizam" >> leči nacionalizmom, zbog čega me mal' ne ubiste... Nije usvojeno, next.... :))) >> Sada ću da tresnem još veću glupost: nešto kao "građanski >> nacionalizam" Da čujemo šta pod tim podrazumevaš? >> - ma nemam vremena sada, ali stoji obećanje da ću svoj >> nacionalizam pokušati da objasnim u CIV.3: lični.stav... Ok, sačekaću. :)

srbija.1447 wizard, 16 Jun 93 -> #1437, milan

> Npr. Gojko Đogo? Šta je dotični ispričao pa je izizvao onoliki gnev prisutnih tolerantnih uglednika na protestnoj večeri, video sam samo pred kraj, kad je već bila dreka u sali...

srbija.1448 bojt, 16 Jun 93 -> #1443, dkuki

>> Pozivam sve... Ja ću svakako biti tamo, sa familijom.

srbija.1449 fancy, 16 Jun 93 -> #1447, wizard

ŮŢ> Šta je dotični ispričao pa je izizvao onoliki gnev prisutnih tolerantnih ŮŢ> uglednika na protestnoj večeri, video sam samo pred kraj, kad je već ŮŢ> bila dreka u sali... žista kič demagogija (politička pornografija). Taj čovek je žešća budalina.

srbija.1450 fancy, 16 Jun 93 -> #1448, bojt

ŮŢ>>> Pozivam sve... ŮŢ> Ja ću svakako biti tamo, sa familijom. I ja :) (bez familije, tj. mačka ostaje kod kuće...) Fancy

srbija.1451 spantic, 16 Jun 93 -> #1449, fancy

> žista kič demagogija (politička pornografija). > Taj čovek je žešća budalina. Pa, ako sudimo po gornjem merilu, protestna večer ih je onda bila prepuna.

srbija.1452 fancy, 16 Jun 93 -> #1451, spantic

ŮŢ>> žista kič demagogija (politička pornografija). ŮŢ>> Taj čovek je žešća budalina. ŮŢ> Pa, ako sudimo po gornjem merilu, protestna večer ih je onda bila prepuna. Eto ti sad... Moraš da uzvratiš, pa to ti je... Fancy

srbija.1453 corto, 16 Jun 93 -> #1430, dkuki

>  Da se kladis? Ja cu da se kladim da ce biti i manje. Corto

srbija.1454 milan, 16 Jun 93

[Emitovana 15. maja 1993.] Srbotopija 6. Dobro veče poštovani slušaoci. Ovo je "Srbotopija", govori vam Milan Božić. Danas je subota 15. maj 1993. godine, prvi dan referenduma u samozvanoj Republici Srpskoj na teritoriji bivše Bosne i Hercegovine, ili dan posle propale Svesrpske skupštine u "Sava" centru i, što je možda i najvažnije, danas je četvrti rođendan radija B92. žestitam im, a s obzirom da se već mesecima ne skidam sa ovog mikrofona koji sam, uostalom, i pre toga zloupotrebljavao u raznim prigodama, biću pomalo neskroman i reći i "čestitam nam". Držim da je od svih nakozvanih "nezavisnih" ili "opozicionih" medija, a o Bastiljinim programima i da ne govorimo, ovaj radio oformio i zadržao ako ne najbolju, a ono sigurno najširu uređivačku politiku u medijama Srpstva Vaskolikog. Ovo je verovatno jedina radio-stanica na kojoj su govorili i jedna Mira Marković i jedan Stevan Mirković i jedna Vesna Pešić i jedan Milan Panić i jedan Kosta žavoški, a da o verbalnoj nasrtljivosti moje malenkosti kao i junaka špice moje emisije i da ne govorimo. Voleo bih da verujem da će se tako i nastaviti, "pa i šire", što govorio pokojni Bravar, tako da će i legendarni Stefan Grubač, koji je ostao bez posla na subotnjem Bastiljinom dnevniku, moći da dobije na našem radiju svojih četiri minuta nedeljno, ako ništa drugo a ono da nam posluži kao lek za nostalgiju za srbovanjem iz "prvog perioda Slobine vladavine". Jer tako će se, najverovatnije, za jedno desetak ili dvadesetak godina zvati ova faza predsednikovanja g. Miloševića koja se baš ovih dana i okončava. I, eto, sa svečarenja pređosmo na politiku što nam je i posao u ovoj emisiji. Baš ove nedelje, mislim u ponedeljak ili utorak, kada je orgijanje mirotvorstva treslo sve beogradske medije, dobio sam pismo od jednog mog kolege koji se sa porodicom, pre par meseci, iselio u Južnu Afriku. Verujem da mi on neće zameriti što ću iz njegovog pisma pročitati sledeći uvodni pasus: "Dragi Milane, Da pre dve godine nisu do izražaja došli kvalitetni Srbi, za ovakvim pisanijem ne bi bilo potrebe, a ja nikada ne bih saznao šta je pravi život. Nikada mi u životu nije bilo bolje! Bar da su se ranije pojavili; možda bih počeo da živim dok sam još bio mlad. No, bolje ikad nego nikad!" I sami shvatate kakva je muka, i duhovna i politička i ekonomska, naterala mog prijatelja da se iseli, ali, barem se snašao. A mi? Istina, glavni razlog njegovog iseljavanja, "kvalitetni Srbi" - izraz koji je nekom prilikom upotrebio da li legendarni opsađivač Dubrovnika, šofer i istoričar, Božo Vučurević, ili neki od njegovih istomišljenika, sad svejedno - počeli su poslednje sedmice da čile iz ljubavi Bastilje, a kad Bastilja nekome otkaže ljubav onda je vreme da pripremi ćebe i cigarete, jer istražni sudija uskoro može zakucati na vrata. Uostalom, ako su medija lojalna g. Miloševiću ma i delimično u pravu istražni sudija će imati pune ruke posla. žak i ako poređenja g-đe Plavšić sa Jozefom Mengeleom shvatimo kao preteranu revnost nekog novinskog Jevđevića koji je, eto, upotrebio svu svoju maštovitost ne bi li je što više naružio, navodni gubitak g. Karadžića od 200.000 dolara za samo jednu noć u kockarnici, je već dovoljan za povećano interesovanje istražnih organa. Mada, kada čovek bolje razmisli, ovih, navodno izgubljenih 200.000 dolara nisu razveselili samo vlasnike kockarnice nego i ko zna koliko "promašenih" Sarajlija, na čije su glave svi ti dolari mogli da se sruče u obliku granata iz topova i haubica. Možda, a možda ipak i ne bi, jer kao što znate, danas je referendum a već nedelju dana se primirje kako- tako drži. No, dok je u Bosni uspostavljeno primirje, daj Bože da se i održi, na unutrašnjoj političkoj sceni takozvane Jugoslavije ili, malo uže i preciznije, takozvane Srbije besni prava politička bura. Nagao zaokret g. Miloševića ka miru, zbunio je mnoge njegove dojučerašnje pristalice i simpatizere. U stvari, kada bolje razmislim nije baš jasno zašto bi se ovaj njegov salto mortale nazvao "naglim zaokretom". Uostalom on ga i sam naziva sasvim skromno, "podrška Vens-Ovenovom mirovnom planu". Možda je on, a to sam već slutio u mnogim ranijim emisijama, vazda bio za mirno razrešenje jugoslovenske drame samo je pred agresijom međunarodne zajednice na Srbiju i srpski narod morao da se odlučno brani. Kada se eto pojavio Vens-Ovenov plan, koji garantuje mir i slobodu, on ga je prigrlio kao sopstveno čedo a "kvalitetniji Srbi" su pomislili da se tu radi o nekakvoj promeni politike. Uostalom i sam g. Milošević je po završetku Svesrpskog sabora u Centru "Sava", uzbuđenom g. Jevđeviću, prvo gledajući prodornim pogledom u kameru a zatim i u samog g. Jevđevića ne bi li nešto od sopstvenog mirovnog nadahnuća preneo i na Bastiljine poslenike, rekao: "Razumljivo je da se gine za slobodu i mir, ali ne sada kada su ta sloboda i taj mir obezbeđeni." Po g. Jevđeviću se videlo da je u potpunom transu, da li od iznenađenja ili od blizine Predsednikove. Međutim, ne treba da brinete, TV Bastilja je ovu izjavu, veoma pribrano, juče prenela veoma verno i to, naravno, nekoliko desetina puta. U samoj izjavi se par puta jasno i razgovetno čuo i omiljeni slogan Milana Panića, "Ja sam za mir". "Ko li je sad pa taj Milan Panić?", već vas vidim kako se kraj zvučnika prenemažete i, kao, prisećate. Ajde, ajde, nemojte tako, pa pre koliko pet meseci ste glasali da on bude g. Milošević umesto g. Miloševića. E, pa g. Milošević je uočio lepote i prednosti Panićevog izbornog marketinga očigledno ga pažljivo proučivši. To istovremeno objašnjava i pedantno snimanje filmskom kamerom g. Panića tokom njegovog polugodišnjeg predsednikovanja vladom. Naime kada sam uočio da ga snimaju filmskom, a ne televizijskom kamerom, odmah su počele da mi se po glavi vrzmaju zoslutne misli jer se obično filmska traka, kao trajnija od video trake, koristi za dokumentaciju odnosno, ne daj Bože, dokazni materijal. Sada mi je laknulo, ipak im to nije bila namera, ma koliko se g. Šešelj nadao, već su ga pažljivo snimali ne bi li kasnije ispravili greške svog marketinga koji je onako tupavo i glupo glasove ubacivao u Šešeljev koš. I, kao što vidite, ispravili su. Oni se uče na nama, a mi čak ni na sopstvenim greškama. žak se i portparol g. Miloševića, pisac koji je ove nedelje ostao i bez strepnje i bez nade, potrudio da nam razveje svaku sumnju u svoje mirotvorne namere na jednoj konferenciji za štampu upriličenoj u mirotvorne svrhe. Na pitanje nekog zlobnog novinara glede projekta Velike Srbije, za koju se po mišljenju zlobnika predmetni portparol u svom ranijem životu, zdušno zalagao, pisac je to, što bi rekla naša negdašnja braća Hrvati, odlučno zanijekao. Skoro svi naši a čak i mnogi strani novinari su sa velikim zadovoljstvom i zlobom, propratili ovu piščevu izjavu. Međutim, ja držim da on tom prilikom nije lagao. Pa, uostalom, i ja kada se kaže "Velika Srbija" pod tim podrazumevam nekakvu državu do koje bi mi došli kada bi osvajali i osvojili, recimo Beč, mada lično preferiram Rim. Srpska država od Knina do Dragaša ili, ako se posreći do Velesa, znate onog bivšeg Titovog, je obična, normalna Srbija. I to je pisac i mislio kada je odrekao da se za veliku zalagao. Inače, kada smo već kod g. Ćosića, bliskost njegovih stavova i stavova g. Miloševića, koja ga je pre dve nedelje unapredila i u Miloševićevog portparola, je ove nedelje postala tolika da je g. Šešelj počeo da ih brka. On za njih dvojicu upotrebljava jedinstvenu sintagmu "šef države" što, izgleda, obojica i jesu. Očigledno iznerviran činjenicom da espesovci više neće da svojom politikom glasove birača guraju u njegov koš, a možda i zabrinut nad nekim opasnijim formama političke borbe koja u Srba često poprima prilično nasilne forme, doskorašnji vojvoda je bar hteo da im "zapapri čorbu" i pokvari priredbu u "Sava" centru. Za tu priliku je po svom običaju odabrao napad na "šefa države" osuvši paljbu na predmetnog da krši ustav. Očigledno je g. Šešelj tom prilikom morao misliti na g. Miloševića jer zlosrećni pisac po ustavu ionako nema nikakva ovlašćenja pa ih, sledstveno, ne može ni kršiti. Biva, dakle, da ih je vojvoda pomešao ali i da je malo, da li od straha ili od sramote što je Miloševića podržao na prethodnim izborima, izbegao da mu pomene ime. Pomenuo je, međutim, jedno drugo ime - Panića. "Opet Šešelj proganja Biciklistu" pomislio bi neko ko nije pratio tok jučerašnje priredbe. Ne, poštovani slušaoci, ovoga puta je na tapetu bio ne Milan nego čivota Panić, general ovdašnji. Generalu je, po, izgleda već utvrđenom receptu za Paniće, pripisano da je kriminalac. Domaći, valjda, jer je titulu međunarodnog već poneo Biciklista. Udarivši ovako u vrh vojske g. Šešelj je, izgleda, odigrao svoju odlučujuću kartu ili svoju poslednju kartu. Sva je prilika da je odigrao poslednju. Izgleda da su ga nervi izdali, čovek naprosto ne može da podnese da mu na njegove oči rasture politiku oko koje je on uspeo da okupi čak 20% biračkog tela. A, tako mu je lepo išlo. Što je najgore, on ne može da shvati ni gde je pogrešio. Kada malo bolje razmisli, on je samo ponavljao ono što je režimska propaganda trubela, istina začinjavajući to svojom sopstvenom radikalnošću i jezičavošću. Uzmite samo poslednji primer, oko koga je njegov sukob sa vojskom, u stvari, i započeo. On je 12. maja italijanskoj televiziji izjavio da će "Italija, Hrvatska, Austrija i sve druge zemlje, koje služe kao logističke baze za eventualni vazdušni napad na bosanske Srbe biti bombardovane projektilima". Rekao je: "Imamo projektile SS-22 koji mogu doseći vašu zemlju, ali nećemo gađati vojne objekte, jer je tu pripremljena obrana. U slučaju da budemo napadnuti, gađaćemo vaše civilne ciljeve. U ovom ratu bosanski Srbi nisu upotrebili ni trećinu svojih snaga. U slučaju vojnog napada na njih, odmah bi bili napadnuti "plavi šlemovi" u Bosni i Hercegovini." Ovu izjavu je, ponovio još dva puta, poslednji put na zboru u Loznici i ona je, razumljivo, izazvala uzbuđenje u javnosti pomenutih zemalja, naročito kod zlopatnih Italijana. Naš Generalštab je morao da se oglasi jednim saopštenjem kojim je sve to osporio, a Šešelja žestoko naružio osudivši njegove "katastrofične projekcije i ratni zanos" i nazvavši njegovo rasuđivanje "nekontrolisanim" a njega samog "vrhunski nekompetentnim". Sasvim je jasno da je time brak, da li iz ljubavi ili iz računa, sad svejedno, razveden. Nije, međutim, u tome stvar. Pa Šešelj nije rekao ništa što režim već nije rekao. Naime isti Panić, general ovdašnji, je pre nekoliko meseci prilikom posete "Krušiku" iz Valjeva koji proizvodi i oružje za Vojsku Jugoslavije izjavio: "Mi moramo da nastavimo sa snažnom proizvodnjom oružja, ne samo ovde u "Krušiku", nego na prostoru Savezne Republike Jugoslavije, i da sve ono što smo izgubili u SFR Jugoslaviji nadoknadimo na ovom prostoru. Po meni vi bi trebali da budete nosioci raketnih sistema Jugoslavije, i ne da se zadovoljimo sa raketama dometa do 65 kilometara, nego moramo da idemo na 300, 600, na hiljadu kilometara. Jedino na takav način mi možemo da štitimo Saveznu Republiku Jugoslaviju, ako oni znaju da mi imamo sa čime da pretimo." U čemu je razlika? Ako izuzmemo Šešeljev stil, čini se ni u čemu. Međutim, prošlo je nekoliko meseci, Miloševićev politički voz je naišao na oštru krivinu i ko se ne bude dobro držao može lako da ispadne. Angloamerikanci to zovu bad timing. Vojvoda je, naprosto, pogrešio film i bioskop. I, upravo ti i takvi, koji odbijaju da prihvate da su se i pravila i sama igra promenili pokušali su juče, a i uspeli, da, do skora omiljenom, "Slobi" pokvare priredbu u "Sava centru". Za razliku od samog g. Miloševića koji nije izgubio prisustvo duha i davao izjave i držao se kao pobednik i kreator jedne nove mirotvorne politike, njegov novi politički prijatelj, pisac i portparol je tužno konstatovao da je priredba pokazala da je ozbiljno dovedeno u pitanje naše "nacionalno i građansko jedinstvo". Ako izuzmemo čudan pojam "građanskog jedinstva" koji nam je u političkoj teoriji nepoznat, prema diskusijama poslanika ono prvo, nacionalno jedinstvo, je u dobrim rukama jer su se svi za njega zdušno zalagali optužujući one druge da su protiv. Druga je, naravno, stvar što ga je svako shvatao na svoj način, ali to je valjda ono dugo očekivano bogatstvo pluralizma političkog mišljenja. Neki cinik je prokomentarisao da je Mesić ostvario svoju želju iz čuvenog govora u Sisku kada je rekao "ne Srbe na vrbe, nego Srbe na Srbe". Ciniku moram da odgovorim da je Mesić plagijator jer je rečenicu prvi put izgovorio još ban Kuen Herdervari posle prvih antisrpskih demonstracija u Zagrebu i odmah prionuo da projekat i realizuje. Međutim i ovaj cinik, a i pisac koga često opaučujemo u ovoj emisiji, previđaju jednu bitnu stvar. Priredba u "Sava" centru se verovatno može, sa stanovišta koristi po novopronađenu mirotvornu politiku srpskog režima oceniti kao fijasko ali on nema nikakve veze sa problemom tzv. "nacionalnog jedinstva". "Nacionalno jedinstvo" i jeste kategorija kojom barataju ljudi koji imaju mentalni i politički sklop blizak ili isti sa sklopom onih koji su jučerašnju sednicu furiozno napuštali ili na nju nisu ni došli jer su bili zauzeti pripremajući referendum i svoje "koze da čuvaju kupus" što rekao g. Vuk Drašković. Oni jesu uspeli omiljenom "Slobi" da upropaste jučerašnju priredbu ali to je njegov problem, on ih je do juče tu čeljad ljuljao u svojim jaslama i hranio na svom valovu, pa neka se sada malo znoji od kada je čeljad prohodala. Uostalom, ne brinem, snaći će se on već nekako. Bilo kako bilo srpska politika ulazi polako, ali sigurno, iz detinjstva u pubertet sa nadom da će za jedno desetak godina ući i u neku zreliju fazu. Pri tome mene ne razdire ljubomora zbog toga što ona u tu fazu ulazi pod vođstvom g. Miloševića koji ju je uveo i u "epohu kvalitetnijih Srba" već, pre svega, zato što u tu fazu ulazi sa dve godine zakašnjenja i dva proćerdana rata. To je ono što je tragično. Znam ja da ćemo mi već jednom njemu ispostaviti račun za ovo, ali se bojim da će taj račun biti ispostavljen tek u istorijskim čitankama, a ne na biralištima. Jučerašnja priredba me je podsetila na jedan zanimljiv politički barometar lingvističkog porekla. Naime, kao što znate, juče su na priredbu bile pozvane sve moguće skupštine, osim moje vračarske opštinske skupštine na koju valjda nisu hteli da harče papir za pozivnice, jer znaju tvrdoglavost g. Koštunice i njegove stranke koja mojom opštinom vlada. Sala je, dakle, bila prepuna poslanika. Istina ne baš prepuna, jer su neke od pozvanih skupština pokazale g. Miloševiću šipak, ali u svakom slučaju u sali bilo puno poslanika. E, o poslanicima je reč. Ne znam da li ste to uočili ali reč "poslanici" se u našem političkom životu akcentuje - ili se tu radi ne o akcentu nego o takozvanim dužinama, neka mi lingvisti oproste ovu neukost - na tri načina. Prvi, brojno najčešći, koji upotrebljava g. Milošević je moravskog tipa i glasi poslanici, sa dužinom ili akcentom na slovu "a". Drugi, prekodrinski, hercegovačkog tipa glasi poslanici sa dužinom ili akcentom na prvom "i" i njemu su skloni, recimo g. Krajišnik ili g-đa Plavšić. Treći, najređi, beogradsko-vojvođanskog je porekla, bez dužina, i glasi poslanici, onako kako kako to, recimo izgovaraju gg. Koštunica i Mićunović, a trudi se i moja malenkost. Ne mogu da se otmem utisku da se na srpskoj političkoj sceni stalno vodi borba između nosilaca te tri vrste izgovora reči poslanik. Prema brojnosti i moći, njome su do sada pa i sada vladali, u jednom prilično neprirodnom braku iz računa, nosioci prve dve vrste akcenata. Palska, bijeljinska i savacentrovska skupština su označile definitivan raskid među njima. Počela je da, upotrebim omiljeni slogan g. Miloševića, "još jedna mobilizacija i još jedna diferencijacija" među njima. Ona će verovatno biti veoma ubrzana jer g. Milošević nema vremena od jedno godinu dana koliko mu je trebalo za ona tri anšlusa Vojvodine, Kosmeta i Crne Gore krajem osamdesetih. Što govorio Aprad Virag, šef tajne policije u poznatom Bačoovom filmu "Krunski svedok", kada se obraća svom seoskom doušniku Jožefu Pelikanu: "Druže Pelikan, međunarodna situacija se intenzivira". Ne bi me čudilo da ovih dana Dačićevi lepitelji plakata počnu da ispunjavaju zidove i tarabe po Srbiji parolom: "Srbija Srbijancima". Kako je DEPOS bojkotovao jučerašnju priredbu, a među njegovim poslanicima je ponajviše poslanika, nosioci treće vrste akcenta nisu ni bili prisutni na obračunu u čuvenoj Šuvarevoj sali "A" u kojoj su se odigrale, sećate se, sve one sednice CeKe od trinaeste do sedamnaeste. Razlozi DEPOS-ovog bojkota nisu baš do kraja jasni, bar glede one polovine poslanika koji pripadaju SPO. Što se g. Koštuničinih i nestranačkih poslanika tiče, stvar je ionako jasna - oni u radu Skupštine više ili još uvek ne učestvuju. Sam g. Koštunica je juče bio u Smederevu verovatno pokušavajući da svoj akcenat malo gurne niz moravsku dolinu što je sasvim zdrava taktika. Konačno, zna on veoma dobro da su nosioci treće vrste akcenta veoma malobrojni i da njihovo vreme, ako uopšte dolazi, tek dolazi. Kako stvari stoje, oni će neko učešće u vlasti imati tek po završenom obračunu moravskog i hercegovačkog akcenta, za jedno desetak godina, taman na vreme da učestvuju u pisanju istorijskih čitanki koje će g. Miloševiću ispostaviti već pomenuti račun. Međutim, odsustvo poslanika SPO koji se sada sami zovu DEPOS, je ostalo sasvim nejasno. Nejasno jer su, koliko nedelju dana ranije, zdušno u skupštini podržali rezoluciju koja podržava identičnu politiku. Može biti da je razlog u tome što se priredba u "Sava" centru nije računala u pravu sednicu skupštine pa poslanicima nisu pripadale dnevnice? Đavo će ga znati. I, umalo da zaboravim! Nije baš da opozicionih nosilaca akcenta poslanici nije bio prisutan na priredbi. Bili su prisutni poslanici DS iz obe skupštine. Neki beogradski opozicioni krugovi su izrazili svoje čuđenje nad prisustvom gg. Mićunovića i Đinđića na ovoj priredbi na kojoj demokratskoj opoziciji, po mišljenju ovih krugova, svakako nije bilo mesto. Ja, međutim, držim da njih na ovu priredbu nisu doveli neki razlozi nacionalnog zanosa i brige nad srpstvom vaskolikim već čist pragmatizam. Naime, sva je prilika da će bratski zagrljaj gg. Ćosića i Miloševića proizvesti ovih dana neku koalicionu vladu "nacionalnog spasa" ili kako se te podvale već zovu. Nema nikakve sumnje da će i g. Ćosiću biti data prilika da ponudi nekoliko ministara za tu vladu a gde bi ih on drugde potražio nego u DS? žak mi se nekako čini da će jedino pitanje biti da li će DS u vladi biti ponuđeno više ministara nego što ima poslanika u skupštini? Uostalom, obratite pažnju na nastup g. Mićunovića na jučerašnjoj priredbi. On se, ne dovodeći u pitanje nama sada tako omiljen Vens-Ovenov plan, uglavnom veoma oštro obara na nekompetentno vođenje spoljne politike. Zaključak izvedite sami. Da sam ja na mestu Vlatka Jovanovića, veoma bih se zabrinuo za svoje mesto. No, ostavimo sitne taktičke stvari. "Ljubaf za ljubaf a sirenjeto e za pari" što rekli Makedonci ili Starosrbi već kako ko voli. Referendum Srba u Bosni je u toku. Tanjug javlja da je odziv ogroman, da je samo do 10 sati u Banja Luci glasalo 42% upisanih, istina ne znamo kako upisanih, birača. Prošle nedelje smo razmatrali moguće ishode referenduma a sada je sve jasnije da će Vens-Ovenov plan biti odbijen. Pre mesec dana sam dao, ako se sećate, dok još referendum nije bio na vidiku, turobnu prognozu da će posle raznih raspisivanja referenduma, garniranih sa bombardovanjem i raznim političkim diferencijacijama i tumaranjem u mraku, bosanski Srbi morati da pristanu na Vens-Ovenov plan. Sada, kada se čini da se ova prognoza obistinjuje, imam utisak da će naši zlosrećni sunarodnici uspeti bar da izbegnu bombardovanje. Izgleda da je, posle katastrofalnog ishoda Kristoferove ratnohuškačke turneje, Klinton, po starom dobrom običaju američkih predsednika, odlučio da kidne u Kejm Dejvid i posveti se unutrašnjim problemima. Međutim, kako je situacija još uvek rovita, nije jasno kako će i u kojoj meri negativan ishod referenduma uticati na histeriju američkih medija i tradicionalnu neurotičnost političkog establišmenta američke demokratske stranke. Što neko rekao: "Od blata ćemo mi Buša da lepimo!" Kako naša kugla za proricanje ima slabe veze u Vašingtonu ostaje nam samo da čekamo. Ukoliko, ipak, umerena evropska linija ostane na snazi i posle negativnog ishoda referenduma, mi smo se spasli najgoreg, ali, ma koliko to paradoksalno zvučalo, to bitno može oslabiti pozicije g. Miloševića kao novopronađenog engleskog Tita. Referendum, koji će sigurno ojačati pozicije bosanskog srpskog rukovodstva i njihovih saveznika ovde, će, možda, kako su to rekli i Oven i žurkin i duplo Butros Gali, biti ignorisan i sprovođenje Vens-Ovenovog plana nastavljeno bez obzira na sve, ali će tada Oven morati, da bi izbegao uvođenje trupa NATO pakta pod borbom u Bosnu, da pregovara sa srpskim bosanskim rukovodstvom za šta će mu Miloševićeve usluge biti od male koristi posle njegovog ovako radikalnog raskida sa njima. Zato je Miloševiću neophodno raščišćavanje stanja u Srbiji što pre i stoga bi mu jedna kaoliciona vlada došla kao Đurđevdanska kiša. Tek onda bi se mogao okrenuti čistkama po Bosni koje i ne može sprovesti brzo, bar dok njegov prekid snabdevanja ne počne da daje rezultate. Krajnji ishod bi mogao biti krajnje neobičan, tj. i opstanak srpskog bosanskog vođstva u sedlu sa problemima koji po prirodi stvari opstaju o Bosni, ali i izvesna "miteranizacija" g. Miloševića u Srbiji. Sasvim je jasno da je on jedini neprikosnoveni kandidat za "prvog konzula" ali i da su SPS i SRS oko kojih je gradio svoju vlast u slabljenju ili čak nestajanju. I završiću sa tom slikom, poštovani slušaoci. Zamislite g. Miloševića kao predsednika a u vladi sede "svi, svi, svi" što rekao g. Drašković. Ovo je bila Srbotopija, govorio vam je Milan Božić. I, obratite pažnju na svoje zidove i tarabe, možda Dačić već po njima piše parolu: "Srbija Srbijancima"

srbija.1456 voki, 16 Jun 93 -> #1446, balinda

>> Nije usvojeno, next.... :))) Nisam ni imao "nadu dublju od strepnje" :)))))) Pozdrav Voki.

srbija.1457 milan, 17 Jun 93

[Emitovana 22. maja 1993.] Srbotopija 7. Dobro veče poštovani slušaoci. Danas je subota 22. maj 1993. godine, ovo je "Srbotopija", govori vam Milan Božić. Toplo je i sparno, kao da je već zrelo leto. To se odražava i na političku i na ratnu scenu. Kao da je nad čitavim ratnim i političkim prostorom kako treće, ove sakate, tako i bivše druge Jugoslavije zavladala, posle očekivanja ko zna kakvih drama, obična letnja sijesta. Gospođa Mirjana Marković, istaknuti fukcioner SKPJ, u svom redovnom komentaru u "Dugi" veli da je vreme setve, i da je njive pogledavši zapazila da je srpski seljak posejao svaki komadić zemlje te da je to znak da je vreme za mir. Jer, veli ona, seljak najbolje zna kada valja uzeti oružje u ruke, a kada valja isto i za pojas zadenuti, zemlju poorati i, dodao bih ja, otići u istorijski zaborav ili, malo praktičnije i dovitljivije, dati istoriji priliku da ga se malo mane da zaboravi ovaj njegov carigradski drum na kome se - o da je samo znao! - greškom naselio međ' tolike narode i vere, na toliko prometno mesto koje konji malo koje vojske nisu zamirisali i gde malo koji pas rata nije podigao nogu. Drugi, pak, koji takođe pretenduju da su poznavaoci Srpstva vaskolikog, ne dele mišljenje g-đe Marković. Oni drže da kada srpski seljak zaseje svaki komadić zemlje a ne samo ono što inače seje - a kao što znamo on u tome ne preterava - to onda nije dobar znak. To znači, vele oni, da srpski seljak u vazduhu zapravo miriše rat i da priprema hranu za trapove. Hm! Ko zna, možda su oni u pravu, možda je g-đa Marković u pravu, a možda su u pravu i oni i ona! Naime, ovo vreme ni rata ni mira, dok ono stvarno istorijsko polako protiče, postaje sve normalnije, sve više se na njega navikavamo. Možda to postane neka naša stalna zbilja i inspiracija za naslednika onog pisca koje je postavši državnik taj deo javne scene blagonaklono prepustio drugima. Bilo kako bilo, izgleda da politika i političari, i naši i inostrani, imaju neko slično osećanje pa su posle silne furtutme koju su podigli oko potpisivanja Vens- Ovenovog plana i razrešenja Bosanske krize, na čitavu stvar zaboravili, ostavivši je vremenu da je razreši a oni se prepustili rešavanju svojih problema i međusobica. Josif Visarionovič Džugašvili, u internim krugovima poznatiji kao drug Koba, je ovakve situacije i događanja obeležavao vojničkim rečnikom, nazivajući ih "prestrojavanjem u hodu". Pa, da pogledamo, dakle, kako je to, "prestrojavanje u hodu" izgledalo ove sedmice i na domaćoj i na stranoj političkoj sceni, naravno glede nas naše situacije jer nas se problemi vraćanja Hong Konga Kinezima, ma koliko bili interesantni, ovih dana ipak veoma malo dotiču. Iako je, posle velikih noćnih drama u Bjeljini i na Palama kao i referenduma Bosanskih Srba koji izgleda ovde niko nije ni primetio, nastao antiklimaks, događanja su bila veoma interesantna. Prosto ne znam odakle pre da počnem. Ipak, hajde da počnem od inostranstva, ako ništa drugo a ono kao homage Braverevim srećnim vremenima kada su, setite se, Dnevnici TV Bastilje počinjali sa vestima iz sveta ili, eto još veće radosti, sa vestima sa lađe "Galeb" koja je mirno i mesecima plovila ka nekoj Kalkuti, Bombaju ili Bandungu noseći Bravarevo društvo. U tom društvu se, na lađi "Galeb", na po nekim snimcima, prepoznavao i kratkovidi čovek tršave kose koji je, zureći u plavetnilo neba i mora, verovatno već tada smišljao svoje "Grešnike", "Prevratnike" pa i "Povratnike", možda čak i sanjajući o danu kada će, onako skromno i domaćinski, taksijem o svom trošku doći na rampu ispred Skupštine Jugoslavije i postati Bravar umesto Bravara. I, stvarno, san se ostvario. Na žalost, kao i kod svih navodno ostvarenih snova, java ne izgleda kao što se snevalo. Država je znatno sakatija nego u Bravareva vremena, poboljeva, u ratu je i bedi, a i Bravarevo mesto više nema onu slast i vlast kao nekada. Osim toga kalemari se teško prekvalifikuju u bravare. Oprostite na digresiji! Ergo, u Bravareva vremena, Bastiljini dnevnici su počinjali vestima iz sveta, koji nas je tada kao roditeljicu nesvrstavanja, jednu tako reći imperijalnu zemlju, s pravom više zanimao nego stvarni život. Tek negde u dvadesetom minutu - otprilike u vreme kada je na savremenoj TV Bastilji do pre mesec dana nesrećni Stefan Grubač rafalima sejao istinu o Srbima - dolazile su vesti iz zemlje, onako usput koliko da nas obaveste da dok mi brinemo nad sudbinom Bijafre ili nekim najnovijim izraelsko-arapskim ratom ili naprosto spavamo, vredni ratari i vešti radnici grade socijalizam polako se primičući vratima raja. Ovo me je uvek podsećalo na jednu predratnu reklamu, za koju sam još u detinjstvu čuo od pokojne babe. Reklama se odnosila na sredstvo za čišćenje zvano "Darmol" i glasila je: "Dok vi spavate "Darmol" radi!" Počeću, dakle, kao što rekoh pre svega zbog homage-a Bravaru - mada je ovo prenemaganje jer sam već skoro na sredini emisije - počeću, dakle, od spoljnopolitičkih događanja. Da vidimo šta nam oni rade dok mi spavamo i to, zbog vremenske razlike, skoro doslovno, jer se skoro sve važne stvari događaju na obalama Atlantika. Što je najneverovatnije, ne rade nam ništa! Odjednom je i tamo, kao i ovde nastupio anti klimaks i zavladala opšta prolećna apatija. Prvo su nadigli silnu furtutmu i prislonili nam napunjen pištolj uz slepoočnicu dok čekaju na potpis. Međutim, u onom trenutku kada su Srbi iz Bosne i njima i njihovom novopronađenom kandidatu za pravog, a ne kao pisac čije ime namerno ne pominjemo, titularnog naslednika Tita, rekli "Ne!", Zapad je zadenuo pištolj za pojas i rekao "Pa dobro, 'ajd sad', neka bude, al' da znate da ovo ne mož' da prođe tek tako, sledeći put ćemo stvarno da vas izbombardujemo!". Ostale političke akcije koje Zapad preduzima deluju više nekako kao spasavanje časti jednog propalog projekta i njegovih projektanata nego kao neka ozbiljna i koncentrisana vojno-politička akcija. Klinton se jednostavno nadurio i digao ruke od svega kada su mu Evropljani odbili njegov plan bombardovanja srpskih položaja u Bosni jer su ga ocenili, valjda, kao isuviše jednostavan i nedovoljno sofisticiran i komplikovan da bi im ostavio prostora za njihova muvanja, domunđavanja i međusobice. Kako je samom Ovenu verovatno neprijatno da prizna da mu je plan učabrirao, smišljen je najnoviji politički projekat koji se zove "sprovođenje Vens-Ovenovog plana bez pristanka Srba u Bosni" a što u stvari treba čitati kao "sprovođenje Vens-Ovenovog plana bez sprovođenja Vens- Ovenovog plana". Domaći zadatak je, na međunarodnom planu, pošto na jugoslovenskom od g. Miloševića za tako nešto nema bolje, dodeljen ovog puta Rusima, čiju vladu, koju opozicija po Moskvi zlobno zove "privremena okupaciona vlada" jedino i plaćaju jer je izdržavanje cele Rusije onako gladne, gole i bose preskup i zaludan posao. Kozirjev je, dakle, otišao u Vašington da nekako vrati Amerikance u igru jer njihovo durenje, uz nezrelost nove administracije, može da proizvede neku akciju na svoju ruku, čega se Evropa boji kao đavo krsta. Kozirjev se sa Kristoferom sasvim lepo složio mada ga je Klinton primio kisela lica i njegov plan - Bože me oprosti još će da se pojavi i Kozirjevljev plan - primio sa onim istim izrazom gađenja sa kakvim g. Koštunica posmatra srpsku političku scenu. Ipak, na kraju su se složili da projekat može da otpočne. Baučer ga je rezimirao sintagmom "to contain and stabilize the situation" što bi se na srpski moglo prevesti kao "održati i stabilizovati situaciju" ili prostije "neka se primirje održi, a mape ćemo da zaboravimo". Izgleda da su se Rusija, Francuska i Engleska, uz pomenuto Klintonovo gađenje koje su protumačili kao pristanak, složile da intervenciju u Bosni ograniče na održavanje postojećih i formiranje još nekoliko novih sigurnosnih zona u koje će ubaciti svoje trupe, na postavljanje međunarodnih posmatrača na srpsko-bosansku granicu koji će nadgledati koliko revnosno Milošević ispunjava svoj domaći zadatak i na slanje posmatrača na Kosovo i nešto vojnika u Makedoniju koliko da Miloševiću pokažu da mu neki novi štos sa anšlusom na jugu više neće proći tek tako. Kako Amerikanci, osim u Makedoniji, neće učestvovati u projektu izgleda da se istorija ponavlja na, ovog puta, karikaturalan način. Velike sile, suparnice za prevlast na Balkanu iz XIX veka, ovoga puta, bratski i zagrljene, dolaze da ga okupiraju. Nemačka kao "moralno nepodobna" i Amerika kao "nezrela" neće biti uključene u ovaj juriš na Balkan. Najverovatnije je da će Savet bezbednosti ovih dana izglasati sve potrebne rezolucije za ovaj posao. Jedino je pitanje ko će ga umesto Ovena voditi. Meni se najboljim kandidatom čini Kozirjev jer za njega neće biti šteta ako i propadne na poslu. Opozicija po Moskvi mu, na uličnim grafitima, ionako preti da će ga predati Srbima. Neki od novinara u Vašingtonu su vrlo ljutito propitivali Kozirjeva "da li to znači da će biti priznati rezultati "etničkog čišćenja" koje su sproveli Srbi" ali je jedan ne mali broj, a to je uvek avangarda novinarstva, uspeo da se prestroji u hodu. Da li zbog promena u politici ili pomalo i zbog muslimansko-hrvatskih pokolja koji su digli temperaturu, u američkoj štampi je počela da se stidljivo ali ipak promoviše omiljena Bravareva "teorija simetrije". Po prvi put se pojavljuju članci u kojima se piše da su sve tri strane krive uz, za sada, malu napomenu da su Srbi nekako najkrivlji, valjda zato što su najbolje naoružani. žak je i znameniti žak Sudetić, čije prezime jasno govori o poreklu, a članci o opredeljenju, inače novinar "New York Times"-a, počeo u svoje novinske kompozicije da unosi nove tonove i akorde. Tako je, pre neki dan, napisao reportažu u kojoj je razgovarao sa "malenim kržljavim i nepismenim hrvatskim vojničićem od 19 godina" koji negde na Neretvi brani "svoje ognjište". Pomenutom vojniku, nepismenom kako sam kaže, Sudetić je u usta strpao čak dve šlajfne teksta u kojima se ovaj napričao o muslimanskim zverstvima, ali je najlepši deo u kome vojnik objašnjava kako muslimani hoće da od Bosne naprave islamsku državu i da u džamije nateraju hrišćane pa zatim sledi i najlepši deo. Vojnik kaže : "A, znate, nelogično je da Hrvati i Srbi kao hrišćani idu u džamije". Mašala! Da li su ovi znaci "prestrojavanja u hodu" znaci neke značajnije promene odnosa prema Srbima u svetu ili tek puko pravdanje za propali Vens-Ovenov plan, videćemo. Dok to čekamo, da vidimo šta nam dok spavamo, radi naš domaći "Darmol" - naša politička scena, naša vlast i naša opozicija. žim su Bijeljinska i Palska skupština i referendum prošli, proradio je naš tipično srpski "sindrom kokoške". Srbi, naime imaju političko pamćenje kaogod i kokoške, jer čim prespavaju zaborave šta je juče bilo. Istina, ovo važi uz jednu ogradu koja se odnosi na g. Miloševića. E, taj vala ne zaboravlja. Milošević je zaključio da je najpametnije da dobijeno vreme iskoristi za konsolidaciju sopstvenog položaja u zemlji, a uz put je uveo sankcije prema Srbima u Bosni. Ko veli čovek: "Ako to Zapad radi nama to mora da je unosno, daj da ja to primenim na Bosnu, tako ću da se što manje razlikujem od Zapada!" Obračun sa rukovodstvom Srba u Bosni je ostavljen za neka bolja vremena, kada se iz vojske očisti ratna struja i neutralizuje Šešelj. U svakom slučaju, ne verujem da će posle ovoga g. Milošević preskočiti srpsko bosansko rukovodstvo. Nije on čovek koji oprašta onima koji mu ignorišu govor koji drži u pola pet ujutro. Ostali iz politike, koji ne vladaju, nemaju dakle probleme koje ima popularni Sloba pa zato imaju više vremena da se posvete zaboravu, lepom vremenu i svađama. Malo koji junak iz špice ove emisije je ove nedelje odoleo tom izazovu, a naročito su se istakli, a ko bi drugi gg. Mićunović i Drašković. g. Drašković je, istina, prvi "povukao nogu". Ljut, valjda, što mu je g. Milošević pokrao mirotvorne ideje, a Mladićevi vojnici ideju Bosne kao "leopardove kože" prekrivene kantonima koje su oni, onako sirovi i bez poznavanja uređenja švajcarske konfederacije, pomešali sa vojničkim i koncentracionim logorima, g. Drašković se okrenuo, a kome bi drugom, svojim zlotvorima iz opozicije. Prvo se, u ponedeljak, pojavio na TV Politici, koja sirota opet mora da menja uređivački kurs, jer, taman su se gg. Minović i Tijanić pomirili sa Šešeljem, a ono valja opet biti mirotvoran. Tu je g. Drašković nastupio više nekako književno-mirotvorno i, sem što je naseo na nekoliko Tijanićevih pakosti, ostavio utisak čoveka koji je otkazao onu svoju revoluciju zakazanu za valjda 28. juni, zaboravio sam kod kuće rokovnik pa ne mogu da proverim. Da li se nešto desilo do srede, kada se prelama NIN, ne znam, ali je u međuvremenu Vuk postao Kurjak. Na jedno tri gusto ispisane strane g. Drašković je napao ili ocinkario skoro svakoga sa kojim je u kafani popio makar kafu. Iz teksta je odmah postalo jasno da je revolucija otkazana zbog g. žavoškog koji je zakazivanje iste otrcavao po "Srpskoj reči" pa su čak i najgluplji policajci zapisali datume u rokovnike. Propast DEPOS-a je direktno skrivio g. Bećković, a u tome mu je pomagao i g. Kojen koji je, umesto da ruši vlast, kaže g. Drašković, stalno nešto zakerao oko higijenskih uslova i kvaliteta programa na Vidovdanskom saboru. Naravno, opaljeni su i Đogo i Nogo ali je, začudo, izastao napad na Ramba. Moja malenkost nije ni pomenuta te ovom prilikom izražavam protest. Svakako najgore je prošao g. Mićunović, koji izgleda da orkestrira celu kampanju protiv SPO-a i koji je po g. Draškoviću najkrivlji za propast 9. marta. G. Mićunović nije ostao dužan i već juče, u petak, je sazvao konferenciju za štampu gde je reda radi pomenuo Vens-Ovenov plan kao nešto što mi treba da što pre prigrlimo da Amerikanci kasnije ne bi smislili nešto još gore, ali je glavnu pažnju posvetio nastupu g. Draškovića u NIN-u. TV Bastilja mu je, odmah, dala odgovarajuću minutažu i juče smo umesto izveštaja sa bosanskih frontova imali priliku da čujemo da je netačno da je bivši poslanik DS g. Vučković telefonirao g. Bogdanoviću iz kabineta g. Bore Pavlovića jer, sve i da jeste, to g. Drašković nije mogao znati jer je bio zauzet pisanjem izvinjavajućeg pisma g. Miloševiću. Uz već pomenuti protest g. Draškoviću i čestitke g. Mićunoviću što je juče ustao od sabajle i odmah pročitao NIN edabi mogao da netom odgovori, mogu samo da konstatujem sledeće. Da je Ben Akiba alias Nušić danas živ, on bi, iako je Cincarin, suvim zlatom platio ovakvu književnu građu! Biće, ipak, da naša opozicija neće tako lako dobiti odmah ministarska mesta u nekoj kaolicionoj vladi. Njih će prvo Sloba da pošalje na probu u neke male ili veće zemlje kao sitne diplomatske službenike. Recimo za pomoćnike g. Vučeliću, koji kako saznajemo odlazi za savetnika otpravnika poslova u London, ako sam dobro izgovorio ovu čudnu titulu. g. Ćosić kome se ovih dana verovatno vraća nada, ali to neće da nam prizna, nije hteo da ostane dužan i van pažnje medija pogotovu što junaci moje špice ovako grubo pokušavaju da mu preotmu popularnost i javnu pojavu. Stoga je, što rekla g-đica Kuburovićeva, iskoristio odsustvo Tita i žaušeskua, i zajedno sa g. Ilijeskuom izvršio smotru počasnog bataljona garde. Očekivao je, naravno, odgovarajući odjek na TV Bastilji i, po sopstvenom mišljenju, nije ga dobio. Bastilja ga je, istina, uslikala ali prikazala posle g. Miloševića. g. Ćosić je netom reagovao i zabranio svojim saradnicima da "ubuduće izlaze u susret" poslenicima TV Bastilje. Ne ulazeći u to da li je g. Ćosić u pravu - mada ne mogu a da ne kažem da lično držim da je mnogo važnije šta će da kaže g. Milošević nego njegov portparol - moram da konstatujem da istu revnost u kritici TV Bastilje nije pokazao glede njene ratnohuškačke uređivačke politike protekle zime koju smo mi ovde krpili u "Savesti TV Bastilje". Istina, što rekao g. Pavlović, ministar informisanja u Vladi Srbije, odgovarajući Predsedniku, "svaki gledalac pa i predsednik može da ima kritički odnos prema TV programu". Ovom rečenicom g. Pavlović ne samo da je, na velika vrata, ušao u "Antologiju srpskih političkih budalaština" koja preti da postane deblja od Enciklopedije Britanike, već mi je i dao ideju da g. Ćosiću ponudim jednu emisiju na našem radiju gde bi mogao da izlaže svoje kritičke opaske glede TV Bastilje. Ako dakle ovde hoće, a na Bastilji ne može, dobro došao je! g. Ćosić je, istina, povukao još jedan medijski potez formiravši komisiju koja treba da ispita optužbe g. Šešelja na račun g. Panića generala ovdašnjeg. Znajući naklonost g. Ćosića prema g. Šešelju, ne treba ni da sumnjamo u nalaze ove komisije, pa se stoga njome nećemo ni baviti. Treća važna opoziciona stranka DSS se ove nedelje nije obračunavala sa drugim opozicionim strankama već se posvetila preuzimanju mesta ideološkog vođstva srpskog nacionalnog programa od gg. Ćosića i Miloševića. Uočivši njihovu mirotvornu mlitavost koja ostavlja utisak kao da je na njih prešao neki virus sa g-đe Pešić, g. Koštunica se dao u ono što on naziva formulisanjem "minimalnih zahteva Srba u Bosni". Kada se onako, od oka, pogledaju, vidi se da su oni samo finija i boljim političkim rečnikom iskazana razrada stavova koje je g. Buha izložio na priredbi u Centru "Sava" zahtevajući teritorijalni kontinuitet i neki oblik državnosti za srpske teritorije u Bosni. Taman kada sam pomislio da g. Koštunica potkrada g. Buhu ili se sa njime solidariše usledio je događaj obratnog smera. Kritikujući, na jednoj svojoj konferenciji za štampu, g. Miloševića pripisujući mu da se Vens-Ovenovog plana drži kao da je Biblija, g. Koštunica je odmah od generala Mladića dobio ljubazan uzvratni odgovor. General je, naime, koliko sutradan, Vens-Ovenov plan ocenio istim rečima rekavši da "nije Biblija". Da li je na pomolu neobičan politički trougao u kome će general Mladić račune za hranu i džebanu ispostavljati u ulici srpskih vladara, a po političke stavove dolaziti u Smiljanićevu ulicu ostaje da se vidi. Za sada, ovako s prozora, ne primećujem momke u maskirnim uniformama po mojoj ulici. Obavestiću vas ako dođe do promena. I, za kraj sam ostavio jednu političku poslasticu. Izgleda da se na srpskoj političkoj sceni pojavljuje jedan novi autonomni centar političke moći - Srpska pravoslavna crkva. Crkva je, naravno, bila i do sada izvestan centar moći ali je uvek bio pod nečijom kontrolom. U Bravareva vremena taj težak posao je obavljala UDBA. U prethodnoj deceniji, tokom prve polovine, dominanatan je bio uticaj političke osovine Francuska ulica-SANU, a u poslednjim godinama pristalice g. Miloševića su suvereno vladale Crkvom. Autonomizacija Crkve je, verovatno, započela prelaskom Crkve na opozicionu stranu u vreme Vidovdanskog sabora i posete princa Aleksandra. Sa sklonošću demokratske opozicije okupljene oko DEPOS-a da pomalo mirotvori dok se rat u Bosni razbuktavao, Crkva se polako odvajala od opozicije u čemu su ponajveću ulogu odigrale njene tri perjanice nazvane 3A - vladike Amfilohije, Atanasije i Artemije čije su eparhije, odnosno mitropolije pokrivale najzapaljivija područja. Neki od njih su, kao Atanasije na primer, morali da tako reći lično rukovode konsolidacijom hercegovačkog fronta prilikom povlačenja generala Perišića iz Mostara. Ovo bi po prirodi stvari dovelo do približavanja vlasti i Crkve da poslednjih meseci nije došlo do preokreta g. Miloševića ka mirotvorstvu. Osetivši se izmanipulisanim, što realno govoreći i jesu bile, među vladikama se počela pojavljivati jasna težnja ka autonomiji. Ona se naravno ne može ostvariti bez odgovarajuće moći i političkog uticaja čija je kritična masa, bar među prekodrinskim Srbima, izgleda dostignuta tokom ovog rata. Sledeće pitanje je koje će se pred 3A postaviti je kako tu moć i uticaj iskoristiti i kako je, ako ikako, institucionalizovati. Prve korake ove crkvene stranke smo već mogli da vidimo kroz nastupe Atanasija, Artemija ili Vasilija Kačavende, od kojih smo neke okrpili i u ovoj emisiji. Juče je međutim, na TV Politici, u Pres klubu predstavljen i sam lider, mitropolit Amfilohije. Koliko god da da mogu imati razumevanja za vladike koje ponekad moraju odabrati i radikalne nacionalističke opcije stojeći na frontu uz svoj narod koji gine, ne mogu a da mi se ne digne kosa na glavi pred opcijama koje oni nude za izlaz iz bede, gladi, rata, nesreće i duhovnog beznađa u kome se našao srpski narod. Najmučniji utisak je na mene ostavio mitropolit Amfilohije kada je kao jednu od ključnih stvari koje su uticale na srozavanje morala u Srba, u svemu pa čak i u vođenju rata, naveo darvinizam kojim se deca, veli on, u školama od malih nogu navode na bezbožništvo. Pripazite dragi slušaoci. Možda gdegod u kući imate Bremov "čivot životinja", ili neku knjigu o evoluciji ili - ne daj Bože! - Darvinovu sliku. Uništite ih na vreme ili bar zakopajte u bašti, ali nikako u svojoj nego u bašti komšije koga ne volite, jer kada krenu po kućama i školama da uništavaju relikvije darvinizma, nauke i ostalih bezbožnih umotvorina, niko neće biti bezbedan a bašte su već provaljen fazon. Završavam, dakle, ovu emisiju i hitam kući da pregledam biblioteku.

srbija.1458 ndragan, 17 Jun 93 -> #1432, balinda

/ Da čujem kako? Ako daš neku delotvornu ideju, obećavam da ću biti Potpaljivanjem penzionera? Danas u jednoj apoteci, jedan takav došao i samo gleda. A pored njega promiče reeeed... njih jedno pedesetak, najmanje. Unutra gužva, napolju peče zvezda. Pita ga apotekarka šta želi, a on "došao sam da vidim kako izgledaju Slobini glasači". Podjebavao je još neko vreme, dok ga nisu ubedili da izađe. Posle je valjda nastavio napolju.

srbija.1459 spantic, 17 Jun 93 -> #1452, fancy

> Eto ti sad... > Moraš da uzvratiš, pa to ti je... To je što se kaže paušalna procena ;) Ja odgovaram kada želim, a bogami nešto nisam primetio da se suzdržavaš. Sve u stilu: "Drži Milisava!" :)

srbija.1460 fancy, 17 Jun 93 -> #1459, spantic

ŮŢ>> Moraš da uzvratiš, pa to ti je... ŮŢ> nešto nisam primetio da se suzdržavaš. Sve u stilu: "Drži Milisava!" :) Koji Milisav?

srbija.1461 spantic, 17 Jun 93 -> #1460, fancy

> ŮŢ> nešto nisam primetio da se suzdržavaš. Sve u stilu: > "Drži Milisava!" :) > > Koji Milisav? Ne znaš za Milisava? :) Pa reč je o deda Milisavu, koji je stalno zapet lancima, a porodica ga dreši samo u najvećoj nuždi. Znaš ono, u tuču: "Tajo, tajo, da drešim Milisava? - Jok, more, još pobeđujemo!" :)

srbija.1462 nnedovic, 18 Jun 93 -> #1438, cobra

>> Izvini, ali negde gde nema demokratije, ne znači da odmah >> mora da ima nereda i nasilja. čivim u ovoj zemlji, i vidim >> kako Znači, ali nasilje nije samo nasilje na ulici.

srbija.1463 fancy, 18 Jun 93 -> #1461, spantic

ŮŢ> Pa reč je o deda Milisavu, koji je stalno zapet lancima, a porodica Ah so... That me say!

srbija.1464 wizard, 18 Jun 93 -> #1447, wizard

> > Npr. Gojko Đogo? > > Šta je dotični ispričao pa je izizvao onoliki gnev prisutnih tolerantnih > uglednika na protestnoj večeri, video sam samo pred kraj, kad je već > bila dreka u sali... U današnjem NIN-u je objavljeno Đogovo istupanje u Francuskoj 7. Nakon što sam ga celog pročitao, a sećajući se atmosfere koja je vladala dok je on govorio, pitam se - kakva je razlika između ljudi koji su bili u toj sali i režimskih poslanika u skupštinama, osim što su ovi drugi praktičniji, efikasniji i umeju da biju...

srbija.1465 zonjic, 19 Jun 93 -> #1464, wizard

> U današnjem NIN-u je objavljeno Đogovo istupanje u Francuskoj 7. Nakon > što sam ga celog pročitao, a sećajući se atmosfere koja je vladala dok > je on govorio, pitam se - kakva je razlika između ljudi koji su bili u > toj sali i režimskih poslanika u skupštinama, osim što su ovi drugi > praktičniji, efikasniji i umeju da biju... Ja sam juce procitao to u NIN-u i moram da kazem da sam bio djelomitse razocaran. Osim sto su pesnici za mene neresiva zagonetka, mislim da je atmosfera prilikom njegovog govora bila porazavajuca po opoziciono bice (postoji li to?) Uopste, vracanje Francuskoj 7, predstavlja degradaciju dosadasnjih "tekovina" ovog naseg kvazivisepartijskog drustva, bar na nacin na koji je izvrseno. Rade

srbija.1466 fancy, 19 Jun 93 -> #1465, zonjic

ŮŢ>> U današnjem NIN-u je objavljeno Đogovo istupanje u Francuskoj 7. Nakon ŮŢ> atmosfera prilikom njegovog govora bila porazavajuca po opoziciono bice ŮŢ> Uopste, vracanje Francuskoj 7, predstavlja degradaciju dosadasnjih ŮŢ> "tekovina" ovog naseg kvazivisepartijskog drustva, bar na nacin na koji je ŮŢ> izvrseno. Ma, da... šta će nama višepartijski sistem uopšte, kad imamo pesnike (like dotični G.Đ.) i policiju...Fale nam samo brdsko planinski reljefi da bi se pomenuti osećali kao kod kuće... STOYSERS GO HOME! Fancy

srbija.1467 fancy, 19 Jun 93

Novi telefon B92: 324-85-77

srbija.1468 zonjic, 19 Jun 93 -> #1466, fancy

> ŮŢ> Uopste, vracanje Francuskoj 7, predstavlja degradaciju dosadasnjih > ŮŢ> "tekovina" ovog naseg kvazivisepartijskog drustva, bar na nacin na koj > ŮŢ> izvrseno. > > Ma, da... šta će nama višepartijski sistem uopšte, kad imamo > pesnike (like dotični G.Đ.) i policiju...Fale nam samo brdsko Ja ipak mislim da je visepartijski sistem bolji od pesnika, proroka i dodola. Bolje od toga je, svakako, imati visoki stepen koordinacije medju ljudima koji se, objektivno, zalazu za iste ciljeve, ali ta se pesma u Srbiji retko cuje... Ovako, Francuska 7 ostaje kao maximum koji ti ljudi koji se tamo okupljaju mogu da daju (i tu, po meni, kada se gledaju ljudi koji Francuskoj 7 pripadaju, nema niceg loseg), ostaju nam partije koje ne znaju ko im je veci neprijatelj - da li "kolege" ili rezim, ostaje nam narod koji ima plate/penzije reda 15 DEM, ali cuti... Ti mozes da mislis sta hoces, ali bacanje tezista/ostrice na tribine F7 je korak unazad. Rade

srbija.1469 dkuki, 19 Jun 93

Da li zeli neko da se kladi za 26.jun 93' ? Da li ce biti kao i 19.06.93' samo sacica okupljenih slucajnih prolaznika? ;) Da li ce se "dostici kriticna masa" ? Pozdrav nevernicima

srbija.1470 wizard, 20 Jun 93 -> #1469, dkuki

> Da li ce biti kao i 19.06.93' samo sacica okupljenih slucajnih > prolaznika? ;) Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospođe iz Građanskog saveza ljigavo pokušavaju da dobiju političke poene na hapšenju Draškovića. Užas. :(((((

srbija.1471 bugi, 20 Jun 93 -> #1470, wizard

> Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospođe iz > Građanskog saveza ljigavo pokušavaju da dobiju političke poene > na hapšenju Draškovića. Pravo da ti kažem, meni je mnogo odvratnije da gledam kako ga njegovi koalicioni partneri, koji samo njemu imaju da zahvale i za onu bedu od poslanika u Skupštini, ljigavo puštaju niz vodu.

srbija.1472 zandric, 20 Jun 93 -> #1457, milan

> [Emitovana 22. maja 1993.] > > Srbotopija 7. Po principu "ti mu pruzis prst, a on odnese celu ruku", zelim da se raspitam sta je sa ostalim emisijama Srbotopije? Vec sam se navik'o da ih, odmah po ponoci "skidam" sa Sezama. Vec tri dana sam u apstinentskoj krizi. Milane pomagaj!!! Pozdrav Zoran Andric

srbija.1473 spantic, 20 Jun 93 -> #1469, dkuki

> Da li ce se "dostici kriticna masa" ? Ako se Građanskom savezu zabrani pristup ( ne od strane SUPa ;) moguće.

srbija.1474 zonjic, 20 Jun 93 -> #1470, wizard

> Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospođe iz Građanskog > saveza ljigavo pokušavaju da dobiju političke poene na hapšenju > Draškovića. Ja tu ipak pravim nekakvu razliku: mislim da se Veselinov zestoko primio na mesijansku ulogu, cak je okupljene gradjane oslovljavao sa "Narode!", a sto se gdje Pesic tice, mislim da je ovakav angazman u duhu njenog delovanja protiv krsenja ljudskih prava kod nas, i da se ona nije uzivela ni u kakvu ad hoc Veselinovljevu mesijansku ulogu... A propos skupa: tragicno je sto nikakvog ozvucenja nije bilo!!! Postoji analogija tog skupa sa izborima '90 : te godine, postojala su opoziciona jezgra (SPO i Demokratska stranka) i masa rasuta po Srbiji koja nikakvu komunikaciju sa njima nije imala. Sada se to na mitingu ponovilo: gradjani nista i nikoga nisu culi niti slusali, skandirali su, vikali itd. Ne kazem da bi bilo zesce/bolje/efikasnije da je bilo ozvucenja, ali ovo je bilo jako lose... Rade

srbija.1475 zonjic, 20 Jun 93 -> #1471, bugi

> > Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospođe iz > > Građanskog saveza ljigavo pokušavaju da dobiju političke poene > > na hapšenju Draškovića. > > Pravo da ti kažem, meni je mnogo odvratnije da gledam kako ga > njegovi koalicioni partneri, koji samo njemu imaju da zahvale i > za onu bedu od poslanika u Skupštini, ljigavo puštaju niz vodu. Mislim da bi ovde trebalo malo hladnije razmisliti: da li je postojala akcija koja je svojom organizacijom garantovala postizanje bilo kakvih ciljeva u korist Danice i Vuka? Mislim da je jedina akcija u tom smislu bila na advokatima (do sada!) i da su je oni koliko-toliko iskoristili... Mislim da je krajnje vreme da se nadje neko u demokratskoj opoziciji da hladno izracuna pros and contras ma kakve akcije i da se nesto uradi. Ovako, rastrkani, uradili su svi koliko su mogli : neki za Vuka, a neki za svoju sto bolju promociju. Rade

srbija.1476 spantic, 20 Jun 93 -> #1471, bugi

> Pravo da ti kažem, meni je mnogo odvratnije da gledam kako > ga njegovi koalicioni partneri, koji samo njemu imaju da > zahvale i za onu bedu od poslanika u Skupštini, ljigavo > puštaju niz vodu. Verovatnije je da on njima ima da zahvali za većinu poslanika koje ima. Pa zato i jeste pravio DEPOS.

srbija.1477 voki, 20 Jun 93 -> #1470, wizard

>> Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospođe iz >> Građanskog saveza ljigavo pokušavaju da dobiju političke poene >> na hapšenju Draškovića. Ako malo bolje razmisliš, ne zna se ko je gori: 1. SPO čiji je predsednik prebiven (podosta bogami kako se ipak saznalo) i zatočen - a oni ništa (ako izuzmemo to da su mu ipak ponudili advokate). Poslanici im sede u Glupštinama i čekaju svoj red za nokaut, podpredsednici svoj red za prebivanje i tamničenje... I kao da im je ovako bolje, porasto im značaj... kalifi umesto kalifa... 2. DEPOS isto kao SPO... 3. DESNOKRILNI slično... 4. DS(b) još gore... 5. OSTALA OPOZICIJA ništa bolje... 6. FRANCUSKA 7 i ODBOR ZA VUKA su u najmanju ruku smešni jer se ponašaju kao da partije ne postoje... žal za prošlim vremenom ? (veći deo tih ljudi je partijski organizovan !) 7. GRAĐANSTVO (većina) koje ne shvata opasnost od uvođenja totalnog policijskog sistema... Subotnji skup je bio u najmanju ruku žalostan, bez plana, namere i bilo kakve organizacije. Ili kao što Veselinovu reče nepoznata žena iz Niš(a): "Zašto sam ja dolazila čak iz Niša ? Da bi ti mogao da daješ intervjue novinarima ? Da ste bar doneli one trube (megafone, prim. Voki)...". Još ispade narod najpametniji, neće, bre, više da ga potežu na demonstracije, mitinge, marševe... bez ikakvog smisla. Sledeći put valja očekivati još manje ljudi :( Ovde ipak treba povesti računa o tome da su npr. Vesna Pešić, čarko Korać i drugi (koji nikako ne uživaju moje političke simpatije - suviše levo za moj ukus) svemu barem iskreno pristupili, bez "krajnjih" namera (za razliku od Veselinova ?). Sad što su oni gotovo nesposobni, (što usled svog malog političkog uticaja, što zbog nesposobnosti za organi- zaciju) da bilo šta bolje od viđenog urade ne bih im mogao zameriti. Nije ni bilo na njima da podnesu najveći teret. Pa valjda je prvi trebao biti SPO, pa DEPOS, pa sve ostale partije iz DEPOS-a (naročito DSS), pa DS(b), tj. parlamentarne opozicione partije... pa zajedno sa ostalim partijama... pa tek onda građanstvo da ih podrži. Blago vlasti sa ovakvom opozicijom. Kad malo bolje razmisliš šta pa fali neuhapšenim opozicionarima: poslaničke (partijske) plate... Gotovo da čovek poželi da ih sve pohapse :(((( Pozdrav Voki. P.S. Neko zvoni na vratima. Da nisu došli da me odvedu ;(

srbija.1478 milan, 21 Jun 93 -> #1472, zandric

> Vec sam se navik'o da ih, odmah po ponoci "skidam" sa Sezama. > Vec tri dana sam u apstinentskoj krizi. Milane pomagaj!!! Izvinjavam se, zaboravio sam u petak da nastavim, evo sledi. ;)) Pl poz M

srbija.1479 milan, 21 Jun 93

[Emitovana 29. maja 1993.] Srbotopija 8. Dobro veče dragi slušaoci, danas je subota 29. maj 1993. godine. Sve je u redu i sve je pod kontrolom. žijom, to je već drugo pitanje. Istina, već dva dana nas muči ova omorina ali, valja razumeti i naše vlasti, g. Miloševića pogotovu. Uz ove sankcije, naravno nepravedne, nije lako obezbediti lepo vreme. Dakle, mimo prigovora na vreme i odsustvo kiše, što, istina, nije naš problem niti nas se tiče, al, eto, čujemo od seljaka pa ko velimo, ako oni kukaju nije zgoreg da i mi malo zakukamo, dakle, mimo prigovora na vreme g. Miloševiću i nemamo šta da prigovorimo. Osim toga, danas kao da je malo lakše. Vreme, mislim. Stoga ćemo ovonedeljnu pauzu u političkim događajima svetsko-istorijskog značaja, iskoristiti za jedan mali etno-politički ogled, a zatim za krpljenje opozicije glede zaključaka tog ogleda i konačno, za par usputnih opservacija o oskudnim političkim zbivanjima ove sedmice. To je, eto, dnevni red za danas. Kao uvod u najavljeni etno-politički ogled ispričaću vam dve anegdote. Prvu sam čuo lično od Borislava Mihailovića - Mihiza, čaršijske znamenitosti, dramaturga, bivšeg poslanika, člana Saveta nepostojećeg DEPOS-a i člana Krunskog Saveta u odsustvu krune. Mihiz, duhovit i šarmantan, kako ga je već Bog dao, nije nikada bio vičan političkim procenama i ocenama, ali je zato imao sjajan dar da vidi i oslika ljude i događaje. Jednom prilikom, kada smo se tokom protekle zime vraćali sa neke od sednica Saveta DEPOS-a, baš sa one na kojoj smo, ako me pamćenje ne vara doneli neku od onih kobnih odluka da izađemo na izbore, u razgovorima sa prolaznicima koji su nas uporno zaustavljali da čuju poneku utešnu reč o stanju Srpstva Vaskolikog, naleteli smo i na jednog koji je Mihiza, Borislava dakle, pomešao sa Dragoslavom Mihailovićem, piscem i golootočaninom. Pomislio sam da će Mihiz - sujetan kakav već jeste - da se uvredi. On se, međutim, samo nasmejao i ispričao sledeću priču. Pre dve decenije, kada je Dragoslav napisao i objavio svoj roman po kome je napravljena i ubrzo zabranjena pozorišna predstava, "Kada su cvetale tikve", nastala je, ko se seća seća a ko ne objasniću, velika hajka na njega. Priča se ticala jednog beogradskog predgrađa, Dušanovca, tužnih sudbina sirotinje koja je tamo živela, mladića koji su iz te nesreće pokušavali da umaknu kroz sport, boks je bio po sredi ako je to uopšte važno, i, onako ovlaš, doticala ljude koji su neku sportsko-političku moć ostvarivali kao stari borci i komunisti u tim sredinama. Jedan od njih je, valjda pogrešno procenivši koju od "dveju svinja", druga Kobu ili Bravara kako je jedan kasniji, u mnogo bezopasnijim vremenima smišljan i pričan, vic glasio, valja skinuti sa zida, zaglavio i na Otoku koji je na geografskim kartama uz ime imao i pridev Goli. To je bilo dovoljno da se predstava zabrani, odnosno ne stavi na repertoar samocenzurom pozorišne uprave Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kod mene na Vračaru poznatog kao Jugodrp. Posle Jugodrpovog denunciranja nastala je opšta pomama za Mihailovićevom glavom koji, iako Dragoslav, ipak nije imao nadimak Draža. Stvar je, naravno, stigla i do Bravara koji je, opet naravno, redovno dobijao razne Udbine i Kosove izveštaje u kojima su se, po treći put naravno, evidentirali i mnogo manji incidenti nego što je knjiga u kojoj se pominje tada nepomenik, takozvani Otok Goli. Bravar je bio zabrinut nad važnim strateškim pitanjima svetskog bravarstva a neki čaršijski krugovi, kojima ja, unapred to izjavljujem, ne verujem, kažu i svetskog slobodnog zidarstva. Zato nije mogao da se baš maksimalno koncentriše nad tim izveštajima te je tako, verovatno lepeći svojim dramaturškim makazama u glavi izveštaj o furtutmi koju je izazvala predstava Dragoslava Mihailovića "Kada su cvetale tikve" sa nekim drugim od, verovatno brojnih, izveštaja dežurnih udbaša u kafani Kluba književnika, o zajedljivosti drugog Mihailovića, Borislava zvanog Mihiz, obojicu slepio u jedinstven lik koji je, sa već staračkom senilnošću i darom za infleksije slova, nazvao jedinstvenim imenom Mikaz. Jednom, ili čak dvaput, na sednicama Izvršnog komiteta SKJ, što je tada bio naziv za Politbiro, Bravar je čak i rekao nešto u stilu: "Nećemo dopustiti da taj Mikaz blati našu revoluciju!". Priča je stigla i do Mihiza, ili je čak bila i javno obelodanjena u nekom Bravarevom govoru zaboravio sam već, preko njegovog prijatelja, tada člana Izvršnog komiteta Stevana Doronjskog. Ostaje obavijen velom tajne izvor ovog prijateljstva, ali nećemo Mihiza propitivati baš za svaki detalj. Bilo kako bilo, kada je Doronjski ovo ispričao Mihizu, potonji se, naravno, prepao. Odmah je pitao Doronjskog: "A ti si mu, naravno, objasnio da je pobrkao mene sa Dragoslavom Mihailovićem?". Doronjski je kao iz topa odgovorio: "Jesi li ti bre lud, ko Starom sme da kaže da je pogrešio!?" Oni koji su bili zaduženi za kampanju protiv "Tikava" ipak su znali ko im je prava meta i nesrećni Mihiz, bar od ovoga, nije imao nikakvih neprilika. Dragoslav, biva, nije prošao najsrećnije, ali je, na kraju ipak postao akademik što priči daje izvesni hepiend umesto hendikepa. Kada sam, ovako kao vama, priču ispričao jednom beogradskom advokatu koji je nekada radio u državnoj upravi, on mi je uzvratio sličnom, ali suštinski dubljom anegdotom. I ova se ticala Bravara. Negde krajem sedamdesetih, izvesni general Šumonja je postavljen za zamenika saveznog sekretara za odbranu. "Postavilo ga", rekli bi folklornim jezikom bivše Bosne i Hercegovine, kada hoće da iskažu neiskazivo i zaobiđu nedokučive puteve gospodnje kojima se tada kretala kadrovska politika. To svakako nije moglo biti bez Bravarevog pristanka jer je on svoju vojsku mazio, pazio i negovao je. Stoga je, valjda po inerciji, ukaz o imenovanju stigao na njegov sto i on ga je, razume se potpisao. Neposredno zatim, činovnik koji je sastavio ukaz, uočio je svoju katastrofalnu grešku. Naime, već je uveliko bio na snazi Ustav, upravo onaj čuveni iz 1974., koji je po mišljenju g. Miloševića i njegovih sledbenika više razrušio Jugoslaviju nego njihove 155 milimetarske haubice Sarajevo. U ovom slučaju Ustav se nije baš bavio rušenjem države, ali je glede ministara i njihovih zamenika bio nedvosmislen. Tu čast da ih postavlja - čast kažem jer se na njihov izbor ionako nije moglo uticati a nije se ni preporučivalo s obzirom na opasnost po zdravlje i radno mesto - je imala Savezna skupština, a ne Bravar. Bravar je, dakle, formalno-pravno, neovlašćeno potpisao jedan ukaz o imenovanju. Opet formalno-pravno, to i nije bila neka tragedija, jer je činovnik na vreme uočio svoju grešku i skrenuo na nju pažnju Šefu Bravarevog kabineta. Sve što je potonji trebalo da radi je bilo da gazdi objasni o čemu se radi i da ukaz baci, a predmet prosledi Saveznoj skupštini koja bi naravno, ne časeći časa obavila svoj deo posla. Ali, ne lezi vraže. Šef kabineta, jer je to ipak bila njegova suštinska odgovornost, a na činovniku samo stručna jer je bio zadužen samo da ukaze sastavlja, je odbio da ovu grešku ispravi. Rekao je: "Dao si mi ukaz na potpis, i sada je stvar gotova. Ne pada mi na pamet da Starom kažem da je em pogrešio a em da nema ovlašćenja da imenuje jednog smrdljivog zamnika ministra!" To, ili nešto slično rekavši, krajnje hladnokrvno je ukaz objavio u novinama i na velika vrata ušao u hrestomatiju jugoslovenskog ustavnog prava. To što nije ušao i u istoriju tog prava kriva je tadašnja Savezna skupština koja protiv bahatog Predsednika države koji tako hladnokrvno prekoračuje ovlašćenja, nije preduzela nikakve korake. Naravno, poštovani slušaoci nisam vam ja pričao ove dve anegdote da bi gurnuo prst u oko zlosrećnom Doronjskom ili tadašnjoj Saveznoj skupštini što se nisu usudili da "Starom", kako su oni od milošte Bravara zvali, štogod prebace, jer se za takva prebacivanja gubilo mnogo više od funkcije i privilegija. Šalu na stranu, držim da ove anegdote, iako je u obe glavni junak Bravar, posle drvodelje Isusa iz Nazareta, najuspešniji zanatlija u meni poznatoj svetskoj istoriji, ne govore zapravo o njemu, nego o nama. Zato sam, na početku, i upotrebio taj čudni, ne znam koliko u legitimnoj nauci dopustiv, izraz etno-politička anegdota. Verujem, dakle, da u nekoj kolektivnoj psihologiji srpskog naroda ili, što govorio Bravar kad smo već na njemu, "pa i šire", čitavog ovog tla, postoji sklonost, a ostavićemo istoričarima i antropolozima da se spore kako je ona nastala, ka virtuelizaciji stvarnosti, ka ignorisanju stvarnosti i njenih uporišnih mesta i institucija. U obe ove priče, jednom ignorisanjem istine a drugi put ignorisanjem institucije stvoreni su po jedan virtuelni čovek i jedan virtuelni državni akt a da se oni koji su, po prirodi mesta na kome su, tome ni najmanje nisu usprotivili. Prividno oni su bili realisti. Pred silom oličenom u Bravaru, njima nije ni padalo na pamet da štite niti instituciju istine i niti instituciju Ustava kao paradigme državnosti. U drugoj ravni, međutim, onoj koja pretrajava i uspostavlja most između različitih epoha i generacija jednog naroda, oni su upravo izdali realnost. Jer, pristavši na živi pesak fikcije oni su izmakli tlo pod nogama ne samo sebi, to nas se konačno i ne tiče, nego i svima nama dodajući po jednu šuplju ciglu u zid virtuelne stvarnosti kojom sebe okružujemo. Upravo tu, u nepoštovanju dveju osnovnih institucija suštine i forme, odnosno poretka, a to su istina i država baš i leži mogućnost da na javnoj sceni opstojavaju likovi poput junaka naše odjavne špice, Milića o Mačve, i to ne samo da opstojavaju nego i da imaju politički uticaj. Ne zaboravite, poštovani slušaoci, da je predmetni slikar imao priliku da pozdravi bijeljinsku skupštinu u trenutku kada je ona trebalo da se opredeli da li će, a stvari su se na kraju krajeva na to svele, nama, takozvanoj SRJ, uvesti sankcije. I, kao što znate, uvela nam ih je. I, tako, dok sankcije traju - uzgred ima se utisak da su saradnici g. Miloševića hrabriji od Bravarevih jer su se bar usudili da mu kažu da su sankcije uvedene - dakle, dok sankcije traju i cena marke na crnom tržištu nebeskog naroda iz dana u dan skače, postajući tako sve bliža prostoru bivstvovanja tog naroda, naši političari sve više gube kontakt sa stvarnošću kao da se trude da naravoučenije mojih anegdota što više potvrde. Pođimo redom, prvo od formalnog šefa ove sakate države, našeg omiljenog pisca, koga u svakoj od emisija po jednom opaučim tako da sam već dosadio ne samo vama nego i samom sebi, pa vam obećavam da ću mu sledeće nedelje dati pauzu, naravno, ako nešto kapitalno ne odvali. Ove nedelje g. Ćosić se proslavio intervjuom televizijskoj stanici SKY. Nastupao je u obe funkcije, i u funkciji predsednika takozvane SeReJot i u funkciji portparola g. Miloševića. U ovoj potonjoj funkciji tresnuo je celom svetu u lice da odbija prisustvo međunarodnih posmatrača koji bi nadgledali bosansko-jugoslovensku granicu i obećani prekid vojne i logističke pomoći Srbima u Bosni. Kada sam čuo ovu vest, pomislio sam da ga je g. Milošević zadužio da tvrdi nekakav pazar, da, na primer, ovim odbijanjem zapravo uslovljava postavljanje istih posmatrača na hrvatsko-bosansku granicu ili, pak, traži neke ustupke za nas od strane međunarodne zajednice. Kad, ono jok! Kada sam video ceo intervju, zapanjio sam se. On je posmatrače odbio onim argumentima koji se mogu sažeti u njegovu i g. Miloševićevu omiljenu rečenicu: "Srbija se saginjati neće!". Da u to nema nikakve sumnje potvrdio je i sam g. Milošević u razgovorima sa žurkinom. Na ovu političku nepismenost, nadovezala se, u istom intervjuu, još jedna. Govoreći sada, valjda, kao šef države, g. Ćosić je na razumno pitanje novinara: "A zašto ste tako zagrizli u Vens-Ovenov plan i toliko prihvatili, gurali i pritiskali Srbe u Bosni kada se sada vidi da je to bio ćorak?", odgovorio: "Znate, mi smo bili pod ogromnim pritiskom međunarodne zajednice. Imali smo pouzdane informacije da se priprema vojna intervencija i do nas je stigao čak i dan i čas početka vojne intervencije. Nismo mogli da verujemo da jedna tako velika sila i tako ozbiljna država kao što je Amerika može da laže!" Na ovakvu izjavu g. Ćosića mogu samo da kažem: "Mašala!" No, dobro, 'ajd' i da razumemo da je aktuelna vlast zbunjena i iznenađena načinom na koji se pokazalo da je pogrešno odigrala karte u ovom deljenju u bosanskom pokeru. Kao da su se preigrali nadmudrujući, mislili su oni, samog đavola. Oni, koji sami nikada nisu verovali u demokratske izbore, nisu ni mogli da pomisle kakav će utisak na međunarodnu zajednicu ostaviti referendum bosanskih Srba i njihova čvrstina i odlučnost. Aktuelna vlast koja i sama, virtuelizujući demokratske institucije, nikada nije u njih verovala pogrešila je potcenivši njihov značaj u civilizovanom svetu. Ako na to dodamo sklonost g. Ćosića ka paničenju u kritičnim situacijama, ovakva izjava je i razumljiva, mada i dramatično neozbiljna u svojoj infantilnoj iskrenosti. Međutim, nikako nije jasno šta radi ona druga strana političke scene, takozvana opoziciona. Ako i razumemo ćutanje SPO-a, Građanskog saveza, DS i nestranačkog dela DEPOS-a kojima sada ne preostaje ništa drugo nego da se pokriju ušima jer su jedno par nedelja izigravali avangardu političkog mišljenja g. Miloševića, nikako nije jasno zašto se DSS, SLS i druge manje opozicione grupacije, koje su bile protiv potpisivanja Vens-Ovenovog plana ne koriste nastalom situacijom. Ukratko, zašto opozicija ne radi svoj posao, pitam se ja? Njen jedini posao je da napada vlast. Ovog puta vlast se stvarno "nacrtala". Prvo i osnovno može je se do mile volje maltretirati za nekompetentnost u vođenju države. Niti su uspeli da spreče sankcije niti su doprineli rešavanju bosanske krize. Ako su već hteli da izvrše zaokret što ga nisu uradili ranije da spreče sankcije. Ako to nisu hteli već su na Vens-Ovenov plan pristali pod pritiskom onda su obični magarci jer su morali da umeju da ocene da svet nije spreman da interveniše vojno. Zato su valjda i na vlasti. Umesto toga su išli na celodnevne ekskurzije u "Rajsku dolinu" potežući čak i jednog Micotakisa da se smuca po bosanskim gudurama, a i jednog uglednog pisca da pred zoru drži političke govore kojima nije vičan. Ukratko, prosuli su sirće. Konačno, čak i ona opozicija koja je duvala u Miloševićeve diple, ima pravo da ga na temu nekompetentnosti guši i davi jer je on, a ne ona, na vlasti. Umesto toga, ništa! DS i dalje trubi da Vens-Ovenov plan valja prigrliti kao čedo rođeno edabi sprečili Amerikance da smisle nešto gore, kao da oni išta mogu da smisle. Sve i da mogu, to nije posao DS. Ona treba i mora da gg. Ćosića i Miloševića stalno propituje dokle će Srbija, ne saginjući se, da gladuje. Da li ćemo umreti na nogama, ali od gladi? U isto vreme DSS koji je izgradio savršenu političku poziciju tokom kritičnih dana bosanske krize, kao da čini sve da je proćerda. žuveni slogan "Vens-Ovenov plan nije Biblija." u koji je subsumirana politička pozicija DSS-a je valjalo pretočiti u konkretnu politiku. Ovu rečenicu može, kao što i jeste, da prihvati i koristi i general Mladić. Ona se, međutim, može pretvoriti i u aktivnu nacionalno-demokratsku politiku kakvu DSS pretenduje da vodi. Politiku kojom bi se Miloševiću oduzeo oreol patriotizma i dostojanstva ali i ukazalo na njegovo neodgovorno vođenje zemlje, pre svega Srbije proper, gde se uostalom i nalaze birači g. Koštunice. Umesto toga smo dobili sastanke sa Koljevićem, saopštenja u kojima se citira vladika Nikolaj Velimirović i višenevnu posetu Kosmetu tokom koje se g. Koštunica nije sastao ni sa jednim šiptarskim političarem. Da li će ovakva politika oduzeti Arkanu onih 17.000 birača na Kosmetu ili Šešelju podršku u Bosni, ne znam. Znam međutim da se pozicija u Srbiji proper, a pogotovu u gradovima, gde su stotine hiljada birača, ozbiljno ljulja. Unuka popa Momčila, građansko-opoziciona znamenitost Vračara, već preti da će pokrenuti akciju da DSS izbaci iz Smiljanićeve ulice. Svako ko potceni Vračarske birače koji su jedini do nogu potukli ne samo SPS nego i DS može da se, ako pretenduje na građanske birače, nađe u grdnoj neprilici. Zli jezici po Vračaru već pričaju da mačak Draža preti da u znak protesta napusti sedište Stranke i sa mačkom Milenijom, ljubimicom g-đe Karamarković, provede leto u nekoj od obližnjih avlija, čekajući dalji razvoj događaja. Kako mačak Draža ne voli da se zimi švaleriše po avlijama, DSS-u preostaje da do zime promeni politiku jer će inače Draža naći novi salon u kome će dremati. Istaknuto glupave poteze je ove nedelje povlačila i reformistička opozicija ili "bezideološki titoisti" kako ih beogradski zlobnici zovu. U saradnji sa Fondom za humanitarno pravo, koji, u okviru svojih aktivnosti, pomaže i porodice naših građana muslimanske veroispovesti koji su kidnapovani iz voza na delu barske pruge koji prolazi kroz bivšu BiH, organizovana je poseta g. Miloševiću. Poseta je, verovatno, trebalo da predstavlja pritisak na naše aktuelne vlasti da bar nešto preduzmu za njihovo pronalaženje ili bar kažnjavanje njihovih krvnika. Scenografija, to bi još valjalo proveriti da li prema zamisli izvršnog direktora fonda g-đe Nataše Kandić, je podsećala na scenografiju trga "Venticinque del maio " (Trga 25. maja) u Buenos Airesu gde su majke nestalih u policijskim progonima (dissaparacidos - na španskom) nedeljama noseći njihove uveličane fotografije demonstrirale i, misle politički analitičari, pripremile teren za pad argentinske vojne hunte. Grupu članova porodica naših dissaparacidos-a, koji su poput argentinskih nosilili slike svojih bližnjih je, dakle, primio g. Milošević. Skupu su, mimo resornih ministara, prisustvovali i nerazdvojni Kertes i Brana Crnja, koji su kanda svratili kod g. Miloševića na kafu, pa eto naišli i na njegove goste ali i neizbežni g. Vučelić, valjda kao simbol TV Bastilje. Ne znam kako je stomak nesrećnih članova porodica ovo izdržao, moj pored ekrana je to jedva podneo, ali je zato to g. Milošević fantastično iskoristio za dalje uzdizanje svog medijskog imidža. Bio je apsolutno sjajan, pretio je nesposobnim ministrima, pretio navodno nepoznatim kidnaperima i garantovao svakom građaninu Srbije bezbednost. Jednom rečju sjajno, što je Bastilja naveliko i nadugačko razglabala. U normalnom svetu ovakvi marketinški potezi se plaćaju debele pare, a g. Milošević ga je, od Fonda za humanitarnu pomoć, dobio džabe. Mašala! Za kraj, kao i prošli put, moja novopronađena omiljena tema - nova crkvena stranka. Ovog puta crkvena politika se, još uvek izmičući institucionalizaciji, oglasila kroz saopštenje Arhijerejskog sabora. Mitropolit Amfilohije je nastavio svoj uspon postavši član Sinoda - praktično vlade - SPC. Samo saopštenje, pak, gađa sa obe strane Drine. Podržava prekodrinske Srbe u njihovom traženju državnosti, a ovde raspaljuje po onima "koji su nas do ovde doveli", ma ko to bio. Saopštenje uglavnom pokreće političke teme na način kako smo to i prošli put predviđali i u tom smislu ne donosi ništa novo sem što Crkvu učvršćuje kao autonoman centar političke moći. U takmičenje za političku poziciju "savesti nacije" se, dakle, uključuje i Crkva opasno ugrožavajući g. Koštunicu. Teško je predvideti ko će se bolje u tom takmičenju snaći ali ne mogu a da se ne setim jednog dijaloga druga Kobe i njegovog ministra spoljnih poslova Molotova koji se odigrao krajem rata, negde 1944. uoči ulaska sovjetskih trupa u Poljsku. Koba je, stojeći nad ratnim mapama razmeštao svoje divizije, a Molotov mu je nešto čantrao glede njihovih namera da na vlast u Poljskoj dovedu komuniste kroz čuveni Lublinski komitet koji je kasnije postao poljska vlada, iako je legalna vlada postojala u Londonu. Molotov je u jednom trenutku rekao: "I papa se protivi!". Staljin je ne dižući pogled sa mapa, skoro odsutno, pitao: "A koliko papa ima divizija?". U našem slučaju papa možda nema baš divizije, ali ima ogromnu moć među ratujućim narodom u Bosni i ugled pojedinih vladika, a pogotovu Atanasija koji je, gotovo sam, spasao hercegovački front od raspada. DSS, bar koliko je meni poznato, nema za sobom ovakve uspehe. Završavajući emisiju, pročitaću vam jedan citat, citat iz kritike jedne knjige. Citat glasi: " ...(knjiga je) nepatriotska zato što ona potpiruje nacionalnu sujetu, uverenje da smo mi "izabrani narod", da treba padati na kolena pred guslama i u ekstazu pred junaštvima Kraljevića Marka, danas kada je više no ikada potrebno da se ostavimo deklamacija, da računamo trezveno, sa cinjenicama, prema onome šta smo odista i šta u stvari imamo, ne osvrćući se na studenu i mračnu prošlost našu, no vodeći računa o našem "biti ili ne biti", o sadašnjici koja je strašna i o budućnosti koja preti da bude još gora, ako se i dalje budemo ljuljuškali samoobmanama i frazama..." Nije loše, a? Verovatno ste pomislili da je to neka aktuelna kritika neke aktuelne knjige nekog Milića od Mačve ili Enrika Josifa? Ne, poštovani slušaoci, ovo je bio citat iz prikaza knjige "Kako nas deca uče" izvesnog Sretena Pašića. Prikaz je objavljen u "Srpskom književnom glasniku" tom VI, 1902. godine! Napisao ga je Jovan Skerlić. Kao što vidite, ova bolest je starijeg datuma. Ostavljajući vas sa tim mislima, želim vam prijatno. Ovo je bila "Srbotopija", govorio vam je Milan Božić.

srbija.1480 milan, 21 Jun 93

[Emitovana 5. juna 1993.] Srbotopija 9. Dobro veče poštovani slušaoci, danas je subota, 5. jun 1993. godine, ovo je "Srbotopija", govori vam Milan Božić. Nema običaj da obećavam, ali sam, eto, prošle subote taj običaj izneverio i obećao vam nešto. Ako se sećate obećanje se ticalo jednog pisca koji je, tada još uvek, bio predsednik takozvane SeReJot. Redovno otrcavanje predmetnog bilo je tako reći zaštitni znak ove emisije. Osetivši da to može postati i dosadno, prošle subote sam vam obećao da ubuduće neću krpiti bivšeg putnika sa lađe "Galeb". Istina, koliko se sećam, najavio sam da ću obećanje prekršiti samo ako predmetni pisac tokom ove sedmice odvali nešto kapitalno. I, eto, već od ponedeljka sam bio u strahu da obećanje neću uspeti da održim ni jednu celu sedmicu, ni jednu celu emisiju, jer bi, već danas, morao da ga prekršim. Sve do prekjuče, a kao što rekoh, počev od ponedeljka, bio sam kao na iglama. Pukli su ga u Skupštini, valja nešto opričati mislio sam. Ali sa druge strane, nisam mogao da kršim dato vam obećanje, a on ni da prozbori nešto, a kamoli da odvali. I, taman kada sam se već spremio da obećanje prekršim i počeo da izmišljavam neko opravdanje koje ću vam dati, eto meni spasa. Ipak se oglasio! S neba palo, zu himeln gefahlen!, štono bi Nemci rekli. I tako me je, sada već bivši predsednik SeReJot spasao da ne prekršim datu reč. Tako su sve ovce na broju. A da li je vuk sit? E, to već ne znamo! Istina i Vuk se potrudio da donese spas s neba g. Miloševiću kaogod što je to meni doneo g. Ćosić. A i g. Milošević se, kao i ja, bogami načekao. Mora da je ona četiri sata, od pola sedam do pola jedanaest uveče, bio, kao i ja od ponedeljka do srede, kao na iglama. Verovatno je strepeo da li će demonstranti učiniti nešto korisno. Prvo su mu javili da je g. Vakić, bokser i vojvoda, poslanik SRS u Saveznoj skupštini udario ili, kako sam Vakić kaže: "neoprezno odgurnuo Mihaila Markovića (ali onoga koji nije iz SPS) pruživši mu tako priliku da padne u nesvest". Potom su mu verovatno javili i da su se ispred Skupštine okupili demonstranti. "Eto prilike da se zabuši jučerašnje najurivanje Ćosića", verovatno je zadovoljno pomislio g. Milošević. Zatim su mu, verovatno opet, javili da je demonstranata malo, pa se čovek, bar ja tako mislim, razočarao. Odmah potom je stigla vest da je g. Drašković sa gospođom došao pred Skupštinu, i, eto njemu radosti, ipak će se štogod razbiti. Mora da ga je nasrtljivi, ali ne preterano politički pismen Šef policije, već gušio zahtevima da mu odobri da pošalje Specijalnu brigadu i, ionako malu grupu od najviše dve hiljade demonstranata, razbije. "žekaj malo" mora da je u sebi govorio g. Milošević, "pusti čoveka da štogod napravi pa ga tek onda zgrabi, kakva korist od razbijenih demonstranata ako i oni pritom nešto ne razbiju." Onda je došla vest da je Vuk ušao, a vlasti bi rekle provalio, u Skupštinu, jer je na vratima dobrano raspalio jednog policajca. G. Milošević mora da je poskočio od radosti, mada, zli jezici bar tako pričaju, izgleda da je Vuk policajca samo gurnuo, a neko drugi ga u gužvi tresnuo, ali da je to zarad radosti g. Miloševića i imidža g. Draškovića, potonjem pripisano. Svejedno. "Kurjak je upao u Skupštinu" javili su g. Miloševiću. Kad, pola sata kasnije, opet javljaju da je Vuk, iako je napolju kažu mlatnuo jednog policajca, što sada vidimo da je pod sumnjom, unutra bio sasvim pitom. Jes da je g. Dačića najurio iz prostorija poslanika svoje stranke gde ga je zatekao kako nešto muva i domunđava se, ali Bože moj, ni g. Milošević se baš ne bi obradovao kada bi Mihajla Markovića, ali onog koji nije iz SPS, zatekao kako se smuca po prostorijama poslaničkog kluba SPS domunđavajući se, recimo, sa Bidžom. I tako je g. Drašković, na kraju krajeva, izašao napolje nikog ne ubivši niti udarivši, čak ni Borislava Jovića. Nemojte sada da me pitate: "Koji Jović?". Sokolović je, pak, već dobrano počeo da gubi nerve i spremao se da razjuri demonstrante koji su, onako, od dosade i duga vremena, pocepali i zastavu, iako na njoj nije bilo petokrake. Bar da su je docrtali pa zatim pocepali zastavu, pa da ih čovek i razume, al ovako? I kada već ni Miloševićeve pretnje ni Bogdanovićeva pribranost više nisu pomagali, i malo je falilo da Sokolović razjuri neuspešne demonstracije, na plato ispred Skupštine je pao mrak, a sa njime se pomračila i nečija svest ili nečija savest ili oboje. Da li je Bogdanović tu doveo neke pribranije policajce od Sokolovićevih, koji su onako u civilu, dezorganizovane demostrante "koordinisali", ukazavši im šta bi mogli da porazbijaju, a njihovu neodlučnost razbili sa par udaraca pendrecima i suzavcem koji te večeri nije šteđen, ili je Vuk izgubio nerve pomislivši da će još jedno prelepo veče proćerdati a vlasti se ne dokopati, teško je reći. Tek, svejedno kako bilo, negde između deset i jedanaest demonstranti su dobrano porazbijali prozore i još koješta na jednom krilu Skupštine, a specijalci su izveli jednu pokaznu vežbu i razjurili društvo. Grupa je još neko vreme jezdila ulicama Beograda predvođena Vesnom Pešić, koja je, biva, bila te noći bezidejna i, ne smislivši ništa pametno otišla kući a g. Draškovića sa porodicom i poslanicima otposlala u sedište Stranke. Da mnogi od demonstranata nisu bili premlaćeni, iskamenovani i ugušeni suzavcem i da na pločniku nije ostao nesrećni policajac, stvar bi se mogla smatrati čak i sociološko-psihološki poučnom. Neodoljivo je podsećala na neku opera-u buffo ili na neki Grande Guignolle u kome manihejske sile vuku konce tužnih ili smešnih, već kako ko vidi, lutaka koje na političkoj pozornici ponavljaju već unapred određene pokrete, ni same ne znajući kakvo je značenje tih pokreta i da li ono uopšte postoji. Ovako, stvar se svela na balkansku tragikomediju sa pucanjem, jer pevanja nije bilo pošto je policija oduzela, našoj opoziciji tako drago, ozvučenje. Scena je, uostalom, izgledala baš kako treba. Oblaci suzavca nad centrom grada, razbijeni prozori na Skupštini, prevrnute žardinjere po ulicama i izvaljene gomile granitnih kocki. Ovo poslednje, mislim na granitne kocke, mi nikako ne ide u glavu jer, bar koliko znam, nigde u blizini Skupštine ne postoji granitna kaldrma. Sve se nešto mislim, more da vlasti nisu, u svojoj preterano revnosnoj "koordinaciji" demonstranata, doturile i jedno dva kamiona kamenja? Bilo kako bilo, g. Milošević mora da je bio prezadovoljan. Razbojište na ulici koje je TV Bastilja snimila do u detalj, ostavljalo je u dušama njenih zatočenika i sliku i zebnju baš kakvu njeni čuvari vole. Uzgred, poštovani slušaoci, ne znam da li ste primetili, kakve je savršene snimke tuče demonstranata i policajaca obavijenih oblacima suzavca, emitovala TV Bastilja. I to snimke napravljene po noći uz ulično osvetljenje. Mora da su nabavili neke specijalne, veoma osetljive čak i na malo svetlosti, kamere. Valjda je i to spadalo u osavremenjavanje policije koje je onako zdušno, pred parlamentom, branio g. Bogdanović ukazujući uvaženim poslanicima kakvim se sve podlim sredstvima služio g. Ćosić kada je generalima provlačio kroz uši, po njemu bespotrebno, a sada lepo vidimo koliko potrebno, jačanje policije. Mora da Bastiljini kamermani vežbaju zajedno sa pripadnicima Specijalne brigade. Možda oni imaju već gotove snimke i svih budućih demonstracija, ako ih planiraju u nadolazećim gladnim godinama. I, eto, opet moram da se izvinim na digresiji. Dakle, g. Milošević mora da je bio prezadovoljan. Zemlja u političkom i ekonomskom slomu i u totalnoj međunarodnoj izolaciji, beda na sve strane, grub promašaj povezan sa zalaganjem za Vens-Ovenov plan, parlamentarni polu-puč iliti najurivanje šefa države na najbrutalniji način, a povrh svega udarac koji je opozicionom poslaniku zadao poslanik njegovog koalicionog partnera; sve su to bili elementi pred kojima bi se zaljuljala i mnogo jača, umešnija i legitimnija vlast. G. Milošević se tih dana tako lepo "nacrtao" opoziciji da je ovoj preostalo samo da sedne i do u detalj smišlja i kombinuje kako da ga kinji i muči. Odjednom, dolazi ovaj dar s neba koji mu je podario g. Drašković. Dok je naš omiljeni pisac ostao i bez strepnje i bez nade, g. Miloševiću se strepnja pretvorila u nadu. Mašala! Savršeno svestan pilećeg političkog pamćenja naroda kojim vlada, koji čim prenoći zaboravi šta je bilo juče, g. Milošević je zadovoljno trljao ruke znajući da će događaji od utorka izbrisati iz pamćenja nacije sve prethodne političke događaje. Uostalom, ko danas, recimo, pamti o čemu se radilo na onim skupštinama po Bosni brdovitoj na koje je u pola noći jezdio kurir Vlatko u pratnji Micotakisa. Ili je bilo obrnuto, eto, već sam zaboravio. Međutim, valjalo je predstavu dovršiti, g. Draškoviću se revanširati. G. Milošević je savršeno dobro znao da g. Draškovića ne može ostaviti da tek tako, u gluvo doba noći, sedi u sedištu stranke ne znajući šta da radi pošto je g-đa Pešić otišla kući na spavanje. Znao je, osim toga, jer je g. Milošević ipak čovek sa marksistički obrazovanjem, sve iako nije baš pravoverni marksista, kako njemu i njegovoj stranci neki zlobnici iz SKPJ, ljubomorni na njegove izborne uspehe, spočitavaju. Znajući, dakle, koliko je važno dijalektičko jedinstvo suprotnosti, g. Milošević nije mogao sebi da dozvoli da se ne revanšira svom suparniku koji mu je tako dragocen kao opozicionar, kao druga polovina njegovog političkog bića. E, tu je, izgleda malo preterao i loptu, koju je sigurno imao u nogama, opet nespretno izbacio u polje, vrativši je u igru u kojoj je on i dalje najbolji igrač, ali ipak. Elem, kao što mu se to već više puta dogodilo, g. Milošević je sigurnu pobedu pretvorio u tešku borbu za dva boda. Da li na to utiče njegov nagao temperament, loša procena da jednim udarcem može smrviti protivnika ili pak odsustvo one marksističke svesti o potrebi održanja dijalektičke borbe suprotnosti koju sam mu ja, možda ipak pogrešno, pripisao, ne znam. Bilo kako bilo, tek, negde iza ponoći, g. Milošević je uputio intervencijski vod da prihapsi g. Draškovića i suprugu. Naoko sve je delovalo normalno za režim socijalističkog tipa u terminalnoj fazi. Policajci su malo mlatili eventualne slučajne prolaznike, koliko da pokažu na kome je ostalo bojno polje, a onda su se zaputili u sedište SPO na Terazijama. U prvom trenutku mi je palo na pamet da je tok akcije za spasavanje časti g. Draškovića sasvim normalan. Valjalo mu je ukazati počast i jednim hapšenjem pokazati koliko je on važan. Policajci su, međutim, bez ikakvog naloga, provalili u prostorije stranke, pokupili i Draškoviće i nešto poslanika, koje su istina kasnije pripustili kada im je objašnjeno da se to ipak ne radi i da je u čast uvođenja parlamentarne demokratije u Srbiji, g. Milošević odlučio da, bar za sada, poslanike ne hapsi. Zatim su, kako izgleda, g. Draškovića i suprugu premlatili, ili ih, čak iako su brojne i kontradiktorne izjave čelnika SPO netačne, barem tukli. Povrh svega, javno tužilaštvo je sutradan podnelo zahtev Ustavnom sudu da zabrani SPO, a juče je i istražni sudija počeo istragu za teška krivična dela povezana sa nasilnim rušenjem ustavnog poretka protiv bračnog para Drašković. Ako je akcija hapšenja još i mogla delovati kao preterano revnosno ispunjavanje naređenja jer naša policija i nema naviku da se drukčije ponaša prema građanima, ovo drugo, pokušaj zabrane i pokretanje krivičnog postupka, svakako nije moglo da se desi bez odobrenja g. Miloševića. Da li je preigrao ili stvari u zemlji, a da mi to ni ne znamo, stoje tako loše da čak ni ukrasnu opoziciju sebi ne sme da priušti, teško je reći. Bilo kako bilo, brutalno hapšenje porodice Drašković i policijsko-pravna akcija koja se protiv njih i njihove stranke vodi, praktično su ih rehabilitovali za nepromišljeno stavljanje na čelo za tuču raspoložene grupe ispred Skupštine. Igra je ponovo postala interesantna. Javnost se od prvog šoka koji je izazvao Vukov napad na Skupštinu i njegovo lutanje ulicama Beograda u cilju buđenja usnulih sugrađana, već oporavila i saosećanje sa progonjenim i mučenim je počelo da jača. žak se i preostatak demokratske opozicije koji se prvih dana držao po strani, da li iz neke kalkulantske procene da se iz propasti Vuka nešto može ušićariti ili tek iz pukog straha, počeo da pribira i dolazi sebi polako pojačavajući vatru usmerenu ka brutalnoj i na sve spremnoj vlasti, iako je taj isti preostatak demokratske opozicije, maltene prekjuče za to isto, samo prećutno, optuživao Vuka. Takođe, juče se aktivirao i međunarodni faktor. Turista sa Pala, g. Micotakis se juče jednim pismom obratio kako sam kaže "svom prijatelju" g. Miloševiću zatraživši da se Vuk i Danica puste iz zatvora. Sasvim je jasno da bi neki gest poput abolicije ponovo g. Miloševiću vratio inicijativu, pa mu g. Micotakis nudi i formalnu odstupnicu koja se zove "međunarodni pritisak". On, naravno, na aboliciju ili nešto slično, mora da pričeka još neko vreme dana dok se optužba ne nagoji i ne izreklamira na TV Bastilji a i javnost smiri, kako bi efekat oproštaja u očima puka bio što veći a gužva koju će izazvati puštanje što manja. Kao dobar igrač g. Milošević zna da ne sme da smanjuje broj karata u igri jer onda preostale karte postaju jače. Kao što mu Šešelj valja u borbi protiv demokratske opozicije, tako mu i Vuk može jednog dana zatrebati u borbi protiv Šešelja. Sa druge strane, u već pomenutoj dijalektičkoj borbi suprotnosti koja se može voditi i u pojedincu samo što onda psihijatri upotrebljavaju jedan drugi izraz, g. Miloševića vodi i jedan drugi, sasvim zdravi politički instinkt. Taj instinkt mu nalaže da protivnika uništi do kraja, odmah i brzo kao što je to učinio sa prvim predsednikom takozvane SeReJot koji nije pretrajao ni punu godinu. Tako je postalo sasvim jasno da politička, a s obzirom na svedenost stanja u kome smo, i celokupna sudbina Srbije zavisi od dva bića koja se u g. Miloševiću bore. Jedno je racionalno, a drugo iracionalno. Jedno je hladnokrvni pokeraš, a drugo bokser nokauter koji uvek ide na jedan, odlučujući udarac. Koje će od ova dva osećanja kod g. Miloševića preovladati, ostaje da vidimo u sledećim danima. I, dok čekamo na ishod ove gigantomahije, da vidimo šta se desilo sa piscem koga pomenusmo na početku emisije ali ne i dalje, iz čega se lepo vidi zašto je g. Miloševiću bila korisna furtutma sa Vukom. žak je i meni, koji imam pamćenje pa i zlopamćenje slona, za trenutak skrenuo pažnju. Kao što znate pisac se vratio u svoj dom na Dedinju, ne znam da li i sada taksijem i o svom trošku, i kako reče g. Šešelj: "Ponovo možemo očekivati od njega puno lepih knjiga kao što su one koje su nas nadahnjivale." Kako ja ne delim visoko mišljenje koje g. Šešelj ima o književnom delu g. Ćosića ja se istim, mislim na književno delo, u ovoj emisiji neću ni baviti nego ću se osvrnuti na njegovo političko delo koje, držim, nema veću nego možda čak i manju vrednost od njegovog književnog dela ali, i to na žalost, pošto je bio šef države, ima veliki značaj. Da vidimo, dakle, kako je g. Ćosić sa svojim proslavljenim savetnicima, napustio Palatu federacije na Novom Beogradu a izgleda i reprezentativnu vilu u Dobanovcima, i kakve je neposredne političke posledice to ostavilo za sobom. Kao što vidite odlučio sam da komentarišem samo ovonedeljna događanja. Uzroke Ćosićevog pada i političke rezultate njegovog predsednikovanja ostavljam za neku drugu emisiju kada se, kako to istoričari vole da kažu, stvori "istorijska distanca". Naravno, kod nas se ona ne meri decenijama kao u svetu, već pre nedeljama. Kako je g. Ćosić smenjen, tehnički gledano, znamo više nego dobro. Gledali smo to u direktnom prenosu. Šef države je, mislim da je to i rekao neko od opozicionih poslanika, izgubio partiju kontumacijom, jer se nije ni pojavio u sali. Neko će reći da je bio u pravu što se nije pojavio, jer u onu odvratnu atmosferu jedan čovek od dostojanstva ne sme ni da priviri. Ako, međutim, pokušamo da ostavimo emocije po strani, na šta ja u ovoj emisiji možda i nisam obavezan, ali šef države to svakako jeste, ja ipak mislim da je grdno pogrešio i to ne sa stanovišta njegove umišljene istorijske veličine, već sa realno političke tačke gledanja što će dalje, pokušaću da vam objasnim i kako, ukazati i na neke ozbiljne poremećaje u srpskom političkom biću. Kao što znamo gg. Božović, Minić i Bogdanović su akciju pripremili i sproveli je veoma brzo što su mnogi komentatori shvatili kao znak arogantne bahatosti i brutalne efikasnosti. Ja pak držim da je po sredi nešto sasvim drugo. Brzina i grubost akcije za rušenje Ćosića upravo govore o nesigurnosti sa kojom je vlast ušla u realizovanje operacije. Oni su praktični ljudi i pre svega broje glasove. Poznato je da je majka govorila Kobi još pre sedamdeset godina: "Sine Koba, ne sekiraj se što razni intelektualčići kao što su Trocki, Buharin, Zinovjev, Kamenjev, Rikov ili Tomski tebe uvek nadgovore. To nije važno. Važno je ko glasa. Pa čak ni to nije najvažnije. Najvažnije je ko broji glasove." Svesni, što bi Hegel rekao, ove lukavosti svetsko- istorijskog uma Staljinove majke, koordinatori i arhitekti ove akcije su, takođe, ovog puta zbog prisustva dosadne i nasrtljive opozicije, bili svesni i da se ne mogu osloniti na vešto brojanje glasova, pa su se morali osloniti na samo glasanje. E, tu nisu stajali baš najbolje. Glasanje, ono glavno, je tajno, a oni su i na javnom imali jedva šest-sedam glasova više od potrebnog broja. Brzina akcije je stoga bila neophodna da bi se kolebljivci, a takvih mora biti, naterali da glasaju u čoporu i brzo. Setite se samo mnogih neubedljivih uzvika "za" kada ih je g. Božović prozivao, posle jedine pobede opozicije tog dana, kada se g. Mićunović izborio za tzv. roll call vote, kako Angloamerikanci zovu glasanje prozivkom. Iz boje i tona njihovih uzvika se zapravo razabiralo da oni ne izgovaraju "Za!" već više nekako da "Tako treba!". I, tu, u toj slici nesigure ali baš zato bahate parlamentarne većine koju ima protivprirodna koalicija, i leže osnovni razlozi što ja Ćosićev nedolazak na teren smatram političkom greškom koja nije samo greška, već i govori mnogo o prirodi njegovog političkog bića. Prvo, postojala je, mada mala ali ipak sasvim razumna, šansa da se neko od kolebljivih poslanika u Veću građana jer mi ono drugo, kao delegatsko, deluje mnogo čvršće i surovije, ipak predomisli, i Ćosić preživi. Sve i da se konačno tajno glasanje izgubi, bilo bi dobro da se vidi da je na tajnom, recimo, glasalo jedno pet poslanika manje nego na javnom glasanju, pa nek oni posle istražuju ko je izdao. Drugo, da je na sednicu Skupštine ipak došao on je mogao da ono saopštenje dato Tanjugu, ali u znatno doteranijem obliku prilagođenom govoru - Boga mu, valjda Sveta Stojanović to ume da uradi! - izgovori poslanicima i celoj srpskoj javnosti, koristeći upravo TV Bastilju, umesto da joj dopusti da u celom njegovom saopštenju akcenat baci na onu ironičnu rečenicu "Jeste, kršio sam Ustav, radeći mnogo više nego što to on od mene traži!" koju je bagra sa TV Bastilje, naravno, interpretirala kao njegovo priznanje optužbi. Treće, njegov dolazak na sednicu bi ojačao posrnuli duh opozicije i omogućio joj da stvar, eventualno, prolongira za jedan dan i time animira bar deo demokratske javnosti koja bi, bez obzira na odsustvo simpatija za g. Ćosića koji joj je mnogo zla načinio kolaboriranjem sa aktuelnom vlašću, to umela da bar malo iskoristi, ne da njega spase, već da stvar demokratije u Srbiji ojača. I, četvrto, poslednje, ali ne i najmanje važno, u stvari najvažnije. G. Ćosić je, dolazeći na čelo države pa i kasnije, ne jednom izjavljivao, kanda želeći da se na navodno suptilan način distancira od g. Miloševića, da je on na to mesto došao ne "poradi sebe" već "poradi naroda svoga". G. Milošević bi na to rekao da se "za narod može žrtvovati sve osim samog naroda". Kako ne vidim razloga da se g. Ćosić sa ovim, bar načelno što bi rekao g. Koštunica, ne složi, onda je on bio dužan da političku igru igra do kraja, a ne da se ponaša kao uvređena princeza koju neki krilni ađutant Njegovog imperatorskog veličanstva nije pozvao da sa njim zaigra prvu igru na balu. Bio je dakle dužan da do kraja brani prostor slobode i demokratije koji je stvoren oko njega. Naravno, poštovani slušaoci, ja ni ne pomišljam da je g. Ćosić neki zatočnik slobode i demokratije. Taman posla. Ali sama okolnost da se oko njega stvorio alternativan, možda mali i slab ali ipak, centar moći, za koji je g. Milošević zaključio da se mora ukloniti, svedoči da to jeste deo procesa osvajanja prostora slobode i demokratije. žim postoje nezavisni centri moći to jeste nekakva osnova za demokratiju. Nedovoljna jer to mogu biti i suprotstavljene oligarhije, ali da li to jesu ili nisu pokazuje upravo njihovo delanje, a ne govorenje. Zemlja u kojoj postoji samo jedan centar moći, makar na vlast došao najslobodnijim izborima, ne može biti demokratska. Ćosić, međutim, nije ostao na visini tog zadatka i time je odao svoju pravu političku prirodu u potpunosti demantujući političku orijentaciju koju je, bar verbalno, zastupao tokom svog kratkog i neuspešnog mandata. Ono čemu smo u Skupštini prisustvovali nije "tužan kraj priče" što rekao onaj nesrećni Unkovićev pacijent u nekoj od bivših Skupština Srbije, to je naprosto poslednji čin obračuna dveju suprotstavljenih oligarhija u kome se jedna pokazala slabom i potpuno amaterskom. To što su neki, čak ozbiljni i vešti političari kao što je g. Mićunović, u nju investirali svoje nade, samo je znak koliko je demokratija u Srbiji slaba i krhka. Završavajući emisiju, ne želim da vam, poštovani slušaoci u potpunosti uklonim nadu da će se Ćosić posle pada prizvati pameti i staviti na čelo demokratske opozicije ali, dužan sam da to kažem, ja u to apsolutno ne verujem. Pre mi se čini, i to moram da kažem, da je on sa scene otišao, što bi Kjerkegard rekao, "u strahu i drhtanju". Esej koji je distribuirao Tanjug nije najava nikakvog programa. To je tek starački bes. Na žalost, ne mogu a da se ne složim sa izjavom g. Šešelja, koja glasi: "Ko gubi ima pravo i da se ljuti."

srbija.1481 bbaja, 21 Jun 93 -> #1470, wizard

>|| Meni je bilo odvratno da gledam kako gospoda i gospode iz >|| Gradanskog saveza ljigavo pokusavaju da dobiju politicke >|| poene na hapsenju Draskovica. Tacno. Trebali su mirno i dostojanstveno da sede kuci, piju pivo i gube politicke poene kao ostali opozicionari (DS(b), DSS(mb) i slicni).

srbija.1482 zonjic, 21 Jun 93

kad ce novi izbori?

srbija.1483 voki, 21 Jun 93 -> #1482, zonjic

>> kad ce novi izbori? Zar ne znaš: kad bude hteo Faraon ;< Pozdrav Voki.

srbija.1484 milan, 21 Jun 93

[Emitovana 12. juna 1993.] Srbotopija 10 Dobro veče poštovani slušaoci, danas je subota 12. jun 1993., ovo je Srbotopija, govori vam Milan Božić. Iako je vrućina sve veća, i naboj i broj političkih događaja su, nasuprot našim navikama, takođe sve veći. Događaj stiže događaj, i sledeća informacija briše prethodnu. Kao da u glavama ovog naroda nema mesta za dva događaja istovremeno. To me neodoljivo podseća ne jednu beogradsku kafansku priču. Ako i nije istinita, a ono je bar dobro smišljena. Priča, dakle, ide ovako. Dva prijatelja sedaju u jednu kafanu da nešto popiju. Jedan je čest gost, veteran te kafane, pa ću ga nazvati domaćinom, a drugi je po prvi put u toj kafani i, recimo, neka on bude, uslovno, nazvan gostom. Domaćin, naravno, štono žargon beogradske srednje i mlađe generacije kaže, poznaje "osoblje" u dušu. Prilazi im jedan kelner i domaćin upozorava gosta: "Pazi da naručiš samo jednu stvar, ovaj kelner nije u stanju da zapamti više." Gost ovo prima k znanju i krajnje oprezno, jasno i glasno kaže kelneru: "Jedno pivo, molim vas!". Međutim, posle kraće pauze, gost dodaje i: "Molim vas, zatvorite prozor! Ubi me promaja!". Domaćin se na to uhvati za glavu i uzvikne: "Ne! Kako si to mogao da kažeš?" Gost je ne malo iznenađen i upitno podiže obrve, na šta domaćin objašnjava: "Pa, zaboga, zatvoriće prozor, ali će zaboraviti da donese pivo!" Nesrećni kelner iz ove priče je, mi matematičari bi rekli, kompjuter sa jednim registrom. Svaka nova informacija briše prethodnu. Politički, on me neodoljivo podseća na naše takozvano javno mnjenje kome svaki novi događaj poništava sećanje na prethodne. Uostalom nije džabe ova anegdota nastala u Beogradu, verovatno bi u Parizu, gde su kelneri paradigma dovitljivosti i nasrtljivosti, zvučala potpuno besmisleno. No, ostaviću nesrećnog kelnera na miru, uostalom i zaslužio je. On i njegove kolege su iznele na svojim leđima, što rekao jedan beogradski humorista, čitav posleratni razvoj jugoslovenskog humora i satire, jer se prve dve-tri decenije posle rata nije smeo kritikovati niko osim kelnera. Zatim su, isprva oprezno, a zatim sve agresivnije počeli da ogovaraju korumpirane poslovođe, pa, bogami čak i direktore, da bi se pred kraj Bravareve vladavine mogli kritikovati čak i ministri, istina samo oni koji su već bili, što bi Moravci rekli, već viđeni da im se "stražnjica belne niz Moravu". Posle Bravareve smrti, iz rakursa razvoja kritičke svesti, činjeni su koraci od sedam milja, da bi danas, skoro deceniju i po, posle tog, za nekog tužnog a za nekog radosnog, događaja, stigli tako daleko da ne samo da smemo da otrcavamo Bravara samog nego se to, u cilju jačanja zdravog političkog duha u Srpstvu vaskolikom, čak i preporučuje. Ako je Bravar stvarno u onom grobu na Dedinju, mora da gardisti noću ne mogu oka da sklope od njegovog prevrtanja po onoj mermernoj kutiji. Naravno, i ovo samo ako su i oni i dalje tamo. Bože stvarno, šta li se sada događa u Kući cveća. žak je i g. Šešelj zaboravio na nju. Šta ćete, i njemu su pristigle nove informacije. Avangarda naše političke scene, takozvana opozicija, ide čak i dalje, ona sme da kritikuje čak i onog čije ime njegovi poslanici ne smeju, što rekao g. Mićunović na zasedanju Savezne skupštine na kome je obaran Ćosić, ni da pominju. Opozicija sme da kritikuje čak i samog g. Miloševića. Naš radio, naravno, ide najdalje. Mi smo avangarda opozicije. Mi smemo da kritikujemo čak i opoziciju. Da li i umemo, videćete iz mog današnjeg komentara. Kao što znate Dana i Vuk su u zatvoru i to obeležava sve aktivnosti demokratskog dela opozicije. Ona sirota, kaogod i kelner iz ove priče, ne može da se koncentriše na više od jedne teme istovremeno. Kelner je, to je prećutna pretpostavka u pričama ove vrste, bio naprosto skromnije pameti. Što se opozicije tiče to, usuđujem se da kažem, na žalost, nije slučaj ili, bar, nije samo to po sredi. Demokratska opozicija, kojoj se ni pamet, što jest jest, baš i ne preliva, je pre svega slaba. I, to je glavni razlog što se pokazala nesposobnom da preduzme bilo šta efikasno posle hapšenja lidera najveće opozicione stranke. Vlast i opozicija su tokom protekle dve nedelje razmenile nekoliko pogrešnih poteza, da bi u krajnjem efektu opozicija ostala kratkih rukava. Prvo se - to smo, ako se sećate komentarisali u prošloj emisiji - g. Drašković nepromišljeno stavio na čelo male ali za razbijanje orne grupe demonstranata što je najgora moguća kombinacija. Vlast se, tokom noći, revanširala bahatim premlaćivanjem i hapšenjima. Ujutro se, SPO, dok se ostatak opozicije, sa izuzetkom nekoliko malih stranaka, pravio nevešt, našao u nebranom grožđu. Za neki masovan oblik protesta zbog hapšenja šefa najveće opozicione stranke, nije bilo snage a, naravno, sve i da jeste ili da se tako nešto pokušalo, demonstracije ili neki miting su se mogli pretvoriti u krvoproliće. Sasvim je, dakle, jasno da ulični protesti nisu dolazili u obzir. Preostala je samo, da tako kažem, mirna opcija. Mirna opcija, bar načelno, podrazumeva dve taktičke mogućnosti, vaninstitucionalnu borbu i borbu kroz postojeće institucije, kao, naravno i moguće kombinovanje ovih taktičkih mogućnosti. Da bi vaninstitucionalna borba uspela, ona mora biti i dobro vođena ali i jedinstvena. Već na tom mestu, na mestu jedinstva, opoziciona stvar je zaglavila. Demokratska stranka, pa čak i DSS prvih dana, su pokazali, blago rečeno, veoma uzdržano interesovanje za temu. Tek pod pritiskom revoltiranog članstva i širih stranačkih rukovodstava malo, ali nedovoljno, su pomerili svoju poziciju. Samim tim su šanse za uspešnu vaninstitucionalnu akciju uništene. Inače, sasvim je i jasno šta je trebalo učiniti. Pre svega povući sve poslanike demokratske opozicije iz svih skupština uz izjavu da se ne vraćaju natrag dok je šef najveće opozicione stranke u zatvoru. Vlast je naprosto, nezavisno od postojećeg zakonskog osnova da se okrivljeni može držati u istražnom zatvoru do suđenja, učinila nešto što se ne radi. Ovo je kapitalni prekšaj političke etike ili, ako vam se čini da u politici nema etike, ono bar pravila političke igre. "Šef stranke, sve i da nema poslanike, se naprosto ne hapsi gospodo! Postupak za zabranu parlamentarne stranke se naprosto ne pokreće, gospodo!" morala je da kaže jednoglasno cela opozicija. Zatim je valjalo izvršiti energičan pritisak na sve međunarodne faktore da upute proteste g. Miloševiću, i to odmah i energično, a ne onako "kao od bede" kako su to uradili, naravno iz svojih razloga o kojima ćemo malo kasnije ponešto reći. Međunarodni faktori bi morali da reaguju na pritisak celokupne opozicije i ne bi smeli da, kao grčka ambasada, podmeću SPO-u da je jedno, tako reći intimno pismo g. Micotakisa svom intimnom prijatelju g. Miloševiću, provaljeno našoj štampi. Opozicija je, dakle, morala da stupi u politički štrajk podržan od međunarodne javnosti i da na taj štrajk pozove i sve institucija u kojima ima uticaja. Umesto toga, opozicija, baš zato što nije jedinstvena, je izabrala drugu, taktički najgoru mogućnost, a to je borba u okviru institucija. Time je ponovila isti tip političke greške kakav je napravila i izlazeći na izbore 1990. i 1992. godine. Cinici bi rekli da je zapravo opozicija ostala dosledna jer je priznajući parlamentarne institucije sumnjivog legitimiteta, kao i obično, uletela u igru u kojoj je najslabija. Prvo, politički, vlastima više nego odgovara muvanje kroz lavirinte prava i kojekakvih parlamenata koje vlast sa ne malom dozom cinizma zove "pravna država", a u kojoj ona svoju čak nepostojeću nadpolovičnu većinu shvata kao pravo da radi šta hoće. Drugo, nema nikakve sumnje da nastavljanjem držanja gospodina i gospođe Drašković u zatvoru vlast ispravlja negativne efekte po sebe koje je izazvala hapšenjem i premlaćivanjem ali, što je nuz efekat, koji vremenom postaje važniji, oprobava i snagu opozicije da joj se suprotstavi kao i njeno jedinstvo. Sa žaljenjem moram da konstatujem da su vlastima oba eksperimenta uspela i da je jedini zaključak da je opozicija i slaba i nejedinstvena. Treće, što je za stvar demokratije u Srbiji najvažnije, i hapšenje Draškovića i pokušaj zabrane SPO-a, polako postaju najava ako ne čak i pokušaj ukidanja višestranačkog sistema u Srbiji. Pred nadolazećom zimom, a kako sada stvari sa sankcijama stoje i pred nadolazećim zimama, aktuelna vlast se boji ma i slabog zametka koji može postati ona grudva snega od koje se formira lavina. Možda, verovatno već misle neki od njih, stvar valja saseći u korenu. Pred, bar ovom opasnošću, opozicija se mora ujediniti, jer ako je ova moja slutnja tačna, svi su ugroženi. Interesantno je da je čak i g. Šešelj protestovao protiv pokušaja zabrane SPO-a osećajući buduću opasnost. Zbog toga gospodi iz opozicije kao i svim ljudima kojima je dobrobit svog naroda i stvar demokratije na srcu, a ispada i samom sebi, moram da kažem: "Gospodo, probudite se! Ne događa se drugome! Događa se vama!" I, dok se Vuk kuva u zatvoru a opozicija u Francuskoj 7., g. Milošević nastavlja da radi na više razboja. Glavni razboj, onaj bosanski, mu se malo zaparložio i izvitoperio, ili je barem zaribao, jer, kako vidimo, već nekoliko nedelja tamo nije radio ništa ozbiljno. Verovatno je bio u malom šoku posle zapanjujućeg odjeka referenduma bosanskih Srba. Mi, koji izborima ne pridajemo nikakav značaj, uvek se zapanjimo što to Zapad shvata ozbiljno. Možda, Zapad to i ne shvata baš preterano ozbiljno, kako to misle psihijatar sa Pala i njegova kompanija, možda je to naprosto javno ispoljavanje nespremnosti Zapada da ostvari svoje pretnje, kako, recimo, mislim ja. Ali, u svakom slučaju, nastao je jedan ratno-politički vakuum, pomalo ometen hrvatsko- muslimanskim uzajamnim pokoljima koji su poslužili da orkan zapadne propagande o Srbima agresorima pretvore u košavu, a na košavi se mi već lakše snalazimo. Što rekla ona reklama za, da li već bivše "Kraš" bombone jer ne znam kojim intenzitetom Hrvati skidaju komunističke revolveraše sa imena svojih preduzeća, dakle što rekla negdašnja reklama za "Kraš" bombone: "Lakše se diše!". Ipak, ipak! žak i ako zanemarimo povređenu sujetu g. Miloševića koji je onako zdušno zalegao za Vens-Ovenov plan utrošivši u tu svrhu i "gorostasa iz Velike Drenove", pa čak i jednog grčkog premijera, mada, držim, da Grke to manje potresa ali Veliku Drenovu ipak da, jer kobajagi, reče jedan poslanik opozicije u Saveznoj skupštini, pomoravski seljaci po pijacama pričaju: "Prevari se žiča, samo jednom, al se žestoko prevari!". More baš briga moravske seljake dal se "žiča" - otkud mu sad pa taj nadimak? da se onaj pravi žiča iz rata prevario to mi je jasno al' ovaj? - prevario. Oni brinu kako da prežive, kako da nađu naftu i đubrivo i mole Boga da opet neka generalštabna zamlata ne počne da im mobiliše sinove. Pardon na digresiji. Dakle bez obzira što su takvi kalibri upotrebljeni, problemi su ostali. "Manifestacije prolaze, a problemi ostaju!" voli da u ovakvim situacijama kaže g. Koštunica, citirajući Milana Grola. Pri tome, naravno, ne mislim samo na one probleme koje može izazvati rušenje ili podrivanje baosansko-srpskog rukovodstva koje je g. Miloševića tako žestoko ujelo za srce, a kakvo se uklanjanje u boljim vremenima komunizma zvalo "kadrovska obnova", već i na one suštinske. Sankcije niko nema čak ni blagu nameru da skine, a i kako bi kada je prestalo da bude i jasno i poznato šta to g. Milošević treba da učini da bi ih nama skinuli jer su ih nama i uveli a, navodno, zbog njega. Takođe, još jedan važan faktor sklon abreagovanju povređene sujete, se ovih dana povukao u zloslutno ćutanje. To su Amerikanci. U njihovom slučaju nije uvređena samo administracija, koju su njeni evropski "saveznici" žestoko nasukali, nego i medija koja su na hiljade tona štamparske boje i na milione dolara zakupa televizijskih kanala utrošila na svoj omiljeni projekat ("pet project" - kažu oni) bombardovanja Srba u Bosni. Tako gledano, stvari ne stoje baš najbolje. Ovako izfrustrirana Amerika može čuda da napravi. Ako ništa drugo, a ono Klinton, kome iz dana u dan pada rejting, može da pokuša da spase čast i, Amerikanci vole da tako veruju, čak i da pokuša da olakša svojoj navodnoj savesti, što, prosto rečeno znači da može da povuče neki potez na svoju ruku. Prva opcija koja mu se nameće je da pokuša da utrapi svoje usluge vazdušne podrške svojim drljavim evropskim saveznicima kada oni krenu da ubacuju trupe u bivšu Bosnu i Hercegovinu radi zaštite, finije rečeno, sigurnosnih zona, a prostije, jednostavno, geta za bosanske muslimane. Ove vazdušne usluge, Klinton bi, sebi da olakša, mi "pakosniji" Srbi bi rekli "poradi sebe", mogao da pretvori i u bombardovanje po kojeg strateškog cilja Srba u Bosni pa i okolini. Ovo tim pre što još uvek cirkuliše imbecilna ideja nekih evropskih faktora, zbog koje je rezolucija Saveta bezbednosti o sigurnosnim zonama ostala nedorečena; ideja prema kojoj muslimanska vojska može da se ostavi nerazoružana unutar tih zona. Ovo se, naravno, može pretvoriti u pucanje Srba i muslimana preko, a bogami i u, glave trupa Ujedinjenih nacija, i eto Klintonu prilike da raspali po Srbima. Na sreću, ovog puta našu, ovo je g. Klintonu na "dugačkom štapu". Kao što lepo vidimo, evropski saveznici se veoma nećkaju da učine bilo šta, a nove trupe mnoge zemlje neće da šalju ni za živu glavu što će vojni saobraćaj po Bosni izgleda svesti na razumnu meru. Zato Amerikancima, izgleda, preostaje samo druga opcija, a to je jednostrano skidanje embarga na isporuke oružja bosanskim muslimanima. Već senatski i kongresni odbori vrše pritisak na vladu da ukine embargo. Ovaj pritisak je američkoj vladi potreban i iz jednog drugog razloga. Naime, pošto je sigurno da se ovakva odluka veoma teško, ako ikako, može sprovesti u Savetu bezbednosti, preostaje im samo američka unilateralna odluka, koju bi, zatim, pratile i mnoge islamske zemlje. Zato je formalan pritisak na američku vladu ovoj i potreban i neophodan. Ova odluka može biti veoma opasna. Vojno gledano, iz rakursa sadašnje vojne situacije, bosanski muslimani nemaju ni ljudstva ni obučenih jedinica koje bi ovu odluku prihvatile i iskoristile. njihov vojni poraz se ne može ničim izmeniti i to Amerikanci dobro znaju. Međutim, ovakva odluka otvara mogućnost ubacivanja dobrovoljačkih ili čak regularnih trupa brojnih islamskih zemalja, a sve pod firmom raznih oblika vojne pomoći. G. Milošević, ovu opasnost, koja mu preti od još jedinog preostalog ozbiljnog protivnika u svetu, Sjedinjenih Američkih Država, shvata i vidi veoma ozbiljno. Baš zato je ove nedelje radio i na bosanskom i na međunarodnom razboju. Verovatno zato gg. Karadžić i Krajišnik nisu - o gle čuda! - zaustavljeni na graničnom prelazu između Bosne i Srbije. Ko zna, možda su se ljudi predstavili kao oni lično, a ne kao državnici one države koja g. Miloševiću poslednjih nedelja nije po volji, te ih je zato g. Sokolović blagodušno propustio. Bilo kako bilo, izgleda da je g. Milošević "nagovarao" - mogu samo da maštam kako kod njega izgleda "nagovaranje" - gg. Karadžića i Krajišnika da predaju, uglavnom muslimanima a pomalo i Hrvatima, izvesne teritorije koje sada drže kako bi se u svetu stekao utisak da je "mirovni proces" u toku i time, možda, odložila ili čak uklonila američka odluka o podizanju embarga na isporuke oružja bosanskim muslimanima. Opet, izgleda, da je g. Miloševiću ovo bio "pucanj u prazno" jer niti su bosanski Srbi, koji su sada puni sebe i ubeđeni u svoju vojnu i političku pobedu spremni na bilo kakve značajne ustupke, niti su Amerikanci zainteresovani za bilo kakav "mirovni proces". Uostalom, kada god je majka Evropa, pošto je, voljno ili nevoljno, shvatila da je "zabrljala" sa preuranjenim priznanjem novoformiranih država na tlu druge Jugoslavije, pokušavala da započne neki "mirovni proces", Amerikanci su ga sabotirali. Prvo su, pre godinu i po dana minirali Lisabonski sporazum a zatim su podrivali i Vens-Ovenov plan koji je, u načelu, bio isto što i Lisabonski sporazum samo znatno nepovoljniji za Srbe jer je, za razliku od Lisabonskog sporazuma, fiksirao teritorije kojima vladaju nacije koje konstituišu bosansku Frankenštajn državu. Amerikancima, naravno, ne odgovara smirivanje žarišta sukoba koji Evropi stvaraju probleme, a nalaze se na mestu koje za Sjedinjene Američke Države nije osobito važno. Stoga je sasvim jasno da g. Milošević ne može prinuditi bosanske Srbe na ustupke koji bi mogli zadovoljiti Amerikance. On taj pritisak ipak vrši jer preko trećeg, evropskog, razboja, taj pritisak prenosi, preko evropskih zemalja članica NATO na Amerikance. Tu je, uostalom, on i znatno uspešniji. Uspeo je da pacifikuje sve sem Nemaca i njihovih satelita a Oven, pokatkad, deluje kao da mu je Sloba lično potpisao pristupnicu za SPS. Oven, i njegovi evropski koordinatori, znaju, naravno, da je sve što čine "oranje mora" i da će kad tad morati da Miloševiću potpišu tapiju na neki oblik srpske državotvornosti ili učešća u državnosti preko Drine bilo da to budu samostalne države, bilo da u ustav Bosne sigurno, a u ustav Hrvatske veoma verovatno, uđu neka srpska konstituentna prava. Sa druge strane moraju da ga, radi reda u evropskoj kući, kazne ali opet tako da to ne izazove suštinsku destabilizaciju regiona i priliku Amerikancima da se umešaju u sukob još više ga rasplamsavajući. Zato oni i igraju kao "po jajima", zato Oven najavljuje "još jednu veliku akciju", posle koje će se povući, pa makar i ne dobio Nobelovu nagradu za mir, kao da mu mi u to verujemo. Zato su zapadne demokratije onako kilavo, kao da Miloševiću pišu pisma za njegovu ličnu upotrebu, pa ako mu treba neka ih koristi kao opravdanje, reagovale na hapšenje Vuka i Danice Drašković. I zato konačno, vratimo se na našu prvu temu, a to je nesposobnost opozicije da se snađe u ovakvim vremenima, opozicija mora da se uzme u pamet. Sasvim je bez značaja da li nekome više prija da se, kako se to obično kaže, opozicionom delatnošću bavi iz prijatne hladovine, mada su sada već vrućine užasne, Kluba književnika. Sasvim je bez značaja da li se genijalni umovi akademika slažu ili ne oko strategije Srpstva vaskolikog za XXI vek. Svi oni moraju da shvate da su, odlučivši se da izigravaju opoziciju, na sebe preuzeli odgovornost za veliki deo građana Srbije koji su im dali svoj glas. Preuzevši odgovornost, a meni se čini da ih niko na to nije terao već da su se oni sami nudili, jer, bar koliko me sećanje služi nikada nisam video hiljade građana pred stanovima gg. Mićunovića, Koštunice i drugova koji uzvikuju "Pomozi! Pomozi!", oni su preuzeli i obaveze. G. Milošević nameće igru na celom terenu i oni je moraju prihvatiti. Svaki dan je nabijen političkim događajima, igra se tzv. totalni fudbal gde su i bekovi i halfovi i krila i polutke a pogotovu centarfori u stalnom napadu i stalnoj odbrani. Driblanje oko korner-zastavice ne pomaže. To se možda može dopasti nekome iz publike ali se u ovoj igri računaju samo golovi. Toliko za večeras. Nadam se da sam se pokazo sposobnijim od kelnera sa početka moje priče - ispričao sam i čak zapamtio bar dve teme. I, dosta. Ovo je bila "Srbotopija" a govorio vam je Milan Božić. Završavam i žurim na književno, pardon protestno veče u Francusku 7. da g. Miloševiću kažem nešto oštro i vrlo opoziciono. Mogu da mislim kako će se prepasti.

srbija.1485 milan, 22 Jun 93

[Emitovana 19. juna 1993.] Srbotopija 11 Dobro veče poštovani slušaoci, govori vam Milan Božić. Ova nedelja je bila nabijena političkim događajima pa ne znam odakle pre da počnem, šta da opričam a šta da preskočim. Obično počnem sa onim što je po mom mišljenju bilo najvažnije. E, pa, glavna atrakcija ove političke nedelje je bio čuveni ženevski sastanak. To izgleda već postaje tradicija. Pokušavalo se sa Londonom i Atinom, ali, izgleda da je čeneva "grad na Lemanskom jezeru" što rekao moj omiljeni, iz mladih dana, poslenik TV Bastilje, Bane Vukašinović, tada poznatiji kao medicinski izveštač, koga su penzionerke, i to one od njih koje su sada, ako su još uvek žive, glasači g. Miloševića, redovno zaustavljale na ulici sa raznim pitanjima o najboljem načinu da se zaustavi povišeni krvni ili neki sličan pritisak, izgleda da je čeneva ipak "odnela šnjur". Da li su u pitanju prirodne lepote ili visoke dnevnice ostaje mi samo da se pitam. Dakle, u čenevi, "gradu na Lemanskom jezeru" održan je tripartitni sastanak na vrhu, samit kako su to Bravarevi novinari voleli da, verovatno jer je i on to voleo, zovu. U sastanku na vrhu su učestvovale plemenske poglavice, sada se to modernije kaže predsednici republika, onih naroda koji u bosanskom ratu učestvuju. "Ćuj mene", što rekao svaki drugi početak nekog bosanskog vica, "učestvuju". Ne da učestvuju nego prišti na sve strane. No, dobro. Učestvovali su dakle, gg, Milošević, Tuđman i Izetbegović kao i Karadžić i Boban kao srpska, odnosno hrvatska, ekspozitura na bosanskom tlu, što se i ovde i po svetu mislilo do juče, ali izgleda da su deca i prohodala. Pardon, umalo da zaboravim, bio je tu, istina niko ne zna zašto, i g. Momir Bulatović. Misterija njegovog dolaska je tim veća što teoriju da je bio u šopingu valja odbaciti odmah, jer je, kao što svako dete zna, Švajcarska neuporedivo skuplja od većine evropskih zemalja, a od Italije, gde Crnogorci ponajbolje vole da kupuju, pogotovo. Prisustvovala su i oba kopredsednika Oven i Stoltenberg, pri čemu je ovaj drugi koji sada zamenjuje Vensa koji se povukao, tu verovatno samo kao neka vrsta kontrole za Ovena. Izgleda da nepoverenje prema Englezima nije samo srpska osobina te i da po svetu misle da su Englezi skloni muvanjima i podvalama pa da nije zgoreg "držati ih na oku". Uostalo, Oven je već satro sirotog g. Vensa pa je mlađi i svežiji nadzornik bio neophodnost. Kada malo bolje razmislim, ovo dirljivo nepoverenje koje je ovladalo Zapadom, je nekada bila karakteristika komunističkih zemalja. Svaku turističku grupu iz Sovjetskog saveza pratio je po jedan predstavnik KGB-a, za svaki slučaj, da spreči da neki neodgovorni turista ne promeni status u izbeglicu. Rusi su ih zvali "iskustvoved v štatskom" što na srpskom, doslovno prevedeno, znači "istoričar umetnosti u civilu". Po mom mišljenju, to je jedna od najlepših konstrukcija kojom je duh, komunizmom porobljene, slovenske sabraće opisivao stanje u kome živi. Na planu velike politike to se manifestovalo tako što je na međunarodne pregovore putovalo najčešće pola Politbiroa, od kojih je jedan pregovarao, a ostali ga kontrolisali. I, eto, poštovani slušaoci, tempora mutandis, Kozirjev i žurkin sada sami putuju po svetu. I pored toga, na našu žalost nikako da emigriraju, stalno nam, bar tako srpska paranoja veruje, neku štetu prave, a kako bi i bilo drukčije kada ih niko ne kontroliše. Umesto toga, lep komunistički običaj je, opet na našu žalost, preseljen na Zapad, pa sada Ovena nadziravaju. Izgleda, međutim, da je je Oven zgodno iskoristio smenu svojih čuvara, te je, dok je razvlačeno sa povlačenjem Vensa i ustoličenjem Stoltenberga, štogod novo smislio. Zli jezici kažu da mu je g. Milošević, kada mu je na maloj svečanosti zatvorenog tipa upriličenoj tim povodom, predavao počasnu pristupnicu SPS-u, rekao: "Ovo vam je dragi moj Lorde utešna nagrada umesto Nobelove za vaše uspešno obavljanje radnih zadataka", te da je lord shvatio da je "vrag ponio šalu" i da Nobelova nagrada za mir preti da odleprša na krilima rata. Uostalom, nije neka prevelika pamet potrebna da se shvati da mu je bilo znatno pametnije da je odmah prišao onoj strani ili stranama koje u ratu pobeđuju, plan iskrojio prema njihovim zahtevima i interesima i eto mu mira tu iza ćoška. Uostalom, u ratovima je vazda tako bivalo - neko pobedi i zatim zavlada, cinici bi rekli "izbije", mir. Znao je, naravno, Oven da mu je ovo najkraći put ka Nobelovoj nagradi za mir, ali su mu Amerikanci natovarili na vrat Vensa, a i po Evropi su Nemci i njihov hor sitnih riba pljuckavica vrste van den Bruk, stalno nešto zakerali. Zato je i morao da pretrpi razne muke i poniženja, i da nekoliko projekata "pusti niz vodu", sve čekajući da se stvar slegne. I, izgleda da je dočekao. U čenevu je došao sa novom pričom, svojim istim, navodno samo modifikovanim planom koga, istina, više ne zove "Vens-Ovenov plan" nego "Vens-Ovenov proces" što neodoljivo podseća na Karadžićevu izjavu posle neke od skupština, da li palske ili bijeljinske već sam zaboravio, kada je, onako pun sebe, rekao da je "mirovni plan" odbačen ali da se "mirovni proces" nastavlja. U stvari, nije Oven došao u čenevu ni sa kakvim planom već sa pristankom na srpsku i hrvatsku želju da se Bosna podeli na tri etničke provincije što istovremeno znači i njen raspad. Kako nisam baš toliko naivan da poverujem da je do preokreta koji se jasno ispoljio u čenevi dovela samo puka Ovenova želja za Nobelovom nagradom ili bar za utešnom nagradom - mestom genseka Ujedinjenih nacija, mada ni to nije bilo bez uticaja, očigledno je da je nešto ozbiljnije nagnalo tzv. Zapad da promeni stav prema jugoslovenskoj krizi i pristane na komadanje Bosne. Izgleda da tu razloge ne treba tražiti u nekim osobitim preokretima u sferi etike ili navodnog prodora "istine o Srbima" u svet o čemu voli da trabunja režimska propaganda. Jednostavno, Zapad se pokazao nespremnim da vojno podrži svoj projekat održavanja jedinstvene Bosne. Cena realizacije projekta je očigledno bila veća od privlačnosti projekta. Ostalo su tlapnje. Glavna žrtve ovog preokreta će biti muslimani i Srbija i Crna Gora a glavni dobitnici Hrvatska i Hrvati i Srbi u Bosni. Stoga je i blagi osmeh na licu g. Miloševića pri povratku iz čeneve, blagi osmeh kojim je prokomentarisao navodno Izetbegovićevo napuštanje konferencije koje je proglasio nepostojećim "jer svi smo se na kraju pozdravili", bio pomalo deplasiran. U čenevi je sa stanovišta Srba u Bosni napravljen dobar posao jer im je, ma koliko suprotno tvrdili zapadni političari, priznata ratna pobeda. Sa stanovišta takozvane SeReJot nije dobijeno ništa. Sankcije i dalje ostaju na snazi i, šta više, mogu Zapada ostati kao jedino pribežište za pranje ruku i savesti te me ne bi iznenadilo da ostanu da važe i onda kada u Bosni već uveliko bude cvetala trgovina i privreda između tri konfederalne jedinice. Zato je i onaj osmeh na licu g. Miloševića, koji se inače retko smeje, bio promašen ili bar ozbiljno preuranjen jer nema nikakve šanse da se naše stanje za njegove vladavine promeni, osim ako ne misli da vlada nad nama par decenija. A sada, natrag u zemlju, na unutrašnju politiku. Sećate se, poštovani slušaoci koliko se u Bravareva vremena, prilikom čistki, koje su se eufemistično nazivale "kadrovskom obnovom", insistiralo na tome da na rukovodeća mesta treba da dođu tzv. "sposobni ljudi". Kao fol nije bilo važno kakva su im ubeđenja već je kaobajagi bilo važno da su sposobni. Ta bolest se prenela i u naša vremena, pa se o tome često govori, ali se - Hvala Bogu! - znatno manje čini. Sada se ipak malo više veruje u značaj političkih ubeđenja, nego u značaj navodnih sposobnosti ljudi. Neko će protumačiti da je ovde po sredi razvoj višestranačja i parlamentarizma u Srba, ali sam ja ipak mišljenja da je u pitanju vraćanje istorijskim korenima o čemu nam govori i sldeća pripovest iz naše istorije. Vele, naime, da je knjaz Miloš, kada je osnivao prve škole po Srbiji, postavio i prvu trojicu učitelja. Jedan je, kažu, bio pijanica, jedan je ležao na robiji a jedan je, čak, bio nepismen. Dobro društvo, bogami! Elem, posle nekog vremena odluče se da smene jednog od njih, priča ne kaže koga ali mi se čini da je po sredi bio onaj koji je nepismen jer je navodni razlog za smenjivanje bila navodna nesposobnost narečenog. Međutim, knjaz je stao na kraj tom preduzeću, zabranivši da se učitelj otpusti, jer kaže Gospodar Miloš: "Ko je video da se jedan dobar čovek otpusti samo zato što je nesposoban!" I tako je učitelj ostao u poslu, ali je tako i ustoličena jedna tradicija koja se čini jednom od retkih koje nisu prekinute poluvekovnom komunističkom vladavinom. nje se drže i današnji vlastodršci pa je tako, i Šainović, ostao na mestu predsednika srpske vlade. G. Nikolić, predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, da bi opravdao uzdržavanje svojih poslanika od rušenja srpske vlade, se čak potrudio i da izmisli nekoliko razloga zbog kojih Šainovića treba ostaviti na mestu gde je. Te kriza je; te ako bi ga srušili nova vlada bi bar tri meseca ulazila u posao a toliko ne možemo čekati; te ovakva koaliciona vlada je nemoguća iz jednih a onakva iz drugih razloga, i tako u beskraj, zaboravio sam već sve razloge koje je stigao da nabroji. Stvarno se g. Nikolić potrudio, ali bez potrebe. Trebalo je samo da se seti ovog mog primera iz istorije nastanka srpskih institucija i sve bi i njemu i nama bilo jasno. Uostalom, učitelj još i može štogod naškoditi svojim đacima ali zar iko veruje da g. Šainović ima ikakav uticaj na stanje u ovoj zemlji. Ta, hajte molim vas! Istina mnogi poslanici i stranke su mislili da je rasprava o poverenju Šainovićevoj vladi neka veoma važna stvar. Neki su se za tu priliku lepo obukli, neki su uvežbali rečite govore, a nekima se to učinilo kao zgodna prilika da se konačno vrate u Skupštinu po plate, dnevnice, paušal i bonove za benzin. Priča se da je g. Milošević, edabi olakšao poslanicima povratak u Skupštinu, naložio g. Liliću da malo smanji cene u skupštinskom restoranu jer ih je predmetni čim se ustoličio u fotelji Predsednika skupštine podigao na tržišni nivo i time, osim novinara, iznervirao i mnoge poslanike, pa je možda i to bio razlog da "ovaj visoki dom" kako ga mnogi od njih zovu mada je u prizemlju, napuste. Kažu da je Sloba nazionale čak rekao g. Liliću: "Snižavaj cene odma. Ko si bre ti da mi teraš moje narodne poslanike iz moje narodne skupštine." Možda ipak sve ovo nije istina, možda su se poslanici DSS stvarno vratili u Skupštinu jer su ocenili da je rasprava o zlosrećnom Šainoviću od tolikog "nacionalnog" značaja da zavređuje njihov povratak u ovaj "visoki dom". Uostalom SPO se, takođe se ne zna zašto, vratio još pre nekoliko meseci u Skupštinu, zapravo u obe skupštine. Istina, tada su, malo nevešto, tvrdili da je to zbog pokušaja rušenja g. Ćosića, znate to je onaj pisac, a bio je neki visoki funkcioner u to vreme, ali se posle ispostavilo da su ga srušili tek četiri meseca kasnije, a da je zakazano rušenje bilo lažna uzbuna. Obaška što je "rušiteljima" tj. socijalistima i radikalima bila potrebna nadpolovična većina da predmetnog sruše, pa je bilo sasvim svejedno da li su poslanici SPO-a u sali ili u restoranu. Jedino ne bi valjalo da su u Centralnom zatvoru. Elem, možda je i ovo kobajagi rušenje Šainovića bilo zakazano da se DSS namami ili da mu se ukaže prilika da se u Skupštinu vrati. A Šainović će ionako pasti za jedno tri-četiri meseca, kako su to i zakazali radikali, s jeseni kad cvetaju kesteni, kad mu vreme dođe. Cirkus je u Glupštini dakle bio potpun. Kako sama sednica, videli smo, nije imala neki politički značaj hajde da bar razmotrimo njenu estradnu vrednost. Kako mi pozorišna kritika nije baš najuža specijalnost, moraćete da mi oprostite što će moj prikaz biti, ipak, i politički obojen. Prvo, o debitantima, poslanicima DSS. Očigledno, za predstavu su se ozbiljno pripremili. Nisam, odmah priznajem, imao nerava da ispratim celu sednicu, uostalom ko to još više može da izdrži, ali među onih tridesetak poslanika koje sam odgledao i odslušao, bar deset su bili iz DSS. Dakle, njihovo nastupanje je, rečeno novinarskim rečnikom, bilo zapaženo. Takođe, bilo je i raznovrsno. Imali smo, recimo, i jedan nastup na seljačke teme, mog prezimenjaka g. Božića koji je delovao sasvim solidno u svom krpljenju vladine agrarne politike, jedino što ta politika već odavno nikoga, osim zlosrećnih seljaka, ne zanima. Nastupio je i g. Rade Stojanović koji je, iako se malo preterano drao, sasvim korektno izlagao jednu zdravorazumsku koncepciju spoljne politike nasuprot sumanutoj spoljnoj politici aktuelnih vlasti. Istina, pošto je vlada bila na tapetu on je govorio o spoljnoj politici srpske vlade što je delovalo pomalo promašeno jer znamo da ona nikakvu pa ni spoljnu politiku ne vodi, ali je bilo sasvim jasno na koga, u stvari, g. Stojanović misli. Konačno, ni najnovija srpska astralna regresija, zapažena u poslednje vreme u politici ove stranke nije ostala bez odjeka i to na jednom sasvim neočekivanom mestu. G. Nebojša Janković, doskorašnji portparol ove stranke - Bože, koliko je u ovoj zemlji bivših portparola, to postaje prilično rasprostranjena profesija! - je izvukao nešto iz svog resora, ali kako! Prvo je raspalio SPS da nije prihvatila "razuman" predlog SRS da se Upravni odbor Bastilje napravi po proporcionalnoj zastupljenosti u srpskoj skupštini. Može biti da g. Janković sebe već vidi u ovom Odboru, ali smo dužni da mu kažemo da je ovaj predlog daleko od "razumnog" jer prenosi vladajuću većinu i u upravu Bastilje a to je upravo ono što nećemo, ili je, možda, DSS promenila stav, a da ja to ne znam. Sasvim duga stvar bi bila paritetni odbor, u kome bi po, recimo, dva člana davale sve stranke i grupacije koje imaju poslaničku grupu ili koje su, recimo, na izborima prešle nacionalni cenzus od 5% glasova. To je jedino razumna opcija da se, televizijom pre svega, upravlja na koliko-toliko neutralan način. No, to nije bio kraj. G. Janković se oborio i na srpskog ministra informacija u povodu osnivanja čuvenog Odbora za informisanje u koji je ministar postavio i čuvenog Mihaila Markovića, onog nenokautiranog. Taman sam načuljio uši da čujem kritiku mračnih marksista koji ovim Odborom vladaju kad, šta to čujem, šta se sa govornice zamera g. Markoviću? Zamera mu se da nas je, o užasa!, posvađao sa našom braćom sa Pala! Na tom mestu sam ugasio televizor. Međutim pre no što siđem, bar za danas, sa Bastilje, dužan sam da kažem da je najbolji govor održao g. Đinđić. Ovo ne samo zbog toga što stalno nekoga krpim pa hoću da se iskupim, a nije da i to nije po sredi, nego zato što je stvarno tako. G. Đinđić je, naime, jedini uočio ključno mesto. Zna on da vlada ne može biti odgovorna za spoljnu politiku jer je g. Milošević za to i ne pita. Zna on da ona ne može biti odgovorna ni za sankcije jer, sve i da preda sve srpske zemlje osim Dedinja, Ministarstva policije i Generalštaba, sankcije ne bi bile ukinute. Zna on da ni stav vlade prema srpsko-astralnim temama ne utiče na količinu hrane u našim stomacima. G. Đinđić je vladu krpio zato jer se u ovakvoj bedi i užasu sama bavi kriminalom i štiti ga, raspolažući primarnom emisijom koju daje kome ona hoće i manipuliše milijardama maraka preko raznih sumnjivih poslovnih ljudi sa kojima je u neposrednoj vezi o čemu svedoče brojni uhapšeni i neuhapšeni ministri. Uočio je, dakle, ono pravo. I, zato, čista desetka. Za sve to vreme su Danica i Vuk Drašković boravili u zatvoru. Boravak im je bio povremeno prekidan posetama razdraganih političkih prijatelja, manje razdraganih ličnih prijatelja i rođaka kao i njihovim ličnim posetama zdravstvenim ustanovama različitih profila. Ovo nije moglo da ostane bez odziva ni među lekarskom profesijom koja je ove sezone u Skupštini malo manje zastupljena nego prethodne ali se zato van Skupštine prilično razmahala. Lekari kao lekari, navikli su da im se narod sa strahopoštovanjem obraća, a i političari iz Bravarevih vremena su ih veoma uvažavali. A kako i ne bi kada je svaki od njih, što zbog vremešnosti, što zbog mnogih jaganjaca i prasića koje je utamanio, bolovao od bar tri neizlečive bolesti od kojih su bar dve bile smrtonosne. Nove generacije političara su, sa časnim izuzecima gg. Ćosića i Mićunovića, znatno mlađe i znatno drčnije pa im i lekari manje trebaju. Lekari kao da su to i osetili, pa pad ugleda među političarima pokušavaju da nadoknade ličnim guranjem u politiku. Svuda su. Kandiduju se za rektore, osnivaju kojekakve sindikate i komitete pa čak drže i vanredne kongrese. Ovaj poslednji, zapravo Prvi ama vanredni kongres lekara Srbije je i izazvao nesporazum. Zvanična najava koja ide uz poziv na kongres počinje rečima: "U trenutku kada je srpski narod izložen neviđenoj propagandi i šikaniranju..." i tako dalje.. Očigledno su ljudi osetili da ih nema dovoljno u skupštinama, pa ko vele da zakažu jednu svoju. Izgleda da je ovaj neugodni kongres, uz dodvoravanje vlastima kroz potpisivanje raznih saopštenja o "zadovoljavajućem" stanju zdravlja g. i g-đe Drašković, stvorio, kod pribranijih lekara, utisak da su, ipak, malko prekardašili. Zato je, izgleda, lekarska znamenitost, akademik, predsednik Srpskog lekarskog društva, profesor, doktor, i ko zna šta još, g. Vojin Šulović osetio potrebu da se javnosti obrati i nešto demantuje. Obratite pažnju, poštovani slušaoci, šta je g. Šulović demantovao. Citiram prema "Politici": " Nije tačno da će Predsednik Srbije g. Milošević biti pokrovitelj Prvog vanrednog kongresa lekara Srbije, on će, naime, biti samo član počasnog odbora Kongresa!" Mašala! Da li će i lekari koji su izdavali, iz Centralnog zatvora, saopštenja o zdravstvenom stanju Draškovića biti članovi počasnog odbora Kongresa ili će, ipak, biti samo članovi predsedništva Kongresa, g. Šulović nam je ostao dužan. I na kraju, da vas na nešto podsetim. Sada je tačno 17 dana i 17 sati kako su Danica i Vuk Drašković zatočeni. Ostavljam vas u nadi da će opozicija nešto preduzeti da ih oslobodi, ali se bojim da ćemo pre dočekati da vlastima stvar dosadi i da ih pusti iz zatvora. To su sasvim dobro pokazale i današnje demonstracije na Savincu. Učesnika je bilo najviše dve hiljade, a kada je par stotina njih krenulo ka Centralnom zatvoru zaustavio ih je kordon policije. Stvar je bila tako mirna da su demonstranti i kordon razgovarali, građani sedeli po predivnom vremenu po obližnjim kafićima, a dileri prodavali marke i jednima i drugima i trećima. Marka je danas bila oko 820.000. Kako sada stvari stoje ostaje vam da menjate ili zemlju ili opoziciju. Preporučujem ovo drugo. Ovo je bila "Srbotopija", govorio vam je Milan Božić. Prijatno!

srbija.1486 zonjic, 22 Jun 93

Danas rekose u dnevniku na b92 da je izvesni prof. knjizevnosti Radonjic iz VI gim. dao ucenici hrvatskog prezimena domaci zadatak 4. juna na temu "Kako sam rusila drzavu, na rusilackim i zlikovackim demonstracijama koje je organizovala stranka bedno nazvana SPO" <vrlo slobodno parafraziran naslov!!!>. Postoji li nekakva eticka komisija nekog profesorskog esnafskog udruzenja ili se ovakvim idiotima "moze" da to rade?

srbija.1487 milan, 23 Jun 93 -> #1486, zonjic

> Danas rekose u dnevniku na b92 da je izvesni prof. knjizevnosti Radonjic > iz VI gim. dao ucenici hrvatskog prezimena domaci zadatak 4. juna na temu > "Kako sam rusila drzavu, na rusilackim i zlikovackim demonstracijama koje > je organizovala stranka bedno nazvana SPO" <vrlo slobodno parafraziran > naslov!!!>. > > Postoji li nekakva eticka komisija nekog profesorskog esnafskog udruzenja > ili se ovakvim idiotima "moze" da to rade? Takve stvari se rešavaju tako što tri momka sačekaju predmetnog Radonjića (brđanin očigledno) ispred predmetne škole i prebiju ga. Da je SPO ono što smo mislili da jeste, Bastilja bi već javljala da je "srpski patriota napadnut u okolini Liona (kafane a ne grada ;)) od strane rušilačkih elemenata". Pl poz M

srbija.1488 zonjic, 23 Jun 93 -> #1487, milan

> > Postoji li nekakva eticka komisija nekog profesorskog esnafskog udruzenj > > ili se ovakvim idiotima "moze" da to rade? > > Takve stvari se rešavaju tako što tri momka sačekaju predmetnog > Radonjića (brđanin očigledno) ispred predmetne škole i prebiju > ga. Ali to nije stabilno resenje: Sokolovitjevi "momci" uspeju da identifikuju i pronadju makar 1/3 od momaka, koji, buduci da nisu barabe, vec normalni, inteligentni ljudi koji samo misle da je "ono bio nacin", budu prebijeni od batina, zatim budu poslati na odmor u apsanu, kraci odmor, ali dovoljno da ih "probaju" zatvorski siledzije u dosluhu sa rezimom, i na kraju - ? Ja imam dublju strepnju nego nadu da se neinstitucionalnim nasiljem moze nesto promeniti. A institucionalno nasilje je vec druga prica...

srbija.1489 dejanr, 24 Jun 93 -> #1486, zonjic

>> Danas rekose u dnevniku na b92 da je izvesni prof. knjizevnosti Radonjic >> iz VI gim. dao ucenici hrvatskog prezimena domaci zadatak 4. juna na temu >> "Kako sam rusila drzavu, na rusilackim i zlikovackim demonstracijama koje >> je organizovala stranka bedno nazvana SPO" <vrlo slobodno parafraziran >> naslov!!!>. Šteta što učenica nije bila u SF fazonu pa da napiše "alternativnu istoriju", prevrat uspeo, sada punom snagom radi odbor za oslobađanje Mirjane i Slobodana Miloševića koji su krvavo prebijeni na putu za zatvor, i najzad na kraju sastava prof. Radonjić koji daje temu "Kako sam spasavala državu na istorijskim demonstracijama koje je organizovala slavna stranka SPO..." Mada, on second thought, taj Radonjić verovatno ne bi ništa od toga sfatio ;>

srbija.1490 voki, 25 Jun 93

Pa da se prebrojimo još jedared sutra u 18.00 kod Hrama...

srbija.1491 fancy, 25 Jun 93 -> #1490, voki

ŮŢ> Pa da se prebrojimo još jedared sutra u 18.00 kod Hrama... 1...

srbija.1492 dkuki, 25 Jun 93

******************************************** Subota 26. 06. 1993. svetosavski plato prima sve prave SRBE. ********************************************

srbija.1493 dkuki, 25 Jun 93

******************************** Subota 26.06. u 18h - svetosavski plato ,velikodusno prima prave SRBE. ***************************************

srbija.1494 voki, 26 Jun 93 -> #1491, fancy

>> ŮŢ> Pa da se prebrojimo još jedared sutra u 18.00 kod Hrama... >> >> 1... Ma znao sam da je malo, al' baš samo jedan... ;) Pozdrav Voki.

srbija.1495 voki, 26 Jun 93 -> #1492, dkuki

>> Subota 26. 06. 1993. svetosavski plato prima >> sve prave SRBE. A šta da rade krivi, iliti krivudavi Srbi ? Hoće li plato i njih da primi ili ne ? Pozdrav Voki.

srbija.1496 bbaja, 26 Jun 93

The Serbian-American National Information Network, a Chicago-based group formed last year to improve the U.S. image of Serbs, confirmed that it paid retired Canadian Maj. Gen. Lewis MacKenzie $15,000 plus expenses for two days to give more than a dozen speeches and interviews in Washington last month. Citat je iz "Newsday"-a i pokazuje koliko kosta srpska istina. Kada se saberu razni Shiferi, Vizeli, John Kennedy-ji i ostali "sirioci" srpske istine dodjemo do sume koja je ipak zanemarljiva u odnosu na koristi koje njome dobijamo.

srbija.1497 milan, 26 Jun 93 -> #1496, bbaja

> > The Serbian-American National Information Network, a > Chicago-based group formed last year to improve the U.S. > image of Serbs, confirmed that it paid retired Canadian Maj. > Gen. Lewis MacKenzie $15,000 plus expenses for two days to > give more than a dozen speeches and interviews in Washington > last month. > > Citat je iz "Newsday"-a i pokazuje koliko kosta srpska > istina. Kada se saberu razni Shiferi, Vizeli, John Kennedy-ji > i ostali "sirioci" srpske istine dodjemo do sume koja > je ipak zanemarljiva u odnosu na koristi koje njome dobijamo. Hm! Mislim da to ipak više košta. Ovo je honorar za jednu javnu turneju koju je Luki (kako ga Biljka sa Majevice od milošte zove) organizovao SANIN. Oni baš nisu presrećni što e publikovano da su je oni organizovali, ali to i nije bilo tajno iz razloga koje ću na kraju navesti. Konačno, Luka nije baš mnogo važan. Zanimljivije je koliko koštaju "udarni aduti", a to su kolumnisti udarnih američkih novina i voditelji i komentatori glavnih vesti i kontakt-emisija od šet do devet uveče na tri glavne američke mreže. žuo sam iz "obično dobro obaveštenih izvora" da je McNeil (voditelj večernjeg talk show-a na NBC-ju) koštao Hrvate 0.5 mil. USAD a da ga naši sada preuzimaju za 1.2 mil. USAD. Ovo možda i nije tačno, već služi samo kao ilustracija borbe za "novinarske duše". međutim, sledeće je sigurno. Od hrvatskog lobiste sam eksplicitno čuo (žalbu ;)) da Chuck Sudetic naplaćuje *svaki* članak 2.000 USAD. Prema ovome, gornje sume zvuče logično. "Naši" lobisti tvrde da bi bolje obavljali posao kada bi imali više para, ali da je problem što i Borkin kiparski centar i emigrantski srpski, kako kalifornijski tako i čikaški, centar ne shvataju dovoljno ozbiljno potrebu za medijskim prodorom i lovu za "pomoć" novinarima teško daju, tvrdeći da je "skupo i nepotrebno; jer oni nas ionako mrze". Zato su i SANIN ali i ozbiljnije i moćnije organizacije, koje iza njega stoje, toliko zadovoljni uspehom koji su postigli sa generalom Lukom, jer veruju da su sada definitivno ubedili srpske finansijske centre (i ovde i tamo) da treba da odreše kesu. Zato su to i pustili da "likne" (srpski glagol u Ameriki od leakage odn. to leak), tj. da procuri. No, videćemo. Što rekla moja omiljena bugarska prognoza vremena: "Danas je padala kiša, a utre ke vidivme!". Pl poz M

srbija.1498 fancy, 26 Jun 93 -> #1494, voki

ŮŢ>>> 1... ŮŢ> Ma znao sam da je malo, al' baš samo jedan... ;) E, al smo se danas proveli, a? Nego šta je 'teo Horvan da kaže sa onim "tajnim skupštinskim oružjem" ?? Da neće da im zauzmu skupštinski BIFE, bez čega bi ovi iz vladajuće koalicije PUKLI! ?? :)? Fancy

srbija.1499 milan, 26 Jun 93

Srbotopija 12 Dobro veče poštovani slušaoci, danas je subota 26. jun, ništa se ne događa, sve je mirno i pod kontrolom, a ovo je "Srbotopija" i govori vam Milan Božić. Ako ste primetili, ovu malu polupakost a, bogami, i poluistinu, "ništa se ne događa, sve je mirno i pod kontrolom" uvek izgovaram u onim emisijama u kojima sam nameran da, finije rečeno, pričam neki antropološko- politički esej ili prostije da malo mudrujem i solim vam pamet. Znajte, dakle, da sam i danas namerio tako nešto. Međutim, što je najgore ova sintagma "ništa se ne događa, sve je mirno i pod kontrolom" je i istinita. Da biste istinitost ove tvrdnje ustanovili sami, predlažem vam jedan misaoni eksperiment. Zamislite sebe kao stranca koji se šeta ulicama Beograda, a o manjim srpskim gradovima i naseljima i da ne govorim, i pokušajte da iz atmosfere na ulicama pročitate stanje u zemlji u kojoj ste, dakle u Srbiji ili Jugoslaviji, nisam čak ni siguran kako da je nazovem. Nema potrebe da sada odmah istrčite na ulicu, ako vam nije dosadno nastavite da slušate emisiju, ali priznajte da biste na ulicama videli sliku jedne mirne i siromašne srednjoevropske zemlje pritisnute bedom, policijom i švercerima svega i svačega. Sasvim je sigurno da vam nikada ne bi palo na pamet da šetate bivšim glavnim gradom jedne zemlje koja se raspala na, do sada, pet nezavisnih zemalja, kroz jedan krvav građanski rat, koji još uvek traje, i u kome je bez života ostalo dve do tri stotine hiljada ljudi, a bez domova dva do tri miliona. Atmosfera bi vam pre ličila na onu kakva je vladala po gradovima Istočne Evrope pre dvadesetak godina kada je nilski konj Brežnjev stolovao u Kremlju, a kada smo se mi tamo osećali kao Amerikanci, impresionirani činjenicom da za sto maraka možemo ne samo da uđemo preko reda u Lenjinov mauzolej nego i da nam ga donesu na gledanje u hotelsku sobu. To je, dakle, atmosfera u kojoj mi živimo, ali i koju pravimo. Da nema uzbuđene Bastilje koja nam bez prestanka objavljuje uspehe srpskog oružja i srpske spoljne politike mi ne bi ni znali da se na stotinak kilometara vazdušne linije od Beograda vodi rat, a čeneva bi nam bila neki daleki i prebogati švajcarski grad u kome se leče ostareli Bravarevi saborci. Ta beogradska atmosfera, a slično je i u drugim srpskim gradovima, pre neki dan sam bio u srpskom Kumrovecu i tamo je još mirnije i tiše, je ono što bi neko ocenio neobičnim a ja držim da je ona naprosto indikativna i da se sa njom mora računati kada se procenjuje politička situacija u Srbiji, a pogotovu kada se na tim procenama gradi i politička orijentacija. Mimo važnih zbivanja u već pomenutoj čenevi, o kojima ću nešto danas govoriti i nema nekog posebnog povoda jer razvoj događaja uglavnom potvrđuje moje prognoze od prošle nedelje, u samoj Srbiji se ove nedelje ništa nije događalo. Danica i Vuk Drašković su već 24 dana i 17 sati u zatvoru ali se srpska javnost, pa čak i ona navodno demokratska i opoziciona nad tim sve manje uzbuđuje. Protestne večeri u Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7. su se proredile, sada se drže samo sredom. Upravo je u toku Veselinovljeva konferencija za stranu štampu koju on drži na otvorenom na Savincu i zove je "Protestni skup povodom hapšenja Vuka i Dane". Verovatno će biti ćorak kao i ona prethodna, mada će njemu verovatno doneti koji sitan politički poen ovde i koje veliko i dobro plaćeno putovanje tamo, u svetu. DEPOS je istina zakazao za sutra u Domu sindikata jedan svoj skup te vrste ali to više deluje kao popuštanje pod pritiskom revoltiranih članova i sipmatizera, kao neko otaljavanje dužnosti koju ne možete da izbegnete iako se iz petnih žila trudite. Osim toga DEPOS je onako sirotinjski, o jednom trošku, za sutra zakazao i obeležavanje neslavne godišnjice postojanja i godišnjice Vidovdanskog sabora i protest protiv hapšenja Draškovićevih. Ukratko, ko velimo, kada već zakupljujemo salu, ajd da je iskoristimo do maksimuma. Namerio sam, zato, da glavnu temu večerašnje emisije posvetim jednom događaju od utorka. Sam događaj, u stvari, i nije od bitnog značaja, on je samo finale jednog čina jedne drame koja se već decenijama odvija na ovom prostoru ali držim da je ta drama, pre dramolet jer joj se tako teško ime "drama" ne može lako pripisati, krajnje paradigmatična za naše političko biće. No dobro, hajde da vas dalje ne gnjavim sa ovim uvodom. Kao što znate, a ako ne znate reći ću vam, u utorak je izabran novi rektor Univerziteta u Beogradu. Ovaj izbor je kraj jednog političkog, kulturnog i socijalnog procesa koji je na Univerzitetu u Beogradu započeo pre tačno godinu dana 14. juna 1992. Tog dana je, objavljivanjem zahteva studenata koji su objavili i štrajk do njihovog ispunjenja, počela studentska pobuna koju su njeni vođi nazvali Studentski protest 92. Ovaj preterano precizan naziv, naziv koji u sebi sadrži i tačnu godinu, već tada mi se učinio kao loš predznak, jer kako god da uzmete ne valja. Ako ga shvatite kao sezonsku, festivalsku pojavu, model koji se nosi 92., a sledeće će biti neka druga moda, nije dobro. Ako shvatite kao oznaku godine koja ovaj studentski protest razlikuje od onoga 68. opet nije dobro jer je to neka vrsta mirenja sa neuspehom, svesnog pristajanja, bez obzira na optimizam vođa koji su bili mladi, mahom najbolji, studenti, da nikakvih političkih rezultata neće biti već da je to samo isplata moralnog duga, obaveza mlade nacionalne intelektualne elite da se pobuni iako je svesna da tu pobunu narod neće prihvatiti. Možda i ne znate, dužan sam da kažem, matematičar sam, predajem na Matematičkom fakultetu pa sam čitavu stvar, pošto sam povrh svega i dekan, pratio i pomagao vrlo zainteresovano i solidarno. Istina tada sam bio malo više zauzet osnivanjem i organizovanjem jednog od mnogih mrtvorođenčadi srpske opozicije - DEPOS-a, pa mi je niz događanja možda i izmakao ali su mi osnovna zračenja i značenja junskih događaja na Univerzitetu svakako ostala u neizbrisivom sećanju. Sada, sa godinu dana distance, kada osećanja izblede ostanu samo glavni pretežno politički i sociološki utisci. O njima ću i govoriti. Ono glavno što čovek zapamti jesu iznenađenja, neočekivani događaji. Za mene je najveće iznenađenje, odmah da kažem prijatno i radosno, ponašanje profesora tada oličenih u Naučno-nastavnom veću Univerziteta koje su činili rektor, prorektori i dekani. Zašto iznenađenje, verovatno se vi pitate, jer ako ste pratili medija sva je prilika da ste stekli utisak da je Veće, na čelu sa tadašnjim rektorom Vračarom, predvodilo protest, a da su ga profesori i studenti pratili. Međutim, taj utisak vara. Stvar je, iznutra i suštinski gledano, bila sasvim suprotna. Protest su i zamislili i organizovali sami studenti. njima se i nije čuditi. Neproglašeni rat i neproglašena mobilizacija najviše su, bar u Beogradu i Srbiji, pogodili mladu generaciju koju su nemilosrdno mobilisali, praktično kidnapovali upadima vojne policije u gluvo doba noći, da bi je odveli na isto ono stratište na sremskom frontu na kome su i njihovi roditelji stradali. žak su i imena ustaških sela po kojima su ratovali bila ista - Nijemci, Šarengrad. Jedina novotarija ovog rata, u odnosu na 1944. su bili naši avioni koji su bombardovali naše brigade. Na sve to došle su, baš tog juna uvedene, sankcije Saveta bezbednosti, koje su zajedno sa režimom, i žrtve sremskog fronta kako ove nove tako i one stare iz 1944., isključile iz sveta pretvarajući ih ne samo u parije i bednike nego i u ljude bez perspektive. Pobuna je, dakle, sa strane studenata bila prirodna i očekivana. Od profesora se ona već mogla očekivati u znatno manjoj meri. Pet decenija je Univerzitet bio disciplinovan, prevaspitavan i prožiman gvozdenim kadrovima Partije i dogmama marksizma. To nije moglo da ostane bez posledica i mada je skoro nemoguće napraviti statističku procenu procenta profesora koji su bili odani režimu, moramo se, složiti da je Univerzitet bio, barem, poslušnički. Tim veće je bilo moje iznenađenje, kada sam počeo da dobijam vesti da Naučno-nastavna veća pojedinih fakulteta, i to čak i onih van Studentskog trga, izglasavaju podršku zahtevima studenata sa ogromnim većinama koje su se kretale i preko 90%! Kažem "čak i onih van Studentskog trga" jer se nekakva podrška studentima i mogla očekivati od Filozofskog ili Filološkog fakulteta ili od fakulteta prirodnih nauka i matematike. Kao ustanove koje naučavaju fundamentalne nauke i u stalnom kontaktu sa civilizovanim svetom, one su uvek bili stožeri kakve-takve slobodne misli i na njima demokratičnost nikada nije prestajala da bar tinja. Međutim kada su podršku izglasali čak i takvi fakulteti koje je svako do juče ocenjivao kao režimske kao što je Fakultet političkih nauka ili tehnički fakulteti, ja sam se veoma iznenadio. Moje iznenađenje je prešlo u zaprepašćenje kada sam na samim sednicama Nastavno-naučnog veća Univerziteta takođe primetio raspoloženje da se studenti podrže. Telo, koje sam "od milošte" voleo da zovem Naučno-fantastično veće beogradskog unezveriteta je, istina kada se studentski pokret već razvio i kada ga je nekoliko veća većih i uglednijih fakulteta podržalo, je i samo odlučilo da ovaj protest podrži. Istina, ovde je već išlo malo teže. Na prvoj sednici, na dan kada je protest počeo Veće je podržalo studentske zahteve "u načelu" da bi, to je bio ponedeljak, četiri dana kasnije, u petak, zahteve podržalo "u celini" što znači da je stalo iza zahteva studenata da g. Milošević podnese ostavku, da se formira koaliciona i koncentraciona vlada i da se raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu Srbije i Crne Gore. Zatim se dogodila čuvena poseta delegacije univerziteta Slobodanu Miloševiću za koju prosto ne znam da li je bila gluplje izvedena sa njegove ili sa univerzitetske strane. Sa strane univerziteta poseta je bila besmislena jer je sasvim nejasno šta se traži u razgovorima sa šefom države čiji se odlazak sa vlasti traži. Sećam se da sam bio jedini na Veću koji je bio protiv odlaska u tu posetu. Osećao sam je kao atavizam, kao neko polugenetsko sećanje na posete pobunjenih mužika baćuški-caru jer su ruski seljaci, i kada su se bunili i na ustanke podizali, vazda verovali da je car ipak dobar a da boljari i velikaši ne valjaju te da još uvek ima nade da se car ubedi da se ratosilja loših doglavnika. Još izoštreniju sliku te vrste smo imali u studentskim demonstracijama 1968. kada se naravno Bravar ne samo da nije kritikovao, već je njegova velika slika iz rata, mislim baš ona koju je napravio čorž Skirigin na Sutjesci, visila sa balkona Kapetan-mišinog zdanja koje je bilo prekriveno parolama koje su psovale nekakvu "crvenu buržoaziju" i pozivele neke, hipotetične ljude usklicima "Recite drugu Titu istinu". Studentski pokret nije imao mimikriju 68. jer je jasno tražio odlazak g. Miloševića ali je ipak otišao njemu na noge. I sa Miloševićeve strane je poseta bila loše iskorišćena. Tada je izrekao, ako se sećate, onu čuvenu rečenicu o "zemljoradničkoj zadruzi" koja je malne jednako važna kao i Univerzitet i goste, ako se delegacija koja vašu glavu traži uopšte tako može nazvati, otpravio tamo odakle su i došli. Skoro je sigurno da je osorni ton g. Miloševića u velikoj meri revoltirao Univerzitet, pa i intelektualce uopšte, i ubrzao pristajanja Naučno-nastavnog veća uz studentske zahteve mada je dosta čudno da se ono ni jednog trenutka nije zapitalo "a šta tamo traži naša delegacija?". Međutim, držim da ovo objašnjenje nije dovoljno. Ja sam, ponavljam, ipak bio začuđen. Većina dekana kiju su Veće činili su ipak bili "rukom birani" elitni kadrovi nekadašnje komunističke partije. Mislim da nas je u tadašnjem sastavu Veća bilo najviše šest ili sedam koji nikada nisu bili članovi Partije. I ne samo to, oni koji su bili članovi partije, nisu bili tek makar kakvi članovi Partije. To su bili kadrovi u koje je Partija, koliko do juče imala neograničeno poverenje. Konačno i sam rektor je bio prorektor prethodnom rektoru Unkoviću, kasnije predsedniku Skupštine Srbije koji ga je, uostalom, i lično preporučio na tu funkciju. žime dakle objasniti ovakav obrt u stavu Univerziteta prema tada, a i sada, aktuelnoj vlasti. Ako se kod mladih ljudi užasavanje nad ratom i sankcijama i mogao uzeti u obzir kao pokretački motiv, kod ljudi koji su činili vrh establišmenta takav motiv se mora isključiti. Takođe, osoran stav g. Miloševića nije za ljude ovolikog partijskog iskustva mogao biti novost u ponašanju vladaoca. Naprotiv, čak. Ja razloge vidim u nečem sasvim drugom, u nečemu što ću nazvati delovanjem institucije. Blagotvornim, u ovom slučaju. Univerzitet je, po prirodi stvari, zamišljen kao ustanova koja stvara i štiti neke osnovne civilizacijske vredosti koje stvaraju kultura i nauka. Totalitarni poredak, ma koliko da se trudi da tu ustanovu stavi pod kontrolu, upravo zato da ne bi autonomno stigla do nekih stavova koji poretku ne odgovaraju, ovu osnovnu funkciju Univerziteta nikada ne može u potpunosti da potre, sem da Univerzitet u celini uništi što već, ako ništa drugo, a ono zbog školovanja direktora već pomenutih zemljoradničkih zadruga, ipak, i na svoju žalost, ne može da učini. I, tako, atmosfera koju univerzitet stvara čini da i oni koji dođu, sa ma kog brda sišli, ili čak bili namerno dovedeni da budu produžena ruka vlasti, ipak nešto od tih blagovesti u svoje duše, ma koliko grešne bile, poprime. Ukratko, držim da je "Univerzitet bio na visini svog istorijskog zadatka" ali to mislim doslovno, jer kada se ta sintagma izgovara obično se misli na ljude koji su na Univerzitetu a ja mislim da je sama institcija odigrala ključnu ulogu i time nam i razjasnila ne samo svrhu nego i značaj postojanja takvih institucija u svakom društvu. Svaka vlast a totalitarna pogotovu kada o svom održanju razmišlja ovo oseća kao pretnju sebi i svom opstanku Šta više, što je društvo primitivnije, a naše je, na žalost, među šampionima u toj disciplini, to su u njemu ovakve institucije važnije a standardni oblici organizovanja političkog života, kao novi i nezreli, znatno manje važni. Ne zaboravimo da je prošle godine, u leto, poredak bio, u čitavoj posleratnoj istoriji, najviše uzdrman. Zašto? Mislim da je glavni razlog u tome što su mu ne samo otkazale poslušnost nego se protiv njega i podigle tri-četiri najvažnije nacionalne institucije - Crkva, Univerzitet, Akademija nauka a i jedna, mada u izgnanstvu ipak veoma značajna, a to je Kruna. Ove institucije su, uz Narodni muzej i biblioteku i novinsku kuću "Politika" jedine institucije u Srbiji koje su starije od sve tri Jugoslavije. Ove institucije, koje su u ovom veku i žarište ne samo celokupnog javnog i kulturnog nego i političkog života, su još uvek mnogo važnije od standardih parlamentarnih institucija kao što su političke stranke. Političke stranke su još uvek u povoju i još će mnogo vode proteći Savom i Dunavom dok one stanu na noge i stvore parlamentarnu demokratiju evropskog tipa kakva nam, daj Bože!, i priliči. Ovo tim pre što nas ova stranačka novorođenčad ponekad podsećaju na nakaznu decu te prema njima imamo isti odnos kao i prema takvoj deci - jednog jutra bi da ih eutanaziramo da se dalje ne muče, a drugog pomišljamo da su ipak naša i da ih valja lečiti i negovati. Vlast je u Srbiji, a to nije nikakav specijalitet samih komunista, uvek osećala i značaj i opasnost od ovakvih institucija. Kada god su ove institucije bile autonomne i snažne to je značilo slabost vlasti i obrnuto. Po ovom metru mereno, vlast je u leto prošle godine bila veoma slaba. Do ovde, priča je bila o uzletu i kulturnom i političkom možda najvažnije, uz Crkvu, nacionalne institucije - Univerziteta. No, neću zaboraviti, ipak, da institucije čine i ljudi. I kao što je Univerzitet učinio ljude koji su na njemu jakim i obaveznim da odgovore izazovu nacionalne krize i istoriskog trenutka, tako je taj isti "ljudski materijal" kako su komunisti to nekada voleli da kažu, na sledećoj krivini istorije, "zakazao" što rekla braća Hrvati. Drugi deo priče je o tome ali i o veštini države, najvažnije nacionalne institucije, ipak, da tom "ljudskom materijalu" i omogući da zakaže. Drugi deo priče je, dakle, o tome kako su vlasti ugušile Univerzitet, ili kako su "rešavale problem univerziteta" kako su to oni, po svom običaju eufemistično, voleli da govore. Taj deo priče se tiče i tehnologije vlasti i, mada u manjoj meri, njene ideologije. Vlast se, nema razloga da se oko toga zavaravamo, već odavno debarasirala ideologije ali je iz komunističkog perioda zadržala tehnologiju i metodologiju vladanja. Svojevremeno je, početkom sedamdesetih godina, što rado citiram, Latinka Perović, gensek Gradskog komiteta, a sada ideolog "Beogradskog kruga", ribajući neke partijske funkcionere što ispuštaju javni život iz kontrole Partije, i ostavljaju prazan prostor za delovanje "neprijateljskih snaga" rekla: "Nema praznog prostora!". Svest o tome da "nema praznog prostora" ostala je i u glavama sadašnjih vlastodržaca. Razlog je, sada, naravno, prost. Nije važan nikakav ideološki koncept. nikakakvo navodno "razumevanje" toka svetske istorije u kojoj se revolucionarna delatost obavlja kroz neki subjekt koji bi, recimo, bio radnička klasa ili bilo šta "emancipatorsko" kako su tada voleli da govore. Sada je u pitanju puka vlast. Metodi su, ipak, ostali isti. Način kako je obavljen obračun sa Univerzitetom je prava paradigma te metodologije i tehnologije. Prva stvar koju vlast mora da poznaje je stvarno stanje odnosa u instituciji sa kojom se razračunava. Najvažnije je pri tome shvatiti, a to oni više nego dobro razumeju, da Univerzitet nije stranka i da nema dnevno- političke ciljeve i odgovarajuću disciplinu i organizaciju koje bi iz toga proizlazile. Dakle, valja mu razbiti kolektivnu volju i suočiti ga sa vlašću koja i volju i organizaciju poseduje. Taj ključni posao je obavio aktuelni ministar prosvete Danilo č. (niko ne zna zašto se ovo č. tako uporno provlači kroz njegovo ime) Marković. On je fakultete podelio na one koji su se malo više i koji su se malo manje eksponirali u protestu, pa je onima "manje podobnim" zakinuo na platama. Sve to pod firmom "pravne države" koja je postala običan paravan za diktaturu zakonima što je možda najbolji naziv za način kojim vlast upravlja državom pretvarajući svoju, čak ni nadpolovičnu nego samo relativnu većinu, u apsolutnu vlast. Zatim je kroz Skupštinu - obratite pažnju, opet radi tzv. "pravna država" - proturen zakon za koji je, O užasa!, glasala i cela opozicija, osim tri poslanika, iako je Univerzitet kukumavčio da ga makar opozicija podrži. Zakon je rešio glavni problem, likvidaciju uprave Univerziteta. Glavno telo Univerziteta - Savet - je zamišljen kao delegatska struktura u kojoj jednu polovinu čine predstavnici Vlade a jednu Univerziteta. To je, sasvim perverzno, nazvano "saodlučivanjem", ali to, u stvari, znači da Univerzitetom upravljaju 33 ustanove od kojih jedna, Vlada, ima 32 glasa a ostale 32 po jedan! Vladi je, dakle, bilo dovoljno da pronađe bar jedan fakultet i obezbeti imenovanje bilo koga za rektora. Međutim, ni u tom poslu nisu hitali. Univerzitet je imao jedno oružje koje je mogao da aktivira. Ono se zove bojkot. Veće je moglo da odbije da primeni zakon i vlastima ne bi ostalo ništa drugo nego da primene golu silu i imenuju prinudnu upravu. Upravo to su hteli da izbegnu i izbegli su. Opet je ministar Marković, danas možda posle g. Miloševića najsposobniji političar vladajućeg establišmenta, obavio posao. Redovno se sastajao sa dekanima, skretao im pažnju da će u slučaju odbijanja primene zakona i sama materijalna egzistencija njihovih fakultata doći u pitanje, a ne samo njihova, ionako beznačajna, mesta. Onako uz put, skretao im je pažnju da će po samim fakultetima Vlada biti sasim tolerantna i da će svoju polovinu članova u njihove savete imenovati prema željama fakulteta te da će, shodno tome, dekani ostati na svojim mestima, a da vlada želi samo glavu rektora Vračara i dvojice prorektora prof. Pešića i studenta Đilasa, a da će sve ostale ostaviti na mestima. I, projekat je uspeo. 16. septembra 1992. veće je donelo odluku o pristupanju primeni Zakona tj. odluku o samoubistvu Univerziteta. I sam rektor je glasao za tu odluku jer su do njega, takođe ministrovim kanalima, stigli glasovi da će, možda, i on preživeti. Taj rektorov optimizam je meni delovao sasvim nadrealno jer ne mogu da zamislim nekoga ko ode kod g. Miloševića i traži njegovu političku glavu a posle toga ostane živ! Bilo kao bilo, samo nas nekoliko je glasalo protiv primene Zakona, i on je primenjen. Samo dva dana kasnije, obavljen je desant na Univerzitet. Ministar je sam zakazao sednicu Saveta. Uz gomilu policajaca koji su očistili Studentski trg od vozila i prolaznika u Svečanu salu, čestitog knjaza Mihaila, što bi rekao uzapćeni Vuk Drašković su, "mercedesima", "audijima" i "omegama", a sam predsednik vlade Božović je helikopterom prebačen iz Prištine gde je tog dana bio u poseti, nahrupila 32 člana Saveta iz sastava Vlade i skromno, peške, 32 člana Saveta iz Sastava Univerziteta. Od naših je i falio po koji, od njihovih ni jedan! Sem sile, demonstrirali su i organizaciju. Ne samo da ni jedan njihov nije falio nego su u sastavu imali aktuelnog predsednika vlade Božovića, aktuelnog šefa SPS Minića, pet-šest ključnih ministara, desetak direktora ključnih strateških preduzeća pa čak i aktuelnog republičkog javnog tužioca kao i jednog bivšeg direktora Zabele, što se kasnije ispostavilo kao nepotrebna predostrožnost. Odmah su imenovali predsednika, akademika Mihaila Markovića, a za potpredsednika izabrali iz sastava univerziteta jednog od svojih budućih kandidata za rektora. Na sledećoj sednici su odsekli glave rektoru i dvojici narečenih prorektora a drugu dvojicu, kao umerene i politički neeksponirane, ostavili kao "ostatak preklane Univerzitetske uprave" i kao znak dobre volje da one koji mnogo ne talasaju ostave u životu. Sada je valjalo izabrati novog rektora. I tu su pokazali zavidnu veštinu kao i sposobnost da politički posao obavljaju uz minimum utroška političke energije i minimum izazivanja stresa. Naravno da su bilo kog svog kandidata mogli da izaberu, tako reći na istoj sednici, za rektora, jer je bilo krajnje prosto da pronađu među fakultetima još samo jedan glas koliko im je bilo potrebno za izbor. Međutim i sam profesor Veličković koji je sada, konačno, izabran, je bio protiv toga smatrajući da Univerzitet u međuvrmenu valja pacifikovati i da ne bi bilo dobro da se on odmah izabere. Zato je Mihailo Marković, onaj nenokautirani, i razvlačio mesecima sednice Saveta na kojima se donosio Statut. U međuvremenu, u igru je ubačen i novi-stari igrač, bivši rektor, bivši predsednik srpske skupštine, a sada na popravnom ispitu na mestu ministra nauke, g. Slobodan Unković. njegov posao je bio da sa umereno opozicionim delom Univerziteta, onim koji je blizak, recimo, pozicijama Demokratske stranke g. Mićunovića, ugovara, nikad ne ugovorivši, nekog kompromisnog kandidata, recimo nekog od preoslalih "nepreklanih" prorektora. Takođe, zadatak mu je bio i da obezbedi da bude što više kandidata tako da se onaj pravi, državni, ne prepozna kao jedini suprotstavljen univerzitetskom. Taj posao je više nego uspešno obavio jer je, na kraju, bilo kandidovano sedam kandidata od kojih je svaki imao od šest do trinaest podrški pojedinih fakuleta i instituta što je značilo da Vlada može da izabere koga kod hoće jer Univerzitet nije imao jednog jasno suprotstavljenog kandidata. Ovde se priča račva jer je izgleda Unković, "mudruvstvuja ot lukavago" što bi Rusi rekli, stvar "preigrao" jer je svoju ulogu posrednika preterano ozbiljno shvatio pomislivši da stvarno može da za rektora postavi nekog od bivših prorektora i time ostavi kakav- takav most barem prema umerenoj opoziciji. U stvari, ponovio je grešku koju je napravio kao predsednik Skupštine Srbije kada je pokušao da šuruje sa g. Mićunovićem posle 9. marta 1991. što ga je i koštalo predsedničkog mesta. Ukratko, pao je i na popravnom ispitu. Naravoučenije: Ovaj vladajući establišment neće da deli vlast ni sa kime, čak ni sa g. Mićunovićem. Pošto se ovaj mali obračun u vrhovima vlasti odigrao u korist ministra Markovića, konačno je vladajući establišment odlučio da rektor bude prof. Veličković, kao sasvim pouzdan čovek, dekan Poljoprivrednog fakulteta i poslanik SPS u Saveznoj skupštini. Što rekao g. Milošević, "nemamo ni razlog ni nameru da nešto menjamo". Sam čin izbora bio je takođe impresivan. Ponovo su svih 32 člana Szveta iz dela koji imenuje Vlada došli na sednicu jer su znali da su im svi glasovi potrebni. Univerzitet nije uspeo čak ni da organizuje bojkot svojih članova Saveta u dovoljnoj meri da kvorum padne ispod 2/3 pa da se sednica, barem, mora ponoviti. Na sednici su bila tačno 44 člana Saveta, za jedan više od neophodnog minumuma. a izabrani rektor je dobio tačno 34 glasa, za jedan više od neophodnog minimuma. To znači da su svi članovi Saveta iz dela koji imenuje vlada, bez obzira što su to vrhunski političari iz samog vrha vlasti koji svakako imaju i svoje afinitete i simpatije prea drugim kandidatima, disciplinovano i to tajno glasali za dogovorenog kandidata. Na sve ovo mogu da kažem samo jedno: "Zdrava i moćna stranka!" O budućim događanjima možemo samo nagađati. Ja lično držim da će univerzitet postepeno tonuti u zaborav i nepostojanje. neće biti ni represija ali ni novih pobuna. Vlast je obavila svoj posao. Efikasno i sa minimumom utroška političke energije. Ne bih, poštovani slušaoci, da vam nadalje "solim pamet" sa nekim naravoučenijima, ali uporedite ovu tehnologiju sa nivoom političke profesionalnosti kojom naša opozicija nastupa prema vlasti. Uporedite ovu veštinu sa, recimo, veštinom opozicije na jučerašnjoj sednici Savezne skupštine na kojoj je opozicija navodno jurišala na Božovića i sve će vam biti jasno. Takva je, dakle, situacija, u Srbiji. Ostaje nam samo da se nadamo da to nije kraj priče.

srbija.1500 voki, 27 Jun 93 -> #1498, fancy

>> E, al smo se danas proveli, a? >> Nego šta je 'teo Horvan da kaže sa onim "tajnim skupštinskim >> oružjem" ?? Da neće da im zauzmu skupštinski BIFE, bez čega bi >> ovi iz vladajuće koalicije PUKLI! ?? :)? Možda će na zasedanja Glupštine da dolaze goli :) Možda će da ih prskaju sodom :) Možda će da im pričaju na stranim jezicima :) Možda će da im pevaju :) Možda će da zvižduću :) Možda da ih biju :) (malo verovatno, slabi su) Možda će da drže sopstvene sednice po završetku zasedanja :) Možda se nasele u skupštinskoj sali :) Možda će da se naparfemišu :) Možda da vrše fiziološke potrebe u sali :) Možda promene sve poslanike :) Možda... Ma živi su se usrali od silne pretnje ;) Pozdrav Voki.

srbija.1501 cdragan, 27 Jun 93 -> #1499, milan

Napisani tekst je OK ( kao i prethodni ;), ali me interesuje jedna, da kažemo, tehnička stvar, pa citiram "odokativno" parče : > sve je mirno i pod kontrolom" je i istinita. Da biste > istinitost ove tvrdnje ustanovili sami, predlažem vam > jedan misaoni eksperiment. Zamislite sebe kao stranca > koji se šeta ulicama Beograda, a o manjim srpskim > gradovima i naseljima i da ne govorim, i pokušajte da iz ^^^^^ Elem, interesantan sam znati u kom je ovo editoru pisano kad desna ivica nije poravnata, a u svakom redu, izmedju reči, ima ubačenih razmaka ?

srbija.1502 fancy, 27 Jun 93 -> #1500, voki

ŮŢ> Možda... ŮŢ> Ma živi su se usrali od silne pretnje ;) :DDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDD ! Fancy p.s. A možda im i pljunu pod prozor?

srbija.1503 zzile, 27 Jun 93 -> #1488, zonjic

> Ja imam dublju strepnju nego nadu da se neinstitucionalnim > nasiljem moze nesto promeniti. A institucionalno nasilje je vec > druga prica... Nazalost, skoro svi skloni nasilju trenutno (ukljucujuci rat ) tako fino profitiraju da ne moraju nista da menjaju. Tako treba :(((

srbija.1504 milan, 27 Jun 93 -> #1501, cdragan

> Elem, interesantan sam znati u kom je ovo editoru pisano kad > desna ivica nije poravnata, a u svakom redu, izmedju reči, ima > ubačenih razmaka ? Bistar programer nema šta! :) Evo otkrića "tajne ove enigme". ;)) Pišem, naravno, u tekst procesoru i to ćirilicom, što znači da je inicijalno i desna margina "poravnata". Kada eksportujem u tekst fajl da bi ga zveknuo na SEZAM ja q,w i x prebacim u lj, nj i dž pa se poveća broj znakova u nekim redovima. Sada sam se obsetio da pre eksportovanja valja ubiti desno poravnanje pa neće biti viška razmaka. ;)) Pl poz M

srbija.1505 skerl, 28 Jun 93 -> #1501, cdragan

│ Elem, interesantan sam znati u kom je ovo editoru pisano kad │ desna ivica nije poravnata, a u svakom redu, izmedju reci, ima │ ubacenih razmaka ? └─── A sta mislis o jednoj naknadnoj cir-lat konverziji :) Pozdrav, Skerl.

srbija.1506 bbaja, 28 Jun 93 -> #1497, milan

>|| Cuo sam iz "obicno dobro obavestenih izvora" da je McNeil >|| (voditelj vecernjeg talk show-a na NBC-ju) kostao Hrvate 0.5 >|| mil. USAD a da ga nasi sada preuzimaju za 1.2 mil. USAD. Ovo >|| mozda i nije tacno, vec sluzi samo kao ilustracija borbe za >|| "novinarske duse". medutim, sledece je sigurno. Od hrvatskog >|| lobiste sam eksplicitno cuo (zalbu ;)) da Chuck Sudetic >|| naplacuje *svaki* clanak 2.000 USAD. Prema ovome, gornje >|| sume zvuce logicno. Ja stavljam ruku u vatru da ovo nije tacno. Za obojicu. Ne toliko sto mislim da su oni previse posteni vec sto je to za njihove karijere previse opasno. NYT bi Sudeticha ODMAH otpustio da ima bilo kakvih indicija da ga placaju za njegovo pisanje. >|| Zato su i SANIN ali i ozbiljnije i mocnije organizacije, koje >|| iza njega stoje, toliko zadovoljni uspehom koji su postigli >|| sa generalom Lukom, jer veruju da su sada definitivno ubedili >|| srpske finansijske centre (i ovde i tamo) da treba da odrese >|| kesu. Zato su to i pustili da "likne" (srpski glagol u >|| Ameriki od leakage odn. to leak), tj. da procuri. Poznajuci sistem rada tzv. lobi grupa i agencija koje tu vrstu usluga cine za novac, tvrdim da odnos korist-izdatci apsolutno opravdava cinjenicu da za to ne treba dati ni jedan jedini dolar (sto mi iz SRJ i ne cinimo). Plasi me samo da u novim zvanicnim strukturama ima budala koje veruju da bi za milion-dva moglo nesto da se uradi.

srbija.1507 zonjic, 28 Jun 93 -> #1506, bbaja

> Poznajuci sistem rada tzv. lobi grupa i agencija koje tu > vrstu usluga cine za novac, tvrdim da odnos korist-izdatci apsolutno > opravdava cinjenicu da za to ne treba dati ni jedan jedini dolar (sto > mi iz SRJ i ne cinimo). Plasi me samo da u novim zvanicnim strukturama > ima budala koje veruju da bi za milion-dva moglo nesto da se uradi. Bice da se niste bas dobro upoznali. Od 100 uspesnih ljudi u svetu, 95 misli da treba mnooooogooo ulagati u marketing, a ostalih pet ili su clanovi OPEK ili se bave spoljnom trgovinom (preradjevinama od canabis-a ili maka) kojoj smeta reklama.

srbija.1508 dgavrilovic, 28 Jun 93 -> #1504, milan

> Sada sam se obsetio da pre eksportovanja valja ubiti desno > poravnanje pa neće biti viška razmaka. ;)) Kad već pišeš novi makro seti se i da iza tačke ubaciš razmak kako bi naši editori mogli da prelome reč iza iste. Pišeš super al brate guraš razmake svuda di ne treba, a di treba, kako kad.

srbija.1509 voki, 28 Jun 93 -> #1506, bbaja

>> Ja stavljam ruku u vatru da ovo nije tacno. Za obojicu. >> Ne toliko sto mislim da su oni previse posteni vec sto je to >> za njihove karijere previse opasno. NYT bi Sudeticha ODMAH >> otpustio da ima bilo kakvih indicija da ga placaju za njegovo >> pisanje. Al' si ti brate naivan ;) Pozdrav Voki.

srbija.1510 ndragan, 29 Jun 93

(ozlojeđeni deo poruke prebačen iz o.jeziku) Evo par bisera koje je republika izorala u pokrajini. Usklađeni su zakoni po nekim pitanjima, tako što su ukinuti pokrajinski. Sad opet može i ovde da se otvori kafana, pa čak i dečiji vrtić, bez tekuće vode. Novi/stari zakon daje široku lepezu izuzetaka pa možete naći način da otvorite i motel sa poljskim WCom. žujem da će geometri i katastri, ili urbanizam, ili ne znam koja već od tih stvari, da se odlepi od opštine i ode u republiku. Sledeći korak je da polovina ostaje bez posla, a računari im postaju svojina republike i imaju se ravnomerno raspodeliti po opštinama. To znači da će se mnoge lepe konfiguracije ladno isporasturati do tačke kad niko više nema ništa u kompletu, a možda neće imati ni ko da radi. Prešli smo po mnogim pitanjima na naturalnu robnu razmenu, ali se to knjiži na 486. Otkud znam, možda ovo i jeste bilo za o.jeziku.

srbija.1511 ndragan, 29 Jun 93 -> #1492, dkuki

/ Subota 26. 06. 1993. svetosavski plato prima sve prave SRBE. Posle ovakve poruke, gde implicitno tražiš izdajnike, a i jeb* ti se živo za ostale građane koji nisu rođeni na nebu, ne bih ti došao da si još toliki. Eventualno bih došao tebi u inat i rekao ti da nisam tu i da mi pišeš neopravdan. Ti'š da me deliš na pravog i falš? Idi begaj, ili još bolje, sedi di si. A ono 'velikodušno' u klonu poruke, jel' to treba da znači da ostale prima preko narodnog organa, ili možda nikako? Ako je ovo srpski patriotizam, ja ću da se izjasnim kao Bušman, maternji jezik bejzik. Gde ti je širina, bre, gde dobrodošlica gostima? Ni pet ni šest nego 'pravi' i 'nepravi'? I nemo' posle da se vadiš da nisam opomenuo na vreme. U civilizacija.filozofija nema ni deset poruka - pročitaj pa da raspravimo.

srbija.1512 bbaja, 29 Jun 93 -> #1507, zonjic

>||> Poznajuci sistem rada tzv. lobi grupa i agencija koje tu >||> vrstu usluga cine za novac, tvrdim da odnos korist-izdatci >||> apsolutno opravdava cinjenicu da za to ne treba dati ni >||> jedan jedini dolar (sto mi iz SRJ i ne cinimo). Plasi me >||> samo da u novim zvanicnim strukturama ima budala koje veruju >||> da bi za milion-dva moglo nesto da se uradi. >|| >|| Bice da se niste bas dobro upoznali. Od 100 uspesnih ljudi u >|| svetu, 95 misli da treba mnooooogooo ulagati u marketing, a >|| ostalih pet ili su clanovi OPEK ili se bave spoljnom >|| trgovinom (preradjevinama od canabis-a ili maka) kojoj smeta >|| reklama. Bice da si ti promasio temu. Marketing za proizvode ili usluge nije isto sto i uslovno definisani politicki marketing. Pogotovo ne u razvijenim zemljama gde postoje formalne i zakonski regulisane odredbe koje te razlike jasno isticu. Cak ni metodologija ta dva marketinga, sem u grubim crtama, nije slicna (u SAD svaki ORGANIZOVANI politicki marketing u korist strane drzave podrazumeva registrovanje doticne firme kao AGENTA pomenute drzave).

srbija.1513 dkuki, 29 Jun 93 -> #1511, ndragan

OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOObavezno procitati >>> Subota 26. 06. 1993. svetosavski plato prima sve prave SRBE. > Posle ovakve poruke, gde implicitno trazis izdajnike, a i jeb* ti se > zivo za ostale gradane koji nisu rodeni na nebu, ne bih ti dosao da > si jos toliki. Eventualno bih dosao tebi u inat i rekao ti da nisam > tu i da mi pises neopravdan. > > Ti's da me delis na pravog i fals? Idi begaj, ili jos bolje, sedi di > si. > > A ono 'velikodusno' u klonu poruke, jel' to treba da znaci da ostale > prima preko narodnog organa, ili mozda nikako? > > Ako je ovo srpski patriotizam, ja cu da se izjasnim kao Busman, > maternji jezik bejzik. Gde ti je sirina, bre, gde dobrodoslica > gostima? Ni pet ni sest nego 'pravi' i 'nepravi'? > > I nemo' posle da se vadis da nisam opomenuo na vreme. U > civilizacija.filozofija nema ni deset poruka - procitaj pa da > raspravimo. ************************************************************* Ja bih te naljubaznije molio da jos nesto napises u ovom stilu, naravno, ako ti to ne bude tesko "jerbo" vidim da ti je ipak "mlogo" trebalo da srocis "ovolki" tekst. Ako se potrudis repliku cu docekati izgleda sledece nedelje, mada mi do nje nije stalo - dovoljan je tvoj bogati repertoar polureci. Ipak da bih te bar malo "spustio na zemlju", ovu pesmu namenjujem svim krivim SRBIMA: POSLANICKA REPLIKA Osmoljetko tako si mi draga. Nauci me o borbama slavnih partizana, muko moja, kakvijeh im rana, najzad, dokopah se ja kurtizana, lumperajki, krkanluka, da nam narod, muko moja, ne skapava od sankcija i lopovluka. DK

srbija.1514 zonjic, 30 Jun 93 -> #1512, bbaja

> Bice da si ti promasio temu. Marketing za proizvode ili > usluge nije isto sto i uslovno definisani politicki marketing. Pogotovo > ne u razvijenim zemljama gde postoje formalne i zakonski regulisane > odredbe koje te razlike jasno isticu. Cak ni metodologija ta dva > marketinga, sem u grubim crtama, nije slicna (u SAD svaki ORGANIZOVANI > politicki marketing u korist strane drzave podrazumeva registrovanje > doticne firme kao AGENTA pomenute drzave). 'ajde? Ko je promasio temu? Nisi cuo za NGOs? (non governmental organizations) i NPOs (non profit ...) ? Šmala digresija: jedno od 'najstrucnijih' tumacenja NGOs cuo sam od ak. M. MarkovicaĆ Ako se ne varam nigde ne pise da je Yugoslavia platila za usluge, vec da je neka tamo organizacija, koja eto okuplja dokone domacice i nije ni vladina ni profitska. Drugo, politicke ideje su roba. Mozda za sada ovom narodu na ovom stupnju razvoja tako ne deluje (ti onda i ne odskaces od vecine, sto je ovde pozeljno!), ali je stvarno tako. Kad se "ovaj Srpski narod" bude manuo mlacenja prazne slame, i kad bude video da su pol. ideje roba svima ce nam biti lakse, jer ce se politici pristupati hladno, racionalno, racundzijski... A ne kao danas. LP, Rade

srbija.1515 milan, 01 Jul 93 -> #1511, ndragan

> Ti'š da me deliš na pravog i falš? Idi begaj, ili još bolje, sedi di si. "A i za 'di si nisi!" (Miloš Obrenović bratu Jevremu u Požarevac 1926.) Pl poz M

srbija.1516 zonjic, 01 Jul 93 -> #1515, milan

> "A i za 'di si nisi!" (Miloš Obrenović bratu Jevremu u > Požarevac 1926.) Knez Milos? 1926? Pa do kad je taj covek ziveo?

srbija.1517 fancy, 01 Jul 93

Vuk je počeo štrajk glađu...Namerava da ide do kraja. Ova zemlja je prokleta. Šta još..? F.

srbija.1518 milan, 01 Jul 93 -> #1516, zonjic

> Knez Milos? 1926? Pa do kad je taj covek ziveo? Dobro de, "štamparska" greška, 1826.! ;)) Pl poz M

srbija.1519 dkuki, 01 Jul 93

***************** Daleko od replike ***************** Izrekao sam u chat-u da su Vuk i Dana osudjeni. Nekima koji jos smatraju da je to "paljenje raje" zelim da razjasnim neke termine. Kada neko kao sto je "nas casni sud" podigne optuzbu protiv nekog lica, a bez dokaza, znaci da tu ne postoji ni pravne drzave koja bi zastitila pojedinca na osnovu prava, vec se odluke donose na "principu jaceg", sto je u ovom slucaju kao i u ostalim slucajevima maslo SM-a, vec umno poremecene licnosti, koja je sada preuzela ulogu vrhovnog kadije, bankara, filantropa, filozofa, naucnika, puba, i ostalih "odgovornih" duznosti. Dakle, videvsi ga u svim sferama naseg zivota moze se lako zakljuciti da Vuk i Dana nisu samo dovedeni do suda vec im je sudbina zapecacena. Ali... Sada na scenu dolaze nasi vajni poslanici opozicije koji u poslednjem momentu uvidjaju da Vuk nije Ovca i ne popusta ni za pedalj, pa i po cenu izgaladnjivanja ne bi li za trenutak dokucio savesti ovih visokoumnih licnosti. Naravno to je cin prkosa, ocaja, nemoci da bi pobudio ovaj ionako impotentan, apolitican, nezreo, gladju isposcen narod duboko zasicen svojim egzistencijalnim problemom koji vise ne visi nad ponorom - on leti do samog dna, odsecen od kontrolnog tornja. Danas, 01.jula.93', Vuk, Dana i poslanici SPO-a zapocinju strajk gladju. Kako moj prijatelj rece : "Predstavu treba odgledati do kraja.", a znam da cu ovu predstavu kao i ostale docekati na nogama. Tja, nisu neke noge ali izdrzace jos par ovakvih zgoda i nezgoda nase opozicije, koju sa nestrpljenjem cekam da se vrati u svoje za trenutak ostavljene skupstinske klupice, ovog puta "ujedinjeni". Mozda ce ih ovog puta biti vise jer ce komotno sedeti cetvorica pregladnelih poslanika u jednoj fotelji. Samo trenutak da izracunam... Auuuuuuuu, pa nas je jos uvek manje. Sta je, gde je taj preparat za mrsavljenje! - Nema ! (skupstinski bavmen) Dobro, moze kisela voda, kazu krepi, jaca... - Vido' si veklamu, od nje potpuno smvsas ! Ali moracu i kravatu da skidam? - Skidaj ! Pregladneli P.S. : Dobrom nalazacu koji pronadje metak za ovaj nezavrsen rulet, a koji je zajedno sa novcanikom nestao u autobusu marke "Biomed4" na relaciji Dafiment-Topcider-Tolstojeva, sledi dooobra nagrada. ;)

srbija.1520 novim, 02 Jul 93 -> #1519, dkuki

Prilazem jedno razmisljanje. Pozdrav, novim.

srbija.1521 novim, 02 Jul 93 -> #1519, dkuki

srbija.1522 efezani, 02 Jul 93 -> #1519, dkuki

MEĐU ZIDINAMA EFESA Narod treba da se bori za zakon isto onako kao i za gradske bedeme. Tako glasi poznati, obično označen brojem 44, odlomak Heraklita Efeža- nina. - Za zakon, onako kao i za bedeme. Odlomak beleži Diogen Laerćanin, u čivotima i naucima filoso- fa na glasu (IX, 2). Ne znamo odakle dolazi navedeni odlomak. Između mno- gobrojnih odlomaka vezanih za Heraklitovo ime, tek neki su pouzdano nje- govi, neki odlomljeni iz širih izreka i jedva razumljivi, a neki tako opšti i prividno jasno da tek naporan misaoni rad može sagledati bezdan ispod samorazumljive površine. (Ništa, uostalom, nije dublje od neba, naj- ravnije površi.) Treba uistinu narod da se bori za zakon, za ono što postaje, baš kao za svoje bedeme - glasi jedno potpunije čitanje, iz pera Bolaka i Vismana (Héraclite ou la séparation, 1972, pp. 161-162). Izgleda kao da Heraklit ho- će da kaže: narod treba da se bori za svoju unutrašnju slobodu, isto onako kao što je spreman da se bori za spoljašnju slobodu, za slobodu koja bi mu bila ugrožena izvan. Kao što braneći utvrdu grada brani sebe, tako se brani iznutra trudeći se, i boreći, za zakon. Zakon je za narod unutra ona utvrda u njemu, kao što su zidine utvrda koja mu spolja čuva grad u kojem živi. Prošireno čitanje Bolaka i Vismana neuporedivo je složenije. Po- trebno je, kažu oni, da se narod, demos, bori za zakon, nomos, isto onako ka- ko se bori za svoje bedeme, boreći se za ono što postaje. Šta je to što po- staje? Narod se ne bori za bilo koji zakon, već za onaj zakon kojim postaje to što postaje - narod, zakon. Jer zakona ima, i može ih biti raznih - važ- nih i nevažnih, pametnih i glupih, teških i tvrdih kao zid, i lako prekr- šivih, krhkih, kao paučina. Zakon koji Heraklitova izreka ima u vidu nije od takvih zakona. Zakon koji njega zanima drukčije je vrste - i taj bi zakon pre trebalo pisati velikim slovom. Šta je taj Zakon, onda? Zakon (i svaki istinski zakon jest takav) nikad nije dostupan nepo- sredno. Zakon je dostupan samo preko drugih, preko svojih zastupnika, bilo da su ti zastupnici pravila, čuvari, sudije, pisane ili nepisane regule, forme ili lica, stvarna ili imaginarna. Zakon je nedostupan, dalek i teško nedokučiv, veli i Heraklit našeg veka, Kafka. Paradoksalno, ali zakon je ponekad dostupan tek preko onih koji ga krše, koji mu se opiru, koji ga ne priznaju. Tek tada se zakon otkriva, i prepoznaje. Svakako, to ne znači da zakona nije bilo i pre nego što se otkrio. To znači samo da nije bio dostupan poznavanju. Zato se kaže da niko nije slobodan od zakona, čak i ako nije znao za njega. Zakon o kojem Heraklit govori doveden je u vezu s narodom. Izgleda kao da se smisao tog zakona otkriva preko naroda, onda kad se on bori za za- kon. Zakon tada postaje - otkriva se, dobija lik, oblik, biva dostupan, bi- va na dohvatu. To je jedan smisao odlomka. Drugi, ne manje važan, naznačen je neobično čvrstom vezom između zakona i naroda, tako čvrstom da ga po- ređenje sa uvtrdama i zidinama pre skriva no otkriva. Kaže se: narod... za- kon... ono što postaje. Ne samo da zakon postaje ili se oličava onda kad se narod bori za zakon, već postaje tada i ono na čemu zakon treba da se oliči: narod. Kroz zakon, njegovim otkrivanjem, narod biva narod. Boriti se za zakon, znači boriti se za narod - ne bilo koji zakon, i ne bilo koji narod, već onaj zakon i onaj narod koji se bore jedno za drugo, narod za otkrivanje i oličenje zakona, zakon za postajanje i za odbranu naroda. Ne postaju ni zakon ni narod onda kad se kaže: boriću se za svoj narod, za svoj zakon. Zakon i narod postaju onda kad se kaže: boriću se za narod koji postaje zakon i za zakon koji postaje narod. Drugim rečima, boriću se za zakon koji poznaje narod, za narod koji poznaje zakon. (Boriti se samo za narod, a ne i za zakon, ne znači boriti se za slobodu; to znači boriti se samo za zidine grada, a one, bez zakona u njemu, postaju zidine zatvora, mesto koje zacelo nije ni za narod niti za ljude.) Ali zašto Heraklit kaže da se narod mora, ima ili treba boriti za zakon? Nije li dovoljno kazati da narod treba da prihvati zakon, da ga čuva i štiti, i njime štiti sebe? Otkud izraz: boriti se? Šta više, izraz: tre- ba se boriti? Treba jeste vazda izraz vezan za zakon. Zakon možda i nema drugog izraza do li: treba, mora, valja. Kakvu borbu preporučuje Heraklit? Pada nam odmah na pamet još jedan njegov odlomak, onaj pod brojem 53, gde se kaže: 'Rat je otac svemu, vladar svemu+. Taj se odlomak često navodi, kad se želi opravdati rat. I često se prećuti šta zapravo kaže. A kaže: 'i jedne označava kao bogove, druge kao ljude; jedne pretvara u robove, a druge u slobodne+. Teško da je ovo opravdanje rata; možda je tu sasvim suprotno rečeno, najteža optužba rata, takva da vazda opravdava rat protiv - rata. Jer rat ovde postavlja, spolja, kao vlast; borbom se postaje iznutra, kao duh. Oko toga su, na svoj način, složili raspravljajući Hajdeger i Fink (He- raklit: njintersemester 1966/67 im Freiburg, 1970, S. 41-43). Rat iz odlomka 53-eg, polemos, i boriti se iz odlomka 44-og, maheste, nisu isto. Rat jedne označava, druge pretvara. Borba, međutim, čini da se postane. Nije isto označiti ili pretvoriti, i činiti da se postane. Prvo je spoljašnje, u odnosu na objekt prisilno, čak nasumično sredstvo; ljudi pretvoreni u robove možda to nisu zaslužili, kao ni oni označeni kao bogovi. Ono drugo, pak - mahetika, eristika, agonistika - stvari su važne iznutra, i odnose se na subjekt: postaje se, kroz borbu, spor, takmičenje. Ta- kođe, postaje se u poređenju s odbranom slobode, ugrožene spolja. Ovde je sloboda ugrožena iznutra, sprečena, ukoliko narod nema zakona, i ukoliko zajedno sa zakonom ne postaje. Samo ono što je slobodno - iznutra oslobođeno - može postati; sloboda koja je naznačena, postavljena ili do- deljena, od oca ili od vladara, ili iz nečeg pretvorena u nešto, nije sloboda po zakonu, nije zakon slobode. I ne može se odnositi na narod. On to postaje tek slobodom za zakon. Treba, dakle, da se narod bori za zakon, za ono što postaje, kao što se bori za utvrde. Tako je učio Heraklit. Kažu da je, kad su od njega zatraži- li da im napiše zakone, on to odbio: polis im je već bio u vlasti lošeg ustava. Tako je valjda i nastala izreka o narodu i zakonu, među zidinama Efesa. (Gojku Đogu, uz njegov heraklitovski predlog da se besimo.) ("Među zidinama Efesa" - objavljeno u Knjizevnim novinama, posldenji broj, sa protestne veceri u Francuskoj 7. Vuku.) N. Milic (novim)

srbija.1523 ndragan, 02 Jul 93 -> #1513, dkuki

/ OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOObavezno procitati / Ja bih te naljubaznije molio da jos nesto napises u ovom stilu, / naravno, ako ti to ne bude tesko "jerbo" vidim da ti je ipak "mlogo" / trebalo da srocis "ovolki" tekst. Ako se potrudis repliku cu / docekati izgleda sledece nedelje, mada mi do nje nije stalo - / dovoljan je tvoj bogati repertoar polureci. Ipak da bih te bar malo Ljubazno od tebe što me moliš da ti napišem repliku do koje ti nije stalo. Ne shvatam stilsku lepotu tvog načina upotrebe navodnika, ali se nadam da ću i to vremenom postići. Za pesmu... ne nadam se. Ako ima neke veze sa mnom, daj mi bar početnu ideju, možda ću se dosetiti. Reči koje koristim čine mi se cele; ako nedostaje koji deo, zamenjujem u garantnom roku. Nije obavezno da se prilaže račun, sve imam u SORu. Rečenice napisane u lalinskom dijalektu... ako možeš da zamisliš kako bi trebalo da zvuče, dobro, ako ne... pa, probali smo. Još uvek ti nije jasno čime si me zamalo uvredio. P.S. Nije Busman, jer sam pretežno biciklista i izbegavam bus, nego Bušman. Krivo mi je jedino što nemaš šđčćž pa si mi osakatio poruku. Bolji bi bio kraći navod.

srbija.1524 dkuki, 02 Jul 93 -> #1522, efezani

> Treba, dakle, da se narod bori za zakon, za ono sto postaje, kao sto > se bori za utvrde. Tako je ucio Heraklit. Kazu da je, kad su od > njega zatrazi-... Nadam se da ce ovakvih razmisljanja i pozitivnih vibracija, koja dolaze iz Francuske 7, biti sve vise. Toplo pozdravljam upliv filozofske misli u ovu rubriku. ******** Oneraspolozilo me je to, da se pismo Vuka Draskovica, od 1.jula 1993. godine, nije naslo u Politikinom izdanju u celosti, vec su se slobodnim novinarskim stilom prepricali pojedini delovi. Dakle, jedino je ostao B92 da upoznaje javnost sa cinjenicama ne prezajuci da Vukovo pismo procita i nekoliko puta. I opet, poziv svim Srbima da se pojave na svetosavskom platou, u nedelju 4. jula. 93' u 18h. PODIGNIMO ZIDINE - PODIZUCI SEBE P.S.: Moze li neko da poselje Vukovo pismo, u integralnoj verziji.

srbija.1525 dkuki, 02 Jul 93 -> #1523, ndragan

> > Jos uvek ti nije jasno cime si me zamalo uvredio. * Nikako mi nije bila namera da nekoga vredjam, pa zato primi moje licno izvinjenje. * Izraz "krivi" Srbi je bio metaforican i u pesmi "Poslanicka replika" pokusao sam da ga priblizim auditorijumu. Poz od DK P.S.: Bilo je to daleko od nekakve diskriminacije.

srbija.1526 mitar, 02 Jul 93 -> #1517, fancy

>=> Vuk je poceo strajk gladu...Namerava da ide do kraja. Zanima me da li je u istoriji ijedan strajk gladju uspeo? Odnosno da li je strajkac umro, ili da su mu razlozi zbog kojih je strajkovao uvazeni pa je covek nastavio sa normalnim zivotom?

srbija.1527 dejanr, 02 Jul 93 -> #1524, dkuki

>> Dakle, jedino je ostao B92 da upoznaje javnost sa cinjenicama ne >> prezajuci da Vukovo pismo procita i nekoliko puta. I na NTV je sinoć pročitano bar tri puta (u svakim vestima po jednom)

srbija.1528 dejanr, 02 Jul 93 -> #1526, mitar

>> Zanima me da li je u istoriji ijedan strajk gladju uspeo? >> Odnosno da li je strajkac umro, ili da su mu razlozi zbog kojih >> je strajkovao uvazeni pa je covek nastavio sa normalnim zivotom? Što se umiranja tiče, svakako da je takav "uspeh" više puta postignut. Konkretno, pre jedno 10 godina su u Engleskoj neki Irci (da li iz IRA-e?) štrajkovali u zatvorima glađu do smrti. Mnogi su umrli, a kod nekih je porodica zahtevala da ih lekari nasilno održe u životu što je i urađeno. Margaret Tačer nije ispunila njihove zahteve (na žalost, ne sećam se koji su zahtevi bili), bez obzira na štrajk glađu do smrti. Ima, naravno, i slučajeva da su zahtevi ispunjeni, obično ne baš od slova do slova ali... U brojnim komunističkim zatvorima štrajk glađu je bio vrlo efikasno oružje da se bar nešto postigne. Vredi u vezi sa tim pročitati memoare Cilige (hrvatsko-italijanski komunista) koji je bio u Staljinovim zatvorima i više puta štrajkovao glađu, i najzad uspeo da se izvuče iz SSSR-a i vrati u Francusku. Naravno, velika većina štrajkova glađu završi se prekidom, posle nekog vremena.

srbija.1529 novim, 03 Jul 93 -> #1524, dkuki

> ... pozdravljam upliv filozofske misli u ovu rubriku. Hvala. Razume se, nije rec o filozofiranju (zanimljivo je da "ljubav prema pameti" u modernom srspkom ima pretezno nega- tivne konotacije; i to nesto govori o srpskoj modernosti), rec je o tome hoce li misao - moja, tvoja, bilo cija - imati upliva. Prikacicu uz ovu poruku svoj tekst objavljen u poslednjem broju Knjizevne reci (drugi deo tog teksta sam i citao na protesnoj tribini u Francuskoj 7 pre 2 nedelje), zanima me komentar, u obiljnom smislu. P.S. Posto je taj tekst nesto duzi, a vec je objavljen, skinucu ga sa Sezama za dan-dva da ne uzima prostor. > P.S.: Moze li neko da poselje Vukovo pismo, u integralnoj verziji. Poslacu ga jos nocas u ovu conf/temu. kocekoga.zip

srbija.1530 novim, 03 Jul 93

Prilozen je fajl VUKPISMO.ZIP sa pismom Vuka Draskovica javnosti od 1. jula 1993. vukpismo.zip

srbija.1531 fancy, 03 Jul 93 -> #1527, dejanr

ŮŢ>>> Dakle, jedino je ostao B92 da upoznaje javnost sa cinjenicama ne ŮŢ>>> prezajuci da Vukovo pismo procita i nekoliko puta. ŮŢ> I na NTV je sinoć pročitano bar tri puta (u svakim vestima po jednom) Da...i ko je to video?.. 500 ljudi u Beogradu...a ni njih više nije briga :( žak i ovde smo izgleda tangirani samo nas dvojica-trojica... Gotovo. Priveden je kraju posao započet pre par godina. Fancy

srbija.1532 cdragan, 03 Jul 93 -> #1524, dkuki

> I opet, poziv svim Srbima da se pojave na svetosavskom > platou, u nedelju 4. jula. 93' u 18h. 'oćeli biti kontrole na ulazu : - daj ličnu kartu, aha, srbin - može, prolazi - daj ličnu kartu, aha, nisi srbin - marš dalje ... Mislim, jel' dozvoljen pristup onima koji nisu srbi ali su za oslobadjanje političkih zatvorenika ;)

srbija.1533 fancy, 03 Jul 93 -> #1532, cdragan

ŮŢ> 'oćeli biti kontrole na ulazu : ŮŢ> - daj ličnu kartu, aha, srbin - može, prolazi ŮŢ> - daj ličnu kartu, aha, nisi srbin - marš dalje ... Ko nema (ličnu) kartu, može na (ličnu) povlasticu :) ŮŢ> Mislim, jel' dozvoljen pristup onima koji nisu srbi ali su za ŮŢ> oslobadjanje političkih zatvorenika ;) Hajde hajde... svaki žOVEK je dobrodošao. Fancy

srbija.1534 fancy, 03 Jul 93 -> #1530, novim

ŮŢ> Prilozen je fajl VUKPISMO.ZIP sa pismom Vuka ŮŢ> Draskovica javnosti od 1. jula 1993. Thanks. (ne samo u moje ime :)

srbija.1535 dkuki, 03 Jul 93 -> #1526, mitar

> Zanima me da li je u istoriji ijedan strajk gladju uspeo? Bas me podseti na dobrog starog Gandija. Nek mu je laka zemlja ! Da li to slicajno povezujes sa najnovijim casnim strajkom gladju? E, onda moram da ti dam i razjasnjenje. Svaki otpor protiv ovog rezima je jak - ako je odlucan, pa bi se na osnovu odlucnosti nase opozicije dalo jos dosta dugackig carsava ovog teksta raspravljati. Jednostavani primeri. U SPO-u jedni su za strajk gladju, drugi opet protiv ove mere, a predsednik im trune u zatvoru. Ili jos paradoksalniji. Neujedinjenost i neodlucnost opozicije, nedostatak programa za "spasenije i produzenije" ove kratkocelaste rase - to je srpska sramota, a za ostalo cemo lako. Sta da kazem svom stricu u Krajini koji me pita : "Sta nam opozicija nudi?". Ja samo izbrbljam vec napamet naucene govore, zanesem se u "vladu spasa", koja bi bila sastavljena samo od tima vrhunskih strucnjaka u Srbiji, a ni sam, pomalo, neverujuci u sve to. Vidis, ipak bi me (veoma) osokolio strajk gladju koji bi nasi poslanici izdrzali bar 10dana, poceo bih i da verujem, vratila bi mi se i snaga, a verovatno bih se tada jos vise raspisao o ucincima strajka gladju. Poz

srbija.1536 korvin, 04 Jul 93 -> #1528, dejanr

­­>> Ima, naravno, i slučajeva da su zahtevi ispunjeni, obično ne baš ­­>> od slova do slova ali... U brojnim komunističkim zatvorima štrajk ­­>> glađu je bio vrlo efikasno oružje da se bar nešto postigne. Vredi u Postoji i primer Gandija koji je štrajkom privremeno zaustavio sukobe muslimana i hindus-a (tako li se valjda piše ?).

srbija.1537 dragisak, 04 Jul 93 -> #1526, mitar

> Zanima me da li je u istoriji ijedan strajk gladju uspeo? > Odnosno da li je strajkac umro, ili da su mu razlozi zbog kojih > je strajkovao uvazeni pa je covek nastavio sa normalnim zivotom? Evo šta kaže Ginisova Knjiga Rekorda : Najduži štrajk glađu je trajao 94 dana. Izvršili su ga devetorica Iraca 1920-te godine. Ne kaže da li su preživeli.

srbija.1538 fancy, 04 Jul 93

žlanak Stojana Cerovića objavljen u časopisu "Vreme" br. 141 " Vuk Drašković, oporuka ────────────────────── P O S L E D NJ I V R I S A K S R B I J E ════════════════════════════════════════════ Vuk Drašković, uhapšeni i premlaćeni vođa srpske opozicije, započinje štrajk glađu. Prošlog četvrtka to je bila jedna od vesti u celom svetu, što je dokaz koliko svet nema pojma šta je ovde važno. Prava vest o Srbiji bila je to što u vestima beogradske televizije o tome nije bilo nijedne jedine reči, što znači da najmanje devedeset odsto građana ne zna ništa o pismu - testamentu koje je taj čovek uputio javnosti. U vreme kada svi, i ovde i u svetu, imaju nešto da kažu o prirodi i karakteru ovog naroda, čini mi se da je njegova najvažnija osobina neobaveš tenost. Kako o ratu u Bosni, tako i o ovom slučaju usred Beograda. Ne znam kako to neko zamišlja da bi gradjani Srbije trebalo da ustanu i da se pobune protiv bilo čega, kada je ovde sve u redu i kada se svi krivci nalaze negde daleko u šarenom svetu. Ne znam zašto neko očekuje da ljudi iz unutrašnjasti slušaju kratkotalasne radio-stanice ili telefoniraju rođacima u Beogradu da bi saznali nešto što će ih uznemiriti i baciti u očajanje. Ni Beograd, bar njegov veći deo, ne želi da zna ništa o tome. Posledjnih dana po gradu su kružile svakakve glasine; pojavila su se lažna pisma Vuka Draškovića, lažni svedoci, čak i lažni advokati, sve u duhu i tradiciji službe bezbednosti. Trebalo je, ne ubiti, nego slomiti i politički uništiti Drašković a, ili barem stvoriti utisak da se on predao, pokolebao i da moli za milost. Udba zna kako se to radi i sve je pokušala da nam slučaj Vuka i Danice Draš ković skine sa savesti, da nas uveri u to kako oni nisu dostojni naše brige i kako baš oni remete gradski red i mir. Dokazivalo se da su zaslužili batine, kao i da ih nisu ni dobili, odnosno da su se sami povredili, a mi smo mogli da biramo verziju koja nam više prija. Sada, svojom objavom gladovanja do smrti, Vuk Drašković je pocepao celu tu lepljivu policijsku paučinu. Zaista mu ništa drugo nije preostalo i njegovo pismo treba čitati kao kao poslednji vrisak Srbije. A beogradska televizija stavila mu je jastuk na usta. Nadam se da oni koji su o tome odlučili nemaju dece, ali mi koji smo taj vrisak ipak čuli; ne vidim šta je kome donela takva taktika, a rekao bih da je uvek zdravije da čovek i bude onakav kakav izgleda da jeste. Vuk Drašković je sasvim suprotan slučaj. Kao nacionalista mogao je mirno i ubedljivo osporavati nacionalnu pomamu, ratno mahnitanje i žrtvovanje slobode u ime nakaznog zastupanja nacionalnog interesa. Uporedjući njega i Miloševića, možda bi se moglo razumeti zašto su u celoj bivšoj Jugoslaviji najviše zla proizveli lažni, neiskreni nacionalisti. Najzad, Vuk Drašković mogaajedničku volju, svi se možemo smatrati zatvorskim čuvarima. Razume se, ovde je lako uočiti i zastupati razna univerzalna načela humanosti i ljudskih prava, ali, što se mene tiče, najvažnije načelo je na Vuk Drašković ne sme umreti od gladi u beogradskoj tamnici. Ne baš on, na baš sada, i ne ovde. Priznajem da načelo ne zvuči univerzalno. Priznaću i da sam ravnodušan prema nekim stvarima koje Draškoviću nešto znače, kao što su kralj, crkva i Ravna gora, ali ne mogu da zamislim kako bi Beograd mogao da podnese takvu smrt čoveka koji mu je u najgorim vremenima spasavao obraz kao malo ko drugi. Nije više važno šta hoće Milošević i kako će se zvati vrsta režima koji ovde nastupa. Važnije je da li se u ovom gradu može dogoditi još i takav biblijski prizor žrtvovanja. Ako može, onda neka se više niko ne poziva na Svetog Savu, jer mi o hrišćanskom moralu nemamo pojma. Ovde, dakle, više nije reč ni o kakvoj politici. Vuk Drašković bavio se politikom na način buntovnog moraliste, slušajući glas srca i kada mu se to politički nije isplatilo. Ali, to je jedini valjan način reagovanja na politič ko nasilje. Veći deo srpske opozicije tvrdi da ovde nema demokratije, a ponaša se kao da je ima. Drašković je odbio da se pravi slep kod očiju i učestvuje u masovnoj laži, što je prvenstveno moralni a ne politički stav. Zadržao je jasno i nekorumpirano osećanje slobode i zato je postao toliki problem ovom režimu. Kad se setim svega što je poslednjih godina radio i kako su se razvijale stvari u Srbiji, čini mi se da se neminovno kretao ka tački kojoj se sad nalazi. Milošević nije znao kako s njim da postupi, a znao je da ga ne može ignorisati niti ostaviti na slobodi ako hoće da zavede pošten teror. Vuka Draš kovića je njegova sloboda vukla ka zatvoru, a za čoveka u zatvoru poslednji gest slobode je gladovanje do smrti. On je bio postao problem i za mnoge ljude u opoziciji. Ima ih koji će vam reći kako inače nisu nikakvi nacionalisti, ali se iz nekih taktičkih razloga moraju pretvarati da jesu i ne smeju se suviše glasno protiviti Miloševićevim ratnim avanturama. Ne znam koga se tiče nečiji politički stav koji se drži u tajnosti; ne vidim šta je kome donela takva taktika, a rekao bih da je uvek zdravije da čovek i bude onakav kakav izgleda da jeste. Vuk Drašković je sasvim suprotan slučaj. Kao nacionalista mogao je mirno i ubedljivo osporavati nacionalnu pomamu, ratno mahnitanje i žrtvovanje slobode u ime nakaznog zastupanja nacionalnog interesa. Uporedjući njega i Miloševića, možda bi se moglo razumeti zašto su u celoj bivšoj Jugoslaviji najviše zla proizveli laž ni, neiskreni nacionalisti. Najzad, Vuk Drašković mogao bi postati problem i za Zapad koji je upravo krenuo da s Miloševićem završi posao oko Bosne. Pošlo se od pretpostavke da je on u Srbiji neprikosnoven i daleko se odmaklo u sklapanju svakojakih aranž mana, bez obzira na sankcije. Ovaj slučaj sada komplikuje stvari, uznemirava pregovarače i opterećuje ih moralnom indignacijom javnosti. Zapadna štampa svakako će uzeti u obzir zaštitu Vuka i Danice Drašković i nijednom diplomati više neće biti lako da se sretne s čovekom u čijem zatrvoru umire vođa opozicije. Ali, ovoga puta ne treba se pouzdati u to da će pritisak Zapada, ma koliki bio, nešto izmeniti. Milošević je uveren da je pronašao dobitničku formulu koja glasi: što te Zapad više pritiskuje, budi sve uporniji i bezobzirniji. Tako će uraditi i ovoga puta, pogotovu što Draškovića smatra svojim privatnim problemom. Počelo je, dakle, dramatično odbrojavanje. Draškovićev peščanik brzo curi i u njemu je svakim danom sve manje života i sve više smrti. Sve što je Miloš ević do sada pokazao jeste želja da se o tome ne govori. A sve što se u odbranu Draškovića do sada moglo uraditi bio je govor i bilo je uzalud. Po svoj prilici, u okolini Miloševića i u strukturama vlasti nema nikoga ko ne misli da će upravo smrću Vuka Draškovića Srbija najzad dokazati da je pravna država. Sada su, pre svih, na potezu lideri srpske opozicije. Verujem da će oni najpre pokušati da Draškovića ubede u to da odustane, ali bilo bi čudno ako ih bude poslušao. Druga adresa im je u Tlstojevoj, gde se mogu nadati istom rezultatu. Šta onda? Da kažu da su uradili šta su mogli i vrate se u Skupš tinu? Da sačekaju Draškovićevu smrt i pripreme lepe posmrtne govore? Ali, ako umre Vuk Drašković, kako će preživeti bilo kakva opozicija? Bilo kakva nada u promenu? Možda se nekome čini da je Milošević pogrešio i da Vuk Drašković više nije predstavljao nikakvu ozbiljnu opasnost po njegovu vlast. U tim stvarima treba se ipak osloniti na stručne i kvalifikovane policijske procene. Policija bolje od nas zna kako stvari stoje i od čega ima da se plaši. Možda jedino nije računala sa štrajkom glađu i možda još jedino ne zna da li je Vuk Draš ković opasniji živ ili mrtav." 04.07.1993. Beograd